Vrhovni sud Srbije je ove nedelje uvažio žalbe branilaca dvojice pripadnika Škorpiona za zločin u Trnovu u julu 1995, kada je ubijeno šest stanovnika Srebrenice. Optuženom Branislavu Mediću presudu od 20 godina zatvora Vrhovni sud Srbije smanjio je na 15, a ukinuo je presudu Aleksandru Mediću, osuđenom na pet godina.

Negiranje genocida

Slučaj Škorpioni1 na najbolji način ilustruje kako srpska elita konstruiše sećanje vezano za ratne događaje u Bosni i Hercegovini od 1992. do 1995. godine. Prikazivanje dokumentarnog filma o ubijanju šest muslimanskih dečaka pred Haškim tribunalom, verovatno je najdrastičniji primer suočavanja2 sa počinjenim zločinima nad Bošnjacima. Istovremeno, odnos srpske elite prema slučaju Škorpioni je primer prerade nedavne prošlosti, odnosno relativizacije odgovornosti za počinjeni zločin. Ta prerada se svodi na to da su „zločini činjeni sa svake zaraćene strane u građanskom ratu“, a „građanski ratovi su uvek bili patogeno ostrašćeni. Užasne su mržnje sa bliskih odstojanja“.3 Kao dokaz za ovu tezu, srpska strana je podigla spomenik srpskim žrtvama u Bratuncu,4 nekoliko kilometara od Srebrenice. Time je napravljena simetrija koja umanjuje osećanje odgovornosti za Srebrenicu.

Za srpsku elitu Srebrenica je dodatno traumatična, jer je genocid dokazan i pred Haškim tribunalom za bivšu Jugoslaviju, a zatim je potvrđen pred Međunarodnim sudom pravde. Zato se na primeru Srebrenice najbolje očituje srpski nacionalizam koji negira genocid,5 dok se u etnocentričnoj kulturi sećanja na taj zločin sve prebacuje na kriminalce. Srpska vlast je odmah nakon prikazivanja filma pred Haškim tribunalom počela suđenje „kriminalcima“ i u srpskoj javnosti u velikoj meri uspela da taj zločin trivijalizuje. Obezličenjem genocidnog zločina u Srebrenici srpska strana je pokušala da taj zločin pretvori u obični ratni zločin. Kreiranjem simetrije, sećanje na genocid u Srebrenici, koje Bošnjaci organizuju svake godine 11. jula, dobilo je pandan i na srpskoj strani sa jednim danom razlike (12. juli). Srpska politička klasa ne negira zločin u Srebrenici (relativizira broj nastradalih i smanjuje ga na 3000), ali zato skoro svaka javna ličnost iz Srbije (pogotovo političari), kada pomene Srebrenicu odmah podseća i na srpske žrtve u Bratuncu.

Jedinica Škorpioni osnovana je u jesen 1991. godine uz pomoć Željka Ražnatovića – Arkana i Radovana Stojičića – Badže (koji je u tom trenutku bio visoki oficir Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije) u Erdutu, sabirnom centru svih srpskih vojski tokom ratova u bivšoj SFRJ. Najvažnija u jedinici Škorpioni bila su i ostala dva brata: Slobodan Medić – Boca i njegov brat Aleksandar. Slobodan Medić je proglašen za komandanta jedinice, a njegov brat za zamenika. Što se samog procesa osnivanja jedinice tiče, Slobodan Medić je na glavnom pretresu tokom suđenja za ubistvo šestorice Bošnjaka u Srebrenici 1995. izjavio: Jedinica Škorpioni formirana je još 1991. godine u sastavu Vojske Jugoslavije kao redovna jedinica, i delovala je na području Bosne i Hrvatske. Posle prestanka ratnih operacija u Bosni i Hrvatskoj prevedena je u Srbiju, a ljudstvo je povučeno. Jezgro jedinice je sačuvano, kako su pravila nalagala i kakvo smo uputstvo dobili i kako bismo mogli da obezbedimo ljude za normalan život.6

U narednih nekoliko godina sve do Erdutskog sporazuma, koji je potpisan u novembru 1995, ratni put Škorpiona sastojao se uglavnom u trgovini hrastom i naftom, premda je jedinica bila u senci Srpske dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića Arkana, koja je u Hrvatskoj imala poseban status kada je raspolaganje opljačkanih dobara u pitanju. Ipak, jedinica se obogatila pre svega obezbeđivanjem poslovanja Naftne industrije Krajina i trgovinom vrednom hrastvom šumom. “Usputne delatnosti” sastojale su se u pljačkama “oslobođenih” teritorija u Republici Hrvatskoj.

