Foto: Predrag Trokicić
Usred „druge faze dijaloga o Kosovu“, na brzinu i bez pompe, usvojen je zakon o dualnom obrazovanju, i to uprkos oštrom protivljenju opozicije, prosvetnih sindikata i dobrog dela civilnog društva. Tako izgleda dijalog u naprednjačkoj Srbiji – neka svako kaže šta ima, a mi ćemo na kraju učiniti onako kako smo odmah namerili, ne obazirući se na primedbe.
U slučaju zakona o dualnom obrazovanju stvar je naročito simptomatična. Iako je predlagač ovog zakona Vlada Srbije, jasno je da ideja nije potekla ni od resornog ministra, niti od premijerke, niti od bilo kog člana Vlade. Ona je još manje rezultat nekakvog ekspertskog rada ili mišljenja prosvetne struke. Ona je, i to smo znali od početka ove farse, nastala kao hir jednog čoveka, onog koji se trenutno nalazi na mestu predsednika republike, mada se iza tog hira mogu prepoznati i pritisci strane privrede i interesa stranih poslodavaca.
Kako se pred brojnim kritikama branio ovaj predlog, za koji nikada nisu postojali valjani javni razlozi? Pre svega frazom – tako je u Nemačkoj, Švajcarskoj i Austriji. Uzalud se i u javnosti i u parlamentu potenciralo da se, čak iako se zanemare problemi sa dualnim obrazovanjem kao takvim, situacija u Srbiji veoma razlikuje od one u navedenim zemljama. Ako je dobro za Nemce, Austrijance i Švajcarce, biće dobro i za nas.
Ekonomista Janoš Kornai je pre dve godine uočio sličan trend u konsolidaciji režima Viktora Orbana u Mađarskoj. Ovaj režim, naime, usvaja i implementira zakone naoko slične zakonima koji već postoje u nekim evropskim demokratijama, ali ono što je presudno nisu pojedinačni zakoni, nego mozaik koji oni čine, koji nedvosmisleno vodi u smeru koncentracije moći u vrhuški vladajuće partije. Ovako Kornai:
„Ono što imamo je mozaik, čiji su mnogi delovi originalni mađarski proizvodi, dok su ostali zaista uvezeni iz zapadnih demokratija. Ali ako pogledamo taj mozaik kao celinu, videćemo jasne obrise Mađarske Viktora Orbana. Izbliza se vidi smer kojim se kretala svaka komponenta te mašinerije, od početne tačke 2010. Na primer, u SAD sudija Vrhovnog suda ima doživotni mandat. U Mađarskoj će uskoro svi članovi Ustavnog suda biti izabranici Viktora Orbana. Ako bi njihov mandat bio produžen sada, ovaj potez, zajedno sa drugim sličnim potezima, pomerio bi pravni status zemlje ka ireverzibilnom odnosu snaga u vlasti. Hiljade (ovaj broj nije preterivanje) diskretnih promena koje sve teku u istom smeru stvaraju novi sistem. Razumljivo je da neki dopisnik iz Budimpešte piše o samo jednoj skandaloznoj meri, van konteksta Orbanovog sistema. Međunarodne organizacije ili neka evropska vlada može opravdano da protestuje protiv neke određene mere mađarske vlade. Ovim tekstom pokušavam da plediram na sve one koji kreiraju međunarodno javno mnjenje da shvate da je u pitanju više od trenutnog događaja: formiran je sistem čija se osnovna svojstva ne mogu izmeniti parcijalnim promenama.“
Ista stvar se danas dešava u Srbiji. Novi zakoni o Bezbednosno-informativnoj agenciji, o tužilaštvu, o obrazovanju, a po svemu sudeći i ono što nas uskoro čeka – izmene odredbi Ustava koje se odnose na pravosuđe, na različite načine upodobljuju zatečeni sistem pravdajući se poređenjem sa stranim uzorima. Ono što promiče u takvim poređenjima pojedinih zakonskih i ustavnih promena jeste upravo mozaik koji sve one zajedno sačinjavaju. Kada sastavimo ovaj mozaik ukazuje nam se jeziva slika – centralizovanje političke moći u službi potčinjavanja, ne samo države, već i celog društva, a u cilju pretvaranja sopstvenih građana u jeftinu radnu snagu za strane poslodavce.
U jednoj stvari, međutim, Kornaijev uvid ne odgovara istini, bar ne u Srbiji – teško je poverovati da strani posmatrači ovih procesa, pre svega oni iz EU, zaista ne vide ovu širu sliku. Pre će biti da ih ona ni najmanje ne interesuje. Tim pre ona mora interesovati nas, građane Srbije, jer je sve izvesnije da nas od konačnog sklapanja ovog mozaika neće spasiti niko osim nas samih.
Peščanik.net, 09.11.2017.
