Olga Bičkova: Ovo je emisija Iz prve ruke, za mikrofonom je Olga Bičkova. Danas je sa nama Dmitrij Rogozin, stalni predstavnik Rusije u NATO. Recite nam nešto više o toj vašoj novoj ideji, o osnivanju slovenskog bataljona i organizaciji slovenskih najamnika?
Dmitrij Rogozin: Evo počelo je! Ne „najamnika“! Najamnici su tamo kod njih, na Zapadu. Kod nas se oni zovu „dobrovoljci“.
Olga Bičkova: A da! Vi ste ljubitelj lepog izražavanja.
Dmitrij Rogozin: Naravno. Njihovi su špijuni, a naši su obaveštajci. No, pređimo na stvar. Ideja uopšte nije nova i u drugim zemljama se ona aktivno eksploatiše. U Francuskoj, na primer, postoji Legija stranaca. Reč je o obučenim i naoružanim licima, građanima drugih zemalja, koji zajedno s francuskim građanima (tamo su praktično svi oficiri Francuzi), tokom vojne službe zaslužuju nagrade i stiču razna prava, između ostalih i francusko državljanstvo.
Olga Bičkova: Dakle vi mislite da je moguće okupiti određen broj ljudi koji nemaju rusko državljanstvo, ali su naši zemljaci koji žive van naših granica, i od njih formirati te bataljone koje ste spominjali. A šta s našom armijom koja se već desetinu godina muči da postane profesionalna? Može li se to s njom ikako uklopiti?
Dmitrij Rogozin: Može. Naši zakoni to dopuštaju.
Olga Bičkova: Zakoni da, ali ja vas pitam o uklapanju u moralnom, u praktičnom smislu.
Dmitrij Rogozin: Ako postoji veći broj inostranih građana i bivših građana sovjetskih republika koji bi želeli da dobiju rusko državljanstvo, kako mi možemo da procenimo da li ga ti ljudi zaslužuju?
Olga Bičkova: Vrlo prosto. Dati im državljanstvo, i gotovo.
Dmitrij Rogozin: Ne. Samo kroz službu i nikako dugačije. Naravno, svi Rusi i svi oni koji pripadaju narodima koji od iskona žive s Rusima i na koje se može primeniti program repatrijacije, morali bi automatski da dobiju državljanstvo. Tu se slažemo. Ali ima ljudi koji bi želeli da dobiju rusko državljanstvo, a ne potiču iz bivših republika SSSR-a, već su građani zemalja koje su kulturno i duhovno bliske Rusiji, ljudi koji govore jezikom koji je sličan i blizak ruskom.
Olga Bičkova: Na primer Ukrajinci, ili Belorusi?
Dmitrij Rogozin: U prvom redu oni. Ali ne samo oni. Tu skoro je do nas stigla informacija da je skoro 22 hiljade kosovskih Srba, osim pomoći, od Rusije tražilo i rusko državljanstvo.
Olga Bičkova: … i da ste im vi predložili da se presele, a oni navodno rekli „ne – mi bismo za sada samo na papiru – ako može“.
Dmitrij Rogozin: Bilo je i onih koji su rekli – spremni smo da dođemo. I to je sasvim normalno. Razni ljudi različito reaguju. Ali zato oni koji su spremni da dođu, mogli bi, služeći u vojnim redovima Ruske Federacije dobiti rusko državljanstvo i koristiti se drugim privilegijama kao što su obrazovanje, građevinski krediti i inicijalna pomoć za sređivanje uslova života.
Olga Bičkova: To u slučaju da su mladi. A šta ako su žene, deca i starci?
Dmitrij Rogozin: Naravno da smo prvenstveno zainteresovani za zdrave, čvrste i jake momke, vaspitane u duhu kulture bliske našoj. Zašto da ne? Evo, sada smo na pragu osnivanja koalicionih jedinica za operativno reagovanje (КСОР) u okviru Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ОДБК). U ovaj vojni savez su uključene brigade ruskih desantnih jedinica, ali ima i drugih rodova vojske kojima su predstavljene ostale članice ODBK. Zašto i mi, za slučaj neke opasnosti, ne bismo imali svoje operativne jedinice na izrazito kritičnim mestima van Ruske Federacije?
Olga Bičkova: Gde na primer?
Dmitrij Rogozin: Pa recimo negde u blizini Avganistana. Tamo će se verovatno ubrzo pojaviti potreba zaštite od veoma realne opasnosti. Kada Zapad počne da povlači svoje vojne jedinice iz Avganistana, vrlo je verovatno da će se po Centralnoj Aziji razmileti razni mudžahedini i da će na toj teritoriji organizovati svoje terorističko podzemlje. A s njima se bogami treba boriti. Možemo se boriti tako što ćemo se u potpunosti osloniti na tadžikistanske i uzbekistanske vojne snage, a možemo u okviru ODBK koristiti ruske brigade formirane delom od ruskih građana, a delom od ljudi pozvanih iz tog regiona. Ali svi će morati da se potčinjavaju generalnom štabu Ruske Federacije.
Olga Bičkova: Kao u filmu Belo sunce pustinje.
Dmitrij Rogozin: Zašto? Sve smo mi to nekada imali. Problem je u tome što brzo zaboravljamo. Na primer, prilikom vojne intervencije SSSR-a u Avganistanu, dvorac Amina su zauzimali ne samo specijalci iz KGB-a, već je u tu operaciju bio uključen i takozvani „muslimanski bataljon“.
