Ideja da profesori književnosti rade nešto s književnošću, pomoću nečega što se zove teorija – jeste pomalo neobična. Ali razmišljati o književnosti znači razmišljati o njoj na teorijski način. Ako verujete da se književnost razlikuje od drugih vrsta pisanja (kao što su filozofija ili self help knjige), ako imate mišljenje o tome šta je relevantno a šta nije za njeno razumevanje (u čijem posedu su se nalazila sredstva za proizvodnju, da li se naježite ili ne dok je čitate, kojim lakom je autorka bojila nokte), i ako imate standarde za prosuđivanje da li je ona velika ili ne (prijatan stil ili neprijatna politika), onda dobijate neku vrstu teorije književnosti. Bez nje ne možete doći do smisla književnog dela.
Posao ljudi na katedrama za književnost je da razmišljaju i debatuju o ovim pitanjima i prenose svoja uverenja o tome. To nije suvi akademizam, jer utiče na to kako će studenti čitati književna dela do kraja života. Ali to je takođe deo istraživanja o ulozi umetnosti u ljudskom životu, napor da se otkrije zašto stvaramo umetnička dela, šta je njihov smisao i zašto nam je toliko stalo do njih. Možda nije najvažnije na svetu da se to razume, ali sigurno nije bez značaja.
Pre dvadeset pet godina, književna teorija je prošla kroz krizu od koje se još uvek nije oporavila. Do ove krize bi došlo i da Pol de Man nije postojao i da nikada nije napustio Belgiju, iz koje je emigrirao u SAD 1948. godine. Ali priča o njegovoj skrivenoj sramnoj prošlosti bila je prosto savršena sinegdoha za sve što je ljude zbunjivalo, plašilo i ljutilo u vezi sa teorijom književnosti.
Njegova nova biografija autorke Ivlin Beriš, Dvostruki život Pola de Mana (Evelyn Barish, The Double Life of Paul de Man, Liveright 2014), važan je doprinos ovoj priči. Beriš je istraživala u belgijskim arhivama i intervjuisala mnoge ljude koji su poznavali De Mana, uključujući i njegove obe žene. Ona nije sasvim pouzdana kada je u pitanju istorijska pozadina, ne snalazi se najbolje u teorijskim temama i ponekad proglašava obmanjivanjem ili manipulacijom ponašanje koje bi se moglo objasniti na benigniji način. Njena knjiga je neka vrsta naloga za istražni postupak protiv Pola de Mana. Ali sastavljena je pažljivo, a priča jeste zapanjujuća. U njenoj verziji događaja, sve može da posluži kao nepobitan dokaz. Tu ima dovoljno materijala za TV mini seriju.
Od 1960. De Man je predavao na tri američka univerziteta sa vodećim katedrama za književnost: Kornel, Džons Hopkins i Jejl, gde je bio profesor na katedrama za francuski i uporednu književnost od 1970. do svoje smrti 1983, u šezdeset četvrtoj godini. U domenu profesije De Man je bio misteriozna osoba. Bilo je onih koji se nisu slagali s njim, ali generalno su mu se divili kao misliocu, poštovali ga kao kolegu i obožavali ga kao nastavnika.
Kolege su bile mišljenja da je erudita ali ironičan, hladan ali ne pun sebe; studenti su ga doživljavali kao zastrašujućeg i harizmatičnog čoveka. Rigorozan je reč koju ljudi koriste da opišu njegov rad, a strog da ga opišu kao čoveka. Nekolicina njegovih članaka su postali slavni tekstovi koji se pažljivo izučavaju, a jedan broj njegovih studenata postdipolomaca je napravio uspešne karijere na Jejlu i sličnim mestima.
Preterano je reći – mislim da i Beriš tu preteruje, iako je profesorka engleskog u penziji – da je vrsta kritike koju je De Man stvarao i o kojoj je predavao presudno uticala na katedre književnosti u Americi. Studije književnosti su veoma širok prostor. Mali broj profesora je bio privučen kritikom koju su pisali De Man i njegove kolege i verovatno je isto tako mali broj njih aktivno pisao protiv nje. To nije bila jedina predstava u gradu. Niste morali da položite test o De Manovom eseju Semiologija i retorika, da biste došli do akademske karijere na studijama književnosti 1970-ih.
Istovremeno je postojala svest o tome šta ovi kritičari nameravaju da urade. Oni nisu bili značajni zato što su bili brojni, već zato što su bili vidljivi i van horizonta univerzitetskih katedri za književnost. Privukli su pažnju profesora iz drugih oblasti i naročito ljudi van akademske zajednice – ljudi koji pišu za magazine koji formiraju mišljenje javnosti, ljudi iz sveta umetnosti i prava, ljudi iz Njujork tajmsa.
Nešto od ove pažnje je bilo praćeno poštovanjem, mnogo toga nije. Ali to je dalo glamur studijama književnosti. Pročulo se da je u toku stvaranje teorije koja će izazvati potrese ne samo u tome kako treba čitati poeziju, već i u jeziku, interpretaciji, značenju i konačno – u znanju, što je glavni proizvod univerziteta. Književna kritika je postala IN. To su bila dobra vremena.
