Praznična manipulacija i slikovnica za narod
Korišćenje prošlosti kao osnove za savremene političke, društvene ili verske koncepte prisutno je u evropskoj kulturi od najranijih vremena. U prošlosti su se pronalazile realne ili mitološke osnove državnih i religijskih institucija, slavni događaji, primeri herojstva i vrline ili slabosti i propasti pojedinaca i zajednica. U zavisnosti od potreba i karakteristika naručilaca birala se i modifikovala prošlost. Istoristički inžinjering nije povezan sa istorijskom zbiljom, već je prvenstveno izraz onoga koji njome manipuliše. U manipulaciji prošlošću značajno mesto oduvek su zauzimale slike, zbog njihove velike manipulativne moći i memorijskog potencijala. Primera manipulacije prošlošću putem slika je puno, a jedan od aktuelnih jeste kampanja Slava Beogradu, Slava Srbiji, uobličena u okviru prazničkih manifestacija između Spasovdana i Vidovdana 2019.
Kampanja Slava Beogradu, Slava Srbiji inicirana je i promovisana od strane zamenika gradonačelnika Beograda Gorana Vesića, sa ciljem podizanja „gradske slave i značajnih datuma za prestonicu… na viši nivo, te da se stariji građani podsete, a da mlađi nauče nešto iz srednjovekovne istorije“. Ona se održava u „prazničnom dobu“ / vremenskom intervalu omeđenom praznicima Spasovdana, gradske slave Beograda, i Vidovdana. Naziv kampanje je veoma neuobičajen u srpskoj kulturi, dok s druge strane vrlo podseća na široko korišćenu rusku nacionalnu parolu Slava Rusiji (Слава России). Najsličnija kampanja, barem prema imenu, bila je Slavimo Srbiju 2014, kada su bilbordi sa ovom parolom promovisali Beograd na vodi širom Srbije. I dok je kampanja iz 2014. osmišljena u cilju promocije graditeljskih aktivnosti u Savamali, sadašnja kampanja je suštinski bliska ruskoj. Poput ruskog pandana i verovatno uzora, parola Slava Beogradu, Slava Srbiji ima izrazit nacionalno-politički karakter. Korišćenje ruske formulacije u ovoj kampanji uklapa se u savremene tokove kulture sećanja u Srbiji, koja je upravo pod izuzetno jakim ruskim uticajem.
Za potrebe kampanje angažovan je slikar Nebojša Đuranović, kao autor 127 postera koji treba da budu postavljeni po Beogradu, a razglednica sa jednom od njegovih kompozicija Krunisanje Stefana Prvovenčanog deljena je uz račune za Infostan stanovnicima srpske prestonice. Koristeći ikonografske modele koji potiču iz akademskih likovnih praksi 19. veka, Đuranović je kreirao sliku srpske istorije. Za razliku od akademskog slikarstva 19. veka, gde se istorijska slika stvarala u skladu sa saznanjima o autentičnom izgledu likova, kostima i ambijenata, Đuranović postupa drugačije. On prvenstveno sledi starija rešenja, pa se prepoznaju ikonografski uzori u prikazima srpske istorije iz opusa Anastasa Jovanovića, Pavla Čortanovića, Adama Stefanovića, Paje Jovanovića i Uroša Predića. Istorijska autentičnost i arheološka rekonstrukcija prostora u Đuranovićevim radovima kako je već primećeno izostaju. Slike karakteriše kolorit koji takođe potpuno odstupa od karakteristične akademske slike. Preovlađuju topli tonovi koji slikama pružaju idealizovani i „slatkasti“ ilustratorski izraz.
Đuranovićevo bavljenje istorijskim kompozicijama nije novo. Izlagao je slike istorijske tematike i autor je ilustrovanih knjiga Srednjovekovna Srbija iz 2006. kao i Srpski vitezovi iz doba Nemanjića iz 2018. U ovim knjigama Đuranović je autor teksta i ilustracija. Tokom oktobra 2018. izložio je u Galeriji RTS-a monumentalnu kompoziciju Krunisanja Stefana Prvovenčanog. Njegove istorijske slike reprodukovane u ilustraciji knjiga poslužile su i za kampanju Slava Beogradu, Slava Srbiji. Kao osnova ove kampanje gradske vlasti, romantizovane ilustracije srednjovekovne Srbije prenete su iz knjiških korica u javni prostor, što je u mnogome promenilo i njihov značaj.
Popularne ilustracije, iako anahrone, istorijski netačne i romantičarsko-kičerske, imaju jedno značenje u ateljeu, privatnom prostoru i slikovnici, a sasvim drugačije u javnom prostoru. Odabir slika i projekat Slava Beogradu, Slava Srbiji sada više ne prikazuju samo znanja i shvatanja autora Đuranovića, već i naručioca – gradske vlasti Beograda. Očigledno je da ta gradska vlast deli široko rasprostranjena populistička shvatanja o prošlosti Srbije. Prema njima Srbija je slavna isključivo u srednjem veku, što bi značilo da ljudi i događaji iz drugih vremenskih perioda ne reprezentuju slavnu srpsku prošlost. Ovakvo poimanje nacionalne slave ulazi u okvire specifične mitomanske projekcije prošlosti i zlatnog doba srpske nacije, gde treba praviti razliku u odnosu na ranija korišćenja srednjeg veka u novijoj kulturi. To nije romantičarski srednji vek, gde koegzistiraju mitovi, legende i istorijska stvarnost oličeni u vilama i zmajevima. Nije ni istorijsko kritičko poimanje ove epohe, koje je u akademskom svetu prisutno još od Jovana Rajića i Dimitrija Ruvarca ili pak modernistička reinterpretacija srednjeg veka. To je novokomponovani, megolomanski i ideologizovani srednji vek, to jest ulepšani svet prošlosti popularizovan u srpskoj javnosti od 90-ih godina 20. veka. To je idealizovano carstvo Srba koji jedu zlatnim viljuškama. Upravo ovakvim shvatanjima odgovara idealizovano prikazivanje srednjovekovne istorije, koje, kako je već primećeno u javnosti, ne sledi ni istorijsku verodostojnost niti moderno likovno izražavanje.
Osnovno pitanje ove kampanje je njen cilj i smisao. Ona je uobličena kao prateći program između Spasovdana i Vidovdana, pa je očigledno to nekakva praznična slikovnica. Prema rečima inicijatora, kampanja je u službi izgradnje i promocije nacije. U društvu koje je inače izrazito nacionalističko, ovako nešto nema baš mnogo smisla. Prenagalašavanje nacionalne prošlosi kroz 127 postera i slanje razglednice na kućne adrese više ukazuje da je u pitanju pokušaj opčinjavanja građana i praznična manipulacija. Sveprisutnom slikom srpske istorije, sagledane kroz ružičaste naočare sigurno se ne uči o prošlosti. Ušećerena istorija sa dahom ruske veličine treba da omami publiku i izmesti je iz realnosti. Idelizovane slike prošlosti, isto kao i planirana megalomanska skulptura Stefana Nemanje, a verovatno i najavljeni spomenik Despotu Stefanu Lazareviću, treba da građane opčine i skrenu im pogled i misli od stvarnosti, u kojoj oni polako postaju građani drugog reda u zabavnom parku Beograda na vodi.
Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Peščanik.net, 20.06.2019.
Srodni link: Srđan Milošević – Stefan Nemanja na stubu srama