Hronična kriza
Suviše se okolnosti steklo u zbivanju koje je okončano trijumfom Aleksandra Vučića da bi to bila čista slučajnost. Jedno moguće objašnjenje je logika istorijskog procesa i sila koje njim upravljaju. Drugo je teorija zavere, urota tajnih centara moći koji upravljaju marionetama na srpskom dvoru. Treće je božja volja. Sklon prvom, oprezan u odbacivanju druga dva objašnjenja, pokušaću ovde da razmislim o smislu onoga što se dogodilo.
Nacija je podstaknuta da izabere jako vođstvo. Ona je to i učinila, odgovorivši čak i preko očekivane mere na politički projekat koji joj je predstavljen. Jako vođstvo ima svoju svrhu. Ono se u sistemu koji je ovde uspostavljan ne javlja često, štaviše ono je srazmerno retka pojava između razdoblja različitih koalicionih, oligarhijskih ili nejasno artikulisanih političkih uprava. To je nešto poput vanrednog stanja. Jako vođstvo ima bespogovorni autoritet i ograničene su mogućnosti da ono bude kontrolisano. Može da dejstvuje u dijapazonu od visoke efikasnosti do čvrste ruke. Smisao uspostavljanja jakog vođstva je priprema zemlje za odgovor na kriznu situaciju.
Krizna situacija ovde je konstanta, u akutnoj formi od kraja osamdesetih, u hroničnoj oduvek. Skloni smo da kriznu situaciju na koju je Vučić odgovor vidimo u bezizlaznom socijalnom i ekonomskom stanju, koje zahteva hitno, a po mogućstvu i čarobno rešenje. Slaba nacionalna ekonomija vodi u život zasnovan na zaduživanju, dovodeći nas na prag dužničkog ropstva. Stvari su tako prikazane: ključna tema je ekonomija i u toj sferi će se delovati u kontekstu poznatog, ne idealnog ali podnošljivog međunarodnog političkog okruženja.
Da je to baš tako, ne bi bilo potrebe za vanrednim izborima ni za uspostavljanjem jakog vođstva. Bilo bi dovoljno da Vučić, kao neosporni autoritet, imenuje izvršioca i dâ mu odrešene ruke da izvede reforme za koje izgleda postoji konsenzus, pogotovo u pogledu njihove prirode – one su teške i bolne, ali nužne i neminovne. To bi mogao da bude Radulović ili možda neko draži Vučiću. Umesto toga izvedeni su vanredni izbori, pribavljena apsolutna većina i sprema se konstituisanje vlasti na bazi te većine, koja samo sopstvenom neodlučnošću ili protokom vremena i delovanjem raznih otpora može da bude učinjena drugačijom od jake, čvrste i autoritativne.
Smisao uspostavljanja takve vlasti treba tražiti u čisto političkoj sferi. Funkcionisanje nacionalne ekonomije ili postojanje parazitskog, koruptivnog sistema u trouglu privreda-politika-država jesu posledica, ispoljavanje političkog sistema i političke konstelacije u kojoj se ova zemlja nalazi. Pokušaću ovde da opišem pomenutu konstelaciju.
Širi okvir
Ukrajinska kriza baca u senku činjenicu da je region zapadnog Balkana poslednji deo Evrope, zapadno od Turske i postsovjetskog prostora, u kom ne samo da nije dovršen nego se stalno iznova postavlja pitanje da li je stabilno i otpočeo proces evroatlantskih integracija. U Bosni i Hercegovini i na Kosovu na delu su međunarodni protektorati. Bosna je nefunkcionalna država u kojoj ratno stanje nije zamenio održiv koncept zajedničkog života. Krhki mir u Crnoj Gori zasniva se na trenutnoj volji ili nemoći Srbije da zloupotrebljava tamošnju srpsku zajednicu. Makedonija je uslovno suverena zemlja što joj garantuju zapadni pokrovitelji, ali i albanska zajednica i njeni susedi to pitanje uvek mogu da zaoštre.