Zato, kada se u leto 1987, tri i po godine posle De Manove smrti, saznalo da je on tokom rata pisao za dva belgijska lista koje su držali nacisti, u pitanju se našlo više od reputacije preminulog profesora. Njegove stare novinske članke je pronašao belgijski student postdiplomac Ortwin de Graef, o tome obavestio dvojicu bivših De Manovih studenata, a oni su proširili vest među demanovcima, koji su zanemeli. Za nekoliko ljudi koji su znali ili su mislili da znaju nešto o De Manovoj prošlosti – on je uvek bio veoma diskretan kada se radilo o privatnosti – ovo otkriće je preokrenulo mišljenje koje su imali o njemu. Postojalo je maglovito uverenje da je De Man prošao kroz komplikovana ratna dešavanja, ali verovalo se da je uzrok tome bila njegova antipatije prema nemačkim okupatorima a ne, kako je sada ispadalo, nešto sasvim suprotno.
Na konferenciji na Univerzitetu Alabama u oktobru 1987, grupa u kojoj su bili i neki od De Manovih bivših studenata i kolega, odlučila je da objavi sve njegove novinske tekstove koje je pisao tokom rata – nekih dve stotine članaka, većina dužine jedne kolumne, koje je De Man pisao za dva lista kojima su upravljali Nemci, kao i članke koje je objavio na drugim mestima između 1939. i 1943 – zajedno sa kolekcijom od trideset osam odgovora iz pera struke.
Ciljevi – potpuno razotkrivanje i otvaranje rasprave – bili su vredni truda, ali je tajming bio pogrešan. Pre nego što su dva pažljivo uređena toma objavljena, o de Graefovom otkriću se naširoko pisalo u novinama. Tajms je pustio članak o De Manovoj prošlosti koji je sadržao informacije koje su ga dodatno ocrnile (posebno to da je bio bigamist), a ljudi koji su pisali za kritičke magazine su svom snagom napali De Mana, njegov rad i književnu teoriju. PR bitka, koja se nije mogla dobiti ni pod najpovoljnijim okolnostima, bila je unapred izgubljena.
Pokazalo se da potpuno razotkrivanje De Manove prošlosti nije učinilo ovaj slučaj manje neprijatnim. Podaci su pokazali da je mladi De Man praktično bio fašista. Znao je šta radi, nije pisao negde na margini. Novine za koje je najviše pisao, Le Soir, bile su najveće dnevne novine u Belgiji. Nemci su ih preuzeli skoro odmah posle okupacije zemlje, u maju 1940, i u njima postavili kolaboracioniste. Antisemitski tekstovi su ponekad stavljani na naslovnu stranu.
De Man je počeo da piše za ove novine u decembru 1940, malo posle svog dvadeset prvog rođendana. Njegovi članci – na kraju je imao nedeljnu kolumnu koja se zvala Naša književna hronika – najvećim delom su bili na liniji nacističke partije, kao i tekstovi koje je slao u jedan manji list Het Vlaamische Land (Flamanska zemlja), kojim su takođe upravljali Nemci. Veličao je nemačku estetiku, nipodaštavao francusku kulturu kao istrošenu, povezivao Jevreje sa kulturnom degeneracijom, uzdizao pronacističke pisce i intelektualce i uveravao čitaoce Le Soira da je Novi poredak stigao u Evropu: rat je gotov, vreme je da se pridružimo pobedniku.
Odgovor članova akademske zajednice, u onom objavljenom tomu i na drugim mestima, samo je pogoršao situaciju. Njihova startna pozicija je zaista bila katastrofalna, a njihov glavni cilj je naravno bio da odvoje De Manovo ratno pisanje od njegovih kasnijih teorijskih tekstova. Ali postojalo je neslaganje o tome gde povući granicu. Bilo je i grubih napada na one koji su čitav slučaj izneli u javnost. Jedan od De Manovih kolega sa Jejla se žalio da kampanja protiv književne teorije u štampi „ponavlja dobro poznate totalitarne metode difamacija koje navodno želi da osudi“. Jedan profesor je optužio The Nation, koji je objavio napad na De Mana, za antisemitizam, zbog toga što su De Man i njegova kritička teorija bili „nekako snažno jevrejski orijentisani“.
A bilo je i malo fensi hermeneutike – što je bila velika greška u trenutku kada je pre svega trebalo braniti njen integritet. Niko nije odobravao ono što su De Manovi tekstovi govorili, ali je nekoliko ljudi pokušalo da dokaže da, ako se pažljivije analizira, oni zapravo to ni ne govore, ili istovremeno to i govore i poriču – da su ti tekstovi, kako je jedan profesor rekao, „zapanjujuće kompleksni i duboko dvosmisleni“.
Generalno gledano, ti ljudi su hteli da nađu razloge za uverenje da se De Man, kada je prestao da piše za Le Soir krajem 1942, odrekao svoje kolaboracionističke prošlosti. Nadali su se da će pokazati da je pisanje za novine tokom rata bilo samo izolovana epizoda, mladalačka greška koja je, iako ne baš ispravljena onoliko brzo koliko bi oni to voleli, ipak na kraju ispravljena.
