U julu mesecu 1935. godine, predstavnici vlade Bogoljuba Jeftića, potpisali su u Rimu konkordat sa Svetom Stolicom – dokument koji je trebalo da reguliše odnos jugoslovenske države i Vatikana i zakonski definiše položaj katoličke crkve u Jugoslaviji. Međutim, iako je tekst konkordata usaglašen i potpisan, smena vlade je odložila njegovu ratifikaciju u Narodnoj skupštini i Senatu. Konkordatsko pitanje je stavljeno na dnevni red skupštinskog zasedanja i zaokupilo javnost tek dve godine kasnije, u vreme vlade Milana Stojadinovića i veoma brzo preraslo u jednu od najtežih političkih kriza u zemlji. U uslovima žestokih društvenih sukobljavanja, konkordat je na najsnažniji način povezao potpuno nespojive političke protivnike i pružio mogućnost određenim crkvenim krugovima da jasno ispolje pretenzije za što jačim političkim uticajem u državi. Štaviše, tokom konkordatske krize artikulisano je odbijanje delova elite ne samo da priznaju pravnu regulativu koja bi rešila pitanje položaja i rada crkve kao institucije, već pre svega da priznaju pravila političkog života u modernoj sekularnoj državi.
Usvajanje dokumenta, koje je po mišljenju Vlade trebalo da bez većih problema prođe kroz skupštinsko zasedanje, u potpunosti je uzburkalo politički život. Konkordatsku krizu moguće je stoga tumačiti i kao paradigmu autoritarne i autistične istorijske kulture, koja je u složenim političkim trenucima presudno usmeravala javni život Srbije.
„UGOVOR SA CRNIM POGLAVAROM CRNE INTERNACIONALE“
Da će se SPC žestoko usprotiviti usvajanju konkordata bilo je jasno već posle proglasa patrijarha Varnave iz januara 1937. godine. Iako ukazujući na korupciju kao glavni razlog zbog koga je kritikovao vladu u proglasu upućenom javnosti povodom srpske Nove godine, patrijarh je u najvećem delu govora isticao nepoverenje crkve u konkordat, konstatujući da je taj dokument „atak na poslednji bedem srpstva, na Svetu srpsku crkvu“. Poručujući da su „iz sasvim nepoznatih razloga i nikom nedokučivih uzroka oni napravili ugovor sa crnim poglavarom crne internacionale“, patrijarh je zaključivao da se konkordatom „udaraju pre svega okovi na našu jadnu braću Katolike u Jugoslaviji“ i pozivao „da se prenemo, da ustanemo i zbijemo se u redove, kao vojska Božja protiv vojske satanske.“ Varnava je tvrdio da se „svetosavski narod uvek umeo sjediniti u časovima opasnosti“ i pozivao: „Sad je čas opasnosti. Ja vas pozivam, kao Vaš Patrijarh, da zaboravite partijske svađe i obzire i da bratski brat bratu pružite ruku.“
Stojadinovićeva vlada je zabranila publikovanje patrijarhovog govora, na šta je crkva reagovala direktnom konfrontacijom. Stavovi vlade koji su diskusiju pokušavali da zadrže u domenu političko-diplomatskih pregovora i isticali da „država stoji i mora stajati iznad svih veroispovesti“, kao i da „crkva mora biti daleko od svake politike“, potiskivani su tvrdnjama da se ovim dokumentom otvara prostor prozelitizmu. Svi pokušaji da se političke diskusije vode bez uzburkavanja emocija i jačanja iracionalnih strahova, onemogućavani su ponavljanjem stereotipa i neargumentovanih diskvalifikacija. U obraćanjima javnosti, usledile su i poruke hrvatskom narodu da se liši univerzalizma Katoličke crkve i priđe pravoslavlju, koje jedino čuva kulturni identitet slovenskih naroda.
Argumenti upućeni javnosti od strane SPC su kao ključne dokaze za političku diskvalifikaciju konkordata isticali čak i nacionalnu pripadnost političkih lidera koji su se zalagali za njegovo potpisivanje. Na taj način je kao legitiman politički argument uveden stereotip i negativna slika pripadnika druge nacije. U tom smislu, isticanje nacionalne pripadnosti supruga političara imalo je snagu najjačeg argumenta u objašnjavanju političkog stava i opredeljenja određenih ličnosti.
