Radio emisija 19.03.2004, govore: Miloš Vasić, Mileta Prodanović i Petar Luković.
Svetlana Lukić: Dobar dan poštovani slušaoci. Svi znate šta se događa. Albanci su, izgleda, rešili da satru sve Srbe, sa sve školama, crkvama i domovima zdravlja. Srbi u Srbiji, ako već ne mogu da dohvate Albance, bar hoće da zgaze sve što ih na njih podseća – džamije, poslastičarnice, Rome, sirotinju.
I Srbi i Albanci i njihove političke i ideološke vođe misle da na taj način najbolje služe svom narodu. Svako bi se od njih zakleo da baš tako služeći svome narodu služi i opštem ljudskom dobru. Prilično davno, ali ne tako davno, ruski filozof Solovljev ruskim slovenofilima poručivao je: “Vi, gospodo, kažete – služeći svom narodu služimo i čovečanstvu. Sa istim pravom moguće je reći – služeći samom sebi služimo svojoj porodici ili služeći svojoj porodici služimo svome narodu i tako dalje. A kao rezultat svega toga mogu da se ograničim samo na to da služim samom sebi.”
Naravno, u našem, “balkanskom slučaju”, odlično služim svome narodu kada komšiji druge nacije spalim kuću, crkvu, džamiju, iščupam mu ragastove, slavine, pokradem mu posteljinu i escajg. A ako nije dovoljno brzo trčao, imam pravo, pa i obavezu, da ga ubijem – sve služeći svome narodu.
Ovo je “Peščanik”. Naš prvi sagovornik je Miloš Vasić, novinar Vremena.
Svetlana Lukić: Da li je policija zakazala po tvom mišljenju?
Miloš Vasić: Ja sam noćas bio apsolutno zarozan. To je bilo pitanje duševnog stanja. U tom trenutku, naime, neposredno pre nego što je počeo haos, govorio sam na promociji knjige Velje Đurovića. Tamo sam se isprisećao raznih kolega novinara koji su izginuli. Umalo se nisam rasplakao. I još sam navodio primere, rekao sam da smo se godinama brinuli gde su nam Vaske s B92, pa gde nam je Zoran Kusa, pa gde nam je Jakša Šćekić, pa gde nam je Imre Sabo, između ostalih, da bih tri sata kasnije čuo da je Imre Sabo popio batine.
Te iste večeri je čovek, profesionalac, pravo sa žurke kod Velje, otišao pred džamiju, gde su ga, naravno, oni magarci navijači lepo uradili čim su ga videli s fotoaparatom. Očajan sam. Ako smo Bajrakli džamiju uspeli da sačuvamo od 809. do danas, stvarno nije u redu da je danas izgubimo.
Što se policije tiče, mislim da su bili prepadnuti i iznenađeni. Jednostavno, nisu očekivali. Milan Obradović, šef beogradske policije, danas je nešto lepo na tu temu – on je pametan dečko, inače – ispričao: “Ljudi, meni su povređena 24 čoveka u toj gomili.” Praktično, koliko ja čujem, cela ekipa koja je branila.
Jedino što im je preostalo bilo je vatreno oružje, a bilo im je rečeno – nemojte, ne smete. Niti se to može tražiti, je l’? Ali, ono što mi posebno ide na živce i što me iritira u toj celoj priči – sve je to bilo mnogo brzo organizovano. Kao što je na Kosovu bilo mnogo brzo organizovano, pogrom Srba na bazi naduvane i lažne informacije o toj albanskoj deci koja su se udavila u Ibru.
Mnogo mi se svi brzo organizuju. Mnogo mi to liči na ’91. godinu, ono naduvavanje atmosfere za pripremu rata s Hrvatima i tra-la-la. Kako je već … daleko bilo. Posebno me dopunski iritira profesionalno učešće fudbalskih navijača, kojima je samo da se pobiju s policijom, da nešto polupaju i, ako bog da, da opljačkaju usput. Bez obzira da li je u pitanju Šljivančanin ili ovo ili ono. Sutra bi, daleko bilo, uhapsili, recimo, Borku Pavićević ili Natašu Kandić, i neko bi pozvao na protest, pridružili bi se ovi. I to je ono što je poznato još od ’68. godine.
U Francuskoj, za vreme čuvenih studentskih nemira, to se zvalo “Katanga”, u Parizu. I uvek je bilo, i u našoj ’68, i u svim demonstracijama, uvek je bilo toga. Ali, najgore je što je toga sve više i više. Ja ne bih bio protiv zakonskog projekta ili čak možda uredbe vlade da se ti magarci preventivno hapse, dovoljno legalno, pa da se drže negde – hajde sedite i ćutite, dok se ne završi.
Svetlana Lukić: Malopre si rekao da te zabrinjava činjenica da su se vrlo brzo organizovali i sinoć u Beogradu, a naravno i na Kosovu. Da počnemo sa ovim u Beogradu. Na šta si mislio konkretno?
Miloš Vasić: Mislim konkretno na to da ceo dan stižu vesti sa Kosova takve i takve. I da se odjednom pojavljuju razne javne i estradne ličnosti koje drže uspaljive govore, pojavljuju se taksisti, kojima je najlakše da se organizuju preko radio mreža, pojavljuju se razni obrazi, justini, filozofi, mislim već ta mrakobesna klerofašistička mafija, koja funkcioniše sve vreme.
I najpoučniji detalj je jadni Amfilohije Radović, koji se pred tom džamijom preklinje, čovek širi ruke, moli, bogoradi – nemojte ljudi. Ne. Sve to veliki, sve to sam pravoslavac onoliki , ali ništa im ne vredi kad im se mitropolit obrati.
Zapravo, niko od tih ljudi nije ni hrišćanin, ni pravoslavac, da se razumemo. Mislim da će se Sveta matera Srpska pravoslavna crkva pokajati jednoga dana, prvo – zbog tog prvo – filetističkog iskušenja, a drugo – zbog iskušenja da pomeša carstvo božje i carstvo zemaljsko. Iskušenje da se od pravoslavlja napravi državna religija, po grčkom uzoru, veoma je opasno iskušenje, pogotovo u ovoj zemlji.
Svetlana Lukić: To da su nekakve grupe izmakle kontroli govori i onaj događaj kad je patrijarh lično izašao da ih moli da ne sprečavaju službu božiju, anglikance da proslave Uskrs…
Miloš Vasić: Ista priča. Čak ni siromah Paja nije uspeo da ih odvrati od tih budalaština. Sad će oni da brane anglikancima da slave Uskrs. Pri tom se zaboravlja, naravno, ono što zna svako ko ima elementarnu religijsku kulturu i poznavanje religijskih odnosa, da ako je neko bio naš saveznik sve vreme – to je bila Anglikanska crkva. I ko je fljusnuo 650 hiljada funti ili koliko za obnovu Hilandara nego budući poglavar Anglikanske crkve princ Čarls.
To, naravno, ne znači ništa. Što je rekao moj prijatelj Teofilo Pančić – njima je bitnije da otmu pare od Exita. Iako je vlada Vojvodine već izvadila, bogami, popriličnu sumicu za pomoć Hilandaru. Ne, ne, kad treba od Exita oteti pare, jer što veli Teofilo – dobri monasi u Hilandaru neće da prime pare ako ne budu znali da su otete od Exita. To su komične priče. Kad čovek pogleda duh vremena i istoriju, to su budalaštine najobičnije. Ali, od tih budalaština su polupane glave.
Za Kosovo je bilo jasno ’81. godine da se neće dobro završiti. Ja sam, mislim, bog mi pomogao, proveo godinu i po do dve godine mog života na Kosovu, između ’81. i ’89. Mi smo to radili na smenu. Uglavnom smo se Milan Milošević siromah i ja menjali tamo. To je bila, plašim se, jedna tragično neizbežna konceptualna greška komunističke vlasti, koje je nešto što je očigledno bilo demografsko pitanje proglasila za kontrarevoluciju.
Pa se Udba bavila nekakvim marksistima-lenjinistima. Budalaštine od političkih suđenja, bože me sačuvaj. Da bi ’89. apsolutno nestalo marksista-lenjinista na Kosovu. To je detalj na kojem moram da insistiram. Odjednom su svi građanski demokrati sa Ibrahimom Rugovom. Što samo pokazuje da pravi razlog nije bio politički. Pravi razlog je demografski i statistički i matematički.
