Radio emisija 24.03.2006, govore: Nada Korać, Biljana Srbljanović, Petar Luković, Srđa Popović i Svetlana Slapšak.
Svetlana Lukić: Dobar dan vam želim. Osvanuo je lep dan, nema onog crnog oblaka koji vam se popne na ramena i cele zime ne silazi, pa se svi vučemo okolo kao Atlas koji na ramenima nosi celu zemaljsku kuglu. A videli ste, nekoliko santimentara snega i nekoliko dana kiše učinili su da se cela Srbija pretvorila u jedno džinovsko klizište. Nisu u pitanju samo Kruševac, Ljig, Trstenik, Bajina Bašta, oglasio se i gradonačelnik Beograda Bogdanović i kaže da su se i ovde kod nas pokrenula neka silna klizišta. Tu se ne misli na ono veliko klizište zvano rekonstrukcija Nemanjine ulice koje je paralisalo Beograd, a saobraćajnoj policiji omogućilo veliki priliv novca u budžet, jer su na svakom ćošku raspoređeni policajci koji čekaju u zasedi nas izludele vozače koji pokušavamo da nađemo izlaz iz lavirinta koji su nam upriličili gradski oci.
A vlada je rešila da područjima koja su najugroženija klizištima pomogne sa sramotnih 90 miliona dinara. Toliko para, 90 miliona dinara, su za benzin i dnevnice potrošila nekolicina poslanika, radikali naravno pre svega, ali tamo su se našli i neki iz stranke G17 plus. Najpoznatiji član družine G17 plus, ministar finansija Dinkić, kaže da je iz budžeta potrošen sav novac predviđen za ovakve nesereće. Dinkić nam kaže da je sve pare potrošio na poplave u Jaši Tomiću, da klizišta nisu ni predviđena, a samim tim ni dobrodošla, a ako ti ljudi sa klizišta baš nemaju samilosti prema budžetu, ministar je rekao da će biti prinuđen da traži kredit od Razvojne banke Saveta Evrope. Da je neke pravde, cela vlada bi morala da bude uhapšena i poslata u Zabelu, između ostalog i zbog toga što širi paniku. Možete li da zamislite šta bi se desilo sa ovom nesrećnom zemljom da je umesto 30 palo 60 cm snega i da je umesto 3-4 dana kiša padala 10 dana?
Dinkić nam je otkrio i neke Koštuničine tajne akcije za sanaciju klizišta, kaže da će naš predsednik vlade naredne sednice svog kabineta održavati u drugim većim gradovima širom Srbije. Eto, tako Koštunica vidi svoju ulogu, da šetajući po Srbiji tim ljudima, ako već nema ni para, ni pameti, ni sposobnosti da im konkretno pomogne, pokaže kako pati zajedno sa njima, kako cela vlada kolektivno sanja ružne snove zbog nesreće koja ih je zadesila.
Predsednik Tadić je već na turneji po Srbiji, bio je u Užicu, videli ste to verovatno, i o svemu je imao da kaže neku stručnu i neku toplu reč. O ptičjem gripu, o fabrici Impol, o uslužnom centru u Užicu, međutim, najvažnija poruka koju nam je poslao iz Užica jeste da će DS podržati vladu ako joj socijalisti budu uskratili svoju ljubav. Tadić nam je nedavno rekao kako je ovo najgora vlada od Tokija do Milvokija, izašao je iz skupštine, a sada zbog iznenadnih problema kao što su Kosovo, Hag, Crna Gora, nudi svoju konstruktivnu pomoć. Sve mi se čini da su mu neke strane diplomate telefonirale i posavetovale ga da ponudi pomoć Koštunici, ne bi li mu skinuo sa pleća teret ucena SPS-a. E pa sad, više mi je muka od te priče kako Koštunica ne može da radi sve ono što bi njegovo proevropsko srce htelo, jer je ucenjen socijalistima. Dao bi on Mladića, samo da mu nije ucene socijalista, bio bi konstruktivan u pregovorima o Kosovu, samo da mu ne smetaju Dačić i Mrkonjić, ne bi se ljubakao okolo sa radikalima, da ga ne ucenjuju Vučelić i Bogoljub Bjelica. Koštunica radi tačno ono što misli da treba da radi, ali je suviše lukav i suviše bedna kukavica da izađe i kaže ono što mu srce ište.
Miloševićeva sahrana je izgleda završena, o tome ste dosta slušali, sada se sabiraju poeni, ko je najviše profitirao: Vučelić, Dačić ili Mrkonjić. Meni se čini da će najveći broj glasova onog nesrećnog sveta, koji je ispratio Miloševića u večna lovišta, dobiti radikali. Vučić je besramno simulirao ridanje nad mrtvačkim sandukom. Srpski radikali nisu stranka, oni su maroderi, oni koji za vreme ratova pljačkaju leševe. Srpska radikalna stranka je bila i ostaće najveći pljačkaš leševa.
Na početku Peščanika slušaćete profesorku dečije psihologije, g-đu Nadu Korać. Naravno, nju je potresla ova priča koju ste mogli da slušate ovih dana i kod nas na radiju i televiziji B92, o ono troje dece koja su u vojničkim uniformama stajala kraj odra Slobodana Miloševića.
Nada Korać: To je direktna zloupotreba dece u političke svrhe. Ne znam zapravo šta žele da nam ta slika saopšti, da je to podmladak koji će da nastavi delo preminuloga? Čak i da je to neka ličnost koja je s moje tačke gledišta sasvim pozitivna i čije delo treba da se nastavi, bila bih podjednako užasnuta time. Dakle, ovde se ne radi o pokojniku, nego se radi o onima koji su organizovali to događanje i koji su dopustili da se ta deca tu pojave. Ja nisam naravno znala, niti iko od nas, ko su ta deca, ja sam u jednom momentu pomislila da su to deca nekog od prisutnih političara. I to bi već samo po sebi bilo dovoljno grozno, međutim, onda smo svi saznali da je tu zapravo upletena i jedna strašno velika porodična drama, stvarno antičkih razmera, gde je troje dece u stvari nasilno odvojeno od svoje majke, koja ih je tada videla prvi put posle tri godine.
Prvo i pre svega, ta deca imaju sada javno lice, imaju ime i prezime i mi, dakle, javnost, stvarno prosto nemamo pravo da komentarišemo to kako se oni osećaju, jer je to ulaženje u njihovu privatnost, na koju oni, iako su deca, imaju pravo. To je nešto što čini ovu moju priču jako teškom, a drugo je naravno to što ta deca žive u jednom okruženju, sa ocem koji ih van svake sumnje na svoj način voli, ali koji očigledno nije svestan šta u stvari čini. Znači, ako on misli da čini dobro, onda je u interesu njegove dece da se on što pre razvede. Ja tu, s njegove tačke gledišta dobru, nameru ne bih dovodila u pitanje, samo da je on onog momenta kada je shvatio da od braka više nema ničeg i da on hoće da gaji svoju decu, da je on pokrenuo brakorazvodnu parnicu i tražio da deca pripadnu njemu – pa kom obojci, kom opanci. To bi bilo nešto gde vi ne biste mogli sumnjati u namere te osobe. Međutim, ako nekom tri godine, ne tri dana, tri nedelje ili tri meseca, nego tri godine ne mogu da uruče sudski poziv, e tu nešto jako smrdi. Dakle, mi vidimo da se država nije umešala tamo gde je morala da se umeša, ali se umešala tamo gde nije smela da se umeša.
Dodatni šok za mene je bio kad sam videla fotografije, ja ne znam ni kada je to objavljeno, ali videla sam svojim očima sliku ministra policije i, čini mi se, generalnog inspektora. Znači, imamo prvog čoveka državne institucije, koja je prva zaštita zakona i imamo onoga koji treba da kontroliše da li je sve u redu u toj instituciji. E, te dve osobe su se slikale sa decom u maskirnim uniformama, koja su pritom, sad ja ovo prenosim onako kako sam čula, bila na nekom takmičenju u brzom sastavljanju i rastavljanju oružja. Ja verujem da to toj deci koja rastu tako kako rastu sve O.K, da oni to jako vole, baš im je divno kako su uspešna, je li tako, ali, kako da kažem, deca u maskirnim uniformama se ne sreću na svakom ćošku. Znači, ako je taj ministar ili taj inspektor video tu decu među tim odraslim ljudima, on je onda, mislim, morao valjda da pita o čemu se radi. Drugo, ne znam kako stoje stvari u streljačkom sportu, ali pretpostavljam da tamo mora postojati neka uzrastna granica ispod koje se ne barata oružjem. Ja to stvarno ne znam, ali ne verujem da deca od 5, 6 i 7 godina kreću da se bave streljaštvom.
Moja prva pomisao, kada sam sve to čula, bila je da ta deca imaju tretman koji su imali janjičari u turskoj imperiji. Dakle, deca koja su očigledno sposobna da budu dobri đaci, to su isto radili Turci, nisu oni birali bilo koju decu, oni su vodili onu najlepšu, najzdraviju, koja su obećavala, pa ih onda tamo nisu mučili, nego su im davali savršene uslove da napreduju i da budu vojna elita te velike i moćne imperije. Ovde sad vidimo da je, ne znam ko, nisam tačno razumela, ali valjda im je policija dala stipendije. I to je u redu, neka im da stipendije i neka se deca školuju i tako dalje, otac im je invalid, sve je to u redu, ali po koju cenu i da li ti koji daju te stipendije, da li se oni pitaju – dobro, šta je sad sa tom porodicom, gde je majka… Pazite, to su mala deca, to pitanje se mora postaviti, a očigledno ga niko nije postavio i to je neoprostivo. Ta bespomoćnost pojedinca koji hoće da pomogne, u ovom slučaju majke, koja hoće da pomogne svojoj deci, pazite, to je nešto što prosto niko ne može da dovede u pitanje. Došla je, je li tako, dala je to sve u javnost i šta – ništa.
Ne znam šta bi trebalo da se desi, da tu decu neko ubije, e pa onda bi možda neko dao ostavku, a ne bi ni onda. Ovde prosto mora neka osoba od autoriteta, ja ne znam ko, predsednik države, ako niko drugi, da se angažuje, da uzme tu decu u zaštitu, da kaže – čekajte ljudi, ovo mora da se reši odmah, brzo.