Sa druge strane, u vreme priprema skupštinske sednice na kojoj je trebalo ratifikovati konkordat, u javnosti je jačana predstava izneverene i zaboravljene žrtve. „Sve što se moglo, i više od toga, žrtvovao si za slobodu i ujedinjenje s braćom. Veće patnje i muke i veća stradanja od tvojih istorija nije zabeležila (…) Ali te vera u pobedu pravde nije ni u najtežim trenucima napuštala (…) Tu natčovečansku ispolinsku snagu dala ti je tvoja Mati, tvoja najveća dobrotvorka i zaštitnica – Srpska pravoslavna Crkva. Ona te je, kroz vekove najtežeg robovanja tuđinu, čuvala i tešila. I očuvala te, – ona, tvoj najveći, jedini istinski prijatelj. “Pisci proglasa, potpisani kao Srpski Pravoslavni Akcioni Odbor, poručivali su svojim sunarodnicima da su „Projektom Konkordata, koji je sada pred Narodnom skupštinom uniženi i uvređeni“ i širen paranoidan strah. „Široke privilegije, mnogo veće nego što ima tvoja Pravoslavna Crkva, date su crnim hordama rimskim, koje buljucima nadiru u našu pravoslavnu sredinu i svojim poznatim jezuitskim metodama i novcem, skupljenim iz celog sveta, pokušavaju da te korumpiraju i odnarode (…) Ako si do sada ćutao, brate Srbine, sada treba da progovoriš. Ako si do sada propuštao, to više ne smeš da činiš. U pitanju su tvoja najsvetija osećanja: ime i vera. U pitanju je tvoj najdraži amanet: Svetosavsko Pravoslavlje.“
„KRVAVA LITIJA“
Skupštinsko zasedanje na čijem je dnevnom redu bilo usvajanje konkordata održano je u julu1937. godine. Diskusiji je ton dao narodni poslanik Vojislav Janjić, koji je pozvao na odbijanje konkordata, poistovećujući ga sa „jednim drugim ultimatumom“ iz bliske srpske prošlosti, koji je Pašić „muški odbio“. Za to vreme, uzbuđenje je raslo na ulicama Beograda, jer je crkva zakazala molepstvije za ozdravljenje obolelog patrijarha Varnave i litiju koja je od Saborne crkve, preko Knez Mihailove ulice trebalo da prođe gradom. Strahujući zbog izbijanja mogućih nereda, policijska uprava grada Beograda zabranila je litiju, pozivajući se na kanone same crkve, po kojima je litije bilo moguće održavati samo na dane verskih praznika i svečanosti grada, a nikako u svrhu ozdravljenja, makar i tako visokog crkvenog velikodostojnika kao što je bio patrijarh.
Međutim, i pored zabrane litije, loše organizovani demonstranti pokušali su da privuku veći broj Beograđana. Pokušaj policije da zaustave demonstrante predstavljen je kao bahatost slovenačkih policajaca, a kao ključan argument iskorišćena je činjenica da je ministar policije u to vreme bio Slovenac i katolički sveštenik dr Anton Korošec. Pokušaj nekolicine pravoslavnih sveštenika da probiju policijski kordon, koji je završen povređivanjem šabačkog episkopa Simeona, dobio je teatralne razmere. Vozeći povređenog sveštenika u sanatorijum Živković, sveštenici su iz kola vikali: „Narode, razbojnici i ubice ubiše ti vladiku!“
Nemiri do kojih je došlo na ulicama Beograda, predstavljali su samo kulminaciju tenzija koje su snažene mesecima kroz brojne pozive na opstrukciju rada institucija. Jačano je osećanje ugroženosti i nepoverenja stanovništva ne samo u namere katoličke crkve, već pre svega u sposobnost političkih stranaka, pa čak i laicizovane države i njenih institucija. Crkva se nudila kao jedini zaštitnik naroda u proglasima koji su poručivali: „Sinovi i kćeri slobodarske pravoslavne Šumadije, znate li šta je Konkordat? Čujte šta je Konkordat: to je aždaja koja će da vas proguta. Kroz pedeset godina niti će biti Srba ni pravoslavlja…“
Politička situacija dodatno je iskomplikovana, kada je posle kraće i iznenadne bolesti usred održavanja skupštinske debate umro patrijarh, a u javnosti se pronele glasine kako ga je zapravo vlast otrovala. Pokušaj utvrđivanja tačnog razloga patrijarhove smrti (obdukcijom leša) koji su inicirale neke javne ličnosti, a priori je odbijen uz argumentaciju: „Hoće da pokažu pred Evropom da oni nisu trovači. Zbog toga hoće da ukradu iz groba telo (…) da ga seku, tranžiraju i vrše svoju analizu“. „Bezumnici, izdajice i bezbožnici prodali su otadžbinu (…) naša država postaje osvajačka pokrajina zloglasnog i nezasitivog rimskog pape.“
Knezu Pavlu i kraljevskim namesnicima, Radenku Stankoviću i Ivi Peroviću, obratila su se brojna srpska nacionalna i humana društva i kulturne ustanove pismom u kome je konstatovano da sprečavanje litije na način na koji je izvršeno može da ima „kobne posledice po našu Otadžbinu,“ čime je otvoreno pod znak pitanja stavljena sudbina Jugoslavije.