Ako imate stanovništvo koje je, recimo, 90 posto saturirano etnički i čija je prosečna starost između 24 i 27 godina ’91., po nekim procenama, gde je polovina stanovništva mlađa od 30 – a onakva je situacija, zatvorene konzerve, odnosno, ekspres lonci bez sigurnosnog ventila, jer sigurnosni ventil je Slobodan Milošević začepio je vrlo stručno – kad vam to eksplodira u lice, onda ja ne vidim šta tu ima da se radi.
Albansko nacionalno ujedinjenje je istorijski gledano proces neizbežan i nužan. I dogodiće se na ovaj ili na onaj način, uz veću cenu ili uz manju cenu. Kad pogledamo 95 ili 93 postotno zasićene albanske teritorije u susednim državama, dobije se prilično lepo zaokružena slika buduće Velike Albanije. Doći će do toga pre ili kasnije.
Znam da je ovo što pričam vrlo nepopularno. Ali, ljudi, bio je jedan jedini način, koji je pokojni Koča Popović ’89. u jednoj od onih svojih dopisnica koje je slao redakciji tadašnje Borbe, kod Staše Marinkovića, lepo je čovek napisao u dve rečenice: “Uz velike napore, od kosovskih Albanaca dadu se napraviti Jugosloveni. Nema tih napora kojima se od kosovskih Albanaca mogu napraviti Srbi. Iskreno vaš – Koča Popović.” To je suština stvari. Ne možemo da napravimo Srbe od njih.
Slobina tupava represija od ’89. do ’99, naravno, proizvela je to što je proizvela. Ako čovek provlači kroz informativne razgovore desetine hiljada ljudi, pri tom padaju šamari i ostalo, pa ubije još jednog, a kako ubije još jednog – desetorica odu u šumu…
Oni su naseli na ono na šta svi okupatori nasedaju – masovne represalije protiv civilnog stanovništva. Najbolji način da izgubiš rat. To se ovde nije shvatalo. I sad smo dobili to što smo dobili. A pogotovo sa skandalima iz ’99. godine, tokom rata, s masovnim proterivanjima i ostalim stvarima. Kad se čovek sad vrati na početak priče, ovo je bilo očekivano, pre ili kasnije, ovako ili onako. Pri tom, NATO je napravio – neki od nas smo upozoravali na to još ’99 – strašnu grešku jer se razvio na Kosovu KFOR, pod strateškom pretpostavkom da se razvija u prijateljskom okruženju.
Ispostavilo se da je pretpostavka katastrofalno pogrešna, jer čim je počela frka i neredi i građanski rat u Makedoniji, pa kad je NATO probao nešto da uradi, onda su videli ko im stoji iza leđa i da su zapravo napravili stratešku grešku u političkoj proceni, jer kosovskim Albancima je svejedno da li im sedi Slobina policija ili im sedi KFOR.
E sad, da li će se nešto postići podelom Kosova, da li po linijama Dobrice Ćosića iz ’93, ili nekim novim, Koštuničinim i Čovićevim linijama sadašnjim, ne znam. Meni sve to više liči na Severnu Irsku. Znači, slučaj neizlečiv i dugoročan.
Mislim da ekstremni elementi, znači cela bivša UČK i razne nadrndane albanske stranke oko biviših lidera UČK, oni ne dele Rugovinu pomirljivost u tom smislu, niti sklonost ka kompromisima. Kosovo je veoma naseljena sredina. Ne zaboravimo da je gustina stanovništva na Kosovu među najvećima u Evropi.
U takvoj atmosferi, glasine se pretvaraju u plamen istog trenutka. Bilo je dovoljno da neko pusti crva da su nekakva srpska deca podavila nekakvu albansku decu, što je ispalo da nisu na kraju, ali dok je ispalo da nisu – gotovo. Ljudi su primetili – e, sad ili nikad, imamo izgovor.
Svetlana Lukić: Ne znam da li si video snimak sinoćnog Holkerijevog obraćanja građanima Kosova i Metohije, ne znam kako drugačije da kažem, apelujući na mir, iza njega su stajali i Daci, predsednik skupštine i bio je Redžepi, predsednik vlade. I videla sam Rugovu, videla sam Haradinaja ali ja nisam videla Tačija i Agima Čekua. Je l’ misliš da iz toga možemo izvesti neke zaključke?
Miloš Vasić: Ja mislim da iz odsustva Tačija i Čekua treba izvesti zaključak. Da oni ljudi misle – šta ću ja sad tu, da mi ovaj tu smiruje ono što sam ja upravo potpalio. Oni su ljudi ekstremisti, oni hoće da isteraju svoje. Kao da mi ne znamo kako to izgleda. Setimo se ’91. i ’92. Šta su vrištali Krajišnik i Karadžić, Mile Martić i Goran Hadžić i ta ekipa i šta se događalo?
Nisu oni ništa drugačiji. Uvek se setim mog dobrog prijatelja Ramiza Kurtešija, on je dugogodišnji urednik informativnog programa u televiziji. On je mene ’90. godine upozorio da je veoma zabrinut. Rekoh: “Zašto si zabrinut?” Kaže: “Za moje Albance sam zabrinut.” Pitam: “Zašto?” A on kaže: “Mnogo mi se na Srbe ugledaju. Neće se to dobro završiti.” Ramiz je bio prorok stvarno. Odselio se u Pulu u međuvremenu.
Ovo je baš pogrom tipa Kristalne noći, sa sličnim mehanizmom. Pusti se glasina, nešto se izvede, napravi se dok si reko piksla, gotovo, je l’? Pametnom čoveku bi bilo preporučljivo da sa hladnim neodobravanjem isprati sve to što se događa, pa posle da krene u analizu ko se od toga okoristio. To se odnosi na većinu naših afera, uključujući ubistvo Zorana Đinđića.
Svetlana Lukić: Cilj bi trebalo da bude da se izazove ova frka, da se što pre reši pitanje nezavisnosti Kosova?
Miloš Vasić: Pa izgleda da je ideja bila da se napravi frka, da se obavi etničko čišćenje, da se dovrši, da popalimo crkve, naravno, to uvek – da to bude jedan od značajnijih koraka prema nezavisnom Kosovu. Oni su shvatili logiku međunarodne zajednice – da etnička zastupljenost na izvestan način ometa tu ideju. Ako ih nema, onda ih nema i gotovo je.
Malo drastičnije je sprovedena isto takva hrvatska strategija: izjurimo Srbe iz Hrvatske i onda šta ima da se borimo, nema ih i gotovo. Jes’ da nam ostavlja pustoš, ali nakotiće se Hrvati, pa će da nasele to polako.
Na Kosovu čak ni taj problem nemaju, ima ih dovoljno. I nije to bez neke… što su hrvatska crkva i vlast odjednom udarile, u poslednjih nekoliko godina, u veliku priču o beloj kugi i one budalaštine… Ljudi vide da imaju praznu teritoriju sa koje im je otišlo pola miliona ljudi. Sad to treba nekako napuniti i onda svi udaraju… kao “kampanja protiv prezervativa”, koju crkva vodi u Hrvatskoj, apsolutno je smešna. Ali, vidi se da ih svrbi.
Albance, bogu hvala, ne svrbi, s njihovom natalitetskom stopom i prosečnom starošću i uopšte demografskim pokazateljima. Njima je bitno da Srbe iskeširaju napolje i da budu, kako se to kaže, svoj na svome. Pa će posle oni već da se snalaze.
Mislim da oni rezultate naših ratova gledaju kao svršen čin s kojim oni ne znaju šta će, odnosno prag osetljivosti im još nije dodirnut. Samo se ne ubijaj mnogo. A drugi problem međunarodne zajednice jeste to što od ’90. godine nadalje, oni jedan prvorazredni problem kao što je balkanski sve vreme daju na rešavanje trećerazrednim ili četvrtorazrednim političarima. I onda se to posmatra kao “side show”, što bi se reklo u cirkusu – usputna predstava. Svakom je svoje dupe najdraže, da se vodi računa o eventualnim žrtvama. Ned’o bog da nam neko pogine.