Ono što je Beriš otkrila pokazuje da su to samo pusti snovi. De Man je možda potajno prezirao svoje nemačke gospodare i deo njegove fašističke orijentacije je možda bio oportunistički. Ali on nije prestao da piše za Le Soir zato što je sumnjao u vrednosti nemačke hegemonije ili ispravnost kolaboracije. Prestao je da piše zato što su ga otpustili, a otpustili su ga zato što je hteo previše. On je izgleda imao ambicije za veliku karijeru u posleratnoj Belgiji, moguće kao uticajni urednik, a možda i kao ministar kulture. Le Soir je trebalo da bude samo mali korak u ispunjenju tog plana.
***
Kako se zaglibio toliko duboko? De Man potiče iz dobrostojeće i prilično poznate flamanske porodice. Bio je inteligentan, atletski građen, samouveren i naočit. Njegov otac Bob je bio tih čovek, biznismen koji je voleo klasičnu muziku i svirao violinu; njegova majka Madlena je bila ćerka uspešnog arhitekte. Njegov ujak Anri de Man je bio vodeći nemarksistički socijalista, politička figura poznata širom Evrope.
Bilo je tu i duhova iz prošlosti. Madlena je patila od jake depresije i Pol je ponekad morao da brine o njoj dok je otac bio negde sa svojom ljubavnicom. Kada je Pol imao trinaest ili četrnaest godina, njegov stariji brat Rik je silovao svoju dvanaestogodišnju rođaku (Beriš kaže da je Rik bio višestruki silovatelj). Godine 1936, dok je vozio bicikl, Rik je stradao kada ga je udario voz. Manje od godinu dana kasnije, Pol je pronašao majku u vešernici na tavanu. Bila se obesila.
Pol je tada imao sedamnaest godina i bio na četvrtoj godini na Rojal ateneumu (Royal Athenaeum), školi koja je bila akademski zahtevna i na kojoj je imao odlične ocene. Nikom u školi nije rekao za majčino samoubistvo; dva meseca kasnije izašao je na ispite i maturirao s najboljim rezultatom. Ubrzo zatim izgleda da je došlo do neke vrste psihološkog preloma. Godine 1937. upisao se na Slobodni univerzitet u Briselu s namerom da studira mašinstvo, ali je uvideo da više nije zainteresovan za akademski rad. Postao je kvazi propali student koji menja studijske oblasti, propušta ispite ili pada na njima, da bi konačno napustio studije bez dobijene diplome.
Godine 1938, malo pre svog devetnaestog rođendana, upoznao je Anaidu Baraghian, poznatu kao Ana. Ona je bila iz Gruzije iz koje je otišla u Rumuniju, gde se udala za Belgijanca Gilberta Jaegera da bi mogla da dođe na Zapad. Ana i Pol su se zbližili i ona je i dalje bila udata za Jaegera kada su 1941. ona i Pol dobili prvo od troje dece, dečaka koga su nazvali Rik.
Ana je izgleda bila zahtevna i temperamentna. Ona i Pol su živeli i zabavljali se ekstravagantno tokom rata, verovatno, kako Beriš misli, u apartmanu koji je bio oduzet od Jevreja, a Beriš je pronašla i jednu osobu koja veruje da je Ana vršila pritisak na de Mana kad je u pitanju novac. Njegov ujak Anri de Man je u međuvremenu postao ministar bez portfelja u belgijskoj vladi i, po dolasku Nemaca, jedan od vodećih kolaboracionista. Kao i neki drugi evropski intelektualci zgađeni predratnim liberalizmom, on je u nacizmu video ispunjenje svojih socijalističkih ideala. On i Pol su bili bliski i ujakov uticaj mu je otvorio vrata novog režima.
Pol je koristio svaku priliku. Pored posla u Le Soiru, radio je kao urednik u izdavačkoj kući koju je osnovala pronacistički usmerena Belgijanka Lusijen Didier (Lucienne Didier), posvećenoj izdavanju radova koji su podržavali nacistički režim. Firmu Editions de le Toison d’Or (Izdavaštvo zlatno runo) je vodio njen muž Eduard. De Man je takođe radio za najvećeg belgijskog distributera knjiga i časopisa, Agence Dechenne, gde je upravljao odeljkom za francusku literaturu kupujući knjige u Parizu za prodaju u belgijskim knjižarama. Konačno, Beriš kaže da je zajedno sa urednikom Le Soira koga su postavili Nemci, Rejmondom De Bekerom, napisao uvodnik za neki art časopis koji je trebalo da “predstavi čitav spektar najbizarnijih nacističkih ideologija”.
Onda je krajem 1942. taj poduhvat počeo da propada. De Man je pokušao da izvede prevrat u Editions de la Toison d’Or tako što je u Berlin poslao izveštaj pun netačnih tvrdnji kojima je optužio Didier da pogrešno vodi kompaniju. Ali pucao je previsoko, a njegov ujak više nije bio tu da mu pomogne. Nemci su izgubili poverenje u njega i on je pobegao u Pariz. Didier je nekako saznao za de Manov plan, uspešno se odbranio u Berlinu i zatim poslao pismo De Bekeru u kojem je optužio De Mana za nemar i zloupotrebu položaja. Našavši se između de Mana i Nemaca, De Beker je povukao inteligentan potez. Otpustio je de Mana. Nekoliko meseci kasnije, de Man je izbačen i iz Agence Dechenne, zbog teških propusta u vođenju poslova. Otkriveno je da je bio kupio preveliku količinu robe za preprodaju u visini od nekoliko miliona belgijskih franaka. Firmi je ostalo na desetine hiljada neprodatih knjiga i kalendara.