1992. jedinica formalno biva inkorporirana u sastav oružanih snaga Republike Srpske Krajine. Dobili su nove uniforme i ambleme: žute škorpije na crnoj podlozi.

U ovom periodu pripadnici jedinice Škorpioni su u posedu legitimacija Službe državne bezbednosti Srbije koje su im izdavane na period važenja do šest meseci.7

Kraj rata za jedinicu Škorpioni značio je kraj sigurnog profita i povlačenje u Srbiju. Zbog zasluga u ratovima, jedinica je na kraju rata u Hrvatskoj stekla poseban status. Odlukom MUP-a Srbije, jedinica Škorpioni inkorporirana je u rezervni sastav Specijalnih antiterorističkih jedinica MUP-a Srbije, čime je država Srbija i formalno uvela ovu jedinicu u svoj sistem.

Međutim, pljačka resursa u Hrvatskoj, trgovina naftom, ukradenim automobilima, hrastovinom i ostalim ratnim plenom nije ono što je proslavilo ovu jedinicu. Dva su događaja izdvojila ovu oružanu formaciju, koja je od svojih prvih dana do trenutka raspuštanja delovala isključivo u okviru nadležnosti države Srbije. Prvi događaj koji je “proslavio” jedinicu jeste ubistvo šestorice Bošnjaka 1995. godine u Srebrenici, a drugi je zločin na Kosovu, kada su pripadnici ove jedinice, delujući kao deo aktivnog sastava Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ), ubili devetnaest kosovskih Albanaca, većinom žena i dece, u martu 1999.

Škorpioni i Srebrenica

Tokom suđenja Slobodanu Miloševiću pred ICTY, u junu 2005. pušten je snimak koji je, čak i u medijski blokiranoj Srbiji, makar na nekoliko dana izazvao šok i preko potrebni sudar sa realnošću događaja u Srebrenici 1995. Na snimku se jasno vidi egzekucija šestorice Bošnjaka (trojica su u trenutku egzekucije bila maloletnici) na obroncima planine Jahorina, u blizini sela Trnovo u Bosni i Hercegovini. Ubijeni su Srebreničani Azimir Alispahić (17), Safet Fejzić (17), Sidik Salkić (36), Smail Ibrahimović (35), Juso Delić (16) i Dino Salihović (20). Šokantni snimci egzekucije u prvi mah su izazvali reakcije mnogih političara, javnih ličnosti, udruženja građana. Međutim, povodom snimka se nije oglasio predsednik Vlade, Vojislav Koštunica. Čedomir Jovanović, predsednik Liberalno demokratske partije ovako je komentarisao ovu činjenicu: „To nije uradio, baš kao što nikad nije progovorio o Sarajevu, Dubrovniku, Vukovaru, Peći, Prištini… Koštunice, pitamo te ko je ubio stotine hiljada nedužnih ljudi.“8

Nakon puštanja ovog snimka u javnost, usledila je za srpske prilike neobično promptna reakcija države,9 koja je iste noći uhapsila ubice sa snimka. Nakon toga usledilo je i suđenje koje je počelo u novembru 2005. Sudska presuda je doneta u aprilu 2007. Veće za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu osudilo je četvoricu pripadnika jedinice Škorpioni na kaznu u ukupnom trajanju od 58 godina, dok je jedan od optuženih oslobođen. Na po 20 godina zatvora osuđeni su Slobodan i Branislav Medić, zbog ratnog zločina nad šestoricom civila. Na 13 godina zatvora osuđen je Petar Petrašević, a na pet Aleksandar Medić.U Hrvatskoj je uhapšen Slobodan Davidović koji se vidi na snimku i osuđen na 15 godina zatvora.