Albanija je upetljana u postjugoslovenske odnose zbog ideja Velike Albanije, a ekonomskom zaostalošću uklapa se u region iz kog je samo Hrvatska ušla u EU i u NATO. Ali ni odnos Hrvatske prema srpskom nasleđu ne ukazuje na to da je ova zemlja čvrsto stala na put koji je vodi sa Balkana. Konačno, Srbija, koja ne priznaje Kosovo, ne zna šta bi s Republikom Srpskom, hoće u EU ali ne u NATO, i ako je svima jasno da je to zbog traume bombardovanja, manje su jasni pokušaji da se držanje zemlje izvan NATO-a idejno i politički utemelji. Svi pobrojani otvoreni problemi i sve nedovršene države deo su pozornice na kojoj je u prethodnih sto godina rešavano srpsko nacionalno pitanje.
Srpsko nacionalno pitanje ostaje otvorenim u polju suprotstavljenih uticaja Zapada i Rusije. Zapad je za nas komplikovan pojam, to su EU i SAD, pojedine evropske prestonice, čak i Ljubljana i Zagreb, nekada podeljene i suprotstavljene ali najčešće sposobne da postignu konsenzus u pristupu Srbiji. Koliko je odnos Zapada i Rusije u stvari nerazrešen i dinamičan vidi se jasno upravo ovih nedelja u Ukrajini, a Srbija se tradicionalno nalazi u polju gde se prelamaju uticaji dva geopolitička bloka.
Razočarana u neuspeh Jugoslavije da osmisli sopstvenu budućnost posle Tita, Srbija je od polovine osamdesetih promenila nacionalnu paradigmu i jugoslovensku ideologiju zamenila velikosrpskom. Suština velikosrpske ideologije je u nastojanju da se srpska nacija u duhovnoj a onda i političkoj i državnoj sferi ujedini na području rasprostiranja jednog crkvenog naroda, pravoslavnog srpskog naroda. Ta ideologija zahuktavala se u XIX da bi slobodno delovala u XX veku i na pragu svoje realizacije transformisala se relativno iznenadno u jugoslovenski projekat. U krizama Jugoslavije dvadesetih, tridesetih, pa onda osamdesetih vraćala se na scenu kao idejna paradigma za politički život srpske nacije.
Ideologija velikosrpskog nacionalizma obnovljena je u doba propasti Jugoslavije. Vododelnica, trenutak preumljenja, bilo je publikovanje Memoranduma SANU. Personifikacija procesa je Dobrica Ćosić. On ostaje duhovni otac nacije kroz celo razdoblje koje uz sve mene traje i danas. Prvu etapu epohe velikosrpskog nacionalizma predstavlja vladavina Slobodana Miloševića. Druga etapa je vladavina DOS-a i svih njegovih frakcija od 2000. do 2012. Treća etapa, a videćemo da li će trajanjem dostići prve dve, jeste vladavina naprednjaka, stabilizovana Vučićevim trijumfom.
Tri pitanja
Smisao uspostavljanja jake vlade Aleksandra Vučića je prikupljanje snaga za Vaterlo velikosrpskog nacionalizma. Na horizontu se naziru događaji koji vode u završnu bitku u kojoj velikosrpski nacionalizam, prikupivši sve svoje snage, treba da se izbori za pravo na opstanak ili da završi na groblju političkih ideja, u ropotarnici istorije.
Nema sumnje da je Aleksandar Vučić autentični velikosrpski nacionalista i u toj ideologiji treba tražiti idejnu osnovu delovanja njegove buduće vlade. Ekonomska politika, koja se sada predstavlja kao ključna, kao i druge javne politike samo su sredstvo kojim se obezbeđuje bivstvovanje Velike Srbije, u jednom savremenom spoljnopolitičkom kontekstu. Velikosrpska politika naučila je kroz prethodnih četvrt veka da prihvati svoje domete u spoljnoj politici i da uspostavi nekakav kompromis s neprijateljskim okruženjem. Briselski sporazum je poslednji ispit koji je položila, ali ne i završni. Suočena s ograničenjima u međunarodnom okruženju, ona se okreće konsolidaciji u unutrašnjoj politici. To se možda najbolje vidi kroz kulturnu politiku prethodne vlade, projekat proslave jubileja Milanskog edikta ili forsiranje javne upotrebe ćirilice u Vojvodini.
