Prikaz knjige: Salman Rushdie – Joseph Anton: A Memoir, Random House 2012
Kada je Anis Ruždi 1980. prvi put pročitao roman svog sina Deca ponoći, bio je ubeđen da je Ahmed Sinaj, pijani otac u knjizi, zapravo satirični portret njega samog. Usledila je porodična svađa. Mlađi Ruždi nije poricao da je Sinaj zasnovan na njegovom ocu – „Budući da sam bio mlad i drzak“, rekao je kasnije u intervjuu za Paris Review, „odgovorio sam mu da sam izostavio sve grozne detalje“ – ali nije se slagao sa očevom uvređenom reakcijom i smatrao je da ona otkriva primitivno razumevanje toga kako funkcionišu romani. „Moj otac je studirao književnost na Kembridžu, pa sam očekivao kultivisaniju reakciju, ali zato je moja majka dobro reagovala… Odmah je shvatila da se radi o fikciji.“
Stav koji je Ruždi zauzeo u ovom književno-porodičnom sporu nagovestio je stav koji će imati devet godina kasnije, kada ga je snašao gnev drugog, mnogo strožeg poglavara. Petnaestog februara 1989, dan nakon što je ajatolah Homeini izrekao fatvu osuđujući ga na smrt jer je napisao Satanske stihove, Ruždi se pojavio na britanskoj televiziji i rekao da se kaje što knjiga nije „još kritičnija“ prema islamu. Kako govori u svojoj knjizi Džozef Anton – autobiografiji koju je odlučio da napiše u degolovskom trećem licu – prva njegova reakcija bilo je zaprepašćenje:
„Kada je prvi put optužen za uvredu, bio je istinski zbunjen. Mislio je da je umetnički obradio fenomen otkrovenja; obrada je bila iz perspektive nevernika, svakako, ali ipak korektna. Kako je iko mogao da je shvati kao uvredu? Usledile su godine izloženosti identitetskoj politici gneva, koje su i njega i ostale naučile odgovoru na ovo pitanje.“
Imajući u vidu koliko je često Ruždi bio optuživan da je Satanske stihovepisao sa izričitom namerom da izazove nevolju, razumljivo je što on želi da istakne neočekivanu – do tada neviđenu – prirodu događaja koji su usledili nakon objavljivanja ovog romana. Međutim, ova glumljena naivnost pisca zbunjenog drskim prodorom realnog sveta u književnu sferu, deluje pomalo preterano. Do tada je Indira Gandi već bila tužila Ruždija za klevetu zbog romana Deca ponoći, njegov treći roman je bio zabranjen u Pakistanu i on je bio sposobniji od većine ljudi da proceni potencijal književnosti da izazove agresivan, neknjiževni odgovor.1
Međutim, ono što više zabrinjava od njegovog suvišnog zaklinjanja u sopstvenu naivnost jeste da Ruždi, po svemu sudeći, zastupa tezu da je beletristika imuna na politički ili verski gnev. Odstupajući od standardne, liberalne zamisli da književnost mora da ima slobodu da vređa, on tvrdi da književnost, pravilno shvaćena, ne može da uvredi. Muslimani koji su bili uvređeni Satanskim stihovima sami su krivi za kategoričku grešku: kao i Anis Ruždi, u svom „nekultivisanom“ čitanju Dece ponoći, pomešali su beletristiku sa drugom vrstom govora:
„U svakom slučaju, njegov prorok nije se zvao Muhamed, živeo je u gradu koji se nije zvao Meka, i stvorio je religiju koja se nije (ili nije baš) zvala islam. I pojavljivao se samo u snovima čoveka koji je gubio razum jer je prestajao da veruje. Ovi brojni distancirajući elementi, po mišljenju njihovog stvaraoca, bila su indikatori fiktivne prirode njegovog projekta.“
Jedna od najvećih Ruždijevih muka tokom godina fatve – koja mu je više smetala, kako je tvrdio, od napada na slobodu govora, pa čak i od pretnji ubistvom – bilo je otkriće da veliki broj ljudi nije mogao ili nije želeo da se pozabavi njegovom „ozbiljnom umetničkom namerom“. „Bilo je neshvatljivo zaključiti“, napisao je 1990, „da ljude nije briga za umetnost“. Deo njegove misije u Džozefu Antonu jeste da spasi književnost, tu „prekrasnu, drevnu veštinu kojom on ima privilegiju da se bavi“, od ciničnog klevetanja i prostačkog nerazumevanja. Ovo je veliko odstupanje od stavova koje je nekada zastupao, da je književnost neodvojivo vezana za politiku i istoriju.