Ulica Rahmana Morine broj 7

Zločin u Ulici Rahmana Morine broj 7. dogodio se 28. marta 1999, svega četiri dana nakon početka NATO bombardovanja Srbije. Tog dana je u grad upućena specijalna jedinica Škorpioni, koja se u tom trenutku nalazila u redovnom sastavu Specijalnih antiterorističkih jedinica (SAJ) MUP-a Srbije. Tokom sudskog postupka nepobitno je utvrđeno sledeće: da je komandant jedinice Slobodan Medić – Boca odmah otišao na sastanak u komandu grada, dok je svojim podređenima naredio da ostanu u autobusima dok se ne vrati; da ga pripadnici jedinice nisu poslušali, već su u grupama krenuli napolje i razišli se po okolnim kućama, navodno tražeći smeštaj; da su tokom traženja smeštaja pojedinci pljačkali radnje, preteresali civile zatečene u kućama i na ulici i uzimali im zlato i novac; da se ubrzo nakon ulaska jedne grupe Škorpiona u kuću punu civila u ulici Rahmana Morine iz dvorišta te kuće začula rafalna paljba, nakon čega je u dvorištu zatečena gomila leševa; da je neposredno nakon toga na poprište stigao komandant jedinice Slobodan Medić – Boca i naredio Škorpionima da se vrate u autobuse; da je jedinica odmah vraćena nazad u Srbiju, a zatim razdužena i rasformirana.

Tom prilikom, Saša Cvjetan je sa nekoliko drugih pripadnika jedinice Škorpioni pucao i ubio članove porodice Bogujevci: Špetima (10), Špenda (13), Noru (15), Salidu (39), Šefćetu (43) i Šehidu (69). Ubijeni su i Aljbion (2), Mimoza (4), Arber (7), Fitneta (36), Isma (69) i Dafina Durići (69), kao i Fezdrija (21) i Nefisa Ljugaljiu (54). Teško su ranjeni Jehona (1), Genc (6), Ljirije (9), Fatos (13) i Saranda (14) Bogujevci.

Već krajem maja iste godine, dakle dok je rat još trajao, uhapšena su dva pripadnika jedinice Škorpioni, Dejan Demirović iz Beške i Saša Cvjetan iz Novog Sada. Demirović je u istrazi izjavio da je bio u pomenutom dvorištu sa nekolicinom svojih kolega koji su saterali grupu civila u ćošak, da su se u jednom trenutku začuli rafali, te da se u strahu za svoj život sakrio. Cvjetan je, pak, rekao da su iz kuće izveli grupu civila, te da je nakon pretresanja i koškanja Bocin rođeni brat Dragan, zvani Gulja, inače komandir voda Škorpiona, rekao da ih sve treba pobiti. “Tada sam pucao ja, pucao je i Guljo i onaj mladić koji ih je pretresao, a pucalo je još šest do sedam ljudi. Svi pogođeni su popadali jedni preko drugih na gomilu.”10

Istražni sudija Mijat Bajović iz Prokuplja, koji je saslušao obojicu osumnjičenih, propustio je, međutim, da Cvjetanu dodeli advokata, zbog čega je ovo priznanje poništeno kao pravo ništavno. Suđenje se zbog nesposobnosti suda u Prokoplju seli u Beograd gde se konačno donosi presuda kojom je Saša Cvjetan osuđen na dvadeset godina zatvora zbog ratnog zločina nad civilnim stanovništvom, a presuda je postala pravosnažna u toku 2007. godine. Dodatno, 19. oktobra 2007. u Sremskoj Mitrovici uhapšena su četvorica bivših pripadnika jednice Škorpioni osumljičena za ovaj zločin, čime je, prema rečima glavnog tužioca za ratne zločine Vučkovića: „slučaj u ulici Rahmana Morine završen.“11

Škorpioni i država Srbija

Srbijanska javnost nije pokazala veće interesovanje za jedinicu Škorpioni sve do pojavljivanja snimka egzekucije šestorice Bošnjaka 2005. Do tada, njihovo ime uglavnom se dovodilo u vezu sa zločinom nad kosovskim Albancima u Podujevu 1999. godine. Te 2005. godine, neposredno nakon pojavljivanja snimka egzekucije, u javnosti se ponovo pokrenula debata o učešću države Srbije tokom etničkog čišćenja u Bosni i o genocidu u Srebrenici. Neverovatno je da će snimak, pa nakon toga i suđenje Škorpionima, poslužiti vlastima, odnosno celokupnom establišmentu u Beogradu da uz pomoć sopstvenog sudstva relativizuje zločin u Srebrenici i sopstveno učešće u najvećem zločinu na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata.