Malo li se provodimo po Iraku i Avganistanu, još treba i ovde da počnu da nam ginu. Niko se nije potrudio da shvati šta je islam u Albanaca i Bosanaca. U Albanaca mnogo manje nego u Bosanaca čak. Tu je najrazblaženija moguća verzija. U životu nisam čuo za albanskog imama ili muftiju da je nešto rekao politički.
Bosanski su se još naučili da viču. Ovi jadnici ništa. Jednostavno, u Albanaca to sa verom nikakve veze nema. To je isključivo etnička stvar. Ja sam inače sklon da tražim najnormalnije razloge iza onih velikih, vrućih parola koje se valjaju. O vlasti je reč. Hoće ljudi vlast, pa da vidimo. Mnogo poreskih obveznika, lepo se trguje.
Svetlana Lukić: Kako ti se čini reakcija iz Beograda? Vlade, odnosno političara.
Miloš Vasić: To je ono… juče i danas imamo onu čuvenu stvar opisanu u staroj jevrejskoj poslovici – kad se barjak razvije, sva pamet je u trubi. Sad ima svi da trubimo isto i da se deremo, naravno, deremo se. Vidim, Čović se ističe naročito.
Ono što radi Čović jeste pametno. Čović diže cenu. Diže ulog cele priče. E, pustite nas da ne bismo… To je mudar potez. Već – ljudi, ne terajte nas do kraja, jer ako dođe do kraja, imamo i mi čime da mahnemo. A sve ostalo je manje ili više na fin način – busanje u prsa junačka. Ko je to rekao? Nenad Čanak u jednom trenutku, ’97-’98. godine: “Kosovo treba zamotati u sto maraka i ostaviti na ulici da uzme ko hoće.” Koja će normalna država da ima Kosovo u svom sastavu? E sad, što naše junačko, srpsko, istorijsko srce za tim boli?
Pa dobro, verovatno se i to da srediti na neki način. I u tom smislu, ja ne razumem zašto međunarodna zajednica ne insistira više na zaštiti tih svetinja i kulturnih spomenika. Da im se da neka vrsta eksteritorijalnosti i da to ostane, pa makar se vozili u oklopnim kolima do tamo. A naravno i ta albanska uspaljenost sada i trijumfalizam neće doveka trajati. Ali, bitno je da to ne izgori kao što sada gori, što je stvarno strašno.
Svetlana Lukić: Vidiš kako se namesti to, juče je završeno suđenje Saši Cvjetanu za ubistva civila u Podujevu. Mi smo možda zaboravili, hteli smo da zaboravimo, ali Albanci nisu zaboravili.
Miloš Vasić: Nisu. Kultura kosovskih Albanaca, antropologija kosovskih Albanaca jeste takva da nisu zaboravili i neće zaboraviti, koliko ja shvatam.
Duh Leke Dukađinija je, kao i u Crnoj Gori, prisutan i te kako. I kamo lepe sreće da ga se bolje drže. Ja sam nedavno čitao Kanone Leke Dukađinija. Ima krajnje razumnih upozorenja. Ali, kao i naši pravoslavci, tako se i oni drže svog čojstva i junaštva. To je sve nekakva razblićkana novokomponovana varijanta.
Sve to zapravo deluje nestvarno i veštački. Što je rekao Entoni Birts – to je sve punjeno strugotinom. Niti su ovi neki stvarni Srbi i pravoslavci, niti su oni stvarni Albanci, u smislu tradicije čojstva i junaštva, niti muslimani u smislu temeljnih vrednosti islama. Kao što ovi ne poštuju Amfilohija i patrijarha, tako i oni dole neće da poštuju… mislim da im Rugova lično izađe, ubili bi ga od batina, pretpostavljam, da pokuša da ih spreči. “Hobsovska situacija” – rat svih protiv sviju, a sa konačnom namerom protiv privremenog prisvajanja tuđe pokretne stvari i nekretnine, u ovom slučaju.
Svetlana Lukić: Bez obzira što si rekao da te sve ovo, na racionalnoj ravni, nije iznenadilo, da li te na nešto podseća? Da li je to bio neki deja vu?
Miloš Vasić: Malo mi je sve to zaličilo na ’91. godinu ovde, pa u Hrvata, pa gigantske napore da se uopšte rat u Bosni pokrene nekako. Uloga propagande, to je ono što me najviše isprepadalo.
Prepoznajem tačno matrice. Kad u noći između 1. i 2. marta ’91. hrvatska stanica policije u Pakracu nije pružila to zadovoljstvo da ubije onih 40 Srba koje su Večernje novosti”sutradan donele kao – 40 mrtvih u Pakracu. Dobro, bar su im sad njihovi partneri Albanci ponudili tu stvar, nisu morali da izmišljaju. Ali, vidim nameru iza toga. A sad, što je ta namera himerična, apsolutno slaboumna i, prema tome, neostvariva, to je drugo pitanje.
Ponekad mislim da se to ne radi zbog Srba na Kosovu, da se radi zbog nečeg drugog ovde. Nisu oni zapravo savršeno ravnodušni. Kao i svi nacionalisti, oni su zapravo žedni krvi svog naroda. Ako njihov vlastiti narod ne krvari, oni ne mogu da spavaju.
Ja se uvek setim naših velikih nacionalnih radnika koji su… legnu u krevet, mole boga da sutra Hrvati zakolju 40 beba u Vukovaru, pa da imaju o čemu da pričaju. E, isto tako, sad neki mole boga da Albanci pobiju još ne znam koliko Srba na Kosovu, pa da oni dođu do izražaja. Oni bez krvi svog naroda ne mogu da žive. To smo videli. To vidimo. I sve se plašim da ćemo to gledati još neko vreme.
Čega smo se sve nagledali za živa hadžije, ajde da vidim i Tomu Nikolića kao predsednika Srbije. ‘Ajde da vidim, ako smo preživeli onoga, preživećemo i ovoga. ‘Ajde dobro. Što se mene tiče, već sam premoren, ravnodušan i ne mogu u sebi da skupim energije za više od hladnog neodobravanja.
Svetlana Lukić: A za Koštunicu?
Miloš Vasić: Veoma je lepo videti da Koštunica sedi i nešto radi sad. Uostalom, ko mu je kriv kad se nije dovoljno odupirao u leto 2000. i u septembru 2000.
Čovek se ritao i vrištao, na kraju su ga ipak dovukli. Nikad neću da zaboravim 5. oktobar, ono veče, kad su ga jedva pronašli negde u čaršiji i dovukli ga da se malo i on obrati tom narodu, a taj narod ga je upravo izvikao za predsednika države. Pa eto kao – pristao je.
Dobro, evo mu sad. Jeste li to hteli? Hteli ste. Ajde da vas vidimo. Imate četiri godine fore, ako ne bude prevremenih izbora, a ne vidim zašto bi ih bilo dokle god imaju ovakvu većinu. Spreman sam ja da mu oprostim i socijalističku podršku. ‘Ajde dobro, neka. Ne razumem uopšte sad sitničave primedbe na račun Dragana Jočića i Zorana Stojkovića. Pustite, bre, ljude nešto da rade. Pustite me onog sa političkim suđenjem iz ’80-ih, pustite me s trafikama. Pa, dečko je mlad, pametan i energičan. Dajte čoveku da nešto radi.
I u krajnjoj liniji, više volim da imam ministra unutrašnjih poslova koji je prolazio kroz maloletničku delinkvenciju nego da ga nemam. Barem znam da je mangup sa ulice, zna o čemu se radi, a nije neko fino kabinetsko dete kojem svaka budala može da proda ciglu, kao što su prodavali cigle raznima, da sad ne pominjemo. ‘Ajde da vas vidim, radite. Neka i Radeta Bulatovića na čelu BIA, neka ga. Čovek je valjda pametan dovoljno da to drži pod kontrolom, nekako. Dobro, zapeli ste, evo vam.
Jedina opasnost je od gluposti, jedina opasnost je od nasedanja na jeftine ideološke podvale. Pretpostavljam da nisu toliko blesavi da će da se zalete sad u nekakav rat. Na svu sreću, matematika je takva da je to nemoguće.