Posle oslobođenja, sve te firme – novine, izdavačka kuća, distribucija knjiga – bile su pod istragom i proglašene za izdajničke. De Beker i Eduard Didier su bili osuđeni na smrt (ove presude nisu izvršene). Anri de Man je u odsustvu osuđen na zatvorsku kaznu. Ime Pola de Mana, otkrila je Beriš, kao „crvena nit“ provlači se u dosijeima vojnog suda koji je vodio ove istrage.
Pa ipak, De Man je izbegao progon sudskih organa. Intrervjui sa istražiteljima koje Beriš navodi govore da se verovalo da je on suviše sitna riba da bi bio u ozbiljnoj opasnosti. Oni takođe navode na utisak da je on bio neobično snalažljiv prevarant. Taj talenat je bio od važnosti u njegovom sledećem poduhvatu: osnivanju nove izdavačke kuće Hermes. Kompanija je počela s radom u februaru 1946. Sledeće dve godine objavila je najviše dve knjige. Njena jedina svrha je izgleda bila da omogući De Manu da dođe do gotovog novca.
Do početnog kapitala došao je iz više izvora, uključujući porodične prijatelje, svog oca, čak i svoju staru dadilju. Onda je, kako je Ana rekla Beriš, „ušao i odneo novac“. Sastavio je ugovore za knjige i prevode i stavio u džep polovinu avansa. Krivotvorio je račune, uzimao novac koji je trebalo da ide za dažbine, „kuvao knjige“ i isplaćivao sebi platu sve do neizbežne propasti. Iako je Bob de Man isplatio neke od prevarenih investitora, nijedan od kreditora nije povratio ni paru. Bob je skoro propao. Stara dadilja je izgubila sve.
Videvši da se sprema krivična istraga, Bob je nekako došao do viza za Pola i Anu (koji su sada bili legalno večani). Ana je odvela decu u Južnu Ameriku gde su njeni roditelji prethodno emigrirali. Pol je otišao u Njujork. Godine 1951. belgijski sud ga je osudio na pet godina zatvora, uz troškove i kazne, zbog višestrukog dela krivotvorenja, falsifikovanja podataka i uzimanja novca na prevaru. Sud je naredio da bude uhapšen ako se ikada vrati u Belgiju. De Manov otac je odbio da se ponovo vide ili razgovaraju.
***
I to je samo belgijsko poglavlje! Po dolasku u Njujork 1948. De Man svojim šarmom uspeva da nađe put do intelektualnih levičarskih krugova, gde sreće Meri Mekarti koja u njemu vidi kosmopolitu i tres chic osobu. Ona ga preporučuje za posao predavača na Bard koledžu na kom rade njeni prijatelji. De Man naravno šalje résumé u kojem se nalazi i izmišljena magistarska teza (Bergsonovska koncepcija vremena u savremenom romanu) i „prekinuta“ doktorska disertacija (Uvod u fenomenologiju estetske svesti). U nekom drugom formularu, on opisuje svoju službu u jednoj grupi pokreta otpora za vreme rata. Dobija posao ali ne plaća stanarinu, dug koji ima prema profesoru koji mu je pomogao da dobije posao, ustupio mu svoj stan i otišao na odmor van zemlje.
Ana se neočekivano pojavljuje sa decom, ali De Man se zaljubio u Patriciju Keli, studentkinju sa Barda. Obećava Ani da će je finansijski pomagati. Ona se vraća u Južnu Ameriku ostavivši najstarije dete Rika sa De Manom, koji ga brzo smešta kod Patricijine majke u Vašington. De Man ne odgovara na Rikove telefonske pozive i uporno negira svoje obećanje da će Ani slati novac. Kada ona konačno primi ček, on nije validan. Oni se ne razvode do 1960. Godine 1950. De Man i Patricija se venčavaju, dobijaju dvoje dece. Ona tek posle deset godina saznaje da živi u bigamiji.
Tokom svih ovih dešavanja on je zamalo bio otkriven, i to mnogo puta. Agenti Službe za imigraciju (i naturalizaciju) dolaze na Bard tražeći De Mana. De Man uspeva da ih izbegne. Profesor koji je bio odsutan se vraća i optužuje ga da ne samo da nije platio stanarinu već i da je napravio štetu u kući. De Man biva otpušten sa Barda.
De Man se upućuje u Boston i biva primljen na doktorske studije uporedne književnosti na Harvardu. Kada njegovo svedočanstvo stigne iz Slobodnog univerziteta u Briselu on ga prepravlja tako da izgleda da je diplomirao. Agenti imigracione službe se ponovo pojavljuju i kažu mu da može dobrovoljno da napusti zemlju ili će biti deportovan. U skoro isto vreme, Harvardsko društvo (Harvard Society of Fellows) u kojem je De Man član (Junior Fellow), prima misteriozno pismo koje opisuje neke od njegovih aktivnosti u Belgiji. De Man objašnjava da ga proganjaju zato što je sin „kontroverznog” Anrija de Mana i njegove kolege veruju da je ta priča istinita.
