Smelost nade

Barak Obama je 2006. objavio knjigu Smelost nade, koja predstavlja njegov lični manifest i koja je jedna od najprodavanijih knjiga u SAD. Ovih dana pojaviće se i njen prevod u našim knjižarama.

Naslov je dobila po rečenici iz propovedi sveštenika Džeremaje Rajta, koju je Obama upotrebio kao moto svog govora na konvenciji Demokratske stranke, koji je 2004. održao prilikom izbora tadašnjeg demokratskog kandidata za predsednika SAD, Džona Kerija. U susret ovogodišnjoj konvenciji Demokratske stranke, koja će biti održana od 25. do 28. avgusta, objavljujemo prevod Obaminog govora sa konvecije 2004:

 
U ime velike države Ilinois, zemlje Linkolna i raskrsnice naše nacije – dozvolite mi da izrazim najdublju zahvalnost za privilegiju da vam se obratim večeras na ovoj konvenciji. To je posebna čast za mene jer budimo iskreni, moje prisustvo na ovoj sceni je prilično neugledno. Moj otac je bio strani student, rođen i odgajan u malom selu u Keniji. Odrastao je čuvajući koze, a školu je završio u trošnoj kolibi. Njegov otac, a moj deda, bio je sluga, domaća radna snaga kod lokalnih Britanaca.

Moj deda je sanjao veliki san za svoga sina. Teškim radom i istrajnošću moj otac je uspeo da dobije stipendiju za školovanje na magičnom mestu – u Americi – koja je sijala poput svetionika slobode i jednakih šansi za mnoge koji su tu stigli pre njega. Tokom studiranja, moj otac upoznaje moju majku. Ona je rođena na drugoj strani sveta, u jednom gradu u Kanzasu. Tokom depresije, njen otac radio je na naftnim platformama i farmama. Dan posle Perl Harbura, moj deda se prijavljuje u vojsku i priključuje Patonovoj jedinici marširajući kroz Evropu. Moja baka je za to vreme kod kuće podizala dete i radila na postrojenju aviona bombardera. Nakon rata, oboje su studirali uz pomoć G.I. Bill-a,^[1] kupili su kuću koristeći mogućnosti koje pruža F.H.A,^[2] a kasnije se preselili na Havaje.

Moji roditelji nisu delili samo neverovatnu ljubav, već i trajnu veru u mogućnosti ove nacije. Dali su mi afričko ime, Barak, što znači “blagosloven”, verujući da u tolerantnoj Americi ime ne može da postane preprekom uspehu. Maštali su da me upišu na najbolje škole u zemlji, iako nisu bili bogati, jer u darežljivoj Americi ne morate biti bogati da biste ostvarili svoje potencijale.

Oboje više nisu živi. Ipak znam da me ove noći gledaju i da su veoma ponosni. Oni stoje ovde – i ja stojim ovde večeras, zahvalan na raznolikosti mog nasledstva, svestan da san mojih roditelja živi kroz živote mojih predivnih kćerki. Stojim ovde i znam da je moja priča deo jedne veće priče o Americi, da dugujem svima koji su došli pre mene i da je jedino u ovoj zemlji na celoj planeti, moja priča moguća.

Večeras smo se okupili ovde da potvrdimo veličinu naše nacije – ne kroz visinu naših oblakodera, ili moći naše vojske, ili kroz snagu naše ekonomije. Naš ponos baziran je na veoma jednostavnoj pretpostavci, sročenoj u deklaraciji sastavljenoj još pre više od 200 godina:

Smatramo ove istine očiglednima: svi su ljudi stvoreni jednakima, njihov Tvorac ih je obdario neotuđivim pravima, među kojima su: pravo na život, slobodu i pravo na potragu za srećom.

U ovome leži istinska genijalnost Amerike – u veri u jednostavne snove, u ostvarenja malih čuda; u tome da uveče uđemo u sobu svoje dece znajući da su zaspala sita, obučena i bezbedna; u tome da možemo slobodno reći i napisati šta mislimo bez straha od iznenadnog lupanja na vrata; u tome da možemo imati ideju i pokrenuti sopstveni biznis bez plaćanja mita; u tome da možemo učestvovati u političkim procesima bez straha od odmazde i da će naši glasovi biti izbrojani – bar u najvećem broju slučajeva.^[3]

Pozvani smo da na ovogodišnjim izborima ponovo potvrdimo naše vrednosti i obaveze, pozvani smo da ih se držimo protiv teške realnosti i da vidimo koliko smo dorasli zaostavštini naših predaka i njihovom obećanju datom budućim generacijama.

Amerikanci, demokrate, republikanci i nezavisni, kažem vam večeras: čeka nas još mnogo posla, još mnogo posla za radnike koje sam sreo u Gejlsburgu, Ilinois, koji gube svoja radna mesta zbog seljenja Majtaga u Meksiko, pa sada moraju da se takmiče sa sopstvenom decom kako bi dobili posao koji se plaća sedam dolara na sat; imamo još mnogo posla da uradimo za oca koga sam nedavno sreo, koji je izgubio posao i koji se guši u suzama pitajući se kako da plati 4500 dolara mesečno za lekove svom bolesnom sinu koji ne uživa zdravstvene olakšice na koje je računao; moramo više da uradimo za mladu ženu iz istočnog Sent Luisa i za hiljade drugih poput nje, koji imaju dobre ocene, želju i volju, ali nemaju novac za odlazak na studije.