Meni je savršeno svejedno da li će Sveta matera crkva da ima svoju ulogu u društvu kako su oni zamislili, da li će doći do nekih ispunjenja svetosavskih ideala ili već ne znam šta DSS-ovci vole da pričaju o tome. To mi ne smeta. Nek rade šta znaju. Ali, nek rade šta znaju isto tako i za takozvanu javnu korist, za dobro vaskolikog stanovništva Srbije. Gurnu malo privredu, srede malo administraciju. ‘Ajde dobro, ovo ih je svakako iznenadilo. Ja ne vidim kako bi bilo koja druga zamisliva vlada reagovala na njihovom mestu drugačije. Ljudi rade ono što se jedino dade uraditi u tom trenutku i to čak rade s merom i pristojnošću, koliko ja vidim. Išli su hamdiji Jusuf-Spahiću, kažu: “Izvini, brate. Dešava se.” Pa hajde, imaju i nož i kolač. Pa nek seku kako znaju.
Svetlana Lukić: Slušate Miletu Prodanovića, pisca i slikara.
Mileta Prodanović: Ja mislim da je svako normalan imao dosta razloga da juče, možda i danas, i svih ovih dana, bude dvostruko deprimiran, jer ovo što se dešavalo na Kosovu… mislim da nisu preterani izrazi koji su korišćeni – Kristalna noć ili pogrom. To je zaista bilo to. Mi možemo dosta teoretisati i tražiti razloge za sve ovo što se događa.
A opet, s druge strane, treba se staviti i u poziciju nekoga ko je u potpunoj panici, u nekoj zdravstvenoj stanici, crkvi ili stanu, okružen gomilom koja se ponaša iracionalno.
E sad, zašto smo dvostruko deprimirani? Ja zaista Bajrakli džamiju doživljavam kao deo mog rodnog pejzaža. Ljudi moraju da znaju da je Bajrakli džamija najstariji sakralni objekat na teritoriji grada Beograda. To je deo mog komšiluka i deo bogatstva Dorćola. Znači, imamo tragediju koja se dešava na Kosovu i imamo potpuno iracionalan i neprimeren odgovor sa ove strane. I ovo što se u Beogradu dogodilo, to ide samo na korist onih koji ovom narodu ne žele nikakvo dobro.
Ja sam vezan za baštinu, ne samo naroda kojem pripadam nego svih balkanskih naroda. I to što smo čuli od protosinđela Save Janića jeste nešto čega se ja pribojavam već dobrih 15-ak godina. Zaista treba videti šta se dogodilo i sa crkvama u Prizrenu, najpre sa Bogorodicom Ljeviškom. Ipak, svet bi morao da zna da bi stradanje Bogorodice Ljeviške bilo, recimo, u ravni podmetanja bombe u Katedralu u Amijenu, ili u Remsu ili u Kelnu. Eto to je, ne za ovaj narod, nego za ovu civilizaciju, koja će se ovih dana predstaviti na velikoj izložbi u Metropoliten muzeju, to je ekvivalent.
Što je Katedrala za Solzberi, za englesku tradiciju, to je Bogorodica Ljeviška ne samo za srpski narod nego za ceo vizantijski kulturni krug. Uzmite najopštije preglede vizantijske umetnosti i uvek ćete naći Bogorodicu Ljevišku, rame uz rame sa crkvom Svetog Klimenta u Ohridu, rame uz rame sa Gračanicom, sa Starim Nagoričanom, da ne govorim sa ranijim spomenicima kakvi su Sopoćani ili Mileševa.
Znači, to su vrhunci, ne samo umetnosti koja je nastajala u krilu ovoga naroda nego su to vrhunci velike vizantijske tradicije koja je pokrivala ceo istočni Mediteran.
Naravno, ja sam sličnu unutrašnju patnju imao i kada su bezumnici i ludaci pucali na Dubrovnik. Meni je naravno žao što se ovde i dalje misli da je neko palio gume u Dubrovniku. I kada su padale granate na Dubrovnik, ja sam mislio na ono što je… mislio sam, recimo, konkretno baš na Dečane, na Pećku patrijaršiju, na Bogorodicu Ljevišku i koliko oni mogu biti ugroženi.
Ta istorija mojih razmišljanja o ovoj tragediji vrlo je stara. Ja sam stanovao u ulici 29. novembra kada je umro Aleksandar Ranković. I kada sam sa svog prozora video gomile, reke ljudi koji hrle ka groblju, tada sam prvi put pomislio, zaista, da se ovom narodu može dogoditi nešto veoma strašno.
Kada sam zatim, nekoliko godina kasnije, tada sam živeo u Londonu… neko mi je doneo primerak Politike u kojoj je preko cele stranice postojala samo jedna reč – Ustav. Ja sam rekao: “Od sada više neću čitati te novine.”
Onda smo imali Gazimestan. Imali smo sve što nije trebalo da se dogodi. Ako bi i u novijoj srpskoj istoriji i u starijoj pokušavali da izdvojimo dve markantne ličnosti koje su odredile nas, sudbinu nas kao naroda, ja svakako moram da kažem da su to u srednjem veku – sveti Sava, i u novije vreme – Dositej Obradović. To su bile ličnosti koje su, pre svega, bile svesne svih škola koje je tada bilo moguće dobiti u svetu. I oni su znali jezik okruženja i znali su kako da se obrate, da za svoj narod dobiju najviše.
Sveti Sava je dobio autokefalnost crkve u Nikei, znajući na koju adresu mora otići i kakvim rečima i kakvim delima je to moguće ostvariti bez žrtava. To je genijalno.
Isto to, u moderno vreme, ostvario je Dositej, koji je od svojih savremenika bio percipiran kao “titan”, da bi kasnije njegovo delo, iz različitih razloga, bilo umanjivano, da bismo došli do toga da je danas, maltene, proklinjan. A ja tvrdim da bi Karađorđev ustanak, koji je takođe veliki događaj, bio mala istorijska epizoda da nije bilo Dositeja i da u korenu ove države kao države podjednako stoji i kulturni aspekat i civilizacijski, koji je Dositej doneo u ovu sredinu.
E sad, na kraju XX veka… uvek postoji neki novi svetski poredak. Znate, za feudalce je kapitalizam bio prava pošast i to je bio novi svetski poredak u tom trenutku. Vitalnost jednog naroda se možda meri po tome kako se u tim trenucima snalazi. I sad vi pogledajte na koga je pala kocka da bude taj koji će odrediti intonaciju kakvu je recimo u srednjem veku određivao sveti Sava ili u moderno vreme Dositej Obradović.
Kakve škole ima taj? Kad je Živković postao predsednik Vlade, svi su rekli – nema škole. Ja sam pogledao “Ko je ko u Srbiji”. Čovek je završio višu školu. Niko se nije setio da je pre njega na čelu ove države bio čovek koji je imao završenu samo osnovnu školu. To je Dobrica Ćosić. Ne znajući nijedan jezik, osim možda jezika Komenterne, on nije mogao da dokona da je novi jezik – jezik ljudskih prava. I da je pitanje Srba u Hrvatskoj tada ili na Kosovu, bilo postavljeno kroz prizmu govora o ljudskim pravima, mislim da bi cela slika bila drugačija i mi noćas ne bismo imali Bogorodicu Ljevišku u plamenu.
Budući da naš novi ministar policije dolazi iz stranke koja nije učestvovala u protestima protiv Miloševića, on možda ne zna da su nas na ulicama Beograda ’96. na ’97. tukli Marsovci u opremi koja izaziva strahopoštovanje ili strah, tačnije. Ovi koji su juče pokušavali da razgrnu tu gomilu, došli su nepripremljeni, kao da su došli da ih zamole da se sklone. Veoma je važno za sve nas to što se ispred džamije u jednom trenutku pojavio mitropolit Amfilohije. To što je on govorio veoma je važno. Mislim da je on sa svojim autoritetom i harizmom… i on i druge vladike naše crkve mogli su da iskoriste taj svoj ugled na sličan način i ranije. I velika je šteta za sve nas i za našu crkvu što ranije nije korišćen taj autoritet da se zaštiti manjina. Mislim da je to veoma važno.
