Gostujući u Pešaniku br. 352, 19. decembra ove godine, Vesna Pešić kao istaknuti član jedne frakcije političke klase detektuje grupu neistomišljenika kao „nekakvenestranačke ličnosti koje pripadaju partijama“, odnosno „nepartijske partijce …koji su u vezi sa partijom …i koji dobijaju nešto za uzvrat“. U osnovi, reč je o neprincipijelnim glasnogovornicima vlasti koji „osiguravaju haos“. Kao ilustraciju ove loše pojave navodi ime i prezime potpisnika ovog teksta, pa je to povod što ga pišem. No, stvarni razlog je mnogo dublji i društveno važan.
Naizgled, ništa neuljudno nema u rečima Vesne Pešić. Slušaocu, odnosno čitaocu se ostavlja da ime osobe poveže sa pojmom, odnosno etiketom koju mu je zalepila. Šta ta etiketa podrazumeva? Samo toliko da te osobe nemaju sopstveno mišljenje, već da po mišljenje idu u partije, a možda i kod Borisa Tadića jer je on taj koji zbog svoje pomirljivosti izaziva haos. Dakako, ističe da su te osobe za svoju funkciju na ovaj ili onaj način plaćene. Rekao bi čovek baš lepo zanimanje – dobro plaćen posao, a glava ne boli od razmišljanja. Nažalost, ne bavim se tim poslom.
S obzirom, dakle, da se ne prepoznajem u ovom opisu, a siguran sam ni Vesna Pešić jer bi kao obaveštena osoba morala znati da ni od jedne partije ne dobijam uputstva za ono što govorim, niti sam član bilo kakvog upravnog odbora kako insinuira, zapitao sam se šta ju je ponukalo da priča koješta.
Izvesno ništa lično, jer iako se znamo dugo nisam joj se zamerio ni u javnim nastupima, ni u kuloarskim razgovorima. Osim možda dve-tri uglavnom povoljne anegdotene znam šta bih o njoj mogao reći. Razlog je, dakle, strukturne prirode.
Pre svega, s obzirom da zna da nisam član ni jedne političke grupe moje je ime mogla da naglasi bez bojazni da će joj se bilo ko zbog toga politički osvetiti. Nije baš hrabro, ali dobro i najhrabriji imaju trenutke slabosti, a o ostalima da ne govorim.
Ostaje mi da zaključim da je osnovni smisao njenih reči diskreditacija nepolitičkih ličnosti koje imaju medijski prostor u javnom životu. Razumljivo je da pripadnicima političke klase nije milo da bilo ko van tog sloja zadire uzabran javnog govora koji su samoproklamovano rezervisali za sebe. Zato je očekivano da žele da diskredituju ljude koji govore mimo njihove dozvole. No, u konkretnom slučaju problem je što to čini baš pripadnica frakcije koja se najglasnije zalaže za veći uticaj nestranačkih ličnosti ne samo u javnom već i u političkom životu. Kako to razumeti?
Po mom shvatanju Vesna Pešić bi da bude i pripadnik interesne grupe, odnosno političke stranke, a da istovremeno bude intelektualna svest i savest Srbije. To, medjutim, govori da nije naučila posao političara, a osnovnu profesiju, od koje joj je ostala samo titula, je zaboravila. Političari realizuju ciljeve i formulišu ideologiju svoje stranke. Dakle, nije im u opisu posla da sude (o)stavovima i etiketiraju nestranačke ličnosti i gradjane. To je činila KPJ. No, KPJ bar nije bila licemerna i otvoreno se zalagala za kulturnu hegemoniju i diktaturu proleterijata. Vesna Pešić je, nažalost, postala licemerna, a bila je koliko se sećam „cool tip“. S jedne strane, se zalaže za politički pluralizam, a sa druge strane, ne može da podnese drugačije mišljenje. U svom revolucionarnom žaru ona bi da komunističku diktaturu zameni liberalnom diktaturom, ali s obzirom na teorijsku nespojivost tih pojmova licemerje je jedini izlaz. Po Vesni Pešić ispada da pravo na javni govor imaju samo članovi partija, u suprotnom sledi etiketa. To je već vidjeno u režimima protiv kojih se i sama borila, ali upravo njeno ponašanje svedoči da se nije izborila, već je prihvatila njihovu logiku.
Tužno je, dakle, što stranku koja se reklamira kao perjanica liberalizma, pluralizma, modernizma i tolerancije predstavljaju ličnosti koje ne propuste ni jedan javni nastup a da nekome ne dele lekcije i lepe etikete, a za društvo je opasno kada te lekcije dele intelektualcima.
No, da se razumemo, ovo nije napad na LDP. Od kako se bavim proučavanjem političke elite, za svoje potrebe sam razvio jednu klasifikaciju koja nema veze sa programima i delovanjem stranaka. Reč je o podeli na civilizovane i necivilizovane političare, a ta podela nije nužno u vezi sa stranačkom pripadnošću. Jednih i drugih, istina u različitoj meri, ima u svim političkim strankama, ali je problem kada se u nekima, medju koje očigledno spada i LDP, one nalaze u užem rukovodstvu.
Vladimir Vuletić, sociolog
Peščanik.net, 24.12.2008.