Olga Bičkova: Ali oni su bili formirani specijalno za tu konkretnu operaciju.
Dmitrij Rogozin: Naravno. Osim toga, za one koji to ne znaju, mi i danas u našoj armiji imamo vojne jedinice koje su organizovane po etničkom principu. U vojnoj operaciji Južna Osetija 2008, aktivno su učestvovala i dva čečenska bataljona. Jedan s imenom „Istok“, a drugi, „Zapad“.
Olga Bičkova: I gde su oni sada?
Dmitrij Rogozin: U sastavu Oružanih snaga Ruske Federacije.
Olga Bičkova: A teritorijalno?
Dmitrij Rogozin: To je vojna tajna, ali reći ću samo toliko da se nalaze na teritoriji Ruske Federacije. U to ne morate da sumnjate. Ali u slučaju potrebe, odmah se mogu uključiti u borbena dejstva. I zato, ako već postoji čečenski, zašto ne bi mogao da postoji i slovenski bataljon? Recite, da li je moj odgovor dovoljno dobar?
Olga Bičkova: Potpuno očekivan. Uzgred, šta je to što treba učiniti za kosovske Srbe? Podeliti im ruske pasoše, a potom dejstvovati po već razrađenoj šemi s Abhazijom i Južnom Osetijom?
Dmitrij Rogozin: Ono što želim ovde da napomenem je da smo mi svakako zainteresovani da naše demografske probleme rešavamo prvenstveno unutar Rusije, ali smo takođe zainteresovani i za poželjnu imigraciju. Pod poželjnom imigracijom podrazumevam sve one koji mogu biti uključeni u program repatrijacije, sve naše povratnike iz inostranstva, a takođe i sve one koji žele da se usele, a čija profesija može da pomogne našoj domaćoj ekonomiji i našoj nauci, kao i onih koji dolaze iz zemalja duhovno bliskih Rusiji, iz zemalja istorijski vezanih za našu zemlju. U ovu kategoriju na primer spadaju kosovski Srbi. Njih je nažalost nekolicina srpskih političara iz Beograda izdala, i ako pogledate čije fotografije oni ističu na svojim barikadama na severu Kosova – a to su fotografije predstavnika ruskog vojnog rukovodstva – onda postaje jasno koga oni vide kao svoje poslednje spasitelje. Moj predlog je da se useljavanje tih ljudi u Rusiju sprovede ne po kriterijumima koji važe za sve strance, već pod uslovima koji važe za repatrirce, a to znači da im budu omogućeni svi neophodni uslovi za normalan život. U tom slučaju bi oni mogli da dobiju državljanstvo i da koriste sve olakšice koje su predviđene ovim programom. Mi naravno možemo da im predložimo naseljavanje onih regiona za koje je država zainteresovana, onih oblasti Ruske Federacije u kojima se beleži nedovoljan broj stanovnika. Možemo da im omogućimo povoljne kredite, pomoć u građevinskom materijalu i podržimo izgradnju infrastrukture. A u slučaju da izraze želju da se nastanjuju po svojoj slobodnoj volji, onda neka to bude tako. Naravno da u tom slučaju bilo kakva pomoć ne dolazi u obzir.
Olga Bičkova: Do sada smo slušali samo deklaracije o tome da je država zainteresovana za svoje doseljene sunarodnike i repatrirce. A u praksi, nešto ne čujemo da se iko nečim pohvalio.
Dmitrij Rogozin: Imamo mogućnost da se potrudimo da tu stvar popravimo. Program preseljavanja naših sunarodnika postoji i još uvek je na snazi. Budžetom je predviđeno njegovo finansiranje. Zašto se to ne sprovodi, ili zašto se loše sprovodi, tema je za razgovor druge vrste. No u svakom slučaju nije onako kako je bilo 90-ih, kada se iznenada ispostavilo da 25 miliona Rusa živi van Rusije.
Olga Bičkova: Prosto su bili ostavljeni sami sebi.
Dmitrij Rogozin: Oni tada nikome nisu bili potrebni.
Olga Bičkova: Tada još kojekako, ali danas se uopšte ne da primetiti da bilo ko hrli da se naseljava u Rusiju.
Dmitrij Rogozin: Kako ne hrli? Zar vam težnja ruskih Srba (sic!) nije dovoljno dobar primer?
Olga Bičkova: Taj primer je za sada samo politička deklaracija.
Dmitrij Rogozin: Pored toga su neophodni i primeri žestokog zauzimanja za zaštitu interesa naših sunarodnika. Treba nam još i takvih primera iz kojih će svima biti jasno da je podići ruku na našeg građanina opasan i vrlo nepromišljen postupak. Treba pokazati samo nekoliko slučajeva pomoći našim prispelim sunarodnicima, samo nekoliko objektivnih slika o tome kako su se novodošle porodice smestile, njihovi članovi dobili posao, izgradili kuće, osnovali salaše ili čitava naselja.
Olga Bičkova: I što je najglavnije, da se nisu pokajali.
Dmitrij Rogozin: Da. I da su zadovoljni što su stekli novu ili staru domovinu. To bi bili primeri za kojima bi sledili i svi ostali koji žele da se nasele u Rusiji. Pozitivni primeri, to je ono što nam je potrebno i što se od države očekuje da učini.
Radio Eho Moskve, odlomak iz emisije: Iz prve ruke, 20.11.2011.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 24.11.2011.