Odmah nakon emitovanja snimka, pokrenuta je rasprava i u parlamentu Republike Srbije o genocidu u Srebrenici. Predlog narodnih poslanika Žarka Koraća i Nataše Mićić da se usvoji deklaracija12 o Srebrenici kojom bi se osudili zločini koje su Srbi počinili nad Srebreničanima, odbačena je konsenzusom gotovo svih političkih stranaka u parlamentu. Na ovu inicijativu odgovorio je i tadašnji predsednik Skupštine Srbije Predrag Marković: „Skupština Srbije ne može biti nadležna da raspravlja o pojedinačnom događaju, koji se pritom dogodio van naše teritorije.“13

Snimak egzekucije je prvi put otvorio važno pitanje i za Srbiju i za region, a to je pitanje učešća države Srbije u genocidu u Srebrenici. Snimak je otvorio i vrlo važno i tabuirano pitanje u Srbiji, a to je pitanje odgovornosti Srpske pravoslavne crkve. Naime, na snimku (na samom početku) vidi se ritual blagosiljanja članova jedinice Škorpioni, neposredno pred odlazak na zadatak. Na video zapisu vidi se kako otac Gavrilo, strarešina manastira Privina Glava, blagosilja članove jedinice rečima: „Braćo, Turci se povampiriše. Hoće srpske svetinje. Daj vernoj vojsci tvojoj da bude na savlađivanje neprijateljskog naroda.“14

Da bi bila sprečena ozbiljnija rasprava o posledicama prikazanog snimka. političari i drugi nacionalni radnici pokrenuli su drugu vrstu diskusije o genocidu u Srebrenici. Ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić bavio se psihoanalizom: „bili su infantilni, želeli su da se prikažu“.15 Milorad Vučelić, visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije, bavio se pitanjem krivice: „radi se o nametanju krivice, zato jer je desetogodišnjica Srebrenice, jer počinju pregovori o statusu Kosova, jer se stvara atmosfera za eventualno hapšenje Mladića. Zato je neko skrivao ovaj zločin sve do sada.“16

Za pojavljivanje ovog snimka visokifunkcioner Srpske radikalne stranke Milorad Milčić okrivio je deo nevladinih organizacija u Srbiji, te je zatražio da se „utvrdi kakva je veza Nataše Kandić, direktorke Fonda za humanitarno pravo, Sonje Biserko i Sonje Liht sa prostitucijom i trgovinom belim robljem“.17 Vršilac dužnosti vođe Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić osetio je duševan bol zbog javne diskusije o srpskim zločinima tokom ratova: „Boli me što u Srbiji svi govore o zločinima koje su počinili Srbi, a niko ne govori o zločinima koje su počinili mislimani. Ako je neko od Srba u RS počinio zločin, kakav je to greh za Srbiju“.18 Tako je i generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić izjavio je da je „cilj medijske hajke koja se vodi protiv srpskog naroda i države neometano hapšenje Ratka Mladića i formalno ukidanje Republike Srpske.“19

Pored socijalista i radikala, u javnu polemiku se na sraman način uključila i Demokratska stranka. U ovakvim situacijima DS se najčešće držala po strani. Po pravilu, stranka predsednika Republike oglasila bi se šturim saopštenjima ili izjavama, u kojima bi se načelno osudili zločini svih strana u ratu, ubice svih nacionalnosti. Ovaj put se oglasio osnivač Demokratske stranke, jedan od najuticajnih ljudi u DS-u, ali i u Srbiji, Dragoljub Mićunović, koji je utvrdio „da država Srbija i njen narod nisu zločinački, već je to pitanje zločinačkog karaktera jednog režima.“20