Homogenizacija i mobilizacija političke javnosti nije, kao devedesetih, direktno opravdana nacionalističkim razlozima, ali se nacionalistički okvir delovanja vlasti, njenih satelita i njima naklonjene publike podrazumeva. Protivnici su tajkuni i njihovi plaćenici, medijski i politički tako „obrađeni“ da na jednu reč sa nadležnog mesta mogu da budu optuženi kao izdajnici nespornih nacionalnih interesa.
U svojoj spoljnoj politici režim koji se uspostavlja suočiće se, kako to sa Srbijom uvek biva, sa otvorenim pitanjima konstitutivnog karaktera – tzv. nacionalno-državnim pitanjima. To su pitanja koja, dok ne budu razrešena, sprečavaju Srbiju da se harmonično uklopi u svoje spoljnopolitičko okruženje. Tu se prepoznaju tri pitanja – Kosovo, Vojvodina i Republika Srpska.
Srbija je daleko odmakla u prihvatanju secesije Kosova, ali treba očekivati da će s vremenom rasti pritisci da se to pitanje konačno zatvori formalnim priznanjem nezavisnosti. Dosadašnje iskustvo uči nas da uveravanje zapadnih diplomata da se od nas to neće tražiti govori upravo suprotno, da će takav zahtev u pogodnom trenutku biti ispostavljen. Elementarna logika nameće zaključak da će najkasnije prilikom prijema u članstvo EU Srbija biti primorana da prizna nezavisno Kosovo, kako bi svoju politiku uskladila s politikom EU i kako u Uniju ne bi bio unet jedan nerazrešen konflikt.
Pitanje Vojvodine naizgled ne pokazuje konfliktni potencijal. Jelko Kacin je, međutim, nedavno u ime EU pomenuo to pitanje, a takve stvari se ne dešavaju slučajno. To nam govori da se Vojvodina nalazi u agendi EU i da će doći na dnevni red. Uostalom, Vojvodina u ustavnom sistemu Srbije zauzima iščašen, asimetričan položaj zadržan iz jugoslovenskog državnog ustrojstva, ali lišen stvarnih sadržaja, što izaziva neminovne frikcije u političkim odnosima i zahteva rešenje ili u smeru veće autonomije ili u smeru konačne unitarizacije.
Konačno, najveći potencijalni problem za Vučićevu vlast biće Republika Srpska. Stanje u Bosni i Hercegovini je neodrživo, država ne može da vrši svoje funkcije i nalazi se u sličnom stanju paralize kao Jugoslavija krajem osamdesetih, samo u mnogostruko goroj ekonomskoj i socijalnoj situaciji, mada sa izduvanim ratnim entuzijazmom. Zapad koristi priliku da ospori i samo postojanje RS i dejtonsko ustrojstvo BiH, dok Dodik s druge strane dobija ozbiljnije utemeljenje za svoju secesionističku politiku, jer sada može da upotrebi i kosovski i krimski presedan.
Završna bitka
Vučić je svakako svestan težine ovih otvorenih nacionalnih pitanja, morao ih je biti svestan i kada je formiranjem Napredne stranke s Nikolićem ušao u bitku za stvarnu vlast u Srbiji. Briselski sporazum ukazuje i na to kako Vučić namerava da se s tim pitanjima nosi. Proces pregovaranja s Kosovom pod okriljem EU na najvišem političkom nivou osmislio je Nikolić, a vodio ga je Dačić. Zasluge za briselski sporazum pre svih ipak ima Vučić. Nikolić je vrlo rano postavio svoje crvene linije na tragu ranijih politika Koštunice i Tadića. Dačić je ušao u proces otvoreno se zalažući za podelu Kosova. I jedan i drugi modifikovali su svoje politike prema glavnom toku koji je u pozadini formulisao i pred nacijom odbranio Vučić, a koji je podrazumevao faktičko priznanje Kosova u integralnom obimu, sa uključenim većinski srpskim severom.
