- Peščanik - https://pescanik.net -

Slobodni i gladni

Reč „sloboda“ igra veliku ulogu u savremenoj konzervativnoj retorici. Lobističkim grupama se daju imena poput FreedomWorks; zdravstvena reforma se kritikuje ne samo zbog velikih troškova nego i kao napad – tako je – na slobodu. E da, sećate se kad je pomfrit trebalo da zovemo „freedom fries“?

Međutim, desničarsku definiciju slobode ne bi prepoznao, recimo, Frenklin Ruzvelt. Konkretno, treća od njegove Četiri slobode – sloboda od nemaštine – po svemu sudeći je izokrenuta naglavačke. Izgleda da konzervativci smatraju da je sloboda samo još jedan od sinonima za gladovanje.

Otuda i rat protiv bonova za hranu, za čije su oštro smanjivanje republikanci iz Kongresa upravo glasali, iako su glasali za povećanje poljoprivrednih subvencija.

Na neki način, jasno je zašto je program bonova za hranu – ili da upotrebimo njegov pravi naziv, Dopunski program pomoći za ishranu (SNAP) – sada na meti. Konzervativci su duboko uvereni da je država strašno narasla pod predsednikom Obamom, ali se suočavaju sa nezgodnom činjenicom da se broj zaposlenih u javnom sektoru drastično smanjio, dok ukupna potrošnja u odnosu na BDP brzo pada. SNAP je, međutim, zaista narastao, sa 26 miliona Amerikanaca 2007. na skoro 48 miliona danas.

Konzervativci ovo gledaju i vide nešto što, na svoje veliko razočaranje, ne mogu da nađu nigde drugde u podacima: podivljali, eksplozivni rast jednog državnog programa. Mi ostali, s druge strane, vidimo program zaštite koji radi upravo ono što treba da radi: pomaže većem broju ljudi u vreme opšte ekonomske nesreće.

Nedavni rast SNAP-a svakako je bio neobičan, ali neobična su i vremena, u najgorem mogućem smislu. Velika recesija 2007-09 predstavljala je najgori pad privrede od vremena Velike depresije, a oporavak koji je usledio bio je slab. Nekoliko detaljnih ekonomskih istraživanja pokazuje da ekonomski pad u velikoj meri objašnjava porast broja korisnika bonova za hranu. I dok su ekonomske vesti uglavnom loše, jedna dobra vest jeste da su bonovi za hranu makar ublažili teškoće, omogućivši milionima Amerikanaca da ne skliznu ispod linije siromaštva.

Nije ovo jedina korist od tog programa. Dokazi sada ubedljivo pokazuju da rezanje potrošnje u depresiranoj ekonomiji produbljuje krizu, pa državna potrošnja ipak pada. SNAP je, međutim, jedini program koji se širio, i kao takav je indirektno sačuvao stotine hiljada radnih mesta.

Ali, tvrde dušebrižnici, recesija se završila 2009. Zašto oporavak nije smanjio broj korisnika SNAP-a? Odgovor je da se recesija zaista zvanično završila 2009, ali je oporavak osetio vrlo mali broj ljudi na vrhu lestvice zarada, dok nikakva korist nije doprla do onih koji nemaju toliko sreće. Usklađeno sa inflacijom, prihod najbogatijeg jednog procenta stanovništva porastao je 31% od 2009. do 2012, dok je realna zarada donjih 40% građana pala 6 procenata. Zašto bi onda opalo korišćenje bonova za hranu?

Pa ipak, da li je SNAP uopšte dobra zamisao? Ili je to primer, kako tvrdi predsednik Kongresnog budžetskog komiteta Pol Rajan, pretvaranja sigurnosne mreže u „ljuljašku koja uspavljuje zdrave ljude gurajući ih u zavisnost i popustljivost“?

Jedan odgovor glasi: jadna je to ljuljaška. Prošle godine, prosečna vrednost bona za hranu bila je 4,45 dolara dnevno. Pri tom, kad smo kod „zdravih ljudi“: skoro dve trećine korisnika SNAP-a čine deca, stari i invalidi, a većinu ostalih punoletni ljudi sa decom.

Osim toga, možete pomisliti da, ukoliko obezbedite adekvatnu ishranu deci, što SNAP uglavnom radi, smanjujete verovatnoću da će ta deca biti siromašna i tražiti pomoć države kad odrastu. I za to postoje dokazi. Ekonomistkinje Hilari Hojns i Dajen Vitmor Šancenbah proučavale su uticaj programa bonova za hranu iz šezdesetih i sedamdesetih, kada je taj program postepeno uvođen u državi. Došle su do zaključka da su deca koja su rano dobila pomoć u proseku odrastala u zdravije i produktivnije ljude nego deca kojoj ta pomoć nije pružena – pa su kasnije, kako se ispostavilo, procentualno manje morali da se okreću državi za pomoć.

SNAP je, u najkraćem, najbolji primer državne mere. Ne samo da pomaže ugroženima; pomaže im i da sami sebi pomognu. I obavio je ogroman posao u ekonomskoj krizi, ublažavajući patnje i čuvajući radna mesta u vreme kada su tolike mere izgleda usmerene ka sasvim suprotnom cilju. Činjenica da su se konzervativci obrušili upravo na ovaj program govori nam nešto.

Čak su i neki konzervativni komentatori zabrinuti da će se rat protiv bonova, naročito u kombinaciji sa povećanjem poljoprivrednih subvencija, loše odraziti na partiju, jer republikance predstavlja kao pokvarene klasne ratnike. I zaista je tako. Zato što oni to i jesu.

The New York Times, 22.09.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 26.09.2013.