Za funkcionera DSS Dragoljuba Kojčića puštanje snimka predstavlja deo zavere međunarodne zajednice, jer je po Kojčiću „cilj da javnost Srbije doživi osećaj kolektivne krivice, kako bismo lakše progutali kaznu koju su nam namenili. Kazna će sigurno biti u obliku rušenja dejtonske pozicije RS, ili prihvatanje tužbe BiH prema SCG, a ne isključujem i pripremu terena za nezavisnot Kosova i Metohije. Srbima sledi ponovo guranje u inferioran položaj.“21

Puštanjem snimka streljanja očigledno je započet proces relativizacije učešća države Srbije u genocidu u Srebrenici, ali i, sasvim neverovatno, proces relativizacije odgovornosti same jedinice Škorpioni. Visoki funkcioner Demokratske stranke Srbije, narodni poslanik Đorđe Mamula (branilac optuženog Saše Cvjetana)ponudio je sledeće objašnjenje: “Na snimku se vidi da su samo dve osobe pucale u zarobljenike, a ne cela jedinica. Treba da odgovaraju onda samo pojedinci. Već je u toku pretkrivični postupak za četvorcu uhapšenih Škorpiona koji se nalaze u CZ-u. Oni su posle zadržavanja u policiji predati Sudu za ratne zločine. Novinari su zarobljenici senzacije i objavili su greškom da je uhapšeno desetak bivših Škorpiona. Deo štampe uporno brani optužnicu više od tužioca, a deo je ruši više od zastupnika osumnjičenih. Neko diriguje javnim mnjenjem.” Mamula je rekao i da je moguće da je snimak prodao neko od Škorpiona: “Snimak deluje užasno i svaki zločin treba osuditi, ali zanimljivo je da se u javnosti na puštaju filmovi o stravičnim stradanju Srba u Sarajevu, Krajini, u operacijama Oluja i Bljesak. Trebalo bi da su žrtve iste, a o krivici neka odlučuju sudovi.”22

Tako Škorpioni postaju instrument u postupku dokazivanja nevinosti države, jer se uz pomoć jedinice celokupna odgovornost za Srebrenicu i za druge zločine počinjene u ime države Srbije svaljuje na grupu patoloških ličnosti, koja samoorganizovano, bez ikakve pomoći države i bez motiva čini zločine. Konkretno, uprkos brojnim dokazima (snimcima, izjavama svedoka), država Srbija će uz pomoć sopstvenog sudstva „dokazati“ da ona i njeni državni organi nisu učestvovali u pokolju u Srebrenici, već da su zločine počinile paravojne formacije koje praktično nisu bile pod komandom Srbije, ni Republike Srpske, već su delovale u sopstvenoj organizaciji.

U presudi koju je u aprilu 2007. donelo veće kojim je predsedavala sudija Gordana Božilović Petrović23 pominje se teza da je u osnivanju ove jedinice eventualno učestvovala međunarodno nepriznata Republika Srpska Krajina, čime se nešto malo krivice svaljuje na tu nepostojeću tvorevinu.

Do kakvih je zaključaka došlo veće kojim je predsedavala sudija Božilović-Petrović? Predsedavajuća se bavila karakterom rata u Bosni, zatim poreklom žrtava, kao i jedinicom Škorpioni, njihovim nastankom i delovanjem, što nije bio posao suda. Predsedavajuća je zaključila da je rat u Bosni i Hercegovini bio građanski, komplikovan po svojoj prirodi, te je teško utvrditi tačno poreklo jedinice Škorpioni, poreklo žrtava… Dodatno, u presudi za ubistvo šestorice Srebreničana, sud će utvrditi i to da ubijeni ne pripadaju žrtvama Srebrenice. Naime, sud nije mogao jasno ustanoviti odakle žrtve potiču i to uprkos brojnim izjavama porodica i rodbine nastradalih.24 Porodice žrtava svedočile su na sudu da su nastradali dovedeni u Trnovo iz Srebrenice, iz koje su nestali nakon ulaska srpskih snaga u taj grad.25

