Simpatizeri bugarske nacionalističke partije ATAKA koji su u 9 autobusa krenuli na obeležavanje 91. Godišnjice Nejskog sporazuma u Bosilegradu (Srbija, Pčinjski okrug, opština na tromeđi Makedonije, Bugarske i Srbije) vraćeni su sa granice. Vesti o diplomatskim notama, informacije i dezinformacije o položaju Bugara u Srbiji su već počele da se šire.
Prva bitna činjenica je da je Nejski sporazum potpisan 27. novembra 1919. godine, a prema odredbama ovog sporazuma su novostvorenoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca (tretirana kao zemlja pobednica) od Bugarske (poražena u Prvom svetskom ratu) pripojeni Bosilegrad, Dimitrovgrad (tadašnji Caribrod) i teritorije sa desne strane Timoka. Sporazum se nije odnosio samo na Srbiju, već i na teritoriju Makedonije, kao i na teritorijalne ustupke Rumuniji i Grčkoj. Kao što možete pretpostaviti, sporazum je u Bugarskoj bio i ostao jedan od simbola „nepravde“ prema bugarskoj naciji.
Druga činjenica se tiče partije ATAKA. Iako ta partija nije deo vladajuće koalicije u Bugarskoj, mediji u Srbiji su gromoglasno propustili da navedu činjenicu da je ova partija osvojila 9,36% glasova na prošlim izborima tj. 21 od 240 mesta u Parlamentu. To znači da protest ove partije svakako neće proći bez odjeka, makar u bugarskoj javnosti.
Vredi razmotriti dva aspekta ove priče. Prvi se tiče ljudskih prava tj. poštovanja prava na slobodu okupljanja, a drugi manjinskih prava tj. poštovanja prava bugarske nacionalne manjine u Srbiji.
Sloboda okupljanja
Što se tiče slobode okupljanja u ovoj priči treba krenuti od početka. Naravno da je pravo svake države da jednostavno odluči da iz određenih razloga neće dopustiti ulazak nekih državljana na svoju teritoriju. Vlasti ovu odluku nisu dužne ni da obrazlože. Setite se da su vam bolje upućeni ranije napominjali da činjenica da ste dobili Šengen, US ili UK vizu – ne znači ništa! Vlasti na granici mogu da odluče da vam ne dopuste ulazak u tu zemlju. Isto je i u ovom slučaju. Dakle, vlasti u Srbiji se formalno mogu pozvati na razloge nacionalne sigurnosti, bezbednosti itd. Čudno je da već nema takvog saopštenja od strane MUP-a Srbije. Druga strana medalje u ovom slučaju se tiče činjenice da je Srbija potpisnica Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina, koja u članu 17. veoma precizno predviđa:
Ugovornice se obavezuju da ne ometaju pravo pripadnika nacionalnih manjina da osnivaju i održavaju slobodne i miroljubive odnose preko granica sa licima koja zakonito borave u drugim državama, posebno onim s kojima imaju zajednički etnički, kulturni, jezički ili verski identitet ili zajedičko kulturno nasleđe.
Ovo znači da su svojom odlukom da ne dopuste dolazak 500 državljana Bugarske na obeležavanje godišnjice Nejskog sporazuma, vlasti Srbije povredile upravo pravo bugarske manjine u Srbiji da održava „slobodne i miroljubive odnose“. Ničeg nemiroljubivog nije bilo ni u najavi, što se moglo videti i na današnjim TV snimcima iz Bosilegrada. Tu zapravo dolazimo do onoga što smeta nacionalistima u Srbiji, ali i većem delu javnosti. Naime, bugarski nacionalisti iz partije ATAKA javno su protiv Nejskog sporazuma, žele da on bude poništen itd. Iako njihov zahtev/mišljenje neće biti prihvaćen nigde u Evropi, pa ni u samoj Bugarskoj, činjenica da oni zastupaju ovakav stav ne bi sama po sebi trebalo da bude dovoljan razlog da im se zabrani dolazak na obeležavanje godišnjice Nejskog sporazuma (nasuprot ovome, policija bi trebalo da hapsi pripadnike Obraza, SNP 1389, jer zagovaraju nasilje i govor mržnje). Upravo Bugarska je pred Evropskim sudom za ljudska prava izgubila spor koji se ticao slobode udruživanja i okupljanja makedonske nacionalne zajednice. Vlasti Bugarske su se upravo branile tezom da ne priznaju makedonsku naciju, da je izražavanje takvih ideja opasno, a da udruženje Ilinden poziva na secesiju. Pogledajmo šta je Evropski sud za ljudska prava zaključio u ovom slučaju (Stankov i Ujedinjena makedonska organizacija „Ilinden“ protiv Bugarske, 2001):
…97. Sud, međutim, ponovo ističe, da činjenica da grupa ljudi traži autonomiju, ili zahteva otcepljenje dela državne teritorije, na taj način tražeći fundamentalne ustavne, ili teritorijalne promene, ne može automatski da opravda zabranu njenog okupljanja. Traženje teritorijalnih promena, u govorima i na demonstracijama, ne dovodi, automatski, do pretnje teritorijalnom integritetu i nacionalnoj bezbednosti države.
Sloboda okupljanja i pravo da se kroz to izraze gledišta su vrednosti od izuzetnog značaja u demokratskom društvu. Suština demokratije je njena sposobnost da probleme reši putem otvorenih debata. Primenjujući preventivne mere radi ograničavanja slobode okupljanja i izražavanja i kada se ne radi o slučajevima koji podstiču na nasilje, ili odbacivanje demokratskih principa, ma koliko određena gledišta, ili reči bile šokantne i neprihvatljive, i ma koliko nelegitimni bili zahtevi, čini lošu uslugu demokratiji i često je može ugroziti.
