Prijatelj mi je nedavno poslao pomalo neobičan članak Roberta Shillera. Tekst započinje nerealnim predviđanjem da će uskoro nastupiti „anti-nacionalistička“ intelektualna revolucija koja će otkloniti nepravdu mesta rođenja, to jest ono što u svojoj knjizi Globalna nejednakost nazivam „premijom ili kaznom državljanstva“, u zavisnosti od toga da li ste rođeni u bogatoj ili siromašnoj zemlji.
U prvom delu članka stiče se utisak da Shiller, koji se poziva na Slavnu revoluciju iz 1688. i pokrete za ukidanje ropstva i uvođenje opšteg prava glasa – predviđa nekakav kosmopolitski pokret koji će ukinuti državne granice i omogućiti slobodne migracije. Onda postaje jasno da ipak misli na nešto drugo – nastupajuću intelektualnu revoluciju na platformi slobodne trgovine koja će „izjednačavanjem faktorskih cena“ (to jest izjednačavanjem nadnica i dohodaka između zemalja) stvoriti svet u kojem će nepravda – bar kada je u pitanju mesto rođenja – najzad biti ukinuta, i to bez masovnih migracija (koje bi ionako bile politički neodržive), jer će trgovina konačno ujednačiti nivoe dohodaka između zemalja.
Naravno, ako bi se čitav svet pretvorio u ono što je nekada bila EU15, mogli bismo se nadati svetu bez granica uz očuvanje nacionalnih kultura, čime bi nestali strukturni podsticaji za migracije. (Kada kažem „strukturni“, mislim na značajne novčane podsticaje, to jest činjenicu da preseljenjem u bogatiju zemlju radnici iz siromašnih zemalja mogu uvećati dohodak 5 do 10 puta. „Nestrukturni“ podsticaji za migracije, koji se tiču ličnih preferenci u pogledu klime, kvaliteta terena za golf, espresa i tako dalje – ne proizvode masovne pokrete stanovništva u potrazi za boljim životom.) Ali, da li je realno uskoro očekivati svet u kojem su srednji dohoci svih zemalja ujednačeni?
Pre svega, čak i uz pretpostavku da je takav svet moguć i da ga slobodna trgovina može proizvesti (što je krajnje neizvesno), treba imati u vidu da izjednačavanje nadnica podrazumeva pad ili veoma usporen rast dohotka za mnoge ljude u bogatom delu sveta. Upravo to je problem sa kojim se danas suočavamo. Ukupno uzevši, trgovina je delovala kao „pozitivna“ sila, ali za mnoge ljude u bogatim zemljama to nije bio slučaj. Na putu izgradnje sveta ujednačenih nacionalnih dohodaka čekaju mnoge prepreke, a jedna od prvih je pronalaženje efikasnog načina da se zaštite stanovnici bogatih zemalja koji su se našli na gubitničkoj strani (što naglašava i Shiller). Ali, izgleda da se to još nigde nije dogodilo, a ni najavljene intelektualne revolucije u ime slobodne trgovine nema na vidiku, ili je bar ja ne vidim. Uostalom, u poslednjih sto godina trgovina nikada nije bila slobodnija, pa je zato još teže utvrditi šta bi tačno bio cilj te „revolucije“.
Tu postoji još jedan problem. Razmere dohodovnih razlika u svetu su takve da ni po najboljem scenariju ne možemo očekivati da će nestati u ovom veku. Uzmimo kao primer istorijski jedinstvenu i verovatno neponovljivu konvergenciju dohotka koju je ostvarila Kina. Razlika u BDP-u po glavi stanovnika između SAD i Kine iznosila je 1977. godine gotovo 50 prema 1, uz sva prilagođavanja za razlike u cenama. (To su podaci Svetske banke; prema podacima iz projekta Maddison, razlika je znatno manja, ali i dalje ogromna, 21 prema 1.) Danas razlika iznosi 4 prema 1, a smanjena je zahvaljući tome što je Kina cele četiri decenije održavala prosečnu stopu rasta BDP-a po glavi stanovnika na 8,5 odsto.
Razlika između nemačkog BDP-a po glavi stanovnika (Nemačku uzimamo kao reprezentativnu zemlju za zapadnu Evropu) i BDP-a u podsaharskoj Africi danas iznosi 13 prema 1. (Nemački BDP od 45.000 USD u odnosu na ponderisani BDP po glavi stanovnika podsaharske Afrike od 3.500 USD; sve vrednosti su izražene uz uvažavanje pariteta kupovne moći). Imajući u vidu najavu da će se broj stanovnika Afrike udvostručiti do 2050. godine, možemo li očekivati da Afrika u bliskoj budućnosti ponovi podvig kineskog višedecenijskog rasta? Napominjem da bi za ostvarivanje uporedivog rasta, s obzirom na očekivani rast broja stanovnika, afričke zemlje morale da održe prosečan rast od gotovo 11 odsto godišnje sledećih pola stoleća. Kako se podsaharska Afrika pokazala u protekloj deceniji koja je ocenjena kao relativno dobra? Ukupna stopa rasta BDP-a bila je 4,5 odsto godišnje.
Otuda, čak i uz najpovoljnije i ne tako verovatne pretpostavke o budućim trendovima konvergencije, šanse da dohodovne razlike uskoro budu eliminisane veoma su male. Što nas vraća pitanju migracija i dodatno naglašava njihov značaj. Ako želimo kosmopolitski svet bez granica (u kojem bih lično rado živeo, ali mislim da je iz političkih razloga on veoma teško ostvariv), migracije su presudno važne. A sa umnožavanjem prepreka ekonomskoj migraciji u bogatim zemljama (moram dodati, ne samo zbog rastuće ksenofobije nego i iz ekonomskih razloga), ideal sveta oslobođenog „nepravde mesta rođenja“ sve je udaljeniji.
Da pojasnim stvar. Naklonjen sam ideji sveta bez granica, ali mislim da je uverenje da će nas slobodna trgovina uvesti u svet bez značajnijih migratornih pomeranja – jednostavno pogrešno. A čim se spomenu „migracije“ otvara se Pandorina kutija za koju su poslednji izbori u Evropi i SAD pokazali da nije plod mašte, već stvarnost. Zato bi „intelektualna revolucija“ trebalo da se pozabavi problemima migracija i državljanstva pre nego što pređe na slobodnu trgovinu. Slobodna trgovina sama od sebe ne može rešiti probleme današnjeg sveta.
Global Inequality, 07.10.2017.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 13.10.2017.
IZBEGLICE, MIGRANTI