S druge strane, i Amfilohije i svi ljudi koji su pokušali da unesu razum i red, oni su se suočili sa navijačima, sa huliganima. Nisu to bili ljudi koji su poreklom sa Kosova i imaju neku razumljivu povišenu emociju, višu od svih nas. To su bile prosto barabe.
Ja moram otvoreno da priznam da imam vrlo veliku averziju prema profesionalnom sportu u svakoj varijanti. I meni prosto nije jasno zašto se Dragan Džajić nije pojavio juče ispred džamije? Amfilohije je jedna vrsta duhovnog autoriteta, koji je tu da nas podseti da je Bog jedan i da bez obzira na to na koji se način mi njemu obraćamo, da je svetinja – svetinja. Ja vas podsećam, recimo, da je knez Mihailo lično obnovio tu džamiju u XIX veku, jer je u jednom trenutku Beograd ostao bez muslimanskog stanovništva. I onda je, sa obrazloženjem da se to čini za versku utehu putnika, knez Mihailo lično popravio tu džamiju.
E, kad smo već kod navijača, ja zaista očekujem da fudbalski klubovi Partizan i Crvena Zvezda, kao mašine za proizvođenje novca, investiraju i do kraja poprave štetu koju su učinili oni koji se predstavljaju kao njihovi navijači. To bi bilo verovatno najmanje što bi te sportsko-mafijaško profesionalne organizacije mogle da učine u ovom trenutku.
Znam da možda ovo što govorim nije popularno među vašim slušaocima. Ali, pored klanova koji su se bavili prodajom različitih supstanci, ljudi… pored čuvene građevinske mafije, postoji, to nije nikakva tajna, ta sportska mafija. I mene uvek čudi zašto svako ko dođe na vlast poželi da bude u upravnom odboru nekog od fudbalskih ili košarkaških klubova. I to je možda jedan od osnovnih razloga zašto ja gajim averziju prema tome. Znači, jednom su to bili Titovi generali, pa posle Dačić i sa prstenom onaj što je digao svoje devize – Marjanović. A sad, evo, vidim da su i nove vlasti tako pohrlile u rukovodstva sportskih klubova.
Ja sam uvek bio vrlo, vrlo kritičan prema devijacijama u našem poimanju nacije i tradicije. I mislim da imam pravo iz te pozicije da govorim i o tim devijacijama sa albanske strane. Mislim da je uništavanje baštine možda poslednji čin nestanka naroda sa tih prostora. Vi morate znati da je na teritoriji Albanije ta stvar učinjena mnogo ranije, čak i u međuratnom periodu, naročito u vreme Envera Hodže, gde su posebne hidrocentrale bile zidane, recimo konkretno u mestu Dalj. Čuvena centrala “Mao Cedung”, ona je potopila crkve sa freskama.
I danas kada nekom kažete da je bilo i te kako mnogo slovenskih spomenika na teritoriji današnje države Albanije, svi će reći da to nije tačno, možda malo na jugu. Bilo ih je i na severu, u skadarskom kraju, ali danas to više ne postoji.
E sad, očigledno je ocenjeno da je taj projekat uspešno odrađen i sad je čitavo Kosovo, u stvari, došlo na tapet. Ja sam, recimo došao do neke knjige koju su NGO u Albaniji objavili kao istoriju albanske kulture. I u tim knjigama ćete videti da su Albanci dominantno katolici, pravoslavnih muslimana skoro da nema. Zašto? Zato što su muslimani sada marketinški nepovoljna kategorija. Baš to prožimanje i ta neodređenost nekih delova balkanske istorije jeste kao dušu dala za nova čitanja i nova komponovanja. Tako ćemo, recimo, u toj knjizi saznati da su Albanci 1389. godine izgubili u bici na Kosovu, predvođeni princom Lazarom i pomognuti od još nekih drugih okolnih balkanskih naroda.
To se u krugovima Uneska i drugih vrlo protura, da ti spomenici koji sada polako nestaju sa Kosova, u stvari, uopšte i nisu bili srpski nego su bili albanski, koje su Srbi samo prefarbali. To je opet teza koja ide.
Konačni cilj možda i nije stvaranje neke nacionalne države, neke nove nacije kosovske, koja se sad možda razlikuje od albanske ili će možda doći do nekog ujedinjenja. Ne znamo šta će biti. Ali, prosto mislim da je više tendencija da, ranije je bilo to da jedna nacija treba da ima svoju državu, a sada mislim da nacija nije bitna, mislim da je bitna mafija. To se podjednako odnosi i na neke druge nerealizovane državne projekte na Balkanu. Znači, prosto je važno imati svoj bantustan, imati svoju potpunu kontrolisanu teritoriju, koja onda može biti relej za transport ljudi, narkotika, ovoga ili onoga.
Evo, ne znam zašto u vezi sa svim tim… to nacionalno talambasanje, zašto mi sad pada ta ideja nove vlade u Srbiji da mi kao građani treba da plaćamo odbranu naših zlikovaca pred Haškim tribunalom. To je strašno. To je potpuno nedozvoljeno. Ja bih možda bio za tu varijantu kada bi onaj mali što je slagao gajbice pa zaradio više nego svi slušaoci koji u ovom trenutku slušaju emisiju, više nego svi oni zajedno, dakle kad bi on te pare vratio poreskim obveznicima ove zemlje, od kojih su otete ’93. ili kasnije, a ne da ih vrti po zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza.
Tako da mislim da bi i novi predsednik vlade morao da konsultuje građane, a ne da donosi odluke tako naprečac. Neka, brate, taj genijalni mladić plati odbranu svoga oca. Vrlo je čudan splet okolnosti da je baš juče, na dan kada su počeli nemiri na Kosovu, u Beogradu osuđen čovek koji je ubio druge ljude, civile, decu. Mi moramo tek videti ko je šetao leševe po našoj zemlji i u ime koga. U moje ime, ne. I zato ne želim da plaćam odbranu niti Miloševića niti bilo kog drugog u Hagu.
Uvek treba dati sto dana vladi, da se ugnezdi, da shvati gde je došla. Pa hajde, daću im ja sto dana. Mada, moram da kažem da je količina onespokojavajućih stvari već u startu bila toliko velika da prosto ne znam kakvu će pravdu moći da određuje, deli i postavlja neko ko je spaljivao knjige. Mada sam čuo da je on sve radio po zakonu. Ali, znate i onaj što je puštao “ciklon B” u Aušvicu i on je isto radio po rasnim zakonima, koji su tada bili na snazi.
Vlada je nekako… kao neki, čini mi se… Hajde, dobro, mi imamo heraldički, kao i većina zemalja iz vizantijskog komonvelta, imamo tog orla sa dve glave. Mislim da naša vlada isto ima dve glave. Jedna će gurati ka ubrzanim reformama, koje će biti možda čak i efikasnije nego one koje je prethodna vlada, sve obazirući se previše na socijalni aspekat, vodila tom brzinom kojom je vodila. Znači, iznutra je to uvek izgledalo sporo. Spolja, kažu ljudi da je to bilo čak prilično brzo. Ali, moguće da će tehnokratski deo Vlade, koji je okupljen oko G17 plus, reforme čak i ubrzati.
Kakve će to konsekvence imati po naš život, to ćemo videti. A činjenica je da postoji druga glava te vlasti, koja je, u stvari, sa prethodnim režimom, ne oko DOS-a, nego prethodnim prethodnim, uspostavila određeni kontinuitet, pre svega na planu generalne konzervativnosti. Bojim se da je u pitanju čista rekonkvista, amnestiranje zlikovaca. I možda čak premijer ima lični problem sa ličnošću pokojnog Zorana Đinđića. Ja, pošto dolazim iz vizuelnih umetnosti, vrlo obraćam pažnju na govor tela. I sam čin preuzimanja vlasti, u trenutku kada se Zoran Živković rukuje sa novim premijerom, taj trenutak traje dugo, pamtite taj kadar, blicevi sevaju. Način na koji nekontrolisano odskače leva ruka našeg novog premijera nekako mi je ulio jedan duboki nespokoj.
Svetlana Lukić: Šta ćemo mi ako nam još, što je sasvim moguće i skoro izvesno Toma Nikolić dođe za predsednika?