Vučićeva zamisao je, dakle, slična politici Miloševića u Dejtonu – konstruktivno pregovaranje s ciljem da se do sporazuma dođe, bez ikakvih prethodno definisanih „crvenih linija“. Rezultat takvog pregovaranja je uspostavljanje održivog suživota velikosrpskog nacionalističkog projekta i prema njemu neprijateljskog međunarodnog okruženja.
Ukratko rečeno, Vučić namerava da se sa Zapadom (i Rusijom, u meri njenog uticaja) dogovori o tome koliku mu zemlju ostavljaju na apsolutnu upravu. Učiniće sve neophodne ustupke da bi dobio zaokružen državni sistem u kome može da upravlja u skladu sa svojim ideološkim uverenjima i političkom kulturom koju je u poslednje dve godine demonstrirao – političkom kulturom jednog autokrate. Problem sa takvom politikom je u tome što je ona po pravilu kratkog daha.
Svaki balkanski diktator dobija prećutnu (nekad i više od toga) podršku da u svojoj prćiji radi šta hoće dok se ne konsoliduje njegovo okruženje, a kada se uljuljka u udobnosti velike vlasti, on se suočava s iznenadnim zaokretom. Najbolje je to osetio Milošević koji je poverovao da mu je posle Dejtona dozvoljeno da sa SR Jugoslavijom čini šta hoće, da bi posle krize oko lokalnih izbora 1996. bio otpisan i protiv njega bilo okrenuto kosovsko pitanje.
Crkveni narod
Ovde tvrdim da je velikosrpski nacionalizam nelegitimna ideologija. Postoji izvesna konfuzija oko značenja termina velikosrpski nacionalizam. On se obično vezuje za ekstremistički u konceptu i zločinački u realizaciji projekat stvaranja Velike Srbije do granica Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, dok nasuprot njemu stoji srpski patriotizam, odbrana legitimnih nacionalnih interesa. Granica između velikosrpskog nacionalizma i srpskog patriotizma je maglovita, pa u tom smislu Milošević, Koštunica ili Tadić mogu biti svrstani i na jednu i na drugu stranu.
Predložio bih ovde jednu drugačiju definiciju velikosrpskog nacionalizma. To je nacionalna ideologija koja zasniva srpsku naciju na pripadnosti Srpskoj pravoslavnoj crkvi, zanemarujući pripadnost kulturnoj, jezičkoj zajednici (srpskohrvatskoj, jugoslovenskoj) ili teritorijalnoj i političkoj (avnojskoj Srbiji ili njenim prethodnicama, Kraljevini Srbiji i Vojvodini). Velika Srbija je u stvari teritorijalni okvir delovanja SPC u Otomanskom carstvu XVII veka.
Ideologija koja izvlači direktan kontinuitet nacije iz jedne konfesije u jednoj predmodernoj imperiji je antimoderna i zato u samoj svojoj biti sadrži seme konflikta sa zapadnom, modernom, evropskom civilizacijom. Taj konflikt je i realnost političkog postojanja Srbije, pogotovo od majskog prevrata 1903. kada je velikosrpski nacionalizam postao zvanična državna ideologija, pa sve do danas kad se spremamo za odsudnu bitku posle koje bi on konačno mogao da bude odbačen.
Po ovoj definiciji velikosrpski nacionalizam nije sam po sebi zločinački, ali mu je imanentan konflikt, a s takvim konfliktnim potencijalom ekstremisti dobijaju priliku da čine zločine. Gore od toga, svi „vernici“ velikosrpskog nacionalizma, branioci „legitimnih nacionalnih interesa“, pre ili kasnije nađu se u situaciji da brane zločine ili u njima saučestvuju. To je samo posledica činjenice da je velikosrpski nacionalizam nelegitiman sam po sebi; upravo zato elite rado traže utočište za Srbiju negde na istoku, gde njena ideologija neće dolaziti pod udar preispitivanja usklađenosti s evropskim vrednostima, vrednostima moderne, zapadne civilizacije.