Suština presude jeste pokušaj distanciranja države Srbije od ove jedinice, koja jeste bila njen zvanični deo na ovaj ili onaj način. O direktnoj umešanosti Srbije u genocid u Srebrenici postoje brojne indicije. Tako u filmu Lazara Stojanovića „Škorpioni, spomenar“, emitovanog na Televiziji B92 na dan izricanja presude, jedan od sagovornika govori da su na vozilima u kojima su zarobljenici dovedeni na streljanje bile policijske tablice MUP-a Srbije sa brojevima M-606-…

Sudbina jedinice Škorpioni govori o pristupu demokratske države Srbije, koja uz pomoć svojih sudova, medija, u sadejstvu celokupne elite, pokušava dokazati svojoj i međunarodnoj javnosti da ona nije imala nikakve veze sa zločinima počinjenim tokom devedesetih godina na prostoru bivše Jugoslavije. Svi mogu biti krivi, ali država Srbija nikako. Krivica za ubistva, od Hrvatske preko Bosne do Kosova, svaljuje se na misteriozne paramilitarne formacije, koje su se na ratnim područjima stvorile same od sebe, bez pomoći države. Etnička čišćenja, ispostavlja se, sprovedena su na nivou opština, a same zločine počinili su isključivo bolesni umovi pojedinaca. Upravo slučaj Škorpiona predstavlja paradigmu takve prakse.

Ovu jedinicu je od njenog osnivanja do kraja kontrolisala država Srbija. Njeno osnivanje odigralo se pod budnim okom visokih oficira policije Srbije, koji su je na kraju formalno rasformirali. Međutim, javnost Srbije, njene sudove, političke stranke i javne delatnike danas jedino zanima nevinost države. Ta ista država koja je formirala jedinicu Škorpiona, u sudskom postupku, pred sopstvenim sudom, uspešno je „dokazala“ sopstvenu nevinost.

Na kraju vredi pomenuti da je ova jedinica, izgleda, aktivna i danas. Naime, u aprilu 2007. izvršen je atentat na novinara nedeljnika Vreme, Dejana Anastasijevića. Dejan Anastasijević je dugogodišnji novinar nedeljnika Vreme. Bio je izveštač sa ratišta na prostorima bivše Jugoslavije devedesetih godina, svedočio je u Hagu na suđenju Slobodanu Miloševiću, dok je poslednjih godina angažovano pisao o kriminalu i ratnim zločinima. Napad na novinara nedeljnika Vreme dovodi se u vezu sa njegovim gostovanjem u emisiji Kažiprst Radija B92, u kojoj je komentarisao presudu Škorpionima u specijalnom sudu. Ni šest meseci nakon pokušaja ubistva novinara Anastasijevića policija nije uspela da utvrdi identitet počinilaca, mada je nekoliko bivših pripadnika jedinice Škorpioni bilo uhapšeno u vezi sa ovim događajem. Uhapšeni su ubrzo pušteni na slobodu.

Sudski proces protiv Škorpiona, kao i kampanja koja se odigrala u junu 2005. pokazuju da Srbija nije spremna da preuzme svoj deo odgovornosti za ratove na prostoru bivše Jugoslavije. Reakcija srpske elite na zahtev da se odredi prema zločinu u Srebrenici bila je neumesna. Upostavljanje vrednosne vertikale u odnosu na Srebrenicu nije moguće izvesti sa aktuelnom elitom.

Poseban problem kada je u pitanju uspostavljanje ovog balansa predstavlja i jedan relativno nov pristup međunarodne zajednice. Međunarodna zajednica prestala je insistirati na ozbiljnom pristupu temi ratnih zločina. Presuda Međunarodnog suda pravde u Hagu u tužbi Bosne i Hercegovine protiv Srbije26 još jednom je pokazala nespremnost međunarodne zajednice da “interveniše” u slučaju srpskog prevladavanja prošlosti. Čini se da presuda predstavlja popuštanje zvaničnom Beogradu u trenutku završne faze pregovora o statusu Kosova.