Mileta Prodanović: Ne bih se ja toga bojao. Ako dođe Toma za predsednika, ne znam kakve su to ingerencije ali eto Mladića u Hagu za tri dana.
Svetlana Lukić: Slušali ste Miloša Vasića i Miletu Prodanovića. A sada govori novinar Petar Luković.
Petar Luković: U ovoj zemlji već godinama postoji neverovatan sentiment – Kosovo je Srbija, Sveta zemlja, Jerusalim. Mislim Kosovo nije Srbija. Kosovo nije Srbija. I Kosovo nikad neće biti Srbija. Hajde da kažemo jedanput istinu koju svi znaju. Ko ima mozga, on to zna. Hajdemo. Zašto? Pa, hajde da uvedemo vanredno stanje na Kosovu, ako je to Srbija. Ako je to Srbija, nek naše snage pomognu na Kosovu. ‘Ajmo ti i ja sutra u Prištinu, ako je to Srbija. ‘Ajmo bilo šta da uradimo. Naprosto, ne možemo ništa.
Ne možemo granicu da pređemo. Nesrećan Čović traži dozvolu od UNMIK-a da uđe u Mitrovicu. Dakle, mi s pravom mislimo – Kosovo je inostranstvo. Jebeš sad rezoluciju 1244. To je inostranstvo definitivno.
I ideje iz vlade da mi uvedemo vanredno stanje na Kosovu, a takvih je ideja bilo, čuli smo. To je kao ono – mi možemo da uvedemo vanredno stanje u Kataloniji sa istim validitetom, to je prvo.
Drugo, svi sad provaljuju kako je došlo do ove situacije. Niko ovih dana ne pominje kako je došlo do toga. Šta je bilo ’99. godine, ’98, ’97? Gde su zahtevi Ibrahima Rugove za kulturnom autonomijom Kosova ’93. godine? Finale je meni apsolutno bizarno i srpsko totalno – gde imamo ispred vlade Srbije miting taksista, gde se na kolima… prvo se popeli Ceca, pa dementno meso kriminalno koje se zove Kristijan Golubović i, na kraju, potpredsednik vlade Srbije koji se zove Velja Ilić ili već šta je, ministar za kapitalne investicije.
Pa to je slika i prilika Srbije. I ako se neko čudi zašto je nakon toga zapaljena džamija, ne mora da se čudi. Naime, ja sam sinoć na televiziji čuo izjavu Jočića a izjava je neverovatna. On je rekao da naša policija nije htela da ide na naš narod.
Dakle, naš narod ima pravo da radi šta mu god padne na pamet, jer naša policija neće ići na naš narod. Prema tome, možemo pljačkati, ubijati, paliti. A druga stvar, da je ta policija rezervisana za neki drugi narod. Dakle, policija radi samo protiv Albanaca, Muslimana, Roma, nemam pojma, Bugara, Hrvata. I to se sinoć videlo. Dakle ne verujem uopšte u priču da ta džamija nije odbranjena iz nekih razloga – bilo malo policije.
Naprosto, to je žrtvovano. I na kraju, kad sabereš sve što se desilo, koja je akcija naše Vlade? Pa Koštunica je razgovarao dva puta, tako je rekao, sa Holkerijem. Rekao je: “Čuli smo se dva puta”. Divno. “I mi smo uputili nekakav zahtev negde.” Odlično. Onda je neko otišao u Njujork da nešto radi. Super. I onda zaključak – idemo svi pred crkvu. Super. I to je to.
A druga stvar je u svemu tome da niko od tih ljudi, ama niko iz te nove vlasti, da budem iskren, gore je i gomila ljudi iz stare vlasti, neće da priznaju stvar koja je tako očigledna, koju Holbruk ponavlja kao mutav već pet-šest godina – nema Kosova u Srbiji. Svako ko je racionalan to zna. Ali, pošto kod nas niko od njih nije racionalan, onda imamo Kristijana Golubovića, Velju Ilića ili Cecu.
Ne znam ko peva, ne znam ko priča, ne znam ko kolje u tom slučaju. I na kraju, imamo finale, i to danas na CNN-u, BBC-ju ili u svim vestima – nije vest da su nesrećni Srbi na Kosovu, da su im zapaljene kuće, da su ubijeni, prognani, nego je vest da su zapaljene dve džamije.
Dakle, mi imamo potpuno obratni, uspešni antimarketing, neverovatan, ali neverovatan, uz podršku policije. Pazi, danas pročitam izjavu pomoćnika ministra policije koji kaže da oni nisu očekivali da će oni da napadnu džamiju. Pa bilo je tako jasno. Mislim, ja ne znam koji to znaci iz svemira treba da budu, pa da im kažu – e, mi idemo tamo. Zna se.
Ja sam danas bio u gradu u 12 sati, gde sam video klince koji igraju, pevaju, govore: “Ubij Šiptare. Ubij. Kolji. Zakolji.” Super. Odlično. 15 godina imaju. Kakav li će taj biti za tri godine, kad bude imao 18 godina? On je već s 15 godina potpuno formiran kao idiot. Pošto će nova vlada imati fenomenalan alibi, savršen alibi, mi ćemo sad tri meseca, četiri meseca slušati sve moguće priče. Pa nemojte nas zamajavati pričama o Haškom tribunalu, socijalnom programu, ekonomiji, privatizaciji, ne znam više o čemu, kad Kosovo gori, kad naši Srbi tamo gore.
Tako ćemo imati šest meseci. Slušaj Koštunicu. Šta je rekao Koštunica u roku od dva dana? Ja bih voleo da nađem čoveka koji može da mi interpretira šta je on rekao. Šta? Povodom čega? Šta? Pamtim samo da bi trebalo da se vidimo pred crkvom. To znam samo, to sam ukapirao. Konkretno, dakle trebalo bi da se ja sutra pojavim pred crkvom i šta onda? I?
Mislim, ako nam je bog jedina šansa, onda smo ga najebali. To ja vidim. Prema tome, mislim da je jedino rešenje užasno realno rešenje – to je da od tog Kosova što postoji, da se sačuva što se može sačuvati. Dakle, neki manastiri kao atrakcije albansko-srpske. Ali, život dole, očigledno, nema šanse nikakve. Nema šanse.
Uostalom, svi smo zaboravili šta se na Kosovu desilo pre deset dana. Meni je to palo na pamet i tog dana, da je to možda jedan od uzroka, trigerra, ikidača, kako kažu Englezi, – na Merdarima je Albancima predato 185 tela iz Batajnice. Znaš, 185 kovčega predati ljudima, to nije tako mala stvar. I verovatno je, siguran sam da je to jedan početak, inicijalna kapisla nečeg što na Kosovu postoji.
Prema tome, uverenje, ne samo međunarodne zajednice, već i odavde, da postaje pretpostavka da je kad je život miran – ne postoji. Ne postoji, pa to smo svi znali da ne postoji. Zašto se lažemo? Zašto ljude guramo dole kad znamo da ne mogu dole da prežive i da rade? Pomoć Kosovu? U kom smislu pomoć Kosovu? To se naši poslanici u Skupštini Kosova bave muralima koji vise u skupstinskim hodnicima a koji im kao vređaju nacionalna osecanja…
Jebo te, gledaš te murale, gledaš drvo a u šumi se dešava sve i svašta. Ma, mi smo fantazma narod, narod koji fiksira potpuno nebitne stvari. Pa, jebeš murale, mozaike, pa mislim, kockice male, da li su Albanci, da li imaju kečiće, šta me to interesuje. Ima mnogo bitnijih stvari od toga. Mi smo pet dana potrošili samo oko tih jebenih murala.
Mislim, obezbedite ljude tamo, aman, to je bitno. Ako ste ih već naterali da žive tamo i ubedili ih da je tamo sve super, pa onda im kaži – nije sigurno, ljudi, vratite se, aman. Jok, murali su nam bitni. Sad se mi čudimo što je na Kosovu ovako. Pa, naravno da tako jeste, pa ko je očekivao drukčije da bude? Pa, šta je očekivao – da će Albanci sada da dozvole da imaju enklave i da tamo Srbi budu, svašta.