Nemojte me pogrešno razumeti. Ljudi koje sam sreo – u malim gradovima i ogromnim metropolama, u restoranima i parkovima – ne očekuju da vlada reši njihove probleme. Oni znaju da moraju vrlo naporno da rade i oni to žele. Ako odete u oblast u blizini Čikaga, ljudi će vam reći da ne žele da se novac koji daju za porez troši na vladine agencije ili Pentagon. Ako odete u bilo koje predgrađe ljudi će vam reći da vlada sama ne može da nauči našu decu da uče; oni znaju da su roditelji tu da podučavaju decu da ne mogu uspeti ukoliko ne podignemo njihova očekivanja, ugasimo televizore i ugušimo klevete koja govore da crnačka omladina sa knjigama u stvari imitira belce.

Ljudi ne očekuju da vlada reši sve njihove probleme. Oni ipak duboko u sebi osećaju da i sa tek malenom promenom u prioritetima možemo učiniti da svako dete u Americi ima priliku za pristojan život i da vrata mogućnosti budu otvorena za sve.

Oni znaju da mi možemo bolje. I oni žele taj izbor.

Na ovogodišnjim izborima, mi nudimo taj izbor. Naša stranka odabrala je čoveka koji će nas voditi, čoveka koji objedinjuje najbolje što ova zemlja nudi. Taj čovek se zove Džon Keri.

Džon Keri razume ideale ove zajednice, njenu veru i odanost zato što je njima oblikovan njegov život. On je posvetio sebe ovoj zemlji kroz svoju herojsku službu u Vijetnamu, zatim kroz godine rada koje je proveo kao tužilac i guverner, potom kroz dve decenije rada u Senatu SAD. Iznova i iznova, viđali smo ga kako donosi teške odluke, iako su mu bile dostupne i one lakše.

Njegove vrednosti, njegov život i rad potvrđuju ono što je najbolje kod nas. Džon Keri veruje u Ameriku u kojoj se naporan rad nagrađuje; pa umesto da kompanijama koje poslove iseljavaju preko okeana ponudi smanjenje poreza, on im nudi mogućnost da stvaraju radna mesta kod kuće. Džon Keri veruje u Ameriku u kojoj svi Amerikanci mogu da sebi priušte zdravstvenu zaštitu istovetnu onoj koju imaju političari u Vašingtonu.

Džon Keri veruje u energetsku nezavisnost, tako da ne budemo taoci profita naftnih kompanija ili sabotaža stranih naftnih polja. Džon Keri veruje u Ustavom definisane slobode koje su od naše zemlje stvorile državu na kojoj nam zavidi ceo svet. On nikada neće žrtvovati naše osnovne slobode i prava, niti koristiti veru kao polugu podele među nama. Džon Keri veruje da u opasnom svetu rat ponekad mora biti opcija, ali da nikada ne sme biti prva i jedina opcija.

Nedavno sam u Ilinoisu upoznao mladog čoveka po imenu Šejmus. Bio je to momak prijatne spoljašnosti – visok, plavih očiju, sa šarmantnim osmehom. Rekao mi je da se priključio marincima i da naredne nedelje putuje u Irak. Dok sam slušao njegove razloge zbog kojih se prijavio, njegovu apsolutnu veru u našu državu i njene lidere, njegovu posvećenost dužnostima koje ima prema svojoj zemlji, pomislio sam da je taj mladi čovek sve ono što se nadamo da će naša deca postati. Ali onda sam se zapitao: „Da li služimo Šejmusu onoliko dobro koliko on služi nama?“

Pomislio sam na devet stotina muškaraca i žena – sinova i ćerki, muževa i supruga, prijatelja i komšija koji se neće vratiti u svoje rodne gradove. Pomislio sam na porodice koje se bore da prežive bez pune plate svojih bližnjih, ili na one čiji su se voljeni vratili bez dela tela ili oštećenih nerava, a koji i dalje nemaju dugoročne zdravstvene povlastice, jer su rezervisti.

Kada naše mladiće i devojke dovodimo u tako opasnu situaciju, imamo ozbiljnu obavezu da ne falsifikujemo podatke ili skrivamo istinu o tome gde ih šaljemo, imamo obavezu da zbrinemo njihove porodice dok nisu tu, da vodimo računa o vojnicima i po njihovom povratku i da nikada, nikada ne idemo u rat bez dovoljno trupa koje bi izvojevale pobedu, obezbedile mir i osigurale naš ugled u svetu.