De Man svojevoljno odlazi u Evropu sa porodicom, ali uspeva da se vrati u Ameriku dve godine kasnije na teretnom brodu. Nema ni pasoš ni vizu, ali ulazi u zemlju bez provere, jer su agenti u Njujorku zauzeti drugim putnicima. On zamalo pada na doktorskim ispitima i nikada ne završava nijedno poglavlje svoje disertacije, pa ipak dobija zvanje doktora. Sve to vreme on piše kritike. Članak pod naslovom „Intencionalna struktura romantičarske figure“ je objavljen u Francuskoj 1960. i privlači pažnju. Te jeseni dobija posao na Kornelu. I ovde, nažalost, Beriš završava svoju zbrkanu ali fascinantnu knjigu.
***
Beriš nije pokušala da postavi psihijatrijsku dijagnozu ličnosti koju je istraživala. Ona doduše beleži da je De Man imao običaj da posmatra svoje lice u ogledalu, što objašnjava kao znak narcisizma. Možda jeste tako, ali narcisizam nije objašnjenje za ovaj začuđujući niz prevara. Takav bilans imaju samo sociopate. De Man je sigurno poznavao razliku između onog što je ispravno i onog što je pogrešno, ali ti koncepti izgleda nisu uticali na njegov unutrašnji život. Pisanje antisemitskih članaka za pronacističke novine, krađa od svoje dadilje, prepuštanje deteta ljudima koji su praktično stranci, ulazak na Harvard preko lažnih svedočanstava: da mu nije bilo lako da sve to izvede, bilo bi nemoguće.
De Man nije bio lojalan svojoj porodici ili svojoj zemlji, ali nije bilo lojalan ni nacistima. U svom stanu je krio prijatelje Jevreje i pomogao je pokretu otpora u distribuciji jednog časopisa. Jedan od razloga zašto niko u SAD nije posumnjao da nešto nije u redu je to što su razmere rizika koje je on prihvatao bile ogromne. Da ste emigrant koji pokušava da sakrije svoju zločinačku prošlost, da li biste izbegavali da platite stanarinu skoro svuda gde stanujete? Da li biste tvrdili da imate fiktivna akademska zvanja i svedočanstvo o doktoratu, što se može lako proveriti? Da li biste se iz nevolje izvlačili pričom da ste sin svog ujaka?
Isto tako, da li biste postali vodeća figura kontroverzne škole književne kritike koja privlači pažnju javnosti? Ne biste. Pokušali biste da se uklopite u okruženje. De Man to nije uradio. Ponašanje koje Beriš opisuje ne liči na ponašanje čoveka koji želi da ga uhvate. Ono liči na ponašanje čoveka koji nema normalan superego.
Kada je dobio posao na Kornelu, De Man je sredio svoj život. U najmanju ruku, ako se zanemari finansijska delinkvencija, čini se da nema naznaka o njegovim novim nepočinstvima. Beriš misli da se De Man doveo u red delimično zbog Patriše. Žene nisu bile ravnodušne prema De Manu, a on nije bio drven. Ali protivio se otvorenim brakovima i promiskuitetu, stvarima koje je video kod svojih roditelja dok je odrastao. Kada je upoznao Patrišu, Beriš kaže da se „odmah i strasno zaljubio i takav je ostao, posesivan i strastan, do kraja života“. U Patrišinoj prošlosti nije bilo ničeg sumnjivog i ona ga je obožavala. „Zvuči otrcano“, rekla je Patriša, „ali on je bio ljubav mog života. Osim malo tvrdoglavosti, delili smo toliko toga. Uživali smo u društvu jedno drugog. Izgledalo je da nikada nema dovoljno vremena da kažemo ono što imamo jedno drugom.“
***
Beriš je sastavila priču koja teče kao akademska verzija serije House of Cards. Ali čak i da je sve što ona kaže tačno, šta nam to govori o De Manovoj kritičkoj teoriji? Beriš nudi samo veoma mutnu spekulaciju. Ona veruje da „postoji duboka povezanost između čoveka koji je tajanstveno pobegao iz Belgije, proteran 1948. i nikad se nije zvanično vratio, i čoveka koga smo kasnije generacijama znali kao intelektualnog i kulturnog predvodnika“, ali ostavlja drugima da pronađu tu povezanost.
To je bio razborit izbor. U vreme kada se prvi put saznalo o De Manovom radu u nacističkim novinama tokom rata, skoro svi pokušaji da se pokaže da njegova prošlost potvrđuje postojanje opasnih tendencija u njegovoj kritičkoj teoriji oslanjali su se na karikaturalnu predstavu te teorije. Začuđujuće je što mnogi koji su u to vreme napadali književne teoretičare zbog ravnodušnosti prema konceptu ispravnosti, nisu osećali obavezu da razumeju te teorije na ispravan način.
De Man je možda bio probisvet koji je napravio karijeru podučavajući određenom metodu čitanja, ali taj metod čitanja ne pravi od čoveka probisveta. Većina ljudi koji su studirali kod De Mana verovatno ne bi prešla ulicu na crveno – da ne pominjemo prepravljanje svedočanstava ili dobrovoljnu saradnju sa nacistima. Ako postoji neko etičko učenje u onome što je De Man predavao, to bi bila sumnja u sebe.