Svetlana Lukić: Predsednik Tadić nije mogao da reaguje, bio je, dakle, u Užicu i tešio je tamo onu drugu decu, koja su sticajem okolnosti bila zatvorena u onu strašnu infektivnu kliniku zbog sumnji na ptičiji grip. Da, bilo bi zanimljivo da vidimo Tadića da reaguje, pogotovo što je, koliko znamo, predsednik Tadić psiholog po obrazovanju, ali ima on pametnija posla nego da se oglašava ovim povodom. A vi u nastavku Peščanika slušate intervju koji smo napravile sa Svetlanom Slapšak, ona je ovih dana nenadano došla u Beograd , a u međuvremenu nam je bila iz Ljubljane poslala tekst, naravno tema je Miloševićeva sahrana, tako da slušate i intervju i tekst Svetlane Slapšak.
Svetlana Slapšak: Svi su krenuli da objašnjavaju svetu kako u je nas Srba smrt nešto sveto, kako se mi užasno potresemo kad neko umre, što je naravno jedan jako, jako loš politički potez, jer to zaista utvrđuje ideju Srba kao egzotičnog plemena koje niko živ ne razume. Manje-više oko jedne stvari se možemo saglasiti, da postoji univerzalno osećanje smrti, za boga miloga. To je užasna politička greška, zato što je ona ponovo bacila Srbiju hiljade i hiljade kilometara daleko od nekih centara događanja. I taj šamanistički pristup, je li, vrač seoski objašnjava drugima kako se mi to ponašamo, to je bilo katastrofalno. Ne zaboravimo da legalan postupak prema ratnim zločincima kada umru, nikada nije bio naročito spektakularan i nije naročito uvažavao emocije, zato što je uglavnom uvek bilo reči o ljudima koji su pobili hiljade, milione, koji su potpisivali, koji su slali one koji ubijaju i tako dalje. Poslednji slučaj koga se sećamo je Ajhmanova sahrana, čovek je anonimno spaljen i anonimno rasut izvan izraelskih teritorijalnih voda.
Ja sam i dalje protiv smrtne kazne i vrlo mi je drago što ona više u Evropi ne postoji, to je neki osnovni etički minimum Evropske zajednice, ali sa druge strane, potpuna relativizacija Miloševićevog položaja za koga je izvesno da bi bio osuđen i to za veoma kratko vreme, za koga se sakupilo sasvim dovoljno dokaznog materijala u ovih pet godina, tekao je proces koji su svi mogli da prate i – kako vi to odjednom sve zaboravite. Time se fiksira jedna metodologija koja je neobično opasna za stvaranje javnog mnjenja u Srbiji, koje onda više apsolutno ne može da izađe iz osnovne greške odgovornosti. Ne govorim više o odgovornosti kao eto, manjka odgovornost, nema je dovoljno, ne, nego su neodgovornost i zaborav sada prouzročili ključne greške u javnome diskursu i u mišljenju, tako da većina ljudi više jednostavno nije u stanju da misli pravilno, zato što u svoje mišljenje ne uključuje odgovornost. To je prouzročilo užasne posledice, upotrebiću jedan jako arhaičan izraz, na narodno zdravlje.
Nije reč o stavu prema smrti, reč je o bezobraznom, providnom upotrebljavanju leševa, o tome je reč. Na jednoj strani imate sasvim izvesno obrise jednog slabo zamišljenog puča, koji je trebao da se desi pred skupštinom, pa se nije desio, jer učesnici ne mogu da trče i skaču, nažalost, a neki su i umrli na putu prema skupštini. Tako da se to jednostavno nije moglo izvesti zbog nedostatka para da se recimo kupi jedna dobra jedinica, koja bi to izvela ili tako nešto, ali to je bilo to. Nemojmo se zavaravati, to telo je nošeno pred skupštinu zato da bi se napravio puč, dovoljno je videti lice i gestove Vučelića, koji se tu ubacio kao mogući glavni igrač, ukoliko bi do toga došlo.
A sa druge strane, imate upotrebe mrtvih na sve strane. Za mene je dosta strašan bio gest, koji je izvela pre svega Radmila Lazić sa Srpskim književnim društvom. Priređena je ova jako dobra izložba u Paviljonu kod Borke Pavićević, nekoliko vrlo dobrih manifestacija, ali se naravno po svaku cenu htelo prisvojiti Biljanu Jovanović, na taj način da se potpuno razdvoji njena književna aktivnost i njena aktivistička životna priča, koja je bila neobično pozitivna i mogla bi biti sjajan primer. Ali upravo zato što bi mogla biti sjajan primer, to treba pokriti, sakriti i kao vrhunac zaborava, izmišlja se i dodeljuje nagrada Biljane Jovanović, koja postoji već 10 godina. Zadnje dve godine nije dodeljena jer Pro femina, časopis koji je tu nagradu osnovao 96. godine, odmah posle njene smrti, jednostavno nije imao para da je isplati, ali ne može se na taj način, zato što neko nema para, ukrasti intelektualno vlasništvo, za boga miloga.
Međutim, iza toga je potpuno jasna priča. Pre 10 godina, kada smo u Pro femini hteli da objavimo ceo broj posvećen Biljani Jovanović, poslali smo preko 50 pisama svim kritičarima u Srbiji. Nijedan od tih, koji danas u Srpskom književnom društvu smatraju da treba, bez obzira na postojeću nagradu, osnovati novu nagradu, prisvojiti, ukrasti, šta god, napraviti svoju promociju tamo gde se može – tada nisu smeli da dignu glas u korist Biljane Jovanović. U tome smislu – da, jeste, postoji upotreba leševa i ta upotreba leševa jeste značajka srpske kulture, i to ne samo srpske nego i drugih balkanskih kultura, i u tom smislu je posebno deplasirano govoriti o nekakvom univerzalnom osećaju za mrtve i o srpskoj emotivnosti i tako dalje.
Ne razumem kako je država dopustila da ljudi iz zatvora vode političke partije. Ne razumem kako je ta legalizacija u Srbiji mogla da preživi haški proces, ne razumem, zaista ne razumem kako se moglo desiti da iz Haga ljudi komanduju i vode politiku. To je jednostavno nedopustivo, to je neviđena sramota za tu državu, a o političkoj šteti i da ne govorimo. Druga stvar je bila ta što je zločinstvo, u skladu sa opštim zaboravom, prikazano kao dobra stvar. Kako je ono beše, u jednom trenutku je neko rekao da nikad nismo živeli bolje hego u doba Miloševića. Čujte, da li je moguće da se izvede takva operacija na sećanju, da se ljudi ne sećaju kako su živeli pre 10 godina ili malo više, 12, 15, da se zaista ne sećaju apsolutno ničega. Koliko je ljudi, koliko penzionera izvršilo samoubistvo u godini 93, 94-oj. Šta se desilo sa onima koji su izgubili sve što su imali kod Dafine ili kod Jezde? To su sve parafernalije jednoga istoga režima.
Kada gledate tu sahranu sa tom muzičkom pratnjom i ostalim, vidite jednu kičastu, provincijalnu porodicu koja ne može da se saglasi ni oko čega, čak ni oko mesta sahrane. Sve su to jako žalosni podaci o kulturnom nivou, ali kada vam tu sada lokalni mudraci krenu govoriti o tome da li je sahrana bila dostojanstvena ili ne, vi prosto osećate potrebu da proglasite u državi nedelju dana ćutanja o tome šta se desilo.
Mislim da je najstrašniji primer koji sam videla tokom svih tih događaja, da ne kažem pogrebnih svečanosti, slučaj majke čija su tri deteta zloupotrebljena za prikazivanje na samome grobu u nekakvim pseudo uniformama, kao nekakva počasna straža. Ta priča je zastrašujuća. Isto tako je zastrašujuće što se ta žena javila tokom emisije Utisak nedelje, a da voditeljica, koja očigledno nema novinarske profesionalnosti, jednostavno nije primetila šta ima u rukama. To je prošlo i tek se posle pojavilo u novinama. Iz cele priče i iz toga šta ta žena govori, jasno je da ona za sebe ne traži apsolutno nikakvu korist, da je samo užasnuta nad slikom svoje dečice više sati na ledenoj kiši i ništa drugo. Ta zloupotreba, ako hoćete, svakoga i bilo koga da bi se dosegla lična korist je nešto što je stvarno zastrašujuće. U tom smislu Srbija nije prošla tranziciju, ali je ušla u najdivljiji početni kapitalizam koji se uopšte može zamisliti. Krađa nagrade, krađa svega, pa to je stvarno prilično razbojničko društvo. U tom razbojničkom društvu neka samosvest, neka intelektualna reč je toliko retka da bi čovek skoro posumnjao da li uopšte postoji.
Odgovornost nije dodatno pitanje koje se tiče toga i toga, a ostalo možemo gledati kao nekakve različite socijalne, antropološke, kulturne, kakve god strukture. Ne, nedostatak odgovornosti je prouzročio metastaze koje se sada vide kao potpuna destrukcija javne misli u Srbiji. Toga sam se zaista uplašila, to je sada manje-više finalno. Ja sam sve vreme mislila da je čak i sahrana Miloševića dobar trenutak da država to konačno uradi, da recimo ima nedelju dana intenzivnog javnog, TV, radio i drugih medijskih programa koji bi govorili o tome šta je bio rat, šta se u tom ratu dešavalo, ko je imao lavovski deo u ubijanju, gde su brojevi, šta se dešavalo sa ljudima, sudbinama pojedinačnih ljudi. Dokumentaraca imate koliko god želite. Jednostavno bi prinuda ljudi da to gledaju nedelju dana, da se bave samo time, sasvim sigurno doprinela promeni mišljenja. E, ta poslednja šansa nije iskorišćena, period, ako hoćete, tugovanja za Miloševićem koji je mogao da se iskoristi za obrazovanje građanstva nije iskorišćen i bojim se da za to više nema prostora ni vremena.