Biću potpuno jasan. Mi imamo realne neprijatelje u svetu. Te neprijatelje moramo naći. Oni moraju biti gonjeni. I oni moraju biti pobeđeni. Džon Keri to zna. I jednako kao što poručnik Keri nije oklevao da rizikuje svoj život kako bi zaštitio živote onih koji su zajedno sa njim služili u Vijetnamu, predsednik Keri neće oklevati ni jednog trenutka da upotrebi našu vojnu silu kako bi sačuvao bezbednost i sigurnost Amerike.

Džon Keri veruje u Ameriku. On zna da nije dovoljno da samo neki od nas uspeju – pored našeg čuvenog individualizma, postoji još jedan sastojak u sagi Amerike – uverenje da smo svi povezani kao jedan narod. Ako u južnom Čikagu postoji dete koje ne ume da čita, to me se tiče, iako to nije moje dete. Ako postoji stariji građanin koji ne može da plati za svoje lekove i koji mora da bira između plaćanja kirije i kupovine lekova, to čini moj život siromašnijim, iako on nije moj deda. Ukoliko je porodica arapskih Amerikanaca uhapšena bez mogućnosti da im se obezbedi advokat ili pošteno suđenje, to narušava i moje građanske slobode.

To je ono osnovno uverenje: ja sam zaštitnik svoga brata, ja sam zaštinik svoje sestre. To koji pokreće ovu zemlju. To je ono što nam dozvoljava da ostvarujemo svoje lične snove, a da i dalje budemo jedna američka porodica. E pluribus, unum. „Iz mnoštva, jedinstvo“.^[4]

I sada, dok razgovaramo, postoje oni koji se pripremaju da nas podele – spin doktori, tvorci negativnih reklamnih spotova koji prihvataju takvu politiku. Kažem im svima večeras – ne postoji liberalna i konzervativna Amerika, postoje Sjedinjene američke države. Ne postoji crna i bela Amerika ili latino i azijatska Amerika – postoje Sjedinjene američke države.

Analitičari dele našu zemlju na Crvene i Plave države; Crvene za republikance, Plave za demokrate. I za njih imam nove vesti. Mi slavimo svemogućeg Boga u Plavim državama i ne volimo da nam se savezni agenti šunjaju po bibliotekama u Crvenim državama. U Plavim državama treniramo za malu ligu i da, imamo prijatelje homoseksualce u Crvenim državama. Postoje patriote koji se suprotstavljaju ratu u Iraku, a ima i patriota koji ga podržavaju. Mi smo jedan narod, i svi se zavetujemo pred zvezdicama i prugama naše zastave, svi branimo Sjedinjene američke države.

I na kraju, zbog čega se ovi izbori održavaju? Da li mi učestvujemo u politici cinizma ili u politici nade? Džon Keri traži od nas da se nadamo. Džon Edvards traži od nas da se nadamo. Ne mislim ovde na slepi optimizam – kada se gotovo namerno, a iz neznanja, misli da će nezaposlenost nestati ako ne govorimo o njoj ili da će se kriza zdravstvenog sistema rešiti ukoliko zanemarimo taj problem. Ne, govorim o nečemu mnogo važnijem.

Govorim o nadi robova koji sede oko vatre i pevaju pesmu o slobodi, o nadi useljenika koji kreću ka udaljenim obalama, o nadi mladog poručnika mornarice koji hrabro patrolira deltom Mekonga, o nadi sina vodeničara koji se usudio da prkosi sudbini, o nadi mršavog deteta sa smešnim imenom koje veruje da u Americi ima mesta i za njega. Nadi koja prkosi teškoćama! Nadi koja prkosi neizvesnosti! Govorim o smelosti nade!

I na kraju, to je naš najveći Božji dar, temelj ove nacije. Vera u još neviđene stvari. Vera da dolaze bolji dani.

Verujem da možemo poboljšati situaciju u kojoj se srednja klasa nalazi i da radničkim porodicama možemo obezbediti nove mogućnosti. Verujem da možemo zaposliti nezaposlene, skućiti beskućnike i odvratiti mlade širom Amerike od nasilja i očaja. Verujem da nam pravedni vetar duva u leđa i da, stojeći na raskršću istorije, možemo napraviti pravi izbor i suočiti se sa izazovima pred nama.

Ameriko! Ako večeras osećaš istu ovu energiju koju ja osećam, ako osećaš istu potrebu koju i ja osećam, ako osećaš istu strast koju i ja osećam, ako osećaš istu nadahnutost nadom kao i ja – ako uradimo ono što moramo uraditi, onda ja ne sumnjam da će kroz celu zemlju, od Floride do Oregona, od Vašingtona do Mejna, ljudi u novembru ustati i da će Džon Keri postati predsednik, a Džon Edvards potpredsednik, da će ova zemlja potvrditi svoje obećanje i da će posle ovog dugog političkog mraka doći svetliji dani!

Hvala vam mnogo svima! Bog vas blagoslovio! Hvala vam!

 
Barak Obama, senator države Ilinois na na Nacionalnoj konvenciji Demokratske stranke,
FleetCenter, Boston, 27. jul 2004.

Preveo Miloš Ćirić

Peščanik.net, 13.08.2008.

Srodni link: “The Audacity of Hope”