Prošlo je nepunih mesec dana od kada je otvoren „slučaj Goran Svilanović“ a ova „ne-istorijska“ distanca već daje mogućnost da analiziramo ne samo šta se zapravo dogodilo već i da sa priličnom sigurnošću predvidimo šta će se ovim povodom dogoditi kako u neposrednoj tako i u daljoj budućnosti.
Za političku scenu Srbije uskomešanu hapšenjima, pretnjama, suđenjima za ubistva, dobrovoljnim predajama, studijama izvodljivosti, stipendijama, „službama“, svakodnevnim lažima i obmanama Goran Svilanović je učinio neprihvatljivo hrabar korak: iskoračio je iz zatvorenog kruga u koji se usidrila srpska politička „elita“ i odlučio da se suoči sa realnošću kosovskog problema. Njegov „greh“je utoliko veći jer je problem budućnosti Kosova analizirao a ne „patriotizovao“, preuzeo je odgovornost i rekao JA, ne krijući, se iza partijske strukture i pri tom se saglasio sa ozloglašenim strancima koji nas sigurno mrze. Izgovorivši „nezavisno Kosovo“ Goran Svilanović zapravo nije rekao ništa novo. On je samo podsetio na ono što su svi, pa i političari nekadašnje „demokratske opozicije“ a današnji nosioci vlasti, govorili još 1999. kad je, posle potpisivanja kumanovske kapitulacije, Milošević obznanio da je „sačuvan teritorijalni integritet zemlje“. Još tada smo svi znali da je to laž i obmana, da je istina sasvim drugačija. Uostalom ta očigledna besmislica bila je jedna od kapi koja je prelila čašu poniženja i laži koju su građani bili spremni da prihvate i presudila Miloševiću na septembarskim izborima. Ponavljam, još tada se javno govorilo da je Kosovo zauvek „izgubljeno“.
Reakcija političkih „elita“ na ovo neprijatno podsećanje bila je potpuno očekivana i samo je još jedan dokaz da su anahronizam i oportunizam naših partija glavne kočnice razvoja demokratije u Srbiji.
Sve slabosti i mane srpskog političkog života, sva populistička demagogija sitno šićarđijske srpske političke „elite“ sažete su u „slučaju Goran Svilanović“. Nesposobna da pregovara, da čuje i razume poruke i mišljenja međunarodne zajednice, nesposobna da formuliše dugoročnu viziju budućnosti Srbije, naša patriotska politička inkvizicija radi ono što jedino ume: spaljuje „jeretika“ koji se usudio da je suoči sa realnošću. (Sve ukazuje da suočavanje sa realnošću većini srpskih političara pada teže i od suočavanja sa prošlošću.) Pred našim očima eksplodirali su kukavičluk, agresivnost, neznanje, neodgovornost, politički primitivizam, sve raspoređeno po strankama koje su reagovale na očekivan način: prepodobljeni legalisti radikali sa krivičnom prijavom za izdaju, nikad ni za šta odgovorni socijalisti sa neuverljivim zaprepašćenjem, Čović sa „svoje nedam jer drugi posao nemam“, DSS praznorečivim „NIKAD nećemo prihvatiti nezavisnost Kosova“, ostrašćeni „humanista“ Stajkovac i njegov jugend sa plakatima kojih se valjda i sam Karić stidi. Demokratska stranka se još jednom suočila sa skučenim prostorom za delovanje koji je posledica činjenice da je predsednik Srbije Boris Tadić formalno zadržao i funkciju predsednika stranke. Time je demokratama uskraćena mogućnost da se na bilo koji način izdvoje iz pseudo-patriotskog hora kao što je to učinjeno u slučaju hrabrog poziva na kosovske izbore (što se kasnije pokazalo kao ispravan potez). Pošto su se stranke iskazale prešlo se na suptilniji, kabinetski rad i pronađen je „iskusni kontra-obaveštajac“ koji je u NIN-u Svilanovića direktno optužio da je strani špijun i da je to bio i kao ministar inostranih poslova!
Ovakav ulazak „službi“ na scenu u cilju difamacije ličnosti postao je sastavni deo svih naših afera. Krajnje je vreme da vlada preuzme kontrolu nad mnogobrojnim „službama“ a ne da one upravljaju državom.
Suštinski problem naše političke stvarnosti jeste da političari ne vode politiku već međusobni dnevni rat, ne trasiraju pravac i puteve razvoja već se kriju iza floskule o „ispunjavanju želje naroda“. Voditi politiku, biti lider, ne znači kriti se iza Naroda, pratiti ga i gurati u pravcu u kome se obezglavljen uputio, već podrazumeva obavezu da se preuzme odgovornost za odluke od kojih zavise sadašnjost i budućnost Kosova i Srbije.
U odbranu Gorana Svilanovića progovorili su retki pojedinci, poneka nevladina organizacija i GSS, pre svega govoreći o njegovom pravu na izdvojeno mišljenje, na individualni stav, pri tom uglavnom prećutkujući nezavisnost Kosova. To nije ćutanje o budućnosti, to je čutanje o sadašnjosti. Ne znam da li će Kosovo ikada postati suverena, međunarodno priznata država ali znam da je već danas Kosovo potpuno nezavisno od Srbije i da će tako i ostati. Da li bilo ko može da zamisli kako u Skupštini Srbije, u kojoj danas nema političkih predstavnika manjina, sede predstavnici političkih partija kosovskih Albanaca, govore albanski jer im to zakon i Ustav garantuju, i političkim sredstvima se bore za ostvarenje svog programa tj. za nezavisno Kosovo? Zdravi razum govori da je to nemoguće ali dok zdrav razum ne dobije reč i dalje će nam se servirati prazne reči o „našem“ Kosovu, o „našoj“ srpskoj manjini, o „našim“ spomenicima kulture ali ne i o našim sugrađanima Albanicma, ni reči o konkretnim rešenjima trenutne situacije a još manje o svim praktičnim aspektima života na Kosovu kao delu Srbije ili sa Kosovom kao večitim susedom.
Posebnom nelagodnošću i strepnjom me ispunjava pomisao na ulazak Gorana Svilanovića u Skupštinu Srbije. Da li će ga izabrani predstavnici naroda dočekati po principu – hrabro napred svi na jednoga: udri, vređaj, pljuni, ponizi ili će oko njega samo formirati sanitarni kordon patriotskog prezira? Ko će biti dovoljno hrabar da pored njega sedne, da sa njim porazgovara? To će biti veliki ispit od koga dugoročno zavisi ugled Skupštine kao ključne institucije svake demokratske države.
Danas, 10.05.2005.
Peščanik.net, 09.05.2005.