Povezivanje sa Evropom je samo još jedna od mnogih opklada, zavrzlama, opančarskih štosova, da se nešto dobije na brzinu,lično i tako dalje, i zaista iza toga apsolutno ne stoji nikakav program. On je postojao početkom 90-ih, ali sada više ne postoji. U Srbiji ne postoji dobra argumentacija za to da se uđe u Evropu. Srbija će sasvim sigurno uvek živeti na svom položaju prolaza i strateške važnosti i može sasvim lepo da živi još stotinama godina kao nekakva egzotična teritorija u kojoj se ljudi ponašaju na poseban način. Ono što najviše vredi, otići će i onako i što se toga tiče, kontinuitet je osiguran, nemojmo se zavaravati. Ja mislim da će u tom smislu Srbija postati zanimljivija još samo za posmatrače, radoznalce, naučnike i ostale koji će doći da posmatraju ono što se ovde događa. Tako da izgledi nisu loši, izgledi su samo takvi da zapravo niko ko počne da misli, neće moći da izdrži ovde.
Postoji stalni sukob u Srbiji između malih, izolovanih krugova i sveopšteg pogleda na kulturu, gde se traži samo moć i ništa drugo. I taj gest Srpskog književnog društva, neobaveštenost i zaborav, samo su znak potrage za tom apsolutnom moći – ćutali smo, bili smo pokvareni, ali sad hoćemo još i nagradu za to, 10 godina smo bili gliste, a sad hoćemo još i krunu i tako. To je veoma tipično, a sa druge strane, glavna briga takve kulture jeste da uništi insularne kulturne jedinice, da to nekako izbriše, da napadne. Vi imate danas u Srbiji diskurs, koji je sudski kažnjen u Hrvatskoj pre više od 10 godina, to je imenovanje veštica, vređanje žena u javnosti. Time se svi služe, stalno gledate neke masne, pijane tipove na televiziji koji psuju žene bez prestanka. I ta figura, ako hoćete, majke čija su tri deteta zloupotrebljena za mene je ključna za tu situaciju. Tako da ta opšta samosvesna kultura moći jako radi na tome da uništi insularnu kulturu, koja joj je opet u svim trenucima krize jedina pomoć i potpora. I to jeste u nekom smislu kanibalistička kultura, koja stalno proždire ono što je održava. I uvek će se u nekoj generaciji naći neka nova budala, koja će da kritički misli, da hrani svojom krvlju te gliste, koje će ćutati po 10-12 godina zato što im je to korisno – a onda će je pojesti.
Svetlana Lukić: Čovek ovde stvarno mora bukvalno život da uloži skroz, bez ostatka, samo da bi bio pristojno ljudsko biće.
Svetlana Slapšak: Umesto da svoj život pokuša da gradi kao individua koja jeste svesna smrti, svesna sveta, svesna onoga što se događa, ali u nekim dimenzijama koje bih nazvala – zapadnom skromnošću, a to znači da se život uređuje na onome nivou na kome ga je realno uređivati, traženjem svoje niše u društvu. Vi u Srbiji stalno imate vladajuće intelektualce, ogromnu količinu te kuge koja je svuda, koja misli da vlada, koja lebdi nad institucijama, oko institucija, u dvorištu institucija se tuče sa drugima za mrvice, to je zastrašujuća slika. Ta potreba za moći je neverovatna ovde, a ta nekakva skromna svest o tome gde pripadaš, jednostavno nikako ne može da se pojavi ovde. Kada bi čovek hteo da analizira, to jeste jedan oblik patrijarhata. Patrijarhat je nešto što stalno improvizuje, stalno nalazi nove načine da očuva moć i koji se osniva na nedostatku kritičke misli, na nedostatku nezavisne kulture, na nedostatku svesti o nišama, o mogućnostima rada. Preko svega toga pliva taj patrijarhat i on je kao sipino mastilo, ono prekriva apsolutno sve, tako da u tom sipinom mastilu više ništa ne možete da vidite. I to potpuno razumem, tu nevidljivost Srbije, iznutra i spolja, unutra se ne vidi šta se događa, spolja niko ne može da razume taj model ponašanja. Ali radi se samo o jednom novom tipu patrijarhata i ničem drugom.
Svetlana Lukić: Samo je važno da nešto ne izgovoriš, znači, važno je da kažeš da Kosovo nikad neće biti nezavisno.
Svetlana Slapšak: Naravno, ponavljanje formule. Ima jako malo intelektualaca koji bi danas mogli da kažu – čekajte, setimo se prvo da Albanci nikad nisu napali Srbe sa leđa, dok su ovi vodili svoje slavne herojske ratove po Hrvatskoj i Bosni, a mogli su, imali su sredstva. Tvrdi se da je albanska tajna armija postojala od 80-ih. Pa šta je radila, zaboga, u najpogodnijim trenucima. To je prvo, drugo je da su Albanci ostali poslednji Jugosloveni, poslednji koji su zaista hteli taj identitet, koji su hteli da ga sačuvaju. Treće, za boga miloga, šta se dešavalo sa Albancima u 70-im i 80-im godinama, kako se o njima pisalo, koji je pritajeni, otvoreni rasizam u srpskoj književnosti i kulturi vladao. Ako niste u stanju da vidite tu prošlost, onda zaista nemate razloga i nemate prava da razgovarate o Kosovu i da se nešto trudite za Kosovo, koje jeste država za sebe i jedini issue sada je da se osiguraju nekakva ljudska prava za srpsku manjinu tamo i ništa više. Srbija je imala 20 godina aparthejda na Kosovu, za to neko mora da plati.
Samo da vas utešim, doći u stanje vrlo blisko tome je relativno lako i brzo. Posle 15 godina koliko toliko stepenaste, relativno mirne, relativno predvidljive tranzicije, mi smo u Sloveniji sa desničarskom vladom toboganski srnuli u turbo kulturu i turbo sporazumevanje, u turbo politiku, jako, jako nalik onome što se događa drugde. Tako da nije predvidljivo kada će se lonac izvrnuti i sve otići dođavola. Na kraju krajeva, i budućnost Evropske zajednice je jako neizvesna, tako da što se toga tiče, uvek ima dobrih argumenata da Srbija nije ni najgora, ni najniža, ni sve ostalo, ali bojim se da ti argumenti nisu naročito kreativni, u tome je ceo problem.
Svetlana Slapšak /čita Svetlana Vuković/:
Nekrofilija i druge tradicionalne srpske vrednosti
Najniža tačka u komunikaciji srpske i drugih kultura je dosegnuta. Najviši predstavnici srpskih vlasti objašnjavaju svetu da u Srba poštujemo mrtve, porodicu mrtvoga i uopšte redak i teško zamisliv trenutak kada neko ljudsko (srpsko) biće, umre. Ergo, smrt Slobodana Miloševića je trenutak kada se u Srbiji zaustavlja sve. Vlada i zakoni padaju, sudovi isključuju mašineriju, policija sedi skrštenih ruku i sve je u tihoj molitvi za dušu umrloga. Nemušta objašnjenja svetu stavljaju prve ljude države u položaj plemenskoga vrača – daleko od položaja etnologa – koji nema samo ulogu da upozori na specifičnost Srba, nego da blago ukaže na činjenicu da svet prema mrtvima nema isti odnos kao mi. Porodica iznenada menja sastav i od ubica, nasilnika i lopova postaje: ožalošćena udova, rasplakana kćera i ogorčeni sinčić. Godine kada su ostali crkavali, a porodica gradila svoj kič svet u kojem mama piše nepismene opscenosti, kći kupuje radio stanice, a sin rastura trkaća kola, invalide i disko klubove, potpuno su zaboravljeni. Karnevalski obrat je izveden u ispranim glavama i zbog toga nema ama baš nikakvog razloga da bilo ko sa još očuvanim razumom uzima ozbiljno smrt i priključenija ostataka Slobodana Miloševića.
Ne delim razočarenje mnogih žrtava što do same presude nije došlo. Ne mislim da treba sakrivati neviđenu trapavost zatvorskih – ne sudskih – vlasti koje su dozvolile da zatvorenik manipuliše lekovima u smeru moskovskoga izlaza. Ne uzimam ozbiljno ruske izjave o tome kako bi ga svakako vratili čim ozdravi – dovoljno bi bilo da svaki put neki ugledni ruski kardiolog odredi dalji tretman. Priča je završena za razumne onda kada smo Miloševića videli između dva stražara kako ga uvode u zatvor. Tačka. No, tu srpski danse macabre tek počinje. Prvo, omogućava se da zatvorenici, odnosno optuženi za najveće ratne zločine i dalje učestvuju u političkom životu zemlje, umesto da se stranke Miloševića i Šešelja kriminalizuju, što zaslužuju već ozbiljnim uplitanjem i kvarenjem međunarodnog položaja Srbije i Crne Gore, da ne govorimo o programskim i tekućim tekstovima neprekidne mržnje, obećavanja nasilja i izvođenja nasilja u uslovima mira. Drugo, omogućava se optuženima za najveće ratne zločine da aktivno mešetare u zatvoru, a i po svojoj zemlji.
Nije li svakome razumnome jasno da je ubistvo Đinđića smišljeno u Ševeningenu i Beogradu, te da su se glavni organizatori razbežali, neki u sigurni Ševeningen, a neki u sigurnu Rusiju, gde su i jedni i drugi očekivali helikoptere specijalnih službi kada kucne čas. Treće, država je bila dužna da građane, dakle, njihove glasače, leči od kolektivne amnezije, ali se toga posla nikada nije prihvatila. Srblje, tako osetljive na ljudsku smrt, niko na vlasti niti u medijima nije sistematski opominjao na hladnjače, grobove iskopane, nezabeležene, neoplakane, niti na beskonačnu žalost njihovih porodica. Ko im je kriv kada nisu Srbi, a ako je slučajno i bio koji, taj je sigurno bio loš, jer mu se desilo da umre sa pogrešnima. Naprotiv, svi su pomno negovali kulturu zaborava, a bogme i besa na one koji neće da zaborave. Na tome su ispitu mnogi pali, po kolektivima i pojedinačno, pa smo dobili zaboravne i ljigave medije, sem onih potpuno krvavih. Kultura zaborava sa svoje strane mora da proizvodi stalno nove naracije, koje utažuju želju za samosažaljenjem i ublažavaju apstinencijalnu krizu izazvanu niskim ambicijama.
