Banatsko selo Idvor je posle eksplozije bombe u lokalnom kafiću postalo neočekivana pozornica za jezičke igre kojima Srbija potvrđuje i produbljuje svoju tužnu institucionalnu prazninu. Istraga pokrenuta povodom ovog incidenta je do sada pokazala da je kafić gde se tragedija desila neometano radio iako nije ispunjavao elementarne zakonske uslove za rad, i to uprkos zvaničnoj zabrani poslovanja. Osionost vlasnika kafića i nemoć ili neodgovornost institucija kao dve strane ove priče mogli bi da se klasifikuju ovako: zakoni Republike Srbije često su mrtvo slovo na papiru, od njih su jači strah, nemar ili interes, a reakcija na kršenje normi možda usledi tek kada se najozbiljnije ugroze životi građana. No, ovo je nedovoljno da bi se razumela političko-jezička groteska koja se odvija svakog dana u Srbiji, i čiji je nesrećan primer događaj u Idvoru.
Inspektori MUP-a i policija su u subotu, drugog juna, pokušali da vlasniku kafića nalože da prekine večernji program i zatvori kafić, i tu se do kraja odmotalo bizarno klupko društvenog haosa. Načelnik Uprave za preventivu u Sektoru za vanredne situacije MUP-a Ivan Zarev je u izjavi za Večernje novosti opisao delovanje inspektora Uprave i policije onako kako se opisuju komšijski sukobi – vlasnik je, dakle, “na jedan drzak način” odbio da se pokori naređenju zasnovanom na zakonu, a potom su omanuli pokušaji policije da “ga ubede” da to ipak učini. Dakle, u jednoj jezičkoj igri pojedinaca, u oštroj razmeni mišljenja, suspendovan je pravni sistem države sa svojim propisanim procedurama, odnosima, i posledicama nepoštovanja pravnih normi.
Zakoni svake zemlje žive od jednog specifičnog legitimiteta – legitimiteta značenja. Prema staroj semantičkoj dihotomiji koja je u osnovi svakog znaka, zakoni su označitelji u bilo kom društvenom poretku, a njihovo označeno su poželjne društvene vrednosti. Nužna i formalizovana primena zakona važan je način da se te vrednosti sačuvaju i zadrže svoj smisao. Kada se pravne norme ne sprovode u praksi, nešto krupno se menja u društvu – norme se time svode na prazan jezički ritual, a vrednostima na koje upućuju oduzima se ogroman deo moći i značaja.
U konkretnom slučaju kafića u Idvoru, umesto da se lična odgovornost i komunalni duh podstaknu i ojačaju doslednim sprovođenjem zakonskih odredbi koje bliže određuju bezbedno funkcionisanje ugostiteljskih objekata, na delu je potpuna virtuelizacija zakona – relevantne zakonske norme ovde žive u jednom simulakrumu, u svetu preciznih jezičkih apstrakcija koje gube vezu sa društvom koje hoće da povežu i ustroje. Ono što ostaje je žalosna bahatost i neodgovornost, obrasci ponašanja i mišljenja otelovljeni u sopstvenim notornim jezičkim konvencijama. Policija ne uspeva da ubedi drskog vlasnika kafića da poštuje zakone, niko ne sprovodi odluku o zabrani rada, a nekako je u istoj ravni i retorski predlog gospodina Zareva da javnost ili novinari sami pitaju “lokalne inspekcije zašto nisu radile svoj posao”. Javni pritisak ove vrste može biti koristan ali svakako nije formalna obaveza, niti se tako rešava pitanje konkretne odgovornosti – čak i ako budu delovale nadležne službe i istraga dovede do nekakvog smislenog zaključka, šteta je učinjena time što je ovakvim retorskim nastupom ponovo oživljena prazna forma večite nemoćne zapitanosti nad društvenim nepravdama i tragedijama.
Jasno je da je ovakav razvoj događaja posledica postojećih odnosa u društvu, nejakih institucija i neprihvatljivog divljanja različitih klika. Na žalost, kauzalnost je ovde dvosmerna. Kao u slučaju Parade ponosa, ne samo da je ćaskanje na temu odraz stanja u društvu, već se lakim konverzacijskim pristupom zakonskoj regulativi to stanje zapravo snaži i produžava. Srbija tako postaje prirodni dom obesti, iracionalnosti i nemoći, nesposobna da se odvoji od svoje destruktivne ležernosti.
Sindrom nepoštovanja zacrtanih normi i samoprodužavanje agonije postoje na svakom nivou, od najnižeg, već pomenutog komšijskog, pa sve do državnog. Borba protiv korupcije, ekonomski boljitak, stabilan pravni sistem, najčešće su legitimizacijske lozinke bez uporišta u nameri i zakonskoj praksi. Dok Srbiju oblepljuju plakatima sa pijačnim ili visokoparnim frazama, na sve strane niču mali otrovni Idvori jer, kako kaže popularni i umrtvljujući kozerski kliše, ova zemlja je zemlja čuda.
Peščanik.net, 06.06.2012.