Ovo je samo finale nečega što se dešava već deset godina, ljudi, pa nije ovo početak nečega. Nikad nisam razumeo zašto vlast laže te ljude, zašto ih ubeđuje da će oni živeti na Kosovu mirno, zašto ih ubeđuju da će Kosovo biti Srbija, zašto ih ubeđuju da ako još malo izdrže da će biti genijalno? Ne razumem. Jebeš istoriju, šta to sada ima veze ko je bio u XI, X, IX veku, nema to, ovo je XXI vek, 2004. godina, pa ne možemo da vratimo vremeplov. Ne može. Ne razumem uopšte, ne razumem.
Ima tri tačke. A – mi se iz Srbije ne možemo vratiti na Kosovo, odnosno B – možemo. Evo, Toma Nikolić, radikali, Vučić, pojma nemam ko, Vulin, SPS, svi ostali, Čović. Možemo, uzmemo armiju i idemo gore. C – bombardovanje, za dva dana, kompletno, po Srbiji. Super.
Pa, je li nam to ideja? Je l’ moguće da su svi u Srbiji, 90% ljudi, odbijaju da shvate činjenicu da Kosovo, ne znam po koji put da kažem, Kosovo nije Srbija. Kosovo nikad neće biti Srbija. Kosovo i Srbija nemaju veze. Ne kažem da je Kosovo nezavisna država. Nemaj pojma šta je. Neće možda biti nezavisno. Biće možda pod nekim protektoratom 50, 100 godina. Ali nema veze sa Srbijom.
Zaboravimo Kosovo, aman, ljudi, gledajmo da spasemo šta možemo. Pazi, izbori na Kosovu u Srbiji. Pazi, vlast, poslanici u skupštini, nemoj da me… stvarno izgleda kao čista zajebancija. Pet, ne znam koliko njih živi u Prištini u nekoj zgradi, zaključavaju vrata, blindirana, imaju radio i gore žive. Je li to život?
To me podseća stalno na scenu od juče, na autoputu Beograd–Niš. Kod Jagodine, tako kaže RTS, su Jagodinci patrioti su se spontano okupili na autoputu i zaustavili automobile. Što bih ja rekao – naljutio se pastir na selo, pa sebi odsekao onu stvar. Mislim, šta si uradio time što si zaustavio automobil?
Ali, ja čujem objašnjenje. Kaže tip sinoć – u zaustavljenim automobilima nalaze se i stranci koji će možda posle sat vremena, koliko su ih zadržali, da shvate tešku sudbinu srpskog naroda. Zabole kurac onoga vozača za jedan sat, ima da mu jebe majku što ga je zadržao, sad će on da misli o Kosovu. Šta da mu damo, možda neki tekst da mu objasnimo? Zaustavila ga budala usred noći na putu, ne može da se kreće i sad će on da… Kaže on – tako ćemo verovatno steći simpatije sveta i proširiti granice istine i bla, bla … Hej, hej…
Pa, imamo posla sa mentolima ne na malom nivou, imamo na milionskom nivou. Oni koji napadaju džamije, oni koji slušaju Kristijana Golubovića, Cecu i Velju Ilića, taksiste koji nemam pojma o čemu pričaju, oni koji su zaustavili autoput, pa misle da je to način da se to reši. Ne razumem. Danas je histerija po gradu, jurnjava na ovu ambasadu, na drugu, kamenicama. Pa, stani, bre,stani bre, jebote. Kod nas je sve užasno opasno, kod nas počinje sa jednim povodom, a završava sa potpuno šestim povodom. Kakve veze imaju Holanđani sa Kosovom? Neka mi neko objasni zašto Holanđani? Zašto ne Čileanci? Zašto su juče zvali da dođu taksisti da daju podršku? Zašto ne mesari, zašto ne krojačice?
Svetlana Lukić: Od toga što zovu Kristalna noć dole, nemoj i ovde da napraviš Kristalnu noć.
Petar Luković: Ne, nama treba duplo. Ako vi dole … mi ćemo vas jebati duplo. I ne samo vas, nego i ostale.
Mesec dana uoči bombardovanja, pamtim, srpska vlada je predložila Albancima pregovore. Da li se toga neko seća? Tamo otišao Toma Nikolić i profesor Marković i sedeli za onim praznim stolom, jer se Albanci nisu pojavili. Oni su rekli – mi smo ih čekali, oni se nisu pojavili. Tri dana su tamo bili. Pazi kad! Dva dana ili pet dana uoči bombardovanja, jebiga kad je već svima bilo jasno da dolazi bombardovanje. Dakle tada su ponudili pregovore. To je poniženje. ‚
A gde su bile sve one godine kad su odbijali razgovore? Neće oni da razgovaraju sa, ne znam, albanskim teroristima, nije teroristi, bili su separatisti. Nećete separatiste – imaćete teroriste. Mi se sada čudimo što su Albanci tako nadrkani. Pa, sad …Pa mislim, to je tako.
Svetlana Lukić: A je l’ ti se čini da Rugova i ovi ne drže stvar pod kontrolom? Da su malo poludeli, onako …
Petar Luković: Ja bih rekao da je albanski pokret, to se vidi već, ko vidi snimke i reportaže po Kosovu poslednjih godina, to je nešto najprimitivnije, najdivljije, najluđe, najimbecilnije. Mislim da takva vrsta, hajde ne mogu da budem fašista, naroda, ali takva vrsta države – pazi, države – ne postoji, to je šverc, krimi država. Takvi ljudi izgledaju tako… u Srbiji je strašno, a na Kosovu je najstrašnije na svetu. Mislim da to govori o tim ljudima uopšte.
I mene ne čudi uopšte ta njihova, mislim na Albance generalno… to ja znam iz svog iskustva, imaju jedno strašno osećanje – svi su Srbi isti… I ja sam bio, možeš misliti, i ja sam bio neprijatelj Albanaca, i meni je ovo što se sada dešava, nije samo ta vrsta osvete o kojoj govorim i nije to samo vrsta revolta, to je proces koji traje veoma dugo. Postoji genetska patološka mržnja prema Srbima, ali još je strašnije možda što smo to svi mi znali i ništa nismo učinili.
Ništa nismo učinili da tu mržnju svedemo na racionalni nivo, da pokušamo da pacifikujemo stvari, da smirimo. Ne, naša ideja je bila da se na takvu vrstu odnosa odnosimo još gore, i to je ono što me veoma nervira. Dakle, nije bilo ni pokušaja, to je taloženje zla.
Mi na Kosovu imamo taloženje zla koje traje već 20 i nešto godina. Ali izvini, ja pamtim, moram da pomenem i 1996. godinu, kada su počeli protesti. Jednog od prvih dana Vuk Drašković je zahtevao da budemo mirni, da imamo minut ćutanja za ubijenog albanskog dečaka na Kosovu. I svaka čast Vuku zbog toga, svaka čast njemu tada. Šta se promenilo u tih osam godina? Kao da smo izgubili tih osam godina. Hajde, izvini, da li je to bio trenutak koji je bio, gde sam se ja osećao ponosno što smo mi kao Srbi, kao demonstranti, kao protiv Miloševića, mi smo pokazivali jednu vrstu tolerancije koja je bila nezapamćena ovde.
Svetlana Lukić: Ovde neće da stoje mirno minut za ubijene Srbe sa Kosova, nego odmah hoće da se mlate.
Petar Luković: Ma kakav minut ćutanja.Nije to bitno. Ne da se mlatiš, obiješ trafiku, to ti je deo nacionalnog interesa, obiješ trafiku, uzmeš. Kad bi naši gledali šta je bilo u Španiji, rekli bi – pizde, šetaju sa svećama i ćute. Treba nešto da razbijemo, da zapalimo, da dignemo u vazduh, super je. I na kraju? Šta dobiješ na kraju?
Dobiješ priču o Srbima koji opet pale džamije, a priča o Srbima na Kosovu je pod G, F, Y, Znači, X. Da sam ja novinar CNN-a i da imam vest da je zapaljena džamija u Beogradu, u Nišu je minaret pao, i da imam izjavu onog tipa koji kaže: “Koliko god oni budu pravili džamije, mi ćemo da ih rušimo.” Oslonjen je na rame policajca dok priča, by the way, to je meni kao tipu sa CNN-a super vest.