Na svakom koraku te lančane reakcije, u kojoj su se gojila i gnojila tela srpskih zvezda politike i kulture, posle početka milenijuma postojala je mogućnost državnog aparata da usliši glas usamljenih i demonizovanih, glas razuma i međunarodne brige za Srbiju i da započne sistematsko osvešćivanje i rad na sećanju u medijima, kulturi, školstvu, javnoj prosveti. Nikada i ništa. Čak i sada, posle smrti Slobodana Miloševića, srpska država je imala jedinstvenu priliku da započne taj posao, koji nije samo neophodan sa stanovišta etike, nego je i osnovni uslov bilo kakvog osiguranja budućnosti. Ništa ne bi bilo kasno, dovoljno je dokumentarnoga materijala o tome koliko, kako i kada su ljudi pobijani, čak i kada bi se išlo po liniji najmanjeg otpora, po onim tačkama optužnice koje su već obrađene. Ne bi se moralo ići u naivnu metaforiku stranih medija – balkanski kasapin, što izgleda naivno uz portrete onih koje je porodica dala počistiti, a nisu u haškoj optužnici. Šta sa onima, ograničimo se samo na Srbe, koji su opljačkani, poniženi, oterani, ućutkani, udaljeni, umrli od užasa i bola.
Postupcii su beskrajno jednostavni, poduža doza dokumentaraca, intervjua, svedočanstava u udarnim terminima na državnoj televiziji i drugim medijima, savez nekad opozicionih medija, da se bar omogući pristup drugačijima, onima koji se sećaju i ne poriču ni sebe ni svoje sećanje. Pa da li da očekujemo takav korak države? Sutra. U sredu. Bar najava za sledeću nedelju. Naravno da ne, jer svako sećanje podrazumeva i to kada je ko i zašto počeo da zaboravlja.
Svetlana Lukić: U prvom delu emisije slušali ste Nadu Korać i Svetlanu Slapšak, a u nastavku programa čućete jedan deo promocije, koju smo održali u Užičkoj Požegi pre dva dana. Tamo smo sa sobom poveli Biljanu Srbljanović i Petra Lukovića.
Petar Luković: Ja sam u tom trenutku bio negde između konvencije LDP-a u Beogradu i kupovine polica za diskove. Jedno 25 ljudi mi je javilo SMS-om da je umro, ali ja sam došao da tražim tu policu. Sad, jebeš što je umro, polica je na rasprodaji. I čekam da mi tu policu da neki majstor i sedim tu sa nekim drugim majstorom, koji puši napolju. I dolazi majstor s policom i uzgred kaže ovome – umro Sloba. A ovaj što puši kaže – Sloba iz dostave? A ovaj kaže – ma nije Sloba iz dostave, daleko bilo, eno ga tu dole, jede slaninu. Pa kaže – koji Sloba, pa kaže – Sloba Milošević. Ma neka se goni, bre, u pičku lepu materinu. I taj je meni dijalog bio kao da sam ga ja pisao, to je bilo najlepše. To osećanje potpune jedne ravnodušnosti pomešane sa osećanjem neke vrste konačne pravde. Hajde, umro je i to je onako super, ali pre 10 godina ja sam mislio da kada bi on umro, ja bih se skinuo go i išao niz Bulevar, da li me razumete – previše smo dugo čekali.
Ta subota na RTS-u, oni su imali neku specijalnu emisiju koja je trajala 9 sati. Vidim, Smilja Avramov, pa Brana Crnčević, pa sve oni ludaci, pa Bora Jović došao, pa tužno, ne znam ko je tužniji, da li gosti da li voditelji, to je tuga opšta. Da je RTS mogao u tom trenutku, ja vam ozbiljno kažem, da proglasi nacionalnu žalost, da pusti gudače, klasičnu muziku, oni bi to uradili, mrtvi ladni. I stalno mi je u glavi ono finale te sahrane, jedan zasluženi kič. Pazite, taj Milošević koji je kao, ne znam, najveći Srbin, šta je sve bio, otac nacije i na kraju na njegovu sahranu dođu, ne znam, troje pomahnitalih Rusa, jedan nosi srce valjda…
Biljana Srbljanović: Jastuče u najlon kesi, što je ona plakala nad njim.
Petar Luković: Ne znam, ja sam razumeo da je to onako poetski.
Biljana Srbljanović: Nije, to je bukvalno. Ja sam prvo mislila, pošto je bila autopsija, da je to stvarno njegovo srce.
Petar Luković: I ja sam mislio da je to njegovo srce izvađeno, ne znam. Dakle, tri Rusa, dva Iračana, jedan mali Kinez i još jedan manji Severnokorejac, dvojica nepoznatih Kubanaca, jedan Grk i to kad saberete, ja sam onda došao do zaključka – pa, čekaj, neko ko ima internet tri meseca i čatuje, pa on više ima prijatelja u svetu, sa ovom konekcijom koju ja imam kod kuće, nego Milošević za sve ove godine. Pa jebeš takvu smrt.
Kad sam se ja nadao da će on umreti, ima jedna grupa američka, koja ima pesmu You must die i to je bila moja himna godinu dana, pošto nije mogao da umre, ja sam to ponavljao kao neku mantru. Nisam mogao da uzimam one iglice da bodem vudu, ali sam puštao ovu pesmu. Tako da, mislim, razumete, ja sam želeo da on nestane, ali sad, zamislite ovakva smrt na kraju, sa ovom ekipom. Hoću da vam kažem da je završio na najgori mogući način u najgorem kiču, to nije čak ni cirkus. Njega su sahranili u pola 7 ili pola 8, pola 9, ja ne znam u životu da su nekog sahranili u to vreme, ne pamtim. Ne verujem da se nešto ljudi sahranjuju tako uveče, pa ako može u pola 8, što onda ne u ponoć, ne vidim nikakve razlike, da li me razumete.
Meni smrt Miloševića nije bila najbitniji događaj prošle nedelje. Meni je najveći hepening Srbije prošle nedelje bilo nešto što se desilo na Trgu Republike. Tamo je prošlog petka održan miting povodom Pesme Evrovizije. Bila je bina, pazite, zemlja u kojoj se pravi miting za Pesmu Evrovizije. Mi smo dve teme imali, kad se završi sahrana, počinje Evrovizija, mi smo tako imali sedam dana, više se nije znalo gde završavaju Flamingosi, a gde počinje sahrana Miloševića. Ja vam se kunem, tako je to išlo. I ja, brate, uživam u ovim glupostima i u ovim ludilima i u nesreći i što je svima gore, ja vam kažem, ja se bolje osećam. Izvinite, ja kad vidim klizište, ja se obradujem, ne znam kako da vam kažem. Da li me razumete, mene svaka pozitivna stvar – koje nema – može da baci u depresiju, ali svaka loša stvar potpuno mi daje neku snagu.
Evo, ja sam neki dan gledao ministra Bubala na klizištu. Šta će ministar privrede na klizištu, jel da prodaju klizište, šta, ne razumem, je li to privatizacija klizišta. Da je ministar turizma, pa da pokazuje, neko bi shvatio, ali šta će tu ministar privrede uopšte mi nije jasno. Imam još jednu misteriju, koju bih voleo da mi neko objasni. Neki dan sam čuo predsednik Boris Tadić je hitno tražio od vlade da mu se dostavi strategija ptičijeg gripa. Jebo te bog, propade mi dan, pođe naopako – šta će Tadiću strategija o ptičijem gripu. Ne, ozbiljno vas pitam, šta će mu? Imao sam dve pretpostavke, pretpostavimo da predsednik Tadić utvrdi da je strategija o ptičijem gripu loša, pretpostavimo, čitaju oni i utvrde da je loša, šta će on da radi, obuče bele mantile, zaposli kancelariju, idu da love kokoške, ne znam šta će da radi. Ne razumem, a ako utvrde da je koncepcija dobra, hoće da pohvali vladu, je li mu u opisu posla, jel piše u ustavu – predsednik se bavi ptičijim gripom. I tako čujem vest – Bubalo na klizištu, ovaj o ptičijem gripu, pa ovde stvarno u ovoj zemlji svi, pa i ja, evo, mogu da se bave bilo čim.
Biljana Srbljanović: Da je Milošević umro saznala sam na vrlo glup način vraćajući se sa skijanja, u kolima, u Francuskoj pritom, pa mi šalje poruku drugarica, koja je novinarka i radi za strance, pa uvek pet minuta pre svih zna ključne vesti. Ona mi javi – gotov rat, hapse Slobu, i piše – umro Sloba. Ja sad nešto gledam – koji Sloba, jer uopšte ne mogu da povežem, a znam da od nje uvek stiže tako nešto tipa – ubili Đinđića. Znači, ona je žena koja mi javlja sve te stvari, a nekako mi je to ipak bilo poprilično nepovezivo. A onda, pet, šest dana kasnije, prvo što tamo od sramote ne možeš da izađeš na ulicu, pošto te ljudi svi pitaju – ama šta je sad ovo, pošto naravno svuda u inostranstvu na svim kanalima puštaju apsolutno svaki korak koji se ovde napravi, pa još ga nikako ne razumeju, jer nema tu sad objašnjenja ko je šef vlade i sa kim je u koaliciji, nego samo – vlada Srbije organizuje sahranu, predsednik Tadić izjavio saučešće. I ti sad stvarno nemaš nikakvog objašnjenja, nikome ništa ne možeš da kažeš.
