Većina ljudi bi se, ako moraju da se izjasne, verovatno složila da ekstremna nejednakost primanja nije dobra, iako mnogi konzervativci smatraju da čitavo pitanje raspodele dohotka treba zabraniti u javnom govoru. (Rik Santorum, bivši senator i predsednički kandidat, želi da zabrani upotrebu izraza „srednja klasa“, za koji tvrdi da predstavlja „klasnu zavist, levičrski jezik“. Ko bi to očekivao?) Ali šta se povodom toga može učiniti?
Tipičan odgovor u američkoj politici glasi, „Ništa posebno.“ Pre skoro 40 godina Artur Okun, glavni ekonomski savetnik predsednika Lindona Džonsona, objavio je klasično delo pod naslovom „Jednakost i efikasnost: veliki kompromis“, tvrdeći da se preusmeravanje prihoda od bogatih ka siromašnima loše odražava na ekonomski rast. Okunova knjiga je postavila okvire za praktično čitavu debatu koja je usledila: liberali su tvrdili da je cena preraspodele po efikasnost mala, dok su konzervativci tvrdili da je znatna, ali svi su znali da će svaki pokušaj smanjenja nejednakosti u određenoj meri negativno uticati na BDP.
Ali izgleda da to što su svi znali nije tačno. Preduzimanje koraka za smanjenje drastične nejednakosti u Americi 21. veka verovatno bi podstaklo a ne smanjilo ekonomski rast.
Počnimo od dokaza.
Opšte je poznato da se nejednakost prihoda dosta razlikuje među razvijenim zemljama. Konkretno, raspoloživi dohodak je u Sjedinjenim Američkim Državama i Velikoj Britaniji mnogo neravnomernije raspoređen nego u Francuskoj, Nemačkoj ili Skandinaviji. Manje je poznato da je ova razlika je pre svega rezultat državne politike. Podaci koje je prikupila Luksemburška studija primanja pokazuju da je primarni dohodak – prihod od plata, zarada, imovine i tako dalje – vrlo neravnomerno raspoređen u gotovo svim zemljama. Ali porezi i transferi (pomoć u gotovini ili naturi) smanjuju ovu osnovnu nejednakost u različitoj meri: u određenoj ali nevelikoj meri u Americi, u mnogo većoj meri u drugim zemljama.
Da li onda smanjenje nejednakosti kroz redistribuciju škodi ekonomskom rastu? Ne, kako tvrde dve studije ekonomista iz Međunarodnog monetarnog fonda, za koji se teško može reći da je levičarska organizacija. Prva studija posmatra istorijske veze između nejednakosti i rasta, i otkriva da države sa relativno niskom nejednakošću prihoda bolje ostvaruju održivi ekonomski rast, umesto povremenih „skokova“. Druga, objavljena prošlog meseca, direktno je proučavala uticaj preraspodele prihoda i utvrdila da „preraspodela obično benigno utiče na rast“.
U najkraćem, izgleda da Okunov veliki kompromis uopšte nije kompromis. Niko ne predlaže da treba da se pretvorimo u Kubu, ali zaokret američke politike ka evropskim normama verovatno bi povećao a ne smanjio ekonomsku efikasnost.
U ovom trenutku će neko sigurno reći, „Ali zar kriza u Evropi ne pokazuje destruktivni uticaj socijalne države?“ Ne, ne pokazuje. Evropa plaća visoku cenu za stvaranje monetarne unije bez političke unije. Ali unutar evrozone, države koje su mnogo uradile na preraspodeli u najmanju ruku su prebrodile krizu bolje od onih koje su uradile manje.
Ali, kako efekti preraspodele na rast mogu biti benigni? Zar izdašna pomoć siromašnima ne smanje njihovu motivaciju da rade? Zar porezi za bogate ne smanjuju njihovu motivaciju da se dodatno bogate? Da i da – ali podsticaji nisu jedina važna stvar. I resursi su važni – a u izrazito nejednakom društvu mnogi ih nemaju.
Razmislite o uvek popularnom sloganu kako treba da tražimo jednake mogućnosti, a ne jednake ishode. To možda zvuči dobro onima koji nemaju pojma kako žive desetine miliona Amerikanaca, ali ljudima sa bilo kakvim osećajem za realnost zvuči kao okrutna šala. Skoro 40 odsto američke dece živi blizu ili ispod linije siromaštva. Da li stvarno mislite da ta deca imaju isti pristup obrazovanju i radnim mestima kao deca bogatih?
U stvari, kad deca siromašnijih roditelja upišu fakultet, ređe ga završavaju od svojih bogatih kolega, a taj jaz se ubrzano širi. Ovo nije samo loše za one kojima je sudbina odredila da se rode u pogrešnoj porodici, već ujedno predstavlja ogromno i rastuće rasipanje ljudskog potencijala – rasipanje koje će se sigurno odraziti na ekonomski rast.
Neću da da tvrdim da bi rešavanje nejednakosti pomoglo svima. Najbogatiji bi izgubili više od povećanja poreza nego što bi zaradili od većeg ekonomskog rasta. Ali prilično je očigledno da bi borba protiv nejednakosti bila dobra ne samo za siromašne, nego i za srednju klasu (izvinite, senatore Santorum).
U najkraćem, ono što je dobro za 1 procenat nije dobro za Ameriku. I ne moramo da živimo u 19. veku ako nećemo.
The New York Times, 10.03.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 13.03.2014.