U svom čuvenom eseju „Outside the Whale“, napisanom pet godina pre izricanja fatve, Ruždi je napao razne knjige i filmove optužujući ih da promovišu imperijalističke mitove o indijsko-britanskim odnosima u vreme Britanske Indije. (Tvrdio je na primer, da centralni zaplet sa silovanjem u tetralogiji Radž Pola Skota predstavlja rasističku fantaziju o seksualnoj pretnji kolonijalnim belkinjama od „raspomamljenih čokoladnih“.) Romani, tvrdio je on, nisu mogli da izbegnu ovakvu kritiku pod izgovorom da su „samo“ fikcija: sva umetnost, ukoliko teži da pokaže „o čemu se radi, šta je istina a šta neistina“, bila je nužno politička, i deo „neprestane oluje, trajne rasprave, dijalektike istorije“.
Ne iznenađuje što je Ruždi ovih dana obazriviji kada je reč o oluji istorije, ali njegova potreba da izoluje književnost od „kakofonije drugih diskursa, verskih, političkih, socioloških, postkolonijalnih“ ipak je žalosna. Svakako, nisu svi protivnici Satanskih stihova bili upoznati sa šaljivim tehnikama tadašnjeg savremenog romana. Ali ova rasprava se ne može zaključiti tvrdnjom da su njihove uvređene reakcije bile u raskoraku sa Ruždijevim umetničkim motivima. Da je Pol Skot bio živ da odgovori na Ruždijevu kritiku tetralogije Radž, možda bi tvrdio da on nije nameravao da bude rasista. Možda bi čak optužio Ruždija da se upušta u surevnjivu identitetsku politiku. Ali ovakvo opravdanje ne bi mnogo osporilo legitimnost Ruždijevih primedaba.
Na nekim mestima, Ruždi kao da se umara od odbrane specijalnih prava beletristike i prelazi na zastupanje naročito specijalnih prava ozbiljne, ili značajne, beletristike.“Očekivao je – često je to smatrao neophodnim – konkretniju odbranu poput kvalitetne odbrane u slučaju drugih napadnutih knjiga, Ljubavnika Lejdi Četerli, Uliksa, Lolite...“
Čitalac je ovde zbunjen, ne samo implicitnim neuvažavanjem slobode govora drugih pisaca koji se možda ne kvalifikuju za „kvalitetnu odbranu“, nego i gospodskom nonšalancijom sa kojom se Ruždi po književnim zaslugama svrstava uz Lorensa, Džojsa i Nabokova. Kroz čitavu knjigu, Ruždi se bratimi sa mnogim velikim ljudima od pera – ljudima koji su, poput njega, trpeli zbog svoje genijalnosti, ali čijoj slavi je bilo suđeno da nadživi njihove tirane:
„Vodiči su mu bili besmrtni pisci iz prošlosti. Naposletku, nije on prvi pisac koji je ugrožen ili izolovan zbog svoje umetnosti. Pomislio je na velikog Dostojevskog ispred streljačkog voda koji, posle pomilovanja u poslednjem minutu, odlazi na četvorogodišnju robiju, i na Ženea koji u zatvoru piše svoje divlje homoerotsko remek delo Bogorodica od cveća… i Rablea su osudili verski poglavari; katolička crkva nije mogla da svari njegov satirični prestup. Ali njega je branio kralj, Fransoa I, sa objašnjenjem da se njegova genijalnost ne sme gušiti. To je bilo vreme kada su kraljevi branili umetnike jer su ovi dobro radili svoj posao. Ovo su niža vremena.“
Niža vremena? Stvarno? Tačno je da se u prvim godinama fatve britanska vlada nije ponela sasvim časno u odbrani Ruždija. Margaret Tačer, koja je u Satanskim stihovima predstavljena kao „gđa Tortura“, nije naročito volela Ruždija, a članovi njenog kabineta javno su govorili da ga smatraju antipatičnom i neugodnom pojavom. Međutim, prepoznali su svoju dužnost da zaštite slobodu govora jednog britanskog državljanina – čak i ako im se on lično ne dopada – od pretnji ubistvom koje izriče strani verski poglavar. A to daje prilično ohrabrujuću sliku tog vremena. U svakom slučaju, otkriva bolju situaciju nego kada bezbednost Rablea zavisi od monarhove procene njegovog književnog talenta.