U subotu ujutru ja krećem za Beograd, iza mene, ja ovako pogledam – Handke stoji, u Parizu. Taj Handke, koji je na primer plaćen 30.000 evra za članak koji je došao da napiše, ulazi u taj avion i slećemo u Beograd – u 99-u. Znači, to je ono, pet dana pred bombardovanje, 18. mart 99-e, to je neverovatan osećaj. Sad prolaziš kao ka Beogradu od aerodroma, autobusi parkirani, sa slikama Miloševića, sa crnim florovima. Onda se od mame probijam na drugi kraj grada da idem na balone, a onda drugi šok je taj kada ti dođeš na te balone i na Trg Republike i opet vidiš sve te iste neke ljude – još da su povadili pištaljke, ja bih se stvarno ubila. Mislim, stvarno da se ubiješ, ne znaš šta ti se događa uopšte. I ti sad opet ideš pored Akademije nauka i vičeš – ko je sledeći. I dobro, sad ja to sve odmarširam takva, a onda iskoristim priliku, pošto vidim da je Mobtel prazan u Knez Mihailovoj, a moram kao nešto da završim tamo i uzmem račun. Uđem unutra, nema reda, nema ništa, ja kažem – jao, evo da mi završite za pet minuta, pa kako sad da nije gužva. Ona kaže – evo, zbog ove situacije, svi smo jako tužni. I sad ja kažem – šta je, hapse Karića, ne znam ko je, mislim, Mobtel. Onda ulazi neki drugi čovek, kaže – vaša nagradna igra… Ne, mi smo to otkazali zbog ove situacije, i ti stvarno ne znaš da li sad da uhvatim tu sa noktima, da joj počupam te nokte s kojima kuca po tastaturi, znaš – u čemu je trik.
Ali je najodvratnije što mi je ostalo kao sudar sa mojom zemljom, u kojoj nisam bila tri meseca i koja mi užasno nedostaje, to da sedi taj neki tamo koji je bio onaj – ko sme da vas pogleda u oči – sad on sedi negde u nekom mraku, gura onog svog Mihajlova da organizuje, iz nekog totalnog mraka taj neki najstravičniji makabrični pir, a da ne sme ni da izađe da kaže da je on. I što je najgore, ovi su se svi pokupili i otišli kućama u tim svojim pocepanim kaputima i odneli ovog čoveka što je umro dolazeći u Beograd, a on je ostao tako negde sakriven, nije smeo ni da izađe da ti kaže šta će da radi, zašto to radi. I moram da kažem, posle 7 dana opet idem iz Beograda i po prvi put u poslednje dve godine, otkad manje više nisam tu, uopšte mi nije žao što idem. Jedva čekam da odem, pa da padnu neke prolećne kiše, da se malo opere grad, pa da opet dođem za dva meseca.
Kako je moguće da na RTS-u sahranu Miloševića prenosi isti čovek koji je prenosio sahranu Đinđića? Ja sam se bila, kao i mnogi ljudi, razbolela od ubistva Đinđića, bukvalno se razbolela i legla u krevet i ja sam bila jedna od onih koja sam bila pod temperaturom i nisam mogla da idem na tu sahranu. Znači, gledala sam je na televiziji. Kad je bila sahrana Miloševićeva u subotu, ja sam provela celo popodne zovući ljude, da nađem nekoga ko nije bio na sahrani Đinđića nego je kao ja bio kod kuće pred televizorom i da potvrdim da je to isti glas istog spikera koji je prenosio sahranu Đinđića. On je sada namerno izvučen, nije on neki specijalista za sahrane, RTS ima 4000 zaposlenih. Znači, njega je direktor nacionalnog servisa namerno našao, izabrao i doveo, time poslavši nama skrivenu poruku, da je ta smrt ista ili da su ti ljudi koji žale za Ovim, isti kao mi ljudi koji smo žalili za Onim.
Znači, ja sam dužna da pustim na miru nekog ko smatra da su Albijanić ili Tijanić dobri za ovu državu, ali s druge strane, moje je pravo da postavljam pitanja i ta vlada meni mora da odgovara. Imam utisak da je ta vlada neko tajno udruženje, jedno arogantno udruženje koje smatra da nama ništa ne duguje, nikakvo objašnjenje. Vi imate demonstracije u Francuskoj, verovatno svi gledate kao i ja, i premijer je prilično arogantan prema studentima, ali on se nalazi u poziciji da mora da ide na sve debate, na sve televizije, on mora svuda da prisustvuje, on mora da odgovara na pitanja. Kod nas građani, ne vlast, nego građani podrazumevaju da onaj ko je izglasan, ko je dobio mandat od četiri godine, dobio je i apsolutno pravo da ga niko ni za šta ne pita, jer je on vlast. I ti si budala koji njega prozivaš da tebi objasni kako je moguća čitava ta stvar i s kojim pravom oni ne izađu i otvoreno ne kažu da je očigledno novi najbolji drug Ivice Dačića Dejan Mihajlov – valjda su držali dijetu zajedno u Čigoti pa se od onda vole.
Kao što znamo, sumnja se da je Mihajlov Dačiću javio da izađe iz stana kada je došla policija da hapsi u aferi Kofer, a i sada, u aferi Sanduk, Mihajlov je bio prvi koji je premeštao Titove štafete sa svojim drugarom i za njegovu partiju. Neka ta stranka i ta vlada izađu i kažu – jeste, mi smo to uradili, jer smatramo da to treba tako. Ne, oni ćute, oni su mutavi ili su ljuti i prosto se beče na tebe, s kojim pravom ti to njih pitaš. S druge strane, oni koji pretenduju na tu vlast, preuzimaju taj stupanj arogancije i jednostavno smatraju da oni nama nešto čine time što se bore da smene vlast Vojislava Koštunice.
Tako sam slušala Šutanovca da je na radiju B92 građanima objasnio da je Demokratska stranka nama učinila što je izašla na izbore i da mi građani Srbije treba da smo zahvalni Demokratskoj stranci, jer da Demokratska stranka nije imala svog kandidata na predsedničkim izborima, nama bi vladali radikali, da Demokratska stranka nije imala svog kandidata za gradonačelnika Beograda, u Beogradu bi gradonačelnik bio radikal. On je nama to učinio. Kao da mi treba nekoga da umilostivimo da bi pristao da glasamo za njega, a da onda on nama vlada potpuno bez ikakvog prava na pitanje i odgovor. Tu je problem u nama, a ne sa njima, jer njih ako niko ništa ne pita, onda oni ljudi i teraju svoju priču. Mi nekako stalno računamo na njihov moralni sklop, a oni moralnog sklopa nemaju i mislim da je to neko iskliznuće u nama samima, a ne toliko u njima.
Petar Luković: Ja se uvek smejem kad gledam na Zapadu, to zna Bilja bolje nego ja, gde vi recimo možete da naručite karte za koncert tri godine unapred ili dve godine unapred za filmove, za turistička putovanja – to su takozvani dugoročni planovi. U Srbiji je dugoročni plan 24 časa, ako imam sreće. Kako ja mogu da kažem da ću da putujem negde za pet dana, otkud znam, može da bude vanredno stanje, možda pohapse sve, ne znam šta može da bude. Kakav koncert u Beogradu 2008. godine, otkud znam da će Beograd preživeti do te godine, nemam pojma, možda klizište ide ka Beogradu, ne znam, jer ne postoji stvar za koju ja mogu da vam tvrdim – e, to se sigurno neće desiti sutra. Ne, ja mogu reći da se u Srbiji sve može desiti sutra, sve što postoji. Zato čovek ne treba nikada da se čudi. Ja ću vam ispričati jednu priču koju Ceca zna. Jedne noći pre jedno dva meseca, u 3 noću mene probudi buka sa ulice. I šta čovek pomisli koji živi u Beogradu, provaljuju u prodavnicu Zvezdara dole, demoliraju govornicu, seku drveće, otkud znam šta radi narod noću, pojma nemam – Srbi smo, ne spavamo, nervozni smo.
Pogledam kroz prozor, vidim tri čoveka kako siluju kantu za đubre, priljubljeni uz kantu za đubre. Onda malo bolje pogledam, jesu priljubljeni ali ne kopuliraju sa kantom za đubre, već pokušavaju da je amputiraju. Naime, skidaju točkove. Probudim ja ženu, odemo na prozor, gledamo, uzeli onih 12 točkova, 3 puta 4 je 12 točkova, ne možemo da dođemo sebi uopšte, noću u 3 sata. I raspitam se i saznam, i meni kažu – pa, ti si kreten. Kažem – što, pa, kaže, kradu se točkovi. Zašto se kradu točkovi, pa kaže – Italijani nam poslali, kao pomoć gradu Beogradu u borbi protiv đubreta, a Italijani naivni, napravili su kolica gde se točkovi lako skidaju, ne treba šrafciger nego samo ručno ovako, pošto verovatno u Italiji niko ne skida točkove. Budale, umesto da to zavare. Dobro, šta će nam točkovi, kaže – budalo, pa naprave kolica za samoposlugu, pa za vikendicu, bog da te vidi.
I onda, čovek pročita posle u novinama, mislim da je to bilo ovde negde, blizu Albijanićevog sela, neka opština je 150 000 nečega potrošila, jer su meštani pokrali sve saobraćajne znakove, one trouglaste i one okrugle – naročito okrugle. Zašto – kaže, najbolje su za pečenje paprika. Pazite, tu vest bi bilo koja zemlja dovela na jedan nivo mentalnog problema, opšteg kolektivnog problema, ovde je to na nivou normalnog – pa, naravno da krademo. Pa ovde ruše bandere da prave ograde, ovde dalekovod da mogu da sruše, pa da naprave finu žičanu ogradu, jebeš 10000 volti, preživećemo, Srbi smo. Iz takvog mentalnog stava, ako to radite, skidate točkove, skidate znakove da pržite papriku, cepate banderu i to, pa za koga ćeš da glasaš nego za ove koji su sad na vlasti. Pa logično je da ću da glasam za Koštunicu, radikale, socijaliste – i G17 plus, naravno. Ne znam šta može da me natera u životu da noću ustajem u 3 sata da skidam točkove. Jebo vas točak, to je jedina poruka koju mogu imati Srbima – jebo vas točak. Jesu ga prvi put otkrili, šta je, ne razumem tu fascinaciju točkom.