Beriš je neuspešno pokušala da opiše De Manovu teoriju: „stav ironijske ’neodređenosti’ u kojem je realnost beskonačan niz ogledala, a pisanje nužno ’perverzan’ posao zasnovan na lažima ili nemogućnosti samog jezika da izrazi istinu“. De Man nikada nije rekao nijednu od ovih stvari. To su pop postmodernistički klišei koji imaju veze sa De Manom koliko i socijalni darvinizam sa Darvinom.
Kao književni kritičar, De Man je radio ono što su američki profesori književnosti radili od 1940-ih. Pokušavao je da stekne uvid u to kako funkcioniše književni jezik. Tekst „Intencionalna struktura romantičarske slike“, bavi se time: kako funkcionišu slike u poeziji romantizma. De Man je otkrio kontradiktornosti i paradokse u značenjima romantičarskih pesničkih slika. Ali i to je bio posao profesora književnosti. Kritičari su 1950-ih, u eri Nove kritike, mislili da poezija funkcioniše tako što sadrži mnoštvo značenja, koja su ponekad suprotstavljena jedna drugom, u stanju tenzije. Ironija i paradoks su bili suštinski principi književne forme. Posao kritičara je bio da ih pronađu.
Kada je bio student postdiplomac na Harvardu, De Man je držao vežbe na sada polulegendarnom kursu zvanom Humanističke discipline 6, profesora engleskog po imenu Reuben Brauer (Reuben Brower), koji je bio zamišljen tako da uputi studente u upravo ovaj metod pažljivog čitanja. Ispostavilo se da De Man zaista ima dara za to. Jedan od njegovih studenata sa Harvarda, Piter Bruks (Peter Brooks), prisećao se kako bi na času De Man „seo pred tekst i prosto izvlačio čarobne stvari iz njega“. To je bila suština književne kritike 1960-ih i to je sve što je De Man radio. On je izvlačio stvari iz tekstova. Njegova kritika je bila demonstracija jednog načina čitanja; imao je običaj da upozori studente da taj način ne mešaju sa životom.
Baš pre nego što je objavljena „Intencionalna struktura romantičarske slike“, De Man je upoznao Džefrija Hartmana na jednom skupu Udruženja za savremene jezike, na kojem je De Man predstavljao svoj rad o Jejtsu. Hartman, takođe emigrant, bio je vanredni profesor na Jejlu. Oni su se sprijateljili i kada je De Manov tekst objavljen, Hartman ga je prosledio M. H. Abramsu sa Kornela. Abrams je bio dekan američkog udruženja proučavalaca romantizma (American Romanticists) i vodeća figura studija književnosti: on je bio osnivač i urednik Nortonove antologije američke književnosti, koja se pojavila 1962. Abrams je De Manu omogućio da dobije poziciju na Kornelu i time je započela njegova karijera. Godine 1964, bez ijedne knjige i bez diplome završenog fakulteta, De Man je napredovao do mesta redovnog profesora.
***
Događaj koji je promenio tok De Manovog akademskog života se odigrao oktobra 1966. na simpozijumu na Univerzitetu Džon Hopkins. To je simpozijum na kojem je Žak Derida prvi put predstavio svoj rad na američkom kontinentu. On je 1966. bio praktično nepoznat u Americi. Na Kembridžu u Bostonu je proveo tihu godinu, 1956-1957, čitajući u harvardskoj biblioteci. (To se delimično poklopilo sa periodom koji je De Man proveo u Evropi.) Kada je došao na Hopkins, on je doduše već bio poznat u Francuskoj gde je objavio esej iz dva dela „Pisanje pre pisma“, u časopisu Kritika (Critique). Mišel Fuko je rekao da je to „najradikalniji tekst koji je ikada pročitao“.
Pisanje pre pisma je tekst u kojem je Derida prvi put upotrebio reč „dekonstrukcija”, i dekonstrukcija je ono što je predstavio učesnicima simpozijuma na Hopkinsu. Njegov rad je odjeknuo kao bomba. Taj skup je bio organizovan da predstavi stukturalizam, a intelektulani heroj strukturalizma je bio antropolog Klod Levi-Stros. Poslednjeg dana simpozijuma, Derida je pročitao svoj rad koji je, iako je izgledalo kao da prima Levi-Strosa u topli zagrljaj pažnje i divljenja, u stvari, što se tiče književnih studija, sasvim pokopao strukturalizam.
De Man je već bio pročitao „Pisanje pre pisma“ u časopisu Critique i shvatio da su i on i Derida pokušavali da urade sličnu stvar. Kada je Derida bio na Hopkinsu, zajedno su doručkovali, a kada je Deridina knjiga O gramatologiji objavljena u Francuskoj 1967, De Man mu je pisao kako je „uzbuđen i zainteresovan”, i kako očekuje da mu ona pomogne u „pojašnjavanju i napredovanju sopstvenog razmišljanja”.
De Man je bio jedanaest godina stariji od Deride i, kao što Beriš kaže, u suštini samouk. Derida je diplomirao na École normale supérieure. Ali bilo je stvari koje su ih spajale, posebno interesovanje za filozofa Martina Hajdegera, čija je misao imala presudan uticaj na dekonstrukciju (i na De Manov esej „Intencionalna struktura“). I što je najvažnije, njihove profesionalne opsesije su bile savršeno komplementarne. De Manova je bilo čitanje, Deridina pisanje.