Čoveka koji devet godina živi pod pretnjom smrću ne treba kriviti ako ponekad svoju patnju opisuje u pretencioznom maniru. Ali čitalac bi se mogao ponadati da će autor, prisećajući se svojih emocija kao slobodan čovek koji više nije ugrožen, tu i tamo zauzeti ironičnu distancu kako bi ublažio sopstvenu bombastičnost. Vreme, međutim, nije otreznilo Ruždija od slavodobitne amour-propre. Nepostiđeno osećanje toga šta njemu pripada kao ugroženom književnom besmrtniku-u-najavi prožima njegovu knjigu. Traži da sa njim saosećamo jer je besan kad ljudi iz njegove pratnje skraćuju njegov grandiozni konradovsko-čehovski pseudonim na „Džo“. Želi da shvatimo njegovu preneraženost što mu arogantni službenici Skotland jarda izdaju naređenja. („Posramilo ga je što policajci smatraju da imaju pravo da mu se tako obraćaju.“) Traži od nas da razumemo njegovu konsternaciju kada je diplomatski rad na njegovom slučaju usporen pregovorima za oslobađanje britanskih talaca iz Irana: „Ljudskim pravima Terija Vejta data je prednost nad njegovim pravima“. Iznad svega, želi da sa njim podelimo uvređeno osećanje da je on bio prorok koga njegova zemlja ni približno dovoljno nije cenila.
Ruždi je izjavio da mu je jedan od ciljeva u pisanju Džozefa Antona bio da bude „stroži“ prema sebi nego „prema bilo kom drugom“. Ovo je visoka ambicija za svakog memoaristu, a svakako nerealna za čoveka koji toliko teško zaboravlja nanetu nepravdu kao Ruždi. Kada može da bira između širokogrudosti i dugo očekivane osvete, autor Džozefa Antona skoro uvek se opredeljuje za ovo drugo.
Neki od njegovih najnemilosrdnijih trenutaka nastupaju kada piše o svoja četiri braka. Ruždi ima običaj da pravda svoja prilično učestala neverstva i izdajstva pozivajući se na imperativnu prirodu svojih želja. („Njegove potrebe bile su kao zapovesti“, priseća se on, objašnjavajući zašto je morao da ostavi treću ženu, Elizabet Vest, i malog sina i da ode u provod u Ameriku.) S druge strane, on mnogo teže pravda razne nedostatke svojih žena – njihovu pohlepu i zvocanje, njihovu ljubomoru zbog njegovog talenta i tako dalje.
U tesnoj trci između Marijan Vigins (broj dva) i Padme Lakšmi (broj četiri), ova druga osvaja titulu najgore iz gomile supruga. Ako je on bio Vilijam Randolf Herst, ona je bila njegova Marion Dejvis – erotski zanosna ali u osnovi isprazna pohlepnica, čije sebične ambicije kao manekenke, glumice i televizijske voditeljke, na kraju, nemaju „nikakve veze sa ispunjenjem njegovih najdubljih potreba“. Njena površnost potpuno se otkriva nakon 11. septembra kada je Ruždi, potišten i potresen i osećajući potrebu da se poveže sa najbližima, zove telefonom u Los Anđeles i nalazi je na „snimanju reklame za donji veš“.
Ruždijeva uvređena osornost u ovom trenutku čitaocu bi se mogla učiniti pomalo neumerenom, budući da dolazi od čoveka koji toliki deo svoje autobiografije posvećuje susretima sa estradnim zvezdama, Plejboj zečicama i „seksi“ devojkama poznatih muzičara, kao kad mlada junakinja iz roman Džejn Ostin bez daha u dnevnik zapisuje utiske sa svog prvog bala. Ali Ruždi nas uverava da su njegove brojne reminiscencije na zabave sa slavnim ličnostima zapravo dokument o volji jednog neustrašivog čoveka da preživi, svedočanstvo njegove posvećenosti moralnoj dužnosti:
„Odlazio je na ručak u Baltazar, Da Silvano i Nobu, išao na filmske i književne premijere i bivao viđen kako uživa u popularnim noćnim klubovima poput Mumbe, gde je Padma bila dobro poznata… Samo je živeći otvoreno, vidljivo i neustrašivo, i zbog toga se pojavljujući u novinama, mogao da obuzda atmosferu straha oko sebe, koja je sada, po njegovom mišljenju, predstavljala veću smetnju od svega što je preostalo od iranske pretnje.“
Shvatate, da nije odlazio da šizi sa Padmom u Mumbi, teroristi bi pobedili.
Dodatne pokazatelje Ruždijeve nesposobnosti da bude jednako strog prema sebi kao prema drugima pronalazimo u lakonskom prisećanju na postupke njegovih američkih i britanskih izdavača za vreme trajanja fatve. Piter Majer, direktor Penguina, i Soni Mehta iz Knopfa, objavili su Satanske stihove u tvrdom povezu, ali su se premišljali i na kraju odustali od broširanog izdanja. To da su obojica osećali odgovornost za bezbednost svojih zaposlenih – ljudi koje je fatva obuhvatala, ali koji nisu imali pogodnost danonoćne policijske zaštite – Ruždiju nije dovoljno opravdanje za njihove odluke, i sjajno se zabavlja opisujući njihovo „beskičmeno“ ponašanje.