Biljana Srbljanović: Pusti ti točkove i sve, nego problem je u tome što direktorka Politike smatra da je potpuno normalno što je tradicija te novine da izlaze čitulje Arkanu, da izlaze čitulje svim pobijenim kriminalcima, da izlaze čitulje do te mere da to postane deo subkulture – postoji onaj film, Vidimo se u čitulji, koji je zapravo neka vrsta geneze razvitka organizovanog kriminala u Srbiji. Toj istoj urednici, koja je prethodno bila u NIN-u, potpuno je normalno da sveštenik nad sandukom i telom Zorana Đinđića izgovori svoju vrstu antičitulje, to je sve potpuno normalno. Za mene je najnenormalnija bila čitulja koja je potpisana sa Uroš i Sanja Šuvaković – i Uroš Šuvaković ima ženu – ja sam bila prilično fascinirana time. To je moj drug iz škole, by the way.
Ali na toj sahrani, ono što je mene dodatno frapiralo je pismo te žene. Mi smo svi živeli pod uticajem ideje da je ta žena bila veoma patološki vezana za svog muža i on za nju, i da je to neka, iako patološka, ipak ljubavna priča, gde su se oni toliko isprepleli da čak ni ta deca nisu bila važna, nego da su oni bili neka dvoglava aždaja, neki ledi Magbet i Magbet i da je ta njihova veza bila do te mere jaka da smo svi mislili da će ona ipak doći na tu sahranu, ako ništa drugo, mislim, da isprati muža. Ali ne samo da nije došla na sahranu, nego to pismo koje ti pišeš svome mrtvom mužu – prvo mi je sumanuto da se uopšte obraćaš mrtvom mužu, ali dobro, i to je neka vrsta čitulje. Ona je uspela da nad odrom svoga muža izgovori tu količinu uvreda za druge ljude, da zapravo dovodim u pitanje čitav taj mit o patološkoj ljubavnoj vezanosti.
Ako se sećate kada je Kundak ubijen, po mnogima upravo po njenoj narudžbini, dok je ona bila u dalekoj Indiji, sećate se pisma – iza sedam gora, iza sedam mora… To pismo je bilo ličnije i dirljivije i ljubavnije nego pismo koje je ona poslala svome mrtvom mužu. Znači, ako je ona zaista iz te Indije naručila ubistvo jednog od svojih najbližih saradnika, a zatim ne dođe na tu sahranu, pa ga tim pismom poljubi u čelo kao u filmovima Kum I, II i III. Onda vi vidite da tu nema ničeg od osećanja, nego ima samo stravične mržnje. Taj Milošević je imao to srce, dovoljno jako da preživi sve, da preživi Srebrenicu, da preživi Sarajevo, da preživi 9. mart, da preživi Vukovar, da preživi i 5. oktobar, ali na kraju mu se slomilo srce nad samim sobom. On je čovek nad samim sobom jedini zaplakao, to je jedino na čemu je njemu puklo srce.
Stalno moramo toga da se sećamo da su oni zaista monstrumi i da se tu uopšte ne radi ni o kakvim ljudima koji zaslužuju da budu kao nekakav politički faktor ili, ne znam, predsednički par, pa kao, ipak je to bio naš izbor i tako dalje. To su ljudi koji nemaju ljudske kvalitete i zato mi je utoliko gore ovo što im iz prikrajka ova vlada pruža priliku da još jednom zaigraju kao da su neki normalni ljudi koji zaslužuju i pravo na čitulju i pravo na dostojanstvenu sahranu, koju oni sami čine nedostojanstvenom.
Petar Luković: Radujem se kad vidim Koštunicu s novom frizurom. Video sam ga juče, nisam mogao verovati, kako su ga pustili uopšte da takav izađe. On je govorio sa nekom ženom iz nekog inostranog parlamenta, mislim da se žena upišavala od smeha, takvu frizuru nisam video ni u Istočnoj Nemačkoj još od Honekera, ozbiljno vam kažem. Pitanje je da li sam ja pogodna osoba da pišem o tim ljudima. Nemam više simpatije prema tome, pa da kažem – dobro, ovaj je malo pogrešio, pa kao popraviće se. Ne, samo ekstremne mere, samo najesktremnije mere. Sinoć sam gledao Vladislava Jovanovića, bivšeg ministra inostranih poslova, na prvom programu RTS-a. To je onaj čovek koji nam je 30. maja 1992. godine rekao da sankcije nisu ozbiljne i da, ako budu uvedene, a neće biti uvedene, neće dugo trajati. Samo zbog te izjave tog čoveka bi trebalo streljati. On sinoć legitimno sedi u fotelji i razgovara sa Mićunovićem. Pre mesec dana, kao zombi buđenje, upalim televizor, a na televizoru, zamislite, dijalog – Bora Jović i Vasil Tupurkovski na prvom programu. Mislim, kalendar sam uzimao da vidim da nije 90-a, jebo te.
Meni je mržnja podsticaj. Ne vredi u Srbiji biti dobar, ne vredi. Ja sam bio dobar i prema komšijama, prijateljima koje sam izgubio, pa vidim da to nigde ne vodi. Ovo vodi negde, ovo ima smisla. Ja zaista verujem da neka vrsta zaslužene kazne u ovoj zemlji, apsolutno zaslužene kazne u najgorim njenim oblicima može eventualno neke ljude da probudi. Živim za dan kada će ponovo da uvedu neke sankcije. Stalno me interesuje koji je kreten iz Evropske unije smislio strategiju pregovora sa Koštuničinom vladom, to me opseda, koji je idiot smislio da ovima treba da veruju. Neki dan slušam, Vuk Drašković kaže – pravi je trenutak da tražimo od Evropske unije da nam sada pomognre milionima dolara pomoći, da nas odmah pod hitno, preko reda prime u Partnerstvo za mir, u Evropsku uniju odmah, inače – i tu je cela poenta – inače će doći na vlast – opet čuvena priča – radikali. To me podseća na one mafijaške zakone, dakle, imamo jednu bandu koja teroriše čitav kraj i ako mi ne platimo toj bandi, oni će još više da nas terorišu. Dakle, mi nećemo da se oslobodimo bande, nego još da im platimo.
I onda čujem izjavu iz Evrope, ne znam ko je to rekao, kao mi zaista verujemo vladi da ona radi na hapšenju Ratka Mladića. Ne rade. Boris Tadić trenutno radi na koncepciji ptičijeg gripa, izvinjavam se, na tome rade. Ma kakvi datumi, pa neće da ga uhapse i neće i neće. Ja ne znam kako da nacrtam tim ludacima iz Evrope – neće, bre. Mi imamo vladu neverovatnu, to su sve glumci oskarovci. Kad sam u subotu išao Bulevarom i kupovao tu policu, gledao sam te koji idu na to slavlje Miloševićevo. Znaš kako ti ljudi izgledaju? Kako on može da glasa, pa oni kad vide tramvaj, to je za njih lokomotiva, to je gvozdeni konj. 90% nikad nije videlo tramvaj, to je panika kad naiđe tramvaj, panika. Novine, koji znaju da čitaju, to se čita ovako usnama, mrda se glava, drži se rukom da se red ne pogubi. Pa ti ljudi stvarno veruju sve što im kažeš. Pa oni stvarno veruju da ljudi tamo u Americi, u Francuskoj ustaju sa mišlju kako će da sjebu Srbiju.
Godine 1990-e, na jednom od prvih zasedanja Beogradskog kruga, ja sam držao kao svoje izlaganje povodom knjige koja se u Pančevu pojavila u školama, jer je lokalni bos SPS-a bio istoričar i napisao je knjigu istorije za VIII razred i meni se jedan roditelj obratio i doneo mi tu knjigu. Ispričaću jednu čuvenu priču iz te knjige o kralju našem Milutinu. 1300 i neke godine, Milutin odluči da se vidi sa papom i pošalje papi poruku i papa kaže – videćemo se negde u srednjoj Evropi. I krene naša ekipa iz Srbije na konjima, svašta se tu dešavalo, napadali su ih Hrvati, mudžahedini, svašta je tu bilo i u nešto manjem obimu su stigli, neki su poginuli hrabro i tako. I došli su oni do tog mesta, to sve piše u knjizi, Siniša Batalo je autor, ako se vi sećate toga čoveka, i oni su konačno, posle nekoliko meseci ili godina ili decenija, došli do tog mesta i – vide oni papu. Priđe Milutin papi i reče mu, dve tačke – Marš u pičku materinu, i okrenu se i vrati se u Srbiju. Kunem vam se, to je lekcija iz istorije. Dakle, to je naša poruka svetu, eto.
Svetlana Lukić: Slušate advokata Srđu Popovića.
Srđa Popović: Kad je počela priča da će biti sahranjen u Moskvi, ja sam se za trenutak malo od toga uplašio, jer bi to bilo opet neko zabašurivanje činjenice da je on naš. On treba kod nas da bude. On je naš. Nema od toga bežanja nikakvog, ni u Moskvu, ni u Crnu Goru. On je naš, treba tu da bude sahranjen. Ne samo što je naš, nego se tu u stvari radi o nama. To nije o Miloševiću, to je sve o nama. I zato on treba da bude tu.
Što se tiče te priče – ubijen i tako dalje, ispada nekako, ja sad vidim, da ako ste u zatvoru ne smete da umrete. I najbolje bi bilo da odemo svi u zatvor, bićemo večni. Ja se 45 godina bavim advokaturom, ljudi umiru u zatvoru stalno, čak mnogo više, uslovi su teži, depresivni su, gube želju za životom. Samoubistva su takođe češća mnogo nego u opštoj populaciji. To što se to dogodilo u okviru jedne sedmice, pa ja ne vidim kakav zaključak sad iz toga treba da se izvuče – počeli su sve da ih mlate i sve će ih pobiti. To su paranoične ideje. Naravno da će to ova vlast iskoristiti sada da moljaka kako se tobože ne bi destabilizovala zemlja, da se to odlaže. Od te obaveze da izruče Mladića neće nikada moći da se izvuku, ona će biti ponavljana dokle god je Mladić živ.