Zabluda Aleksandra Vučića
Verujem da Vučić veruje kako je moguće da sa Zapadom konačno uspostavi sporazum kojim bi bio okončan vek srpskog lutanja, i kojim bi bilo dozvoljeno da se na jednoj, ma kolikoj, teritoriji uspostavi država i društvo zasnovano na ideologiji velikosrpskog nacionalizma. Takođe verujem da je takvo Vučićevo uverenje duboka zabluda. Velikosrpskom nacionalizmu nikada neće biti dozvoljeno da se trajno konsoliduje kao legitimna ideologija unutar jednog evropskog društva.
Država Srbija – ili bolje rečeno „srpske zemlje“ danas – zasniva se na ostacima Miloševićevih tekovina s kraja osamdesetih kada je on tadašnjem subjektu jugoslovenske konfederacije, takozvanoj užoj Srbiji, priključio Vojvodinu i Kosovo i pridružio Crnu Goru, a zatim u ratu stvorio Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku. Od tog konglomerata ostala je Srbija sa nepotpuno integrisanom Vojvodinom i sa poslednjim koncima suverenosti nad Kosovom, i Republika Srpska kao subjekt neodržive bosanske složene države.
Dosadašnja logika istorijskog procesa išla je u prilog tezi da Srbiji neće biti dozvoljeno da zadrži ništa od tekovina Miloševićevog političkog delanja, i da će se ići do vraćanja na pređašnje stanje faktički osmočlane jugoslovenske konfederacije koja se raspala. U jednoj fazi tog procesa Vučić će morati da zastane i shvati da je prevaren, da stane u odbranu svog političkog projekta i uđe u odsudnu bitku za opstanak velikosrpskog nacionalizma.
Srpska levica
Ako je tačna teza da je smisao apsolutne većine koju su građani na izborima dali Aleksandru Vučiću u uspostavljanju jake vlasti koja će povesti odsudnu bitku za opstanak projekta velikosrpskog nacionalizma, postavlja se pitanje da li postoji alternativa ovako mračnoj slici budućnosti.
Ideologija velikosrpskog nacionalizma prihvaćena je masovno u jugoslovenskoj javnosti krajem osamdesetih od strane onih koji su se smatrali Srbima. Ona je bila živa kao tradicionalna ideološka paradigma među Srbima tokom cele savremene istorije, u većem delu dvadesetog veka transformisana, sakrivena ili stavljena u drugi plan u odnosu na zvanične jugoslovenske ideologije, i spremna da u godinama agonije Jugoslavije preuzme primat u sferi društvenih ideja.
Problem je u nedostatku alternativnih ideja koje bi osmislile suštinu države Srbije, srpske nacije i njenog položaja u svom okruženju. Krajem osamdesetih svaka jugoslovenska ideja bila je kompromitovana; jedino je Ante Marković na kratko uspeo da osmisli Jugoslaviju kao prosto interesno udruženje nacionalnih republika čija bi održivost bila oslonjena na Evropsku uniju i njene fondove. Takođe, i Veljko Kadijević je u jednom trenutku davao nagoveštaje da bi mogao da krene stazama Jaruzelskog i omogući održanje Jugoslavije silom, dok se ne osmisle dalji koraci.
Za razliku od srpske desnice, tradicionalno vezane za projekat velikosrpskog nacionalizma, srpska levica tradicionalno nacionalnu državu vidi kao ćeliju nadnacionalnih integracija, od Balkanske federacije Svetozara Markovića preko Titove Jugoslavije do Evropske unije. Nacionalnost se u takvim projektima svodi na folklorni momenat, pa ni nacionalne granice nisu od suštinskog značaja jer smo svakako svi zajedno u jednoj nadnacionalnoj utopiji.
Ovakve ideje je u godinama velikosrpskog nacionalizma promovisala takozvana druga Srbija, na stranačkom planu UJDI i SRS, kasnije GSS, pa u novije vreme LDP. One se nadovezuju na realno državno iskustvo komunističke Jugoslavije, posebno kratak period vlasti srpskih liberala oko 1970.