Njihovo prijateljstvo je procvetalo. De Man je nagovorio Deridu da održi jedan kurs u Parizu, na temu filozofskih temelja književne kritike za posebno odabrane studente sa Kornela i Hopkinsa. Godine 1970, zahvaljujući Hartmanu, De Man je prešao na Jejl. (Hartman je rešio problem toga što De Man nije imao izdatu knjigu tako što mu je pomogao da sakupi svoje eseje i objavi ih 1971. kao Slepilo i uvid, klasik kritike dvadesetog veka.)
Godine 1975. De Man i Dž. Hilis Miler, profesor engleskog koji je takođe bio na konferenciji na Hopkinsu, organizovali su redovna gostujuća predavanja Deride na Jejlu. Posle prve posete Derida je pisao De Manu: “Te tri nedelje na Jejlu sa vama sada još više izgledaju kao izgubljeni raj… Ono zbog čega sam najviše zahvalan, kao što sam već veoma nespretno rekao, bila je tvoja blizina, puna pažnje i topline”. Deridin biograf Benoa Peters misli da je „suštinski element njegovih poseta Jejlu jednom godišnje bila njegova lična i intelektualna veza sa Polom de Manom”.
I tako su Derida, De Man, Hartman i Miler postali predstavnici „teorije“. Oni su bili „škola kritike sa Jejla“ (identitet koji je Miler promovisao). Deridine knjige su uskoro počele da se pojavljuju na engleskom jeziku, posebno O gramatologiji, 1976. u prevodu De Manove bivše učenice Gajatri Spivak. Godine 1979. zajedno sa kolegom Haroldom Blumom, njih četvorica su objavili knjigu pod nazivom Dekonstrukcija i kritika. Možda oni nisu nameravali da ona to bude, ali knjiga je prihvaćena kao manifest.
***
Ljudi koji su napadali De Mana zbog njegovih tekstova tokom rata su napadali dekonstrukciju, ili ono što su zamišljali da je dekonstrukcija. „Dekonstrukcionizam posmatra jezik kao nestabilan i inherentno neadekvatan medij koji uvek odražava naklonosti svojih korisnika“, Tajms je savetovao svoje čitatelje uz vest o De Manovom pisanju za nacističke novine tokom rata. Pokušaji da se dekonstrukcija objasni su bili nešto bolji od ovoga, ali ne mnogo.
Dekonstrukciju je teško objasniti na način koji je konzistentan sa teorijom dekonstrukcije. Tu se nalazi razlog za ozloglašenu igru rečima i cirkularnost u Deridinoj prozi. (Deridin esej u knjizi Dekonstrukcija i kritika, na primer, ima fusnotu na sto strana.) Mogli bismo reći da je dekonstrukcija pokušaj da se prođe s druge strane ogledala, preko ili iza jezika, ali bi dekonstruktivist morao prvo da objasni da su sami koncepti „preko” ili „iza” efekti upotrebe jezika. Dekonstrukcija je u stvari ispitivanje naizgled neproblematičnih termina. To je kao da kopate rupu usred okeana lopatom od vode.
Što, kada gledate kako to radi Derida, može biti zadivljujuće. De Man je nešto slično tome želeo da uradi sa književnošću. Svoj metod je zvao „retoričko čitanje”. Ideja je u tome da mi organizujemo – stabilizujemo – jezik dok ga čitamo. Mi unosimo u tekst mentalne navike koje fiksiraju značenje reči i onda pripisujemo to značenje rečima. Kažemo „To je ono što tekst zaista kaže”. De Man otkriva da često, a skoro uvek u književnosti, to nije u stvari ono što tekst zaista kazuje. On je pokušavao da dođe do mentalnih navika čitaoca proučavajući čitanje kao aktivnost.
Većina bi se složila da je jedna od stvari po kojoj se književnost razlikuje od filozofije i self help knjiga u tome što su u neknjiževnim tekstovima retorička sredstva i govorne figure od sekundarne važnosti za značenje, a da je u književnim tekstovima ta vrsta jezika – metafore, simboli, alegorija, sve forme i stilovi naracije imaginacije – izvor značenja. Književnost se ne čita bukvalno. Pretpostavlja se da je značenje više od, ili drugačije od onoga što reči doslovno kazuju. De Man je pokazao da to uverenje ima za posledicu dalje komplikacije (kao i uverenje da filozofsko pisanje u osnovi nije figurativno i retoričko).
Najjednostavnija i najpoznatija ilustracija demanovskog metoda je tumačenje stiha kojim se završava Jejtsova pesma „Među đacima“: „Kako razlučiti plesača od plesa?” (prevod Milovan Danojlić). Mi naravno vidimo to pitanje kao retoričko, sa značenjem: „Ne možemo ih razlikovati”. Ali De Man u Semiologiji i retorici ukazuje da je gramatički ova rečenica pitanje i znači: „Kažite mi, molim vas, kako da ih razlikujem?” Značenja su kontradiktorna, a ne postoji ništa u tome „što tekst zaista kazuje” što nam pokazuje koje je značenje ispravno.