Očigledno neće biti presude, postupak je obustavljen, svi reaguju na to na razne načine, nekima je žao, nekima je milo, onima što savetuju Mladića da se ubije, njima je milo što se i ovaj postupak tako svršio da presude nema. Razgovarao sam s jednim čovekom kome ja mislim da je milo što presude neće biti. Ja njemu kažem – pa znaš šta, to nije toliko važno, mi svi znamo da je on kriv, a vi svi znate da je to politički sud, prema tome, svi smo znali kakva će presuda biti, presuda će biti osuđujuća. Što do nje nije došlo, nema značaja kad svi znamo kakva bi bila. I to stvarno mislim, to je tako. Dakle, igranje sa tim služi samo dnevno političkim kratkoročnim ciljevima, to ne znači ništa. U odnosu na ovu tužbu BIH, što se takođe pominje, ja mislim da je to što je postupak protiv Miloševića obustavljen pred Tribunalom takođe bez značaja, jer taj bi se postupak u svakom slučaju završio mnogo pre nego što bi bila izrečena presuda Miloševiću. To znači da ta presuda ni u kom slučaju ne bi mogla nikako da utiče na ishod te tužbe.
Najvažnija posledica, po meni, je ta što je, da tako kažem, Milošević sada nama izručen. Mi smo ga izručili Hagu, oni su nam ga izručili nazad. Dakle, imamo sada ono što su njegovi prijatelji imali običaj da kažu – bolje bi bilo da mu se ovde sudilo, pa sad će mu se ovde suditi, tako je. Haški tribunal nam je pomogao, on je završio taj policijski deo posla, završio je istragu, prikupio dokaze, iskaze svedoka, dokumenta, to je trajalo 466 dana. Tu dokaza ima sasvim dovoljno da možemo mi ovde o tome da razgovaramo i razgovaraćemo još vrlo dugo, to mi je potpuno jasno. Umesto da pričamo o Miloševiću i o eventualnoj njegovoj odgovornosti, krivici, delima, mi smo se zamajavali ovde godinama razgovarajući o Karli del Ponte i Haškom tribunalu, o srbofobičnom sudu, o zaveri, o dvostrukim standardima… Ta zamena teza više naravno nije moguća i štaviše, mislim da će sada, u ovom sudu javnosti, njegova optužnica biti proširena i za Ivana Stambolića i za Ibarsku magistralu, i za Ćuruviju, i za Mačkaticu, za Batajnicu, i za sanaciju, i za inflaciju, i za Jezdu, i za Dafinu i premlaćivanje Otporaša, rasejanje čitavog jednog naraštaja i za ekonomsku i moralnu propast… U toj optužnici za koju je on odgovarao u Hagu se to naravno nije pojavljivalo, ali na ovom suđenju koje njemu ovde predstoji, istorijski mu predstoji, ta će optužnica biti proširena.
I na kraju, na čisto političkom nivou, mislim da je važno da je propala teza, koju uglavnom zagovara DSS, o toj novoj sabornosti, znači da nema nikakve dve Srbije, svi smo mi Srbi… Sav taj bensedin što su oni nama prodavali je odjedanput izgubio svoje dejstvo za vreme sahrane, odjedanput se videlo – i te kako ima dve Srbije. Pa samo to i postoji. Mislim da je to značajno zato što u Srbiji istorijski postoje samo dve stranke, postoji ta proevropska stranka i postoji ta narodnjačka stranka, postoje Karađorđevići i Obrenovići, postoji Dositej i postoji Vuk i postoje naprednjaci i liberali. Čak mislim da su i tokom komunizma politički sukobi nastajali na toj podeli, mislim da je to bilo i pitanje Đilasa, i pitanje srpskih liberala. Čak mislim da je to bila i 68-a. Dakle, taj pokušaj DSS-a se pokazao kao iluzoran tokom sahrane i predstavlja trenutak istine. Otkriva taj neuspeo pokušaj DSS-a da se stavi u politički centar na političkoj sceni. DSS je pokušavao da stvori iluziju neke ekvidistance između radikala s jedne strane i ove druge opozicije s druge strane. Ja mislim da je to i dovelo do tog strmoglavog pada njihovog rejtinga, jer se pokazalo, a naročito se pokazalo za vreme sahrane, da je ta pozicija nemoguća. Ta pozicija u društvu koje ima dve nepomirljive opcije pred sobom, ili Evropa ili Azija i blato – tu je centar nemoguć. Na te dve stolice ne može da se sedi, jer su one toliko razmaknute i on je konačno propao između njih.
Oni su vrlo zanimljiva stranka, mislim da je šteta što njih niko ne analizira, njihove su nepodopštine uglavnom u nečinjenju. Oni su uglavnom krivi za ono što ne rade, a to nekako ostaje neprimećeno. Oni su stalno van pogleda javnosti, Koštunica nikad nije održao konferenciju za štampu, Jočić se tajno sastane sa Legijom u MUP-u, mi o tome pojma nemamo godinu dana. Onda kad se to odjedanput otkrije, on ne da tu službenu belešku, jer je ta službena beleška poverljiva, državna tajna. Kad se dešava pobuna Crvenih beretki, Koštunica umesto da angažuje vojsku da suzbije tu pobunu, on se pravi da ne primećuje da se radi o pobuni. Njihova je politika stalno jedna politika sklanjanja ili iza ćutnje ili iza dvosmislica ili iza neke zavese državnih tajni. Pa, gledajte sada, jel su oni našli 30 ili 50, ne znam ni koliko, ljudi iz vojske Jugoslavije, koji su pomagali skrivanje Mladića. To je krivično delo, zašto se to krivično delo ne goni? Zašto vlada nema ništa da kaže o Nacionalnoj štedionici, nema ništa da kaže o Knjazu Milošu, o svemu što se dešava oni nemaju ništa da kažu, a u stvari time štite svoje prijatelje. Prijatelji su radikali i prijatelji su SPS. Stalno nam govore kako SPS ništa od njih ne traži, to ponavlja i SPS, a mi stalno vidimo da im čine neke ustupke. Dakle, njih nije lako pročitati i mislim da oni to vrlo vešto rade, ali bi bilo već krajnje vreme, uz tolike političke analitičare, da neko sedne i da pogleda šta oni to rade. Ako je to više uopšte važno, jer ja mislim da oni stvarno gube na značaju otvaranjem tih čistih i nepomirljivih opcija. Oni više očigledno ne mogu sedeti na te dve stolice.
Slučajno se desilo da sam išao Bulevarom revolucije kada se rasturao taj njihov miting, to odavanje počasti, ne znam kako se zvalo. Išli su mi u susret ti poklonici Miloševićevi u velikim grupama, neko je već spomenuo kako oni strahovito liče na učesnike kontramitinga 97-e i očigledno je da su to ti isti ljudi. Osećanja koja oni izazivaju nisu borbena, oni izazivaju recimo tugu i stid. To su ljudi stariji, nezaposleni ili vrlo loše zaposleni, neobrazovani, bolesni, frustrirani, besni na nekoga, ne znaju ni oni na koga… I to smo mi. Baš me briga što su oni birači radikala, oni su birači radikala, jer ne mogu da smisle ništa pametnije. Oni su ozlojeđeni, oni su nesrećni, oni su nemoćni i to je jedno osećanje koje je potpuno adekvatno njihovom položaju. Do kakvih ideja oni odatle dolaze, pa naravno da su te ideje naopake, pa kakve bi mogle biti… Ne mogu to da osudim, mislim da bi morao da se nađe način da se njima pomogne, inače su prepušteni demagogiji ovih bitangi. To je moj najjači utisak sa sahrane.
Mnogo magijskog mišljenja se pojavljuje ovih dana – i posle Slobe Sloba, što je naravno glupost ordinarna. Pa nije bilo ni posle Tita Tito, čak mislim da je i ona – posle Đinđića Đinđić isto glupost. Neće naši preci rešiti naše probleme, car Lazar ili Tito ili Đinđić ili Sloba. To je stvarno jedna jako primitivna plemenska reakcija da vi, kada vam je teško, počnete da prizivate svoje pretke. Eto, to ja mislim o sahrani.
Važno je što će mu se suditi ovde i niko neće moći da se nada da će taj sud da bude ukinut, jer taj sud neće nikad da bude ukinut, a ti njegovi branioci, saučesnici, kako god hoćete da ih zovete, svedoci, njihova priča je anahrona priča osuđena istorijski na nestajanje. Ja sam shvatio i taj žar s kojim su oni skočili na vest o smrti kao jedan dokaz svesti o tome da će, kao što je on biološki nestao, cela ta njegova podrška biološki nestati. To su uglavnom stariji ljudi i to će biološki nestati. Ja imam taj običaj da kad idem u grad, gledam kako nestaju oni Ateksi, Beteksi, Teteksi… Tako oni nestaju, a pritom je to kao ulje i voda, to se ne meša – ono što je u jednoj Srbiji, to će ostati u toj Srbiji, a ovo što je u ovoj drugoj, to će ostati u toj drugoj. Među njima nema nikakvog dijaloga, tu paranoju ne možete razuveriti nikakvim dokazom, jer je ona iracionalna i ona će nestati sa tim ljudima koji nestaju, kao što je Milošević nestao. Naravno, teško je to čekati, ali s te strane svi možemo da budemo potpuno mirni – to će se dogoditi.
Koštunica to koči, naravno, jer to je njegov osnovni cilj i zadatak, ali to se mora dogoditi, i to se u izvesnoj meri već dogodilo. I ja mislim da i oni sami u DSS-u to znaju, ti njihovi nastupi su toliko drski i neumesni da vi vidite da je nemoguće da oni to stvarno misle. Oni zvižde u mraku, jer znaju šta im je sudbina. Hajde malo i ja jedanput da širim optimizam.
Svetlana Lukić: Ali sve je to nekako na dugačkom štapu.
Srđa Popović: Pa žao mi je, ali taj proces je počeo bar 87-e godine. Sad je 2006-a godina i tako teku istorijski procesi, ne dešavaju se stvari od danas do sutra. I ja mislim, kao što je bila neumesna euforija posle petog oktobra, tako je isto neumesna nekakva zabrinutost posle 11. marta. Stvari idu svojim tokom, a usput će se dešavati svašta naravno, i dobro i loše. 5. oktobar nije završen, on traje, od 5. oktobra dogodile su se značajne stvari. To je ono što oni kažu – pa nije isto kao pod Miloševićem. Pa nije isto kao pod Miloševićemn, neke stvari su gore, a neke stvari su bolje – drukčije je. I ono što je pokrenulo 5. oktobar, to se dešava i dalje.