Ta presuda konstatuje odgovornost države Srbije, ali isključivo u oblasti nesprečavanja genocida, odnosno, pomaganja izvršiocima “zajedničkog zločinačkog poduhvata”, i to u smislu pružanja utočišta, Ratku Mladiću pre svih. Presuda Međunarodnog suda pravde u Hagu u Srbiji (ali i u Republici Srpskoj) izazvala je šizofrenu reakciju, kombinaciju slavlja i negodovanja zbog presude. Najvažniji deo presude za srbijansku elitu bilo je nepominjanje direktnog učešća Srbije u genocidu u Srebrenici, a za međunarodnu zajednicu najvažnije je bilo to što je sud potvrdio postojanje genocida u Srebrenici.27

Presuda Međunarodnog suda pravde u Beogradu je, praktično, izazvala konsenzus na nivou medija i političkih partija. Ocenjeno je da će presuda doprineti pomirenju naroda na Balkanu (sic!), odnosno da presuda donosi preko potreban balans u politici međunarodne zajednice prema Balkanu.28

U BiH presuda je dovela do talasa nezadovoljstva. Sličnu, sasvim opravdanu reakciju videli smo i u Hrvatskoj u novembru mesecu 2007. nakon sramne presude Vukovarskoj trojci, za zločin počinjen na poljoprivrednom gazdinstvu na Ovčari; tom prilikom Mile Mrkšić osuđen je na 20 godina zatvora, Veselin Šljivančanin na 5, a Miroslav Radić je oslobođen odgovornosti za zločin na Ovčari.

O samoj presudi najbolje govore i reakcije porodica žrtava genocida u Srebrenici: Evo me u Beogradu sjedim i kažem da molim sve ljude dobre volje da nam pomognu da izručimo ratne zločince, bez obzira kojoj vjeri oni pripadaju. Ja sam živi svjedok Srebrenice, istina se mora znati, mi bez istine ne možemo dalje. Koliko god vi meni ne bi vjerovali da se Srebrenica nije desila, ja sam uporna da jeste. A često idem putem Sarajevo – Srebrenica, pa nekad zamišljam, stvarno bi mi bila želja da negdje sretnem Radovana Karadžića, pa da mogu ja s njim da odem u policijsku stanicu i da kažem – evo, dovela sam ga…

U Srebrenici je za par dana nestalo hrane. Znači, kada su ušle paravojne formacije iz Srbije, to su bili šešeljovci, arkanovci, nekakvi Bijeli orlovi. Oni su došli iz Srbije po zadatku, po spisku, znači nešto je tu prije bilo organizovano i mi muslimani nismo znali šta će da se desi. Ja sam, recimo, u mojoj zgradi imala samouslugu, tako da nisam imala mnogo zaliha u kući. Imali smo veliki priliv izbjeglica iz istočne Bosne, sa devet opština je sav narod došao u tu malu Srebrenicu. U miru 5.600 je bilo stanovnika u gradu, odjednom je došlo jedan val, jedan stampedo naroda i u toj maloj Srebrenici naselilo se 60.000 izbjeglica. Sve što je nicalo iz zemlje, mi smo to pojeli. Evo, moja djeca, jedan je bio tek pošao u prvi osnovne, a drugi u peti razred, sigurno 99 odsto ovdje u Srbiji stanovništva neće vjerovati da moja djeca 21 dan, sem vode, ništa u usta nisu stavila…

Ja sam išla u Jasenovac da vidim šta je se tamo desilo, pa bih ovog puta pozvala svu omladinu iz Srbije, ako ne vjeruje, neka dođe u Potočare. Tamo je Jasenovac i neka pogledaju…

Kad kažete da se ne slažu Srbi, da neće da nas čuju, da ne vjeruju da se desila Srebrenica, moram im reći da su autobusi i kamioni koji su u koloni bili parkirani za srebrenički narod svi bili iz Srbije – bili su autobusi 7. Juli Šabac, bili su Strela Valjevo, bili su Raketa Titovo Užice i dalje da ne nabrajam.29

Događaji vezani za Škorpione svedoče o još jednom, daleko ozbiljnijem propustu međunarodne zajednice. Naime, predstavnici međunarodne zajednice propustili su da nakon petooktobarskih promena ozbiljnije pristupe problematici suočavanja sa prošlošću u Srbiji. Dakle, očigledno je da Srbija nema dovoljno jak potencijal da se izbori sa ovim pitanjem, odnosno, kod elite ne postoji prevaga moralnosti u odnosu na događaje iz devedesetih, kako kod onog dela elite koji je najodgovorniji za ono što se dogodilo, tako i kod onih aktera u srpskom društvu koji nisu imali veze sa zločinima, ali od koji se očekivalo da artikulišu na dovoljno odgovoran način pitanje krivice države i odgovornosti građana. Međunarodna zajednica je izgubila energiju da Srbiju privuče evropskim vrednostima, a srpska elita je potpuno apsorbovana pitanjem sopstvenog samoodržanja. Genocid u Srebrenici postaje tema od sporedne društvene važnosti, pitanje kojim se bavimo isključivo svakog avgusta, kojom prilikom ćemo se, možda, setiti i ubica iz jedinice Škorpioni.

Prilozi:

Bosna i Hercegovina – jezgro velikosrpskog projekta [4,71MB]

Srebrenica: od poricanja do priznanja [2,95MB]

Helsinški odbor za ljudska prava, 2007.

Peščanik.net, 14.09.2008.

TEMA – SREBRENICA

________________

  1. ]Škorpion je automatski pištolj češkog dizajna sa sklopivim kundakom koji se preklapa preko cevi, kao škorpijin rep, uz koji se standardno pakuje i prigušivač.
  2. Ono nije uspelo, jer je srpska elita negirala umešanost Srbije u taj zločin.
  3. Danko Popović, pisac (Knjiga o Milutinu),Ogledalo, 14. novembar 2007.
  4. Kao povod uzet je dogođaj iz 1993 godine. Naime, na pravoslavni božić 1993. godine srpsko selo Kravice je napala bosanska armija. Broj ubijenih bio je 35 (od toga 11 civila) a ranjenih 36. (Podaci preuzeti od Istraživačko dokumentacionog centra, Sarajevo)
  5. Očito da srpskoj eliti najteže pada to što je pred svetskom javnošću teško poricati genocid u Serbrenici.
  6. Vreme, Ubod Škorpiona, 25. decembar 2003.
  7. Ibid.
  8. Blic “Koštunica ćutao”, 5. jun 2005.
  9. Srbijanska vlada je bila u posedu snimka nekoliko meseci pre prikazaivnja filma u Hagu, te zato ne čudi da su u roku od 24 sata locirali sve pripadnike ove grupe i odmah ih pohapsili.
  10. Ibid.
  11. www.b92.net
  12. Deklaracija je sačinjena uz pomoć grupe nevladinih organizacija iz Srbije.
  13. Večernje novosti „Svi za osudu“, 4.jun 2005.
  14. Danas, „Jeromonah Gavrilo se ne kaje što je blagosiljao Škorpione“, 9. jun 2005.
  15. Večernje novosti „Imam petoricu u paketu“, 4. jun 2005.
  16. Danas, 18. jun 2005.
  17. Večernje novosti, „Nasilje nad Srbijom“, 9. jun 2005.
  18. Nacional „Zločina nije bilo!, 10. jun 2005.
  19. Kurir“ Vučić: Ovo je hajka na Srbiju“, 6. jun 2005.
  20. Večernje novosti „Kriv režim“ 4. jun 2005.
  21. Nacional „Bestijalnost pojedinca za osudu celog naroda?“, 6. jun 2005.
  22. Izvor: http://www.b92.net/info/iz-dubine-duse/izjava.php?ID=126-1962005
  23. Sudija Božilović-Petrović smenjena je u oktobru 2007. godine, zbog neefikasnog rada.
  24. Danas „Škorpionima maksimalne kazne“, 11. april 2007.
  25. Danas „Presuda Škorpionima politički motivisana“, 13. paril 2007.
  26. Formalno pravni naziv tužbe je: tužba Bosne i Hercegovine protiv SRJ za genocid, međutim pravni naslednik SRJ jeste Srbija, tako da se u praksi presuda odn7si isključivo na Srbiju. Presuda je saopštena 26. februara 2006. godine.
  27. “Tužiteljka je vrlo zadovoljna. Pozdravljamo odluku suda koja potvrđuje da je masakr u Srebrenici kvalifikovan kao genocid, rekla je portparolka tužiteljke u Hagu, Kavran”, Politika, 26. Februar 2007.
  28. Politika, Tačka na prošlost, 27. februar 2007.
  29. Emisija Peščanik, 2. mart 2007.