Ovo mišljenje ne diskredituje pesmu, niti dokazuje da je jezik „inherentno manjkav”, niti pokazuje Jejtsovu nekoherentnost. Naprotiv, ono komplikuje uobičajeno čitanje Jejtsovih stihova kao slavljenje romantičarskog simbolizma, stihova o jedinstvu znaka i referenta, reči i stvari – i usmerava pesmu u pravcu refleksije sopstvene (da upotrebimo demanovsku frazu) estetske ideologije.
De Man je verovao da brani književnost. Tvrdio je da je književnost jedina vrsta pisanja koja je svesna nestabilnosti razlike između doslovnog i figurativnog, između gramatičkog i retoričkog nivoa značenja. Njegov metod čitanja, govorio je on, omogućava „da se približimo tome da budemo toliko rigorozni čitaoci koliko je i autor morao biti da bi pre svega napisao datu rečenicu“. Možda ova vrsta kritike nekome može izgledati suviše pedantno ili nezanimljivo, ali je teško tu primetiti bilo šta skandalozno.
***
Hartman je bio u Dečjem transportu, programu evakuacije jevrejske dece iz nacističke Nemačke i njihovom naseljavanju u Englesku. Napustio je Nemačku 1939, kada je imao devet godina. Njegova majka je prethodno emigrirala u SAD (otac je napustio porodicu), i nije je video do 1945. Tokom rata, Derida je bio izbačen iz škole u Alžiru kada je kvota za broj jevrejskih učenika smanjena, a alžirski Jevreji ostali bez francuskog državljanstva. Obojica su bili pogođeni kada su čuli da je De Man pisao antisemitske članke i obojica su objavili svoja reagovanja. Hartman je bio mišljenja da se De Manovo kasnije bavljenje kritičkom teorijom može shvatiti kao neka vrsta pokajanja za greške iz mladosti. Derida je pokušao jedno tumačenje koje skida krivicu sa De Manovog kolaboracionističkog pisanja. To je možda učinilo više na diskreditaciji dekonstrukcije od bilo čega iz De Manove prošlosti.
Do tada je doduše kriza već bila duboka. U Francuskoj, Rolan Bart, Žak Lakan i Fuko nisu bili među živima, a nova generacija filozofa je stvarala svoje ime napadajući ono što su dvojica od njih, u knjizi izdatoj 1985, zvali „francuska filozofija šezdesetih“. Glavna tema je bio opasan uticaj Hajdegera, a 1987. godine, pre nego što je javnost saznala za De Manovo pisanje za nacističke novine, knjiga Viktora Fariasa Hajdeger i nacizam je izazvala burne reakcije zbog Hajdegerove nacističke prošlosti, što je zahvatilo i Deridu i dekonstrukciju.
U februaru 1986. Tajms je objavio priču o dekonstrukciji pod naslovom „Tiranija kritičara sa Jejla“ (iako je De Man preminuo a Miler bio na putu za Kaliforniju, gde je i Derida već bio otišao). Godinu dana kasnije, Alan Blum je izdao Zatvaranje američkog uma, napad na tadašnji univerzitet, knjigu koja je ubrzo postala bestseler. Njen neočekivani uspeh je pokrenuo talas ozlojeđenosti usmeren na katedre za teoriju i književnost uopšte, što je dovelo do toga da se nažalost, taj sentiment zadrži u našoj kulturi.
Kritika sa Jejla je bila isto toliko privlačna i imala isto toliko nedostataka kao i Nova kritika. Ona je generisala intelektualnu snagu tako što je stavila u zagrade ono što bi se moglo nazvati (uz prethodno razumevanje da se radi o konceptu koji je konstruisan) životnim aspektima književnosti – to da je pišu ljudi, da ona utiče na ljude, da predstavlja iskustvo. Ali bilo je uzbudljivo ući u atom. „Znali smo da smo u središtu intelektualnog života”, piše Alis Kaplan, bivša De Manova studentkinja koja je objavila jedno od svega nekoliko odmerenih reagovanja na njegov ratni rad u novinama, u svojim memoarima pod nazivom Časovi francuskog. De Manov pristup je bio fantastično ograničen, priznaje ona, ali sve što se od tada dešavalo u književnim studijama je „u poređenju sa tim izgledalo bezvredno”.
U šta je De Man verovao? Dekonstrukcija je via negativa. Dobra je za udubljivanje u ono što je De Man zvao mehaničkim nivoom jezika. Ali ona odatle ne može izneti ništa supstancijalno, jer je sve što je takvo opet predmet dekonstrukcije. Dekonstrukcija je počela da se zaglavljuje kada je počela da se koristi za tumačenje tekstova na način saglasan političkim pogledima tumača (što je jedna vrsta samoispunjavajućeg proročanstva od kojeg pate mnoge kritičke škole). Dekonstrukcija nije voz sa kojeg se može sići na stanici koja nam najviše odgovara.
„On je virtuoz u umeću ničega“, napisao je Hartman o De Manu kao kritičaru. De Man je otputovao do kraja puta. Možda je mogao da napiše sve to, i fantastično odvratne i fantastično inspirativne stvari, zato što sam ni u šta nije verovao.
Luis Menand, The New Yorker, 24.03.2014.
Preveo Miroslav Zovko
Peščanik.net, 02.11.2014.