Svetlana Lukić: Slušate Srđu Popovića o tužbi Bosne i Hercegovine protiv Srbije i Crne Gore.
Srđa Popović: To je najznačajnija stvar koja se sada događa, za mene značajnija i od pitanja Kosova, i od pitanja Crne Gore, jer sva su ta pitanja odatle izvedena. Ne iz same tužbe, nego iz onoga što je predmet te tužbe, sve je to odatle počelo. Ali sam čitao i slušao ono što se ovde o tome pričalo. Mogu da vam kažem da sam ponekad bio zapanjen. Slušao sam Radeta Stojanovića koji je objasnio jedanput, ne znam na kojoj televiziji, kako će on to tamo nas braniti, da on oseća da srpski narod nije imao genocidnu nameru i da za to nije kriva država nego je za to kriv režim Slobodana Miloševića. Sad je to jedan galimatijas izjava, koje su uglavnom pravno besmislene. Ono što je radio režim Slobodana Miloševića, to je radila država, taj režim je bio država, on je donosio odluke u ime države. On je bio predsednik države i pola državnog vrha se nalazi u Haškom tribunalu. Režim ne postoji kao pravni etnitet, ne postoji ni narod kao pravni etnitet. Pravno lice je država i država odgovara za štetu koju pričine njeni organi i tu nema nikakvog mesta razmišljanju o narodu, o režimu, a naročito ne o tome šta Radoslav Stojanović oseća, jer to svakako ne može da bude nikakav dokaz na tome sudu, ta njegova osećanja.
Pre jedno dve-tri godine Tibor Varadi je jedanput, po mom mišljenju potpuno neoprezno, budući da i on zastupa državu, kazao da je u slučaju da bude odbijen njihov prigovor o nadležnosti, taj spor prilično beznadežan. Nikad ne bih javno kazao za slučaj moga klijenta da je beznadežan. Naročito je bilo vrlo lakomisleno oslanjanje na taj prigovor o nenadležnosti, jer ne može jedan međunarodni sud po tom osnovu da proglasi da je Srbija i Crna Gora, zato što je bio sporan njen status u Ujedinjenim nacijama, bila izuzeta iz obaveza po Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju genocida. To je jedna od osnovnih konvencija Ujedinjenih nacija, koja je doneta posle onog užasa II svetskog rata. Misliti da se nekom tehničkom dosetkom vi možete izuzeti iz odgovornosti za genocid, to je stvarno ne samo nemoralno, nego neozbiljno i nemoguće. Celo međunarodno pravo je u nastajanju i u međunarodnom pravu imate jako mnogo pozivanja na moralno filozofske i teorijske principe, svrhu i ratio pojedinih propisa. Taj sud ne sudi kao neki opštinski sud koji sudi o međi, on smatra da on treba svojim presudama da doprinese stanju međunarodnih odnosa, životu čovečanstva. Tom sudu je užasno strana i pomisao da neko može da se izuzme iz odgovornosti za genocid nekom takvom dosetkom. Ja čak mislim da je na jednom drugom planu to vrlo loše zastupanje, jer neko ko je u stanju da mu to padne na pamet, liči na nekog ko je bio u stanju to i da uradi.
Mi ni dan-danas ne razumemo ogromnost toga zločina i neophodnost da on bude sankcionisan. Pitanje te ratne odštete i tih stotina milijardi koje se pominju je takođe potpuna besmislica, zato što, kao i svaki sud, i pred tim sudom kad tužite nekog za naknadu štete, on uzima u obzir visinu štete koja je pričinjena, ali takođe i vaše ekonomske mogućnosti. Neće niko nikog osuditi na smrt glađu da bi platio naknadu štete. Drugo, Bosna je jasno dala do znanja da uopšte neće da pregovara o tome da li je bilo genocida ili nije i da li je odgovorna Srbija i Crna Gora za to, ali da je spremna da pregovara o visini štete. S te strane ja mislim da se ovde narod namerno plaši tim besmislenim pričama, kao što se plaši besmislenim pričama o tome kako će svi državljani BIH podeliti ono što bude dosuđeno, pa će dobiti naknadu štete i zločinci. Naravno, to tako ne ide, samo onaj ko bude mogao da dokaže pred bosanskim vlastima da je imao neku štetu, njemu će neka šteta biti isplaćena.
Što se tiče tog belega, mislim da je to jedno mnogo složenije pitanje. Taj beleg koga se neki ljudi plaše već postoji. To je gotovo. Samo ljudi koji žive u ovakvoj izolaciji u kakvoj mi živimo, mogu da misle da pred nekim sudom, nekim hokus-pokusom oni taj beleg mogu da izbrišu. To i svi mi ovde znamo, ne znam ko to može da se pravi lud, ko ne zna šta se to događalo. Nije mogao vrabac s grane da padne bez Miloševića, ni ovde, ni u Republici Srpskoj. Taj je strah zakasneo i neumesan. Naprotiv, sad bi bilo najlakše, i taj beleg bi bio mnogo manji, da smo mi u stanju da to priznamo. Ljudi ne razumeju, ja sam gledao u Americi kako uhvate nekog političara u nekom marifetluku. On izađe na televiziju, malo se zaplače, izvinjava, ovo, ono, sve mu je oprošteno, dobro, možda više neće moći da bude na toj funkciji, ali sve mu je oprošteno, jer je važno da je tim priznanjem i tim kajanjem on vaspostavio važenje sistema i to je važno, a ne konkretni čovek da mora sada da ispašta.
I da se vratim na DSS, to je upravo jedna od tih čudnih stvari koje oni ovde rade. Oni izručuju ljude Hagu, a pritom nam sugerišu da ti ljudi nisu ni za šta krivi, što budi jedno čuđenje – pa što ih onda isporučujete. Pa zar samo zato da dobijemo neki kredit ili da neko ovde uloži nešto, pa mi stvarno znači prodajemo nevine ljude ni za šta. Dakle, on nema ništa protiv da ti ljudi budu kažnjeni, ali čini sve da javnost ovde ne razume ono što je osnovno u kažnjavanju zločina, a to je da se zločin kažnjava da bi se uspostavila i pravna i moralna ravnoteža koja je zločinom narušena u jednom društvu. On se trudi da do toga ne dođe, on se trudi da javnost ovde ne doživi onaj katarzički efekat svake osude. To je jedna od osnovnih uloga suda, ne samo da kazni onog počinioca, nego i da celom društvu stavi do znanja – zločini će se kazniti. E, Koštunica sve čini da tu svrhu Haškoga tribunala poništi i da njih izruči kao da izručuje nevine ljude. Dobit za njih je u tome što su oni svesni da je većina stanovništva još uvek u stanju poricanja misleći u svojoj ignoranciji da je poricanje moguće. A poricanje već davno nije moguće. Oni misle da je dobit i to što onim ljudima koji shvataju da je Srbija kao zemlja doživela istorijski poraz, time treba da sačuvaju neke ostatke samopoštovanja, koji su zasnovani na lažima.
To oni rade, ja mislim, a to rade i iz svog sopstvenog interesa, zato što mnogi snose odgovornost za ono što se događalo i sada je najlakše sakriti se u neki narod. Oni su ti koji poricanjem uopšte uvode u priču kolektivnu krivicu, jer kada mi kolektivno poričemo, mi stvarno postajemo kolektivni saučesnici. Zato mislim da bi trebalo pokušati razumeti iz kojih psiholoških potreba to dolazi, pa se obratiti tim psihološkim potrebama i tim osećanjima, a ne pokušavati sa ljudima, koji nisu u stanju racionalno da razgovaraju, služiti se argumentima – to ne vredi. Ja ne znam, to je onako kao nivo deteta, kažeš mu – pa kupiću ti igračku ili – pa ti si dobar dečko, nemoj tako… To je nivo razgovora koji je na tu temu ovde moguć između te dve strane. Žao mi je što nevladine organizacije koje se bave ljudskim pravima to ne uviđaju i ulažu ogroman napor u jednu argumentaciju, koja je potpuno irelevantna za taj svet, jer njih se to uopšte ne tiče – Glupo, pa šta ako je glupo, meni je tako dobro. Pa nepošteno, pa možda je nepošteno, ali meni je tako dobro, pa to nije istina, nije tako bilo, pa ja mislim da je istina, tako mi je lakše. S tim nema razgovora, s tim se ne može razgovarati.
Ljudi koji zastupaju te dve opcije, ne samo da su uvereni da je to bolje, nego to prate vrlo snažna osećanja i na jednoj i na drugoj strani, i to je ono što je opasno, da su tu vrlo, vrlo jake emocije, što je verovatno posledica ratnih godina. Mi smo psihološki rastureni svi i nemamo mnogo strpljenja da se s bilo kim mnogo ubeđujemo. Mi često izgledamo nekome spolja kao ona muva u tegli što bije u one zidove, ne može da stane da vidi da ima otvor, da može da izleti kad god hoće. Mi nemamo živce za to, mi moramo da lupamo u onaj zid, koji nam se čini da će nestati ako mi u njega lupamo. Pa ove ljude koje sam gledao po ulici, njima možete na licu da vidite uvređeno samopoštovanje. Ti su ljudi uvređeni i s pravom su uvređeni. Ja to osećam, da su oni apsolutno s pravom uvređeni, nevolja je u tome što oni ne znaju ko ih je uvredio. Njih je sve uvredio Milošević i dalje ih vređa Toma Nikolić, ali oni to ne vide. E to je problem.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik, govorili su Nada Korać, Svetlana Slapšak, Biljana Srbljanović, Petar Luković i Srđa Popović. Montaža Petar Savić, realizacija Marko Perunović, a vama se na pažnji zahvaljuju Svetlana Vuković i Svetlana Lukić, prijatno.
Emisija Peščanik, 24.03.2006.
Peščanik.net, 24.03.2006.