Robert Gotlib, bivši urednik Knopfa, kod koga je Ruždi objavio Decu ponoći, takođe je ocrnjen jer je jednom rekao da Ruždi ne bi napisao svoju knjigu da je znao da će zbog nje „ljudi biti ubijeni“. Ruždi je bio toliko zgrožen ovim komentarom, kaže nam, da je prekinuo svaki kontakt sa Gotlibom.
Čitaoci će imati različita mišljenja o tome da li je sloboda govora u broširanom izdanju Satanskih stihova zasluživala da se brani po svaku cenu. Ali čak i oni saglasni sa Ruždijem teško će moći da mu pariraju u preziru prema suprotnom gledištu. „Ruždijev skandal“ na kraju je koštao glave više od pedeset ljudi. Pitanja koja su postavili Majer, Mehta i Gotlib o razboritosti i etičnosti daljeg objavljivanja u takvim okolnostima izgledala su tada, a i danas izgledaju, savršeno razumno i ljudski.
Zanimljivo je što Ruždi, kada se priseća one nesrećne epizode iz 1990. kada se sastao sa muslimanskim liderima i pristao ne samo da povuče broširano izdanje nego i da javno iskaže svoju veru u islam, prekoreva one koji nisu pokazali „saosećanje“ i razumevanje za njegovu „grešku“. Saosećanje je svakako zasluživao u to turbulentno vreme. Samo je žalosno što ova osobina toliko vidljivo nedostaje u njegovim osvrtima na bivše prijatelje i kolege.
Od svih promena i sužavanja gledišta primetnih u Džozefu Antonu, možda je najtužnija njegova promena stava prema islamu. Tokom čitavog trajanja fatve, Ruždi se pažljivo odupirao iskušenju da sam islam proglasi za neprijatelja. „Ono što se zove islamizam nije isto što i islam“, rekao je Dejvidu Kronenbergu 1995. „Ova politička stvar koju nazivamo fundamentalizmom, nje se svako boji. To nije verski pokret, to je političko fašistički pokret, koji sasvim slučajno upotrebljava određenu vrstu religijskog rečnika.“2
Ali njegova tolerancija prema ovoj razlici od tada je nestala. Sada smatra da je svaki pokušaj razdvajanja reakcionarnih oblika islama od samog islama nepošten i pogrešan. To je, tvrdi on, sramno ponavljanje starih pokušaja zapadnjačkih marksista da odvoje „pravi“ marksizam od strahota sovjetskog komunizma. Islam konačno nije heterogeni entitet, nego odvratni, krvožedni monolit, a zapadnjačko „uvažavanje“ te religije – koje se uvek smešta među prezrive navodnike – samo je „tartifovsko licemerje“.
Kako da pomirimo ovakve stavove sa zahvalnošću koju Ruždi drugde u knjizi iskazuje muslimanskim piscima koji su ga podržavali za vreme fatve? Ili sa njegovom verom u ulogu umetnika kao zastupnika međuljudske tolerancije? Zadatak književnosti, uči nas on na poslednjim stranicama svoje knjige, jeste da podstakne „razumevanje, saosećanje i poistovećivanje sa ljudima drugačijim od nas… da svet načini većim, širim nego pre“. Nekim čitaocima će možda, do kraja Džozefa Antona, svet izgledati prilično manjim nego pre. Ali ne treba da brinu. Svet je velik i širok kakav je oduvek i bio; samo se Ruždi smanjio.
Zoë Heller, The New York Review of Books, 20.12.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 13.12.2012.
NAŠ TERORIZAM________________
- Na drugom mestu Ruždi je izneo drugačije i dosta ubedljivije objašnjenje toga šta je znao o provokativnom sadržaju Satanskih stihova pre objavljivanja. U intervjuu za Paris Review 2005. prisećao se: „Znao sam da se moj rad ne dopada tipovima poput radikalnih mula… Bilo je par ranih čitalaca, uključujući Edvarda Saida, koji su primetili da provociram te ljude i pitali me da li sam zabrinut. I u to naivno vreme, rekao sam da nisam… Sama pomisao da će im ova knjiga doći u vidokrug nije mi delovala verovatno, i iskreno, nije me bilo briga. Zašto književnost ne bi provocirala. Oduvek je to činila.“
- Intervju sa Dejvidom Kronenbergom, Shift, jun/jul 1995.