Noć posle izbora, BLM Plaza preko puta Bele kuće
Noć posle izbora, BLM Plaza preko puta Bele kuće, foto: Olivier Douliery/AFP/Getty Images

Dok smo bile klinke, u Lankaširu, moja sestra i ja smo kovale zavere da ubijemo Sadama Huseina tako što bismo mu skuvale persijski gulaš khoresh sib o gheysi sa ljudskim izmetom umesto jagnjetine. Zamišljale smo čitave scene njegovog umiranja i valjale se od smeha. Bile smo jako male u vreme kad su naši roditelji pratili vesti o Sadamovom napadu hemijskim oružjem na Halabdžu u martu 1988, u kom je ubijeno na hiljade Kurda, dok su preživelima zatrovani voda, zemljište i buduće potomstvo. Gnev je bio deo našeg nasleđa.

Kad je Tramp hospitalizovan zbog kovida-19 početkom prošlog meseca, društvene medije su preplavile poruke ljudi koji se ne slažu s njegovom politikom, ali koji mu žele brz i potpun oporavak. Dobre želje su mi se činile kao neopravdano velikodušan gest, nešto što daleko prevazilazi prikladne reakcije, ali se možda može razumeti kao znak liberalne privilegije: takva dobronamernost je luksuz koji sebi možete priuštiti kad imate čisto akademski odnos prema Trampovoj svireposti.

Neki su bili iskreniji na vest o Trampovoj bolesti i javno izražavali želju da ga zaraza ubije. „Tvitovi koji priželjkuju drugome smrt, ozbiljnu fizičku povredu ili fatalnu bolest“, upozorio je Tviter na svojoj platformi, „nisu dozvoljeni i moraju se ukloniti“. Aleksandrija Okazio-Kortez na to je uzvratila: „Da li to znači da ste i nas mogli da zaštitite?“ Rašida Tlaib dodala je: „Ne, ozbiljno, ovo je ludo. Nama se preti smrću, ali to nije problem“. Amnesty International je ovu platformu opisao kao „toksičnu sredinu za žene“.

U hodniku kuće u kojoj sam provela detinjstvo visio je šareni talisman: bio je to ram u obliku zmaja, obmotan nitima jarkih boja upletenih u grančice sočiva. U njegovom središtu nalazilo se plavo oko, cheshm nazar, za odbijanje urokljivih očiju – ili na persijskom „slanih očiju“ – onih koji nam žele zlo. U školi, gde bi svaki pogrešan pogled pokretao lavinu uvreda, srodna fraza bila je u širokoj upotrebi: „Ne šalji mi zlo“.

Želeti Trampu smrt nije isto što i pretiti mu smrću. Želje ne mogu da utiču na tok bolesti. Niti je to čin mržnje, onakav kakve su to pretnje upućene Okazio-Kortez ili Tlaib. Tramp nije samo beli muškarac koji ima moć; on jeste moć: mržnja tu nema nikakvu snagu. Priželjkivanje njegove smrti više liči na bacanje urokljivog oka, što kaznu na Tviteru otkriva kao neobično sujeveran potez, jednak zabrani javnog proklinjanja. To me podseća na Zakon o izdaji iz 1351, jedan od najstarijih engleskih zakona koji je još uvek na snazi. Tu se izdaja neodređeno definisala kao ono kad „čovek smišlja ili zamišlja smrt našeg gospodara kralja“ (odredba je kasnije izmenjena tako da ipak propisuje „neskriveno delanje“).

Zabranom smišljanja ili zamišljanja predsednikove smrti, Tviter je zabranio izražavanje empirijski pribranog i politički značajnog stava da bi svet bez Trampa bio bolje mesto. Svedoci kažu da je smrt od kovida-19 jeziva, u agoniji i usamljenosti, takva da je ne bismo poželeli nikome. Ali ni ja nikome ne bih poželela Trampa: njegovo razmetljivo loše upravljanje pandemijom odvelo je 210.000 ljudi u smrt koja se mogla izbeći (a taj broj nije konačan).

Deset godina posle naše zavere sa izmetom, roditelji su moju sestru i mene poveli u London na protest protiv invazije Iraka 2003. Bila je to važna lekcija o političkim nijansama: Sadam nije naš jedini neprijatelj. Posle dva meseca, oboren je njegov spomenik a mi smo, okupljeni oko televizora u tišini, ipak osetili olakšanje. Godinama kasnije, sama u svojoj studentskoj sobi s mučninom sam odgledala snimak njegovog vešanja koji sam našla na internetu. Gnev je i korozivan. Ali to nije argument protiv gneva, već dokaz koliko je teško biti prinuđen da ga osećaš. Kako je Odre Lord 1981. napisala: „Gnev mi je teško padao, ali sam pomoću njega preživela. I nisam ga puštala pre nego što sam na njegovo mesto postavila nešto podjednako snažno na svom putu osvešćenja“.

Arianne Shahvisi, London Review of Books, 29.10.2020.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 07.11.2020.

TRAMPOZOIK