Problem sa ovim, recimo, anacionalnim ili građanskim konceptom srpske države je u jednostavnom odnosu snaga – nacionalisti su tokom moderne istorije uvek bili neuporedivo brojniji, a kada god bi levičarske i/ili građanske ideje došle u priliku da budu vladajuće suočile bi se sa erupcijom vulkana nacionalističke strasti – najbolji primer je spontano okupljanje na sahrani Aleksandra Rankovića 1983. kao prolog za događanje naroda koje će uslediti.
Ako se vratimo u današnji trenutak, videćemo da je na političkoj sceni uspostavljena polarizacija sa SNS i Vučićem na jednom polu, u fazi trijumfa, i DS na drugom, u fazi debakla. Sve ostale stranke su u ovoj polarizaciji irelevantne, bilo zato što su na izborima pale ispod cenzusa, bilo zato što su se pozicionirale kao saučesnici u Vučićevom projektu. Ova polarizacija nema za temu odnos prema nacionalnom pitanju. Tu je u pitanju lični odnos netrpeljivosti dva stara rivala, Vučića i Đilasa. Tu se radi i o SNS-u koji izvodi čišćenje Srbije od svih tekovina višegodišnje vlasti DS, ali i uopšte svih frakcija uključenih u petooktobarski prevrat. Tu je, konačno, reč i sukobu navodnih boraca protiv korupcije i reformatora, nasuprot onima koji su navodno uspostavili koruptivni sistem i uništili nacionalnu ekonomiju.
Međutim, lako je moguće da se ova polarizacija i ovaj rivalitet prevedu na nacionalni plan, gde su protagonisti vlasti vrlo iskusni u podeli Srbije na patriote i izdajnike. Demokratska stranka stari je kandidat za ulogu izdajnika, koju je igrao Đinđić kada je u vreme bombardovanja pobegao od Miloševićevih odreda smrti u Crnu Goru, ali i kasnije kad se od istih odreda smrti neuspešno branio kao premijer Srbije. Boris Tadić učinio je veliki napor da probije Koštuničin sanitarni kordon i stranku uvede u nacionalno pravoverni tabor.
Pošto je Đilas preuzeo stranku i pošto ju je napustio Tadić, a oko nje se okupili ljudi kao Vesna Pešić i Zoran Živković, DS je za svakog pravovernog nacionalistu postala sumnjiva. Demokratska stranka sama za sebe tvrdi – u izbornoj kampanji tako se pozicionirala, a i sve činjenice idu u prilog toj tvrdnji – da je jedina ozbiljna opozicija i nosilac političke alternative vladavini koja se uspostavlja.
Ako je izgledno da će Srbija pod Vučićem biti gurnuta u okršaj zarad ostvarenja nacionalističkih ciljeva velikosrpske ideologije i ako je tačno da je Demokratska stranka jedina opozicija i realna alternativa vlasti koja Srbiju u te okršaje vodi, razmotrimo kakav je nacionalni program ove stranke.
Demokratska stranka
Demokratsku stranku obnovili su 1990. ljudi različitih nacionalnih ubeđenja. Od doslednih velikosrpskih nacionalista poput Koštunice, Ljubomira Tadića, Čavoškog i Nikole Miloševića, do anacionalnih intelektualaca sa levice poput Mićunovića i Đinđića. Demokratska stranka nikada nije formulisala naročit nacionalni program kao odgovor na izazov akutne krize Jugoslavije. Čini se da je uverenje bilo da je velikosrpski nacionalizam kao preovlađujuće uverenje u intelektualnoj, pa onda i celokupnoj srpskoj javnosti tako snažan da se uopšte ne dovodi u pitanje, i da ne može i ne treba da bude predmet promišljanja. Tako se DS nekako nevoljno našao u poziciji da kritikuje korake Miloševićevog režima, ali ne i njegov opšti pravac i smer.