Pokušaj da se konkordatom crkva kao institucija jasno pozicionira u političkom životu Jugoslavije tako je u potpunosti diskvalifikovan. Sa skupštinske govornice je ponavljano da upravnik Beograda nema ovlašćenja da zabrani pravoslavnu litiju, čime je negirana svetovna državna vlast i njene ingerencije. Crkva je istaknuta kao kontrapunkt državi i od njenih vernika zahtevano je potpuno poverenje. Insistirano je da se ne čitaju vladine brošure, kao i da se ne sluša radio, već da se organizuje rad u pravoslavnim odborima. „Čim dobiješ knjižicu Pravoslavlje i konkordat punu bruke i sramote, ne čitaj je i predaj svešteniku odmah jer je to izdanje onih, koji na taj način misle da speru do sada prolivenu krv sinova tvojih i vladika tvojih.“ Episkop Nikolaj je u pismu upućenom izvesnom Jovi Sarajliji poručivao: „Savetujem ti, da u buduće ne plaćaš i ne slušaš radio, jer će te opet slagati, pa ćeš opet imati glavobolju. Bolje moli se Bogu i izvrši do kraja svoju versku dužnost…“ Indikativno je što su u takvoj situaciji obezbeđenje na sahrani patrijarha Varnave činili sokoli i četnici Koste Pećanca, a ne državna policija, odnosno žandarmi koji su u javnosti prokazani isticanjem da je zabrana pravoslavne litije predstavljala „najveće uniženje za pravoslavni rod“.
„DA LI BI TI KONKORDATLIJA, ILI NE?“
Narodna skupština u kojoj je vladajuća koalicija imala većinu, je 19. jula 1937. i pored nereda na ulicama, pritisaka javnosti i stava Crkve da će biti proskribovan svaki poslanik koji bude glasao za konkordat usvojila ovaj dokument. Nije bilo lako poslanicima koji su tog jutra, neposredno pred glasanje dobili pismo koje im je uputio episkop žički Nikolaj i koje je glasilo:
„Dragi gospodine [ime], U ovom trenutku kada se Vaša savest može da koleba u pitanju projekta ugovora sa rimskim papom, smatram za svoju dužnost da Vam se obratim sa ovo nekoliko reči: Sveti Arhijerejski Sabor, posle mnogih protesta, saveta i objašnjenja, doneo je odluku, da se primene crkveno – kanonske mere prema svim onim članovima Srpske pravoslavne crkve, koji pored svega budu pomagali i doprineli sprovođenje toga ugovora, kojim se daju ogromna prava i povlastice jednoj internacionalnoj verskoj organizaciji na štetu naše svetosavske nacionalne crkve. Ja ću biti nesrećan, ako budem prinuđen da ove mere primenim na Vas i na dom Vaš. A ja ih moram primeniti u potpunosti. Sada sve od Vas zavisi: Sve je u Vašoj vlasti. Neka Vas ne plaše ’partijskom disciplinom’, jer postoje dve važnije starije i jače discipline, a to su: disciplina srpsko-narodna i disciplina crkveno-pravoslavna. Obe ove nadživeće onu. Da Vam ovo napišem pobuđen sam i od strane našeg pravoslavnog naroda, koji je i u Vašem srezu kao i u celoj zemlji jednodušno protiv ovog katastrofalnog ugovora sa knezom jedne internacionale. Glas naroda, glas Božji. Taj narod Vam je dao mandat, i od toga naroda Vi ćete opet tražiti mandat. Budite uvereni da će Vas narod pitati samo jedno: da li bi ti konkordatlija ili ne! U poslednjem času, u ovom tragičnom času, ja Vas prijateljski pozivam, da se setite mučeničke istorije svoga naroda, i svete vere otaca svojih, pa izjasnite se u harmoniji sa sedam miliona Srba, i mnogo mnogo naše braće katolika protiv ovog zlokobnog ugovora. Neka Vam je sam Bog u pomoć.“
Konkordat je istina usvojen u skupštini, ali nikada nije iznet pred Senat i sve aktivnosti po tom pitanju ubrzo su zaboravljene. Sam Milan Stojadinović je odustao od daljih pritisaka. Ni pompezno otvorena i popularisana propagandna izložba u paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, koja je trebalo da istakne uspehe vlade i snažno afirmiše njen rad, nije mogla da utiče na javno mnjenje. Plakati na kojima su predstavljeni zagrljeni srpski, hrvatski i slovenački seljak kako pozdravljaju sunce koje se rađa, ostali su bez snažnijeg uticaja.
