Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

U obilju velikih tema dakle – Savamala, spomenik Đinđiću, lom u DS-u, Vučićev susret sa Putinom, da pomenem samo neke – meni je za oko zapala jedna sasvim lokalna, zapravo – komunalna. Naime, Nacrtom novog zakona o komunalnim uslugama predviđeno je, između ostalog, da pogrebnim uslugama mogu da se bave i privatne firme. Do sada je ova oblast praktično bila rezervisana za državna preduzeća, iako je formalno-pravno bilo dopušteno javno-privatno partnerstvo, ali uz dominantno učešće države, što se u stvarnosti pokazalo kao prohibitivna mera. Naprosto, nijedan slučaj takvog partnerstva nije zabeležen. Sada se, dakle, ovaj privredni prostor oslobađa za privatnu inicijativu i to je svakako dobro. Ali, kao i obično u Srbiji, i ovde postoji jedno „ali“. Radi se o tome da će ubuduće, da bi zaista i moglo da se bavi ovim poslom – ako predloženo rešenje bude definitivno usvojeno – preduzeće morati da pribavi specijalnu dozvolu, to jest tzv. „akt o ispunjenju uslova“. „Akt“ će izdavati – Privredna komora Srbije.

Privrednici su se, naravno, pobunili. Zbilja, kakvog smisla ima da bilo ko – ne samo Komora – izdaje nekakve dozvole, „sertifikate“ ili kako bi se to parče hartije moglo nazvati, ako je preduzeće uredno, kao što zakon nalaže, registrovano tamo gde treba, tj. u Agenciji za privredne registre. Nije valjda da se pošlo logikom – ako je potrebna licenca za lekara, što ne i za grobara. Odnosno, budući da rešenje o otvaranju privatne zdravstvene firme, pardon klinike, recimo za „porođajne usluge“, izdaje ministarstvo zdravlja, a budući da za pogrebne usluge nema odgovarajućeg ministarstva, taj je „vrući krompir“ uvaljen Komori. Računalo se, šta li, da u njenom imenu ima nečeg što bi je moglo povezati sa „večnom kućom“. Uzgred, mada to i nije sasvim uzgred, uprkos tim licencama, na usluge domaćih lekara ima dosta pritužbi, pa se svako ko može leči van zemlje. Setimo se samo ministra zdravlja Tomice Milosavljevića, koji je zbog jedne, kažu, rutinske operacije otišao u Nemačku, a evo, vidimo, i premijer Vučić banalnu stvar kao što je visok pritisak leči u Rusiji (mada nije izvesno kakva je tu vrsta pritiska u pitanju). Sa druge strane, na usluge domaćih grobara nema ozbiljnijih pritužbi.

Šalu na stranu, da se vratimo na osnovnu temu: i ovaj primer sa pogrebnim uslugama pokazuje kako se u Srbiji, sve u skladu sa najboljom tradicijom „Marfijevog zakonodavstva“, umnožavaju administrativni poslovi, gomila birokratija i time povećavaju troškovi građana i privrede.

Otprilike u isto vreme kad se odigravala ova komunalna zavrzlama, suočio sam se sa još jednom lokalnom temom. Boraveći u jednom gradu u unutrašnjosti Srbije, čudio sam se, kao i mnogi drugi „velegrađani“, jeftinoći taksi prevoza. Na to su mi meštani rekli da je bio još jeftiniji dok opština nije odlučila da reguliše tu oblast i uvela “start“ od 80 dinara. Od tada je cena prosečne vožnje gotovo udvostručena.

Na ovu priču neminovno se nadovezuje beogradski slučaj gde gradske vlasti već godinama ne uspevaju da se izbore sa taksistima koji praktično drže monopol (tj. oligopol, ali to je u suštini isto) ne dozvoljavajući nikome da uđe u njihov „zabran“ što opet, kroz visoku cenu taksi usluga, plaćaju građani. O tome da taksija po pravilu nema kad vam je najpotrebniji (za praznik, po lošem vremenu) da i ne govorimo.

U već pomenutom gradu „negde u Srbiji“ došao sam, silom prilika, po prvi put, u dodir sa notarima. I opet sam morao da se iznenadim, ali ovog puta na moju žalost, skupoćom usluge koju sam dobio. Uvođenje javnih beležnika, tj. notara, da podsetim, trebalo je da rastereti sudove, poveća konkurenciju među davaocima (notarima i advokatima) administrativno-pravnih usluga i samim tim snizi cene. Desilo se suprotno: sada te usluge koštaju znatno skuplje nego ranije.

Kad smo već kod advokata, da podsetim i na to da je javnost podržala njihovu pravednu borbu protiv države koja je pokušala da, rezervišući ga za notare, advokate izbaci sa tržišta. Advokati su, kao što je poznato, posle dosta muke na kraju tu bitku ipak dobili. Ali, dobili su i jednu drugu, gde nisu bili na prav(n)oj strani. Pokušaj države, naime, da advokate privoli da poreze plaćaju u skladu sa svojom poreskom snagom, tj. u skladu sa prihodima, nije uspeo. Pored toga, pripadnici advokatske profesije ponašaju se kao taksisti, tj. poput srednjevekovnih esnafa ograničavaju pristup u svoju organizaciju – i na osnovu prilično mutnih kriterijuma, u koje spada i neka vrsta procene „moralno-političke“ podobnosti kandidata, određuju ko može a ko ne može da se bavi advokaturom. Time smanjuju konkurenciju, što opet plaćaju građani i privreda kroz visoku cenu advokatskih usluga.

Jedna od meni posebno dragih narodnih mudrosti jeste ona koja kaže da sitnice čine život. Štaviše, imam utisak da je ona vrlo tačna mada često ne izgleda tako. I da, zapravo, kada bi nam bio bliži „bog malih stvari“, tj. kada bismo više pažnje posvetili rešavaju sitnijih problema, oni veliki se često ne bi ni pojavili. Recimo, neprikosnovenost privatne svojine je jedna takoreći tehnička norma, ali vidite šta se dešava kada se ona ne poštuje – onda Savamala postane velika politička afera.

Peščanik.net, 03.06.2016.

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.