Uprkos tome, DS je od početka doživljavan kao nedovoljno nacionalan, pa su ga prvo napustili Milošević i Čavoški, a zatim je Koštunica izdvojio DSS. Bilo bi za očekivati da se stranka posle toga pozicionira na drugačijem pristupu nacionalnom pitanju. Ona to međutim nije učinila. Štaviše, 1992. svrstala se u politički tabor doajena velikosrpskog nacionalizma Dobrice Ćosića. Stranka je izgubila mnoge pristalice (uključujući i ovog autora) posle ideje da kao protivkandidata Slobodanu Miloševiću na prvim predsedničkim izborima ponudi – kraljevića Tomislava! Na izbore je izašla bez svog kandidata, dozvolivši da se njeno biračko telo slobodno opredeljuje između dvojice militanata – Miloševića i Draškovića. Sredinom devedesetih stranka je, uzimajući zdravo za gotovo velikosrpski projekat i njegove tekovine, davala podršku Republici Srpskoj u retkim trenucima kada je Milošević vodio razumnu politiku koja je vodila dejtonskom sporazumu.
Najtragičnije razdoblje u delovanju DS je vreme kada je Đinđić kao premijer Srbije, posle početne benevolentnosti Zapada, počeo da se suočava s politikom prema Srbiji koja se nije razlikovala od politike prema Miloševiću. Dok se upinjao da pred Zapadom odbrani ono što je bez preispitivanja uzimano kao nacionalni interes, Đinđić se našao na meti najstrašnije kampanje, u kojoj su se protiv njega urotile sve „patriotske“ snage, čineći atentat mogućim i poželjnim ishodom.
Boris Tadić je svojim porodičnim i intelektualnim zaleđem garantovao da je prava osoba da DS konačno etablira kao „sistemsku“ stranku u sistemu baziranom na velikosrpskom nacionalizmu. Skretanje DS-a sa Tadićevog puta ima nekoliko posledica. Stranka je opet predmet omraze „patriota“ i nacionalističkog establišmenta. Od nje je otpao Tadić i odneo sa sobom ljudski i ideološki prtljag nacionalizma. (Konačno, LDP je izgubio smisao postojanja jer je tokom Tadićevih godina nastao kao stranka „čuvara vatre“ Đinđićevog duha, jednog nenacionalističkon DS-a. Kada se sam DS vratio tom duhu, potreba za Jovanovićevom organizacijom je nestala.)
DS devedesetih nije prvi put manifestovao nesnalaženje građanske Srbije u formulisanju proevropskog, modernog nacionalnog programa kao alternative vladajućoj ideologiji. Kao zagovornik jugoslovenskog nacionalnog jedinstva, DS je 1921. odustao od svojih ideja i pristao da sa radikalima donese Vidovdanski ustav, kojim je zacementirano velikosrpsko viđenje Jugoslavije i trasirana njena sudbina. Godine 1945. DS je pristao na Titov koncept – naravno, nije imao alternativu, ali je činjenica da je prihvatio opet većinsko, sada komunističko rešenje nacionalnog pitanja. Devedesetih, DS je opet pristao da joj naciju definiše neko drugi – umovi iz Akademije i crkve, i Milošević kao izvođač radova.
Stekli su se dakle uslovi u kojima bi DS prvi put u svojoj istoriji adekvatno odgovorio na najveći izazov i samostalno i slobodno formulisao stav građanske Srbije – šta je srpska nacija i u kakvoj državi treba da živi.
Novi program
Smernice za nacionalni program Demokratske stranke polako se kristališu. Konstituisanje srpske nacije kao crkvenog pravoslavnog srpskog naroda nije legitimno, već u suprotnosti sa zakonitostima koje važe u modernoj Evropi. Nacija koja može da konstituiše političku zajednicu jeste skup građana države, priznate i nesporne Republike Srbije, formirane na tradicijama dva državna entiteta iz devetnaestog veka, nastala u borbi za oslobođenje srpskog naroda od strane vlasti – Kneževine (Kraljevine) Srbije i Vojvodstva Srpskog – Vojvodine.