U Španiji je pre sedam dana eksplodiralo 14 bombi i u vozovima, vlakovima, poginulo 200 ljudi, 1650 ljudi je povređeno. Da li si ti čula ili bilo ko od nas da je jedan čovek povređen, da je jedna ambasada arapska napadnuta? Jer, očigledno ima veze sa Arapima. Dakle, bilo je mirno, dostojanstveno i bilo je stvarno dramatično. Moram da kažem da kad čovek vidi onu nemu masu koja hoda ulicama, bez reči, sa svećama, to izgleda stvarno strašno, čovek mora da se naježi i mora imati nekakvu predstavu o tome.
Šta se kod nas podrazumeva pod protestom, demonstracijom? Kod nas je sve tuča. Danas dan kad čuješ da Srbija nije mala, nije mala – triput ratovala, i opet će ako bude sreće… Znaš onaj stih koji se nije baš često govorio, danas ga ponovo čujem. Danas sunčano vreme, lepo, božanstveno, u normalnim okolnostima super grad, sve, ali ti imaš 250 manijaka koji to pričaju. Ne osećaš se lepo. Mislim, moramo da imamo nekakav… Znam, strašno je kad pale kuće, strašno je kad pale crkve, to je najgore na svetu, ali u informaciji mora da postoji neka vrsta balansa, celovite procene kako je to počelo, šta to rade.
Pa, nisu oni počeli da pale kuće bezveze, nešto je pre toga bilo. Zašto mi ne možemo da imamo normalan protest građanski, normalne demonstracije, normalno izražavanje tuge i tragedije? Zašto ne možemo nikako, nikako, samo smo jednom u životu – to je smrt Đinđićeva – gde smo videli prvi put i jedini put kako ta kolona ide. Ispostavilo se, mesec dana nakon toga, da 70 posto ljudi iz te kolone pljuju tog čoveka u čijoj su koloni bili.
Pa, zar nije danas tabla Đinđićeva isčupana? I to je vest, to je glavno u stvari. Dakle, taj Đinđić ne samo što je mrtav nego je đubre. Ovi protesti nisu samo protiv Albanaca, ovi su protesti, kao što vidiš u Novom Sadu, protiv Čanka, protiv ustaša, protiv zastave Vojvodine, protiv Đinđića… To se širi, zašto Holanđani? Zašto da ne? Zašto holandska ambasada? Pa, why not?
Svetlana Lukić: I Uroš Šuvaković se pojavio zajedno sa Cecom i socijalisti i sad u parlamentu daju izjave regularno…
Petar Luković: Pa, super, pa da. Šta je Toma Nikolić govorio? Ako NATO uđe na snagu, Šiptari više neće biti. Šta bi? Uđe NATO, a Šiptari, kao ih on zove, tamo su svi. Pa, ’98. godine je to Kosovo pripadalo Srbiji. Jeste. Je li tamo bila policija? Jeste. I šta je policija radila? E, pa ti Lukoviću previše pitaš, šta je radila. E, pa sad jebiga, kako ste vi počeli to, to je vaša stvar. Mislim ne možeš očekivati da 4-5 godina ti ljudi kažu sebi – super, primićemo srpsku vojsku kao da je deo KFOR-a. To samo idiot može da predloži. Pa kaži, budi Koštunica, budi junak pa kaži – ljudi, mi ništa ne možemo da učinimo.
Imamo dve varijante – da ne učinimo ništa, što činimo vrlo redovito i pod B – da pozovemo sve dobrovoljce, vojsku, žene, pojma nemam, mesare, taksiste, idemo svi na Kosovo pa da se bijemo ponovo. Odlično, super. Pa mislim ako si takav tip, pozovi, pa da vidimo.
Danas slušam klince – idemo na Kosovo. Pa jebote ..Mislim, idemo na Kosovo. Danas je na vladi bilo, čuo sam, naravno, ko će da pravi transparente sutra na mitingu. Kojadinović – on je organizator. Meni je palo na pamet da će glavna dilema biti da li će biti napisano – “Nedamo Kosovo” zajedno napisano, ili “Ne damo Kosovo”, što nikad nije napisano. Uvek je zajedno – nedamo Kosovo. Naravno da je to psihološki – ne damo Kosovo, ne možemo da razdvojimo čak ni to, a kamoli Kosovo. Dakle, nedamo Kosovo, to je jedna reč.
Celog života je tako bilo, ali uvek, svaki miting je – nedamo Kosovo, zajedno napisano. Dakle, to je glavno, ko će da pravi transparente, da li će Paja da priča ili neće, da li će da priča Amfilohije ili neki drugi ludak. Razumeš, to je poenta, a niko neće da kaže činjenice – ljudi, pa Kosovo nije u Srbiji. I nije Kosovo u Srbiji. I trebalo bi napraviti špicu na radiju u kojoj se kaže – Kosovo nije Srbija. Džingl, veselo – Kosovo nije Srbija, da to uđe u uši.
Ja bih voleo da je Jadran srpski, genijalno bi bilo, ali nije. Ne može da bude, tačka, gotovo, završena priča. Zaboravimo te priče šta bismo mi voleli. Super, pa još tamo do Moskve, pa rudnici, pa Nemci, pa sve robovi naši, super, odlično. Ceo svet je naš.
Ne bi me stvarno iznenadilo sutra da se naprave demonstracije za Miloševića. Ozbiljno ti kažem. Danas sam usred grada čuo pesme o Karadžiću i o Mladiću. Sada možda neki glas, alt, da kaže – a Slobodana? Onda bi se to pridružilo. Verovatno je neko zaboravio, nemam pojma.
Dakle, Đinđić je za sve kriv. On je isporučio Miloševića, obezbedio verovatno Albancima… Nije napao Albaniju, nije vratio Kosovo, pustio Albance da rade šta god hoće. Mislim, Čeda i Beba – to je već klasika. I to imaš iz dana u dan. Pazi, Miodrag Popov podržava Aleksandra Tijanića u borbi protiv mene. Super je, ali krug se zatvorio.
Krug se zatvara, ali na potpuno ludački način. Svi oni za koje sam iskreno verovao da će pre 4-5 godina biti u zatvorima, ponovo su izmileli i ponovo ti ljudi nama pričaju. Dao sam primer Siniše Vučinića, ali je sinoć Siniša Vučinić na BK govorio deset minuta o Kosovu. Mislim, kojim povodom? U kojoj funkciji? Ne razumem zašto?! Who the fuck is Siniša Vučinić?
Željko Simić, ovo moram da kažem. Željko mali Simić neki dan isto na nekom … Dakle lopov, lopov dokumentovano. Televizija ga, odnosno kamera ga snimi kako sat i po krade. Ustaje, uzima pare, vrati se. Uzima ponovo pare, malo mu. Pa parfem koji gura u gaće i onda vidi da mu je to nezgodno pa vadi pare. Uzima vitamine, multivitamine je krao tom prilikom. Taj čovek sad govori o Bebi Popoviću – kaže da je to, ne znam, maneken Feral Tribjuna … I ‘ajde sad ti budi normalan pa kaži – kakve veze ima – Željko lopov mali Simić sa Popovićem i sa … Kakve oni veze u životu imaju.
Ne. Neko je rekao – ‘ajde da snimimo ovaj teks, pa ‘ajde pusti. Na kraju, uvek stoji jedna rečenica koja je moj favorite džingl – Kosovo nije Srbija, džingl, džingl. Nema, Kosovo nije Srbija, i dok ne počnemo to svi da pevamo – to je to. Ponavljam ovo već 10 godina – Kosovo nije Srbija. Nikad neće biti Srbija i nikad Srbija neće biti Kosovo. Nikad u životu.
Možemo samo da se šetamo oko granice, podižemo više ili manje erektivnu borbenu gotovost i to je sve. Ništa više. Možemo da molimo da nas puste unutra, da nas vrate – i to je sve. Nema toga, gotovo je. Završena je priča ’99. godine, završena je u junu, Kumanovskim ugovorom. Završena je priča o Kosovu i to neka svima bude jasno.
Emisija Peščanik, 19.03.2004.
Peščanik.net, 19.03.2004.