U demokratskom društvu zasnovanom na vladavini prava, političke ideje koje osporavaju postojeći poredak i za koje se zalaže mirnim sredstvima moraju dobiti odgovarajuću priliku da se izraze kroz vršenje prava na okupljanje kao i drugim zakonitim načinima.
Dakle, čak i ako bi vlasti Srbije mogle da opravdaju zabranu ulaska simpatizera ATAKA partije, sasvim je jasno da ne bi smele da zabrane izražavanje zahteva za ukidanje Nejskog sporazuma ili drugih stavova (sve dok nema poziva na nasilje, govora mržnje i sl). Pa ipak, pametnije je bilo da je ulazak dozvoljen (pomenuta Okvirna konvencija to garantuje bugarskoj nacionalnoj manjini u Srbiji), jer bi već danas sve bilo zaboravljeno. Pošto vlasti Srbije po pravilu u svemu vide pretnju, sada će biti potrebno mnogo vremena i truda da se čitava stvar „ispegla“.
Poštovanje manjinskih prava Bugara u Srbiji
Tradicionalno, javnost u Srbiji je opsednuta kvantitetom, tj. koliko pripadnika koje zajednice živi u Srbiji, dok retko koga zaista zanima kako žive naši sugrađani koji nisu Srbi. Bugarska nacionalna zajednica je skoncentrisana u dve opštine: Dimitrovgrad (od 11.748 stanovnika na popisu 2002, 5.836 su se izjasnili kao Bugari) i Bosilegrad (od 9.931 stanovnika, 7.037 su se izjasnili kao Bugari). U ostatku Srbije živi još nešto više od 7.000 Bugara (ukupno 20.497).
Da su se čak i komunističke vlasti u SFRJ trudile da unaprede poštovanje manjinskih prava ove zajednice, govore podaci o poštovanju samo jednog od nekoliko manjinskih prava – pravu na informisanje na maternjem jeziku. Naime, bugarska zajednica u Srbiji (i SFRJ) je 1949. godine po prvi put dobila glasilo („Glas Bugara u Jugoslaviji“) koji je izlazio narednih 5 godina, da bi posle toga usledila isto toliko duga pauza. Krajem 50-ih je pokrenut prvo dvonedeljnik, a kasnije nedeljnik „Bratstvo“, a 1962. i list za decu „Drugarče“. Podaci pokazuju da se tiraž uvećao u toku 70-ih godina, a informisanje na bugarskom jeziku u elektronskim medijima je bilo poštovano u praksi, na nivou sasvim prikladnom ondašnjim prilikama. Međutim, 90-ih godina gotovo nestaju listovi na bugarskom jeziku, a 1999. se ukida i emisija na bugarskom jeziku. Zaplene novina koje stižu iz susedne Bugarske postaju česte, a lokalni programi na bugarskom jeziku su danas više izuzetak nego pravilo.
Raspad SFRJ i dolazak Miloševića na vlast značio je da Bugari treba da se ponašaju isto onako kao i druge malobrojne manjinske zajednice u Srbiji – da ćute i ne „talasaju“. U suprotnom, mogla je da ih zadesi sudbina Albanaca, Bošnjaka, Hrvata… Dodatni problem je bila već uveliko prisutna asimilacija.Tada, ali i danas prisutna je i etnička mimikrija, koja je zbog sličnosti jezika i imena, u slučaju Bugara manje vidljiva.
Kao i u slučaju Sandžaka i Preševske doline, Milošević ništa nije prepuštao slučaju, pa su Bosilegrad i Dimitrovgrad u različitim okruzima. Iako su u obe opštine srpski i bugarski službeni jezici, retko gde ćete videti dvojezične table. Što se tiče obrazovanja, postoji više varijanti, ali se roditelji najčešće odlučuju da njihova deca samo minimalno uče bugarski, dok se roditelji sa prezimenima na „ić“ i ne anketiraju u vezi sa modalitetima nastave za njihovu decu. U opštini koja ima oko 9000 ljudi svi se izuzetno dobro poznaju i svaka informacija se brzo sazna, pa niko ne voli previše da rizikuje.
Učešće u vršenju javne vlasti na prvi pogled i nije toliko loše, jer Bugari jesu zastupljeni u organima vlasti i upravi. Upada u oči da se pripadnici bugarske zajednice retko nalaze na rukovodećim poližajima nekih „osetljivih“ institucija na lokalnom nivou i da su Bugari u ove dve opštine članovi baš svih političkih partija koje deluju u Srbiji. Detaljni podaci o svemu ovome pokazuju da je poštovanje manjinskih prava Bugara (još uvek) prilično loše. To se navodi i u mišljenjima Savetodavnog komiteta za primenu Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina.
I na kraju, mediji su kroz uobičajeni vox populi pokušali da ubede javnost da je problem u stvari u lošoj ekonomskoj situaciji. Svakako da je loša ekonomska situacija problem i sećam se svedočenja ljudi koji su mi pričali da su organizovali proteste kako bi sprečili selidbu poslednje industrijske mašine iz Bosilegrada u Vranje. Rezultati popisa pokazuju da je depopulacija u ovom kraju veća nego u ostatku Srbije. Međutim, Bugari u Srbiji ne treba da biraju između boljeg života i boljeg poštovanja manjinskih prava. Vlast je dužna da osigura i jedno i drugo. Za većinu poboljšanja iz domena manjinskih prava, potrebna je samo dobra volja, a nje za sada nema.
Peščanik.net, 28.11.2010.