Proces prisajedinjenja Vojvodine Srbiji ostao je nedovršen. Zaputivši se u Veliku Srbiju 1918. Vojvodina je stigla u Jugoslaviju. U njoj je posle 1945. a posebno posle 1974. afirmisala svoju državnost, koja je ukinuta Miloševićevom intervencijom u ustavni poredak 1989. Logika istorijskog procesa traži poništavanje Miloševićeve intervencije i vraćanje na ustavno stanje koje joj je prethodilo. Prisajedinjenje Vojvodine Srbiji treba da bude izvedeno ponovo, kao jedan perfektan legalni i demokratski proces, sa otvorenim svim opcijama i uz referendumsko izjašnjavanje građana, od secesije preko federalnog ustrojstva države, političke ili teritorijalne autonomije, do unitarizma. Federacija entiteta nastalih na bazi uže Srbije i pokrajine Vojvodine bilo bi najprirodnije rešenje.
Budući da srpska nacija prestaje da bude crkveno utemeljena, i Kosovo prestaje da bude kolevka nacije i postaje jednostavno teritorija. Srbija je nesumnjivo imala legitimne interese na Kosovu 1912 – istorijska prava, etničku zastupljenost, moralni kapital žrtve etničkih progona kojima su Srbi u prethodna dva veka svedeni na manjinu. Srbija je uspela da obezbedi i vojnu silu kojom je tu teritoriju osvojila; a vojna sila će joj na kraju Kosovo i oduzeti. Srbija je međutim osvajanje Kosova osmislila u duhu svoje crkvene ideologije, dajući mu mitski karakter osvete za kosovski poraz.
Prebacujući jedan teritorijalni dobitak s geopolitičkog na duhovni plan, Srbija je dugoročno izgubila zemaljsko Kosovo. Njena uprava na toj teritoriji tokom čitavog veka bila je loša. Ona nije uspela da integriše albansku zajednicu, ni da posluži kao agens njene modernizacije, već ju je držala u stalnom antagonizmu.
Kosovo je u Jugoslaviji doživelo modernizacijski bum, ali to se desilo u društvu zasnovanom upravo na negaciji velikosrpske ideologije. Kada se velikosrpska ideologija osamdesetih vratila na vlast, i Albanci su ponovo postali građani drugog reda. Secesija Kosova ima svoju demokratsku i istorijsku logiku i zato mora da bude formalno priznata.
Napuštanje koncepta crkvenog naroda odvaja bosanske Srbe od Srbije – u širem smislu oni su naš narod u onoj meri u kojoj su to i Bošnjaci, pa zatim Crnogorci i Hrvati, jer svi delimo zajednički jezik, ali Srbiji u smislu moderne političke zajednice oni ne pripadaju. Pitanje Republike Srpske i revizije dejtonskog sporazuma nameće se kao ključno spoljnopolitičko pitanje na kom će se lomiti sudbina Vučićeve vlade.
Suština podrške koju je sa Zapada nesumnjivo dobio Vučić za projekat koji je doveo do njegovog trijumfa, leži baš u uverenju da je potreban jak igrač u Beogradu, sposoban da stavi potpis na vratolomni zaokret u pogledu ustrojstva Bosne. Taj zaokret ne vodi nužno unitarizaciji Bosne – moguće je da se Dodik nagodi sa zapadom i zadrži nekakav dualni status države. Sigurno je da pravac promena vodi funkcionalnoj bosanskoj državi i da razdvaja puteve Beograda i Banjaluke, ostavljajući Beogradu da kreira svoju novu naciju na teritoriji priznate Republike Srbije.
Skiciranim stavom prema nacionalnom pitanju, Srbija se u suštinskom smislu vraća na stanje koje je prethodilo Miloševićevoj intervenciji u ustavno uređenje Jugoslavije. Time se raspad Jugoslavije dovodi do krajnje konsekvence tako što svi njeni konfederalni entiteti dobijaju državni status, a (uža) Srbija i Vojvodina kreću s te crte u nov državni projekat koji treba da bude zamisao Demokratske stranke.
Pitanje za Demokratsku stranku nije da li će neko zameniti Đilasa i da li bolja marketinška strategija može da joj podigne rejting sa 6 na 7 ili 10 odsto. Izazov za ovu stranku je da anticipira turbulentne događaje koji dