Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Na Peščaniku je već bilo reči o tome da vlada na mala vrata (uredbom) ponovo uvodi službenu tajnu u pravni sistem Srbije. Tom prilikom smo istakli da je usvajanje ove uredbe neprihvatljivo iz nekoliko razloga. Najvažniji su: vladi koja ju je donela je istekao mandat i ona nije imala ovlašćenje za donošenje ovakvog propisa; njime je prekršena ustavna garancija umanjivanja ljudskih i manjinskih prava isključivo zakonom; prekršeno je ustavno pravo građana da budu obavešteni o informacijama od javnog značaja; prekršeni su Zakon o tajnosti podataka (koji ne prepoznaje oznaku tajnosti „službeno“), kao i Zakon o pristupu informacijama od javnog značaja. Pritom, odluka o određivanju novog stepena tajnosti ne podleže nikakvim kriterijumima, pisanom tragu, niti obrazloženju.

Dodatna pažnja javnosti je ovom pitanju poklonjena kada je Savet za borbu protiv korupcije saopštio da je Ustavnom sudu predao inicijativu za ocenu zakonitosti i ustavnosti vladine uredbe, kao i izjava Poverenika za pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti da je „uredba u sukobu sa Zakonom o tajnosti podataka“, i da vlada „nije tražila njegovo mišljenje pre usvajanja uredbe“. Najvažnije, Poverenik je izjavio da bi, da mu je ovo mišljenje traženo, ono bilo negativno i da će insistirati na promeni novih propisa o tajnosti. Ovakve reakcije Saveta i Poverenika ulivaju nadu da i dalje postoje institucije i ljudi koji ne pristaju na politiku prepuštanja. Ta politika sastoji se u sleganju ramenima na gaženje osnovnih pravila i prava svih nas, sa jednim jedinim opravdanjem – da je politička sila sa druge strane velika, nemilosrdna, osvetoljubiva i da uživa ogromnu podršku.

Međutim, dok čekamo sudski i rasplet postupka koji će pokrenuti Poverenik, posebnu pažnju zavređuje obrazloženje vlade kako je do uvođenja nove oznake tajnosti podzakonskim aktom uopšte došlo. Uhvaćena sa prstima u pekmezu usred jula (ipak je bila pogrešna procena da tada baš svi spavaju letnjim snom), vlada nevešto tvrdi da – pazite sad – „oznaka ‘službeno’ nije oznaka tajnosti“. Obrazloženja vlade i njenih službenika, jednom kada su isterani na čistac, često su u takvom sukobu sa logikom i zdravim razumom, da je gotovo bespredmetno analizirati ih.

Ipak, kako je sila sa druge strane moćna, velika i nemilosrdna, to treba da uradimo. Moramo reći da su data obrazloženja bezobrazna i drska (kako otprilike izgleda taj kolektivni vladin smeh kada nam se ovako rugaju, takođe smo imali prilike da vidimo ovih dana u razgovoru mandatara sa poslanicima). Dakle, kada nam kažu da “oznaka ’službeno’ nema nikakvog uticaja ka spolja, prema građanima ili javnosti“ i da je oznaka „internog karaktera“ to valjda znači da određeni podatak službenik državnog organa ne može da dobije dok je na radnom mestu, ali kada pređe na drugu stranu ulice, to može uraditi zahtevom za pristup informacijama od javnog značaja. Prilično besmisleno, zar ne.

Ovakvo obrazloženje ne samo da je apsurdno, već je i očigledna laž. Naime, u Zaključku vlade kojim se usmerava postupanje državnih organa u procesu pregovora o pristupanju Evropskoj uniji, a koji je tokom jula upodobljen novoj uredbi, u tački 6 se kaže da će podatak označen oznakom „službeno“ biti dostupan samo onima koji treba da znaju (need to know basis) i da nije dostupan javnosti. Dakle, ako laže vlada, ne laže zaključak koji je ta ista vlada usvojila i koji je (još uvek) javno dostupan.

Takođe, izgovarajući se na činjenicu da je neke podatke potrebno distribuirati samo u okviru određenog kruga lica unutar državnog organa, predstavnici vlade zaboravljaju da kažu i da Zakon o tajnosti podataka prepoznaje oznaku tajnosti „interno“, a koju je moguće koristiti onda kada bi distribuiranje nekog podatka dovelo do nastanka štete za rad određenog državnog organa. Tako vidimo da vlada građane drži u zabludi i kada je u pitanju mogućnost za ograničavanje distribuiranja podataka unutar državnih organa. Naime, umesto da se u slučaju ovakve potrebe osloni na postojeće zakonsko rešenje, vlada bira lagodniji put – o ovakvoj potrebi diskreciono, bez ikakvih kriterijuma osim ličnih, može da odluči rukovodilac državnog organa, a dovoljno je da proceni da je „podatak osetljiv“.

Kuda vodi ovakvo shvatanje države i prava – odavno je jasno. Intenzivno uživamo u plodovima onoga što danas teoretičari nazivaju neliberalnom demokratijom. Ovde se misli na zemlju čiji žitelji demokratski (većinski) podržavaju nedemokratske poteze vlasti. Ne koristeći se eufemizmom, takvu zemlju bismo mogli nazvati i despotijom. Njen dalji napredak je moguć samo dodatnim sužavanjem prostora za informacije koje se tiču rada (a pogotovo odgovornosti) vlasti. Ovo se čini sužavanjem medijskog prostora i dodatnim ograničavanjem samih podataka do kojih je moguće doći. Građani u toj situaciji imaju dva izbora, koji se međusobno ne isključuju. Prvi je da sačekaju da institucije izdejstvuju stavljanje van snage vladine uredbe, dok drugi podrazumeva da se javno i odlučno kaže da je laž – laž.

Peščanik.net, 15.08.2016.

Srodni linkovi:

Savet za borbu protiv korupcije – Izveštaj o nezakonitom određivanju tajnosti podataka

Sofija Mandić – Mala vrata za službenu tajnu