Evropa ima muke sa samom sobom. Situacija je takva da sam 20. septembra samo u jednom komentaru ozbiljnog ekonomskog lista Il Sole 24 ore nabrojao sledeće reči: katastrofa, dramatičan obrt, apokalipsa, korak do slobodnog pada, credit crunch (kreditni škripac), vanredno stanje, na ivici kome… Novinarska sklonost ka dramatizovanju skoro da ovoga puta njie preterana. Ako je Amerika tokom krize 2007/8. doživljavala surovo sučeljavanje sa ružnom istinom, za razliku od Evropske unije, njoj ni jednoga trenutka nije pretilo da će se raspasti, iako je federalna zajednica. Ujedinjena Evropa ponajviše strepi od toga da bi krah njenog novca – evra, značio i krah zajednice – EU. Strepnje nisu plod mašte već verovatnoća visokog stepena. Istovremeno je suviše veliki ulog u igri i u slučaju raspada, gubitnika bi bilo na sve strane. Neko bi izgubio novac, neko vlast, a neko, kao mi ili Hrvatska, izgubio bi perspektivu da će se ikada izvući iz gliba balkanskih mračnih kombinatorika.

Default – Stop vraćanju dugova

Grčka vlada saopštila je 19. septembra da neće napustiti evro. Treba li to shvatiti kao dobru ili lošu vest? Naime budući da prezadužene države ne mogu da bankrotiraju, najčešće se u bezizlaznim situacijama događa državni udar, ili blaže rešenje, da se proglasi default, malo ko taj termin prevodi, a znači deklaraciju da država prestaje sa vraćanjem dugova. Ne bi to bila novina. Činile su to Rusija i Argentina i uglavnom uspele da se na taj način stabilizuju uz dodatnu rasprodaju naftnih izvora u Rusiji i srozavanje državnih obveznica na samo 30 odsto nominale, i katastrofalnu inflaciju u Argentini koja nema naftu. To je adrenalin u srce koji podgreva uverenje da spasa ipak može biti. Kad Grčka tvrdi da neće napustiti evro, zapravo govori da neće proglasiti default. Čega se cela EU boji, jer bi neminovno zatim usledio berzanski atak na Španiju i Italiju čiji su dugovi znatno impozantniji, iako su procentualno manji u odnosu na njihov BDP. Grčka je, dakle, ona domina od koje počinje nezaustavljivi efekat rušenja. Kolike su šanse da finansijska tržišta izjavu grčke vlade uzmu za ozbiljno uglavnom se vidi, jer sve zavisi ne od Grčke nego od spremnosti EU da novim sredstvima pokrije makar prispele grčke obaveze od 8 milijardi evra. Slovačka je prva odbila da učestvuje u tom poduhvatu, Finska traži jasne garancije za uloženi novac, međutim obe su one isuviše male da bi imale bilo kakvog uticaja, sem demostriranja stava. Rešenje se očekuje od Nemačke, koja je i do sada uz jasno negodovanje dominirala u spasavanju ne samo Grčke nego i drugih nesolidnih zemalja u EU. Činila je to što svojim novcem, a mnogo više pritiskom na ECB (Evropska centralna banka) da opštim parama kupuje dugove nesolidnih.

Bogatstvom, koje se ceni na 22 milijarde dolara stečenih spekulacijama, Džordž Soros je nesumnjivo stekao i kvalifikacije da o finansijskom tržištu govori sa dubljim poznavanjem nego oni koji se njime samo teoretski bave. Upravo on tvrdi da je EFSF (Evropski fond za finansijsku stabilnost) polovično rešenje, „skrojeno“ da pomogne malim zemljama kao što su Grčka, Portugal i Irska, ali ne i da spasava velike zemlje kao što su Španija i Italija. Kao posebnu slabost Evrope on ističe uverenje nemačkog javnog mnenja da postoji mogućnost izbora između podrške evru i njegovog napuštanja. „Evro postoji“, kaže Soros, „i postoje operacije u okviru finansijskog sitema koje bi napuštanjem evra istopile mogućnost vlada da savladaju problem… Što duže se nemačkom javnom mnenju ostavlja da veruje u mogućnost izbora, to će veći račun morati da plati. Uspe li da savlada krizu evra, Angela Merkel će imati veće šanse da bude opet izabrana.“ Njen gest povećanja učešća Nemačke u Fondu za stabilnost doneo joj je značajne političke poene. Slovenački ekonomski list Finance aplicira proračun UBS da bi napuštanjem evra Slovenija i periferne države zone izgubile 50 odsto svog BDP, dok bi Nemačka, Austrija i Holandija, kao najsolidnije izgubile 25 odsto BDP u prvoj godini. Kasnije sve manje, ali bi nastavile da gube sve do potpune stabilizacije.