Pred epskim vokabularom, povukla se profašistička propagandna mašinerija. Štaviše, deseterački stihovi, potkrepljeni fotografijama, na kojima je prikazan sukob pravoslavnih sveštenika sa policijom, dobili su kanonsku snagu: Krvave su litije nošene,/ udarala na uzbunu zvona/ Odjekivao jecaj miliona/ Ove slike kažu jasno/ Šta je sramno a šta časno/ Tu se vide bajoneti/ I barjaci naši sveti.// Kad beg Spaho i Korošec/ Hteše knutom i kamdžijom/ Da zamene naš krst časni/ Konkordatom i džamijom.
Kao glavni krivac je apostrofirana Jugoslovenska radikalna zajednica, a nacionalna pripadnost njenih lidera postala je ključni argument za sumnju u ispravnost političkog delovanja. Njegošev Gorski vijenac iskorišćen je kao ključni arbitar u potvrđivanju ispravnosti osude konkordata. Parafraza njegovih stihova trebalo je da dokaže subverzivnu prirodu konkordata: Konkordaši proklete vam duše/ Što u narod crn otrov doneste -/ Srbi se umiriti ne mogu/ Dok Konkordat ne bace pod nogu/ I sa njime sve vas konkordaše,/ Što narodu prava oduzeste.
Jedan od poslednjih proglasa upućenih javnosti naslovljen: „Pravoslavnim hrišćanima u Jugoslaviji“, potpisao je Pravoslavni Narodni Odbor – osnovan odlukom Svetog arhijerejskog sinoda. Zadatak Odbora bio je da „pripomogne Srpsku pravoslavnu crkvu i njeno vođstvo u poslovima i dužnostima koje je teška današnjica nametnula našoj Crkvi i našem narodu, a radi odbrane svih onih svetinja i tekovina za koje su čitava pokolenja našeg naroda živela i umirala“. Proglasom je upozoreno da su se „čudnovati događaji u poslednje vreme zbivali u našoj zemlji“. Oni su protumačeni kao „znamenja nad Srbijom“, koja su svedočila da je „carstvo duhovno, carstvo Savino i Lazarevo, veće i jače, i svetije i vrednije i trajnije i čvršće – od carstva zemaljskog“. Zaključeno je da Srbi, koji su se „do juče delili na partije, plemena i staleže, osetiše se u jednom istom stanju i raspoloženju. Okupiše se oko crkve pravoslavne i narodne“.
Proglas je predstavljao direktan napad na vladu i uputstvo pravoslavnim vernicima: „Šta od vas očekujemo: Prvo, da svi (…) ostanete ujedinjeni, okupljeni oko svoje narodne crkve (…) danas nije vreme za partijska pregonjenja“. Stoga je u svakoj opštini, eparhiji, namesništvu trebalo osnovati Pravoslavni narodni odbor kroz koji bi bila rešavana sporna politička pitanja, kako bi se izbegla aktivnost političkih stranaka. „Ničega se ne bojite kada je crkva vaša sa vama, da se ne pokolebate (jer) Blagoslov božiji obilno će obasuti svakog koji u ovoj svetoj stvari makakvu žrtvu prinese. A svetli život narodni, koji ove žrtve imaju da izbore, doneće vam slavu i čast pred budućim pokolenjima“. Najzad, jasno je rečeno i kako će proći oni koji odbiju ovu borbu: „Prokletstvo će biti na onom pravoslavnom Srbinu, koji ovu borbu ne primi kao svoju najsvetiju stvar, koji se svom silom ne založi za njenu pobedu, koji u ovoj borbi ne istraje do kraja“.
Ideja sabornosti i jedinstva pod okriljem crkve tako se našla u direktnom opozitu prema osnovnim postulatima funkcionisanja političkih institucija moderne demokratske države i najjača brana uključivanja srpskog društva u internacionalne okvire.
Beton br.41, Danas, 18.03.2008.
Peščanik.net, 18.03.2008.