Razmatra se mogućnost da se pilotirano u četiri rate Grčka ipak pusti niz vodu, jer istraživanja kvantifikuju na 97 odsto verovatnoću da će doći do definitivnog kraha u Grčkoj. Prema pomenutoj UBS banci, svaki građanin Grčke bi podneo teret od 9 do 11,5 hiljada evra, a svake sledeće godine još 3 do 4 hiljade evra sve do izlaska iz krize. Otuda nedvosmislena prognoza da bi moralo doći do strahovite navale na banke, čim se nanjuši verovatnoća proglašenja defaulta. Uostalom zato se takve operacije obavljaju iznenada i subotom. Kontrolisani default i to ne samo Grčke nego i Portugala i Irske, i to prepolovljenjem njihovih dugova, koštao bi njih, ali bi i građani dobrostojećih zemalja EU, Nemačka pre svih, morali da plate oko hiljadu evra po stanovniku. To je računica za koju niko ne garantuje da je ostvariva, ali je osnovan strah da bi i ona nedovoljno uticala na nesolidne zemlje da se u buduće povinuju disciplini.

EU – ili država ili kraj

Počev od Sorosa pa do ekonomista demokratske orijentacije, kakvi su Nuriel Rubin i Pol Krugman, većina smatra da Evropska unija mora postati čvršća državna tvorevina, koja će pre svega iskazati svoju celovitost u sferi finansija. Soros govori o nedostatku pravog zajedničkog ministarstva finansija; Rubin pak da „bez finansijske integracije mora doći do restruktuacije“; Krugman navodi da je dug Britanije upola manji od italijanskog, jer Bank of England može da prestane da kupuje državne dugove, dok Triše evropskim parama mora da kupuje i italijanske, i španske i sve druge dugove i tako im omogući da dovedu celu Zajednicu u bezizlaznu situaciju. Dakle, postoji uverenje da bi čvršća kontrola mogla da onemogući kumuliranje dugova i spreči ponavljanje pozicije u kojoj se EU danas nalazi. Konzervativna, desničarska strana nije bez razloga stekla odrednicu evroskeptika. Njen eklatantni predstavnik je češki ekonomista i predsednik države Vaclav Klaus, koji zastupa tezu o liberalnoj svetosti nacionalne države i zato EU vidi kao prost zbir nacionalnih država, koji, da je sreće, ne bi trebalo ni da postoji. Nedavno je u SAD izjavio da je Evropska unija za njega najveće razočarenje od kako je oslobođen komunističkog nasilja – dočekan je ovacijama ultradesnice.

Evropska kriza gotovo podjednako plaši Ameriku kao i Evropu. Taj strah se definiše bilo kao double deep (dvostruko dno) ili pak kao tail risk (udarac repom), ili „U“ ili „W“ kriza, a sve te finansijske vradžbine u osnovi znače da je evropska kriza nastavak američke. Postoje, istina, teze da su to dve nezavisne krizne situacije. U Americi prouzrokovane privatnim mahinacijama, u Evropi mahinacijama država. Dakle, svesna da kriza u Evropi može da vrati nestabilnu Ameriku na polaznu poziciju, administracija SAD nudi Starom kontinetu ne pare, nego plan štednje koji predviđa 447 milijardi za podsticaj rasta i 3.600 milijardi evra kresanja javne potrošnje u narednih 10 godina. Tim Gajtner, u svojstvu Obaminog ličnog izaslanika i demostratora tog plana, nije prihvaćen u Evropi kao spasilac. Njegovo izlaganje sažeto u ultimatum da se „juri u susret katastrofi na tržištima“ jednostavno nije dalo efekta, jer je Amerika izgubila poverenje ne samo svojih građana nego i sveta.

Poverenje se može povratiti jedino ako se zaseče u sitem, jer i u Americi i Evropi isti su i sistem i posledice. Hoću reći da ako je svetski BDP 74 hiljade milijardi, a finansijska tržišta teže 611 hiljada milijardi, da se pritom preko berzi obrće samo 50 hiljada milijardi, onda valja ustanoviti gde su i kakvo pokriće imaju 466 hiljadi milijardi derivata. Iznosom od 90 odsto tog tržišta, van kotrole na berzama, vlada samo 10 svetskih banaka. To je balon koji se niko ne usuđuje da probuši, štaviše samo ga doduvavaju. Zemlje koje nisu u tom sistemu nemaju ni probleme, sem od refleksije krize. Sve dok taj balon postoji, dolaziće neminovno do kriza i situacija na ivici propasti, uglavnom malih igrača. Grčka je sa svojim dugom „dečiji vrtić“ prema Italiji i njenih 1.905 milijardi duga. Tek zahtev tržišta da im Italija i Španija vrate dugove bio bi u stanju da pokrene pravu lavinu sa apsolutno neizvesnim ishodom. Taj zahtev niko nema hrabrosti da postavi, pa se sve svodi na povećanje kamata na stare kredite, koje teško da će iko bilo platiti, bilo naplatiti. Dok traje, daje iluziju da mehanizam funkcioniše.

Ne mogu da odolim najsvežijem podatku koji je američki statistički biro objavio 12. septembra kao „kraj američkog sna“ – 46 miliona građana te zemlje ili 15,1 odsto, ili najviše od kada se ta statistika vodi – živi ispod granice siromaštva. Ta granica od 1.842 dolara mesečno za porodicu, ogromna je za Ugandu, ali premala za dostojan život u Americi. Aktuelni podatak objašnjava donekle zašto u toj zemlji počinju da se bune razumni bogataši, jer uviđaju da se beskrupuloznom politikom podriva i njihov opstanak. Amerika nije spremna da otrpi ni londonske proteste, ni Indignez vous! pobune u Južnoj Evropi i Severnoj Africi. U toj zemlji, koja je kolevka borbe za socijalnu pravdu, borba za to danas postala je subverzija i terorizam koji valja zatreti. Osvajači Volstrita su bezopasni ventil za socijalni pritisak; ako postanu opasni nestaće surovo kao što su nestali Malkolm X i njegovi Crni panteri. Tada niko neće pominjati Obaminu ličnu naklonost prema pobunjenicima. Jedra i sjackava marketinška jabuka koja u Americi simbolizuje sve najbolje: od nacionalne pite, preko Apple Co., do Njujorka ima u sebi opakog crva.

Zlato – poslednja odbrana

U prvoj fazi krize govorilo se figurativno o rasprodaju „porodičnog srebra“ da bi se namirili dugovi. Sadašnja faza je stigla dotle da počinje ni malo figurativna prodaja zlata iz državnih rezervi da bi se bar malo umanjili dugovi. Grčka je već posle rasprodaje ostrva kao „porodičnog srebra“ počela da prodaje zlato iz svojih rezervi, ne bi li uverila svoje partnere iz EU da stvarno preduzima sve što može da bi izašla iz krize. Kad ozbiljnije budu došle na tapet Italija i Španije, ECB neće imati više čime da ih podupre; tada će i one neminovno morati da se late prodaje najvrednijeg što imaju, a to je tezaurisano zlato. Naravno svako će se truditi da to čini u najmanjoj mogućoj meri, jer posle rasprodaje zlata ostaje još samo jedna mogućnost – država na doboš! Čak ni bleferska italijanska vlada neće posegnuti za time sve dok ne bude u potpuno bezizlaznoj situaciji. A moraće jer je to zlato, u polugama a ne u certifikatima, danas još jedina prava vrednost, koju su stvorile uglavnom ranije generacije.

Evropske berze su se 22. septembra opet sunovratile i kako novine izveštavaju: „U zoni evra (nekada se tepalo – Evrolandija) izgorelo je 270 miljardi“ u tom danu. Te milijarde su bile fikcija, ali je njihovo „spaljivanje“ realnost za one koji su verovali da ih poseduju. Logično je da se taj proces nastavi, sve dok se ne stane na koliko-toliko čvrsto tle. Dakle, svetlosti na kraju tunela još nema. Neki je naziru u još jednom očajničkom potezu – povratku na nacionalne valute. Nuriel Rubin, koji po komentatorskoj produktivnosti sustiže Teofila Pančića – koje god se novine ili sajt otvore, on je već tu – predlaže: „Povratak nacionalnim valutama uz upečatljivu devalvaciju njihovog kursa omogućio bi novu konkurentnost privreda u teškoćama i brži privredni rast“. Neodoljivo podseća na Alana Grinspana, svojedobnog guvernera američke nacionalne banke, za kojega sam tada pisao da zaslužuje Nobelovu nagradu za otkriće da u finansijama nema tabua. Srozao je dolar i progledao kroz prste kreditnim prevarama, e da bi tako umanjio teret američkog duga i pokrenuo privredu. To jeste upalilo, ali smo ubrzo postali svedoci da je dalo rezultate na veoma kratak rok. Usledila je američka kriza koja se prenela na ceo svet, a Amerika je platila mnogo veći ceh, nego što je ućarila njegovom politikom. Ubiti evro, kako predlaže Rubin, ravno je patricidijumu – oceubistvu.

Danas Evropom vlada desnica. Od 17 zemalja evrozone, umereno leve vlade stabilno postoje u Austriji i na Kipru, grčka vlada je na izdisaju, španska u ostavci, slovenačka je upravo pala. Desnica (današnja) u svojim genima ima sebičnost i zatvaranje pred drugima. Zigmund Bauman je to sveo na: „Svako za sebe, Bog za sve“. Svedoci smo da ni „Bog dolar“ više ne postoji, čak ni u literaturi. Za „goddollar“ znaju još samo twitter i facebook. Danas su i tragedije skliznule u blebetanje.

Za kraj nešto konkretno. Alek Jang, strategista Standard & Poor’s savetuje: „Najbolje što ljudi mogu da urade narednih meseci je – da ne urade ništa“. Dakle: slamarica.

Biznis i finansije, 13.10.2011.

Peščanik.net, 15.10.2011.

Srodni linkovi:

Milutin Mitrović – Dobar i lud

Žarko Puhovski – Okupacija u par slika

Vuk Perišić – Neoludizam

Ivica Mladenović – Vesti iz Francuske

Žarko Puhovski – Čista demokracija je fikcija

Milutin Mitrović – Generacija za otpad

The Independent – Mala crvena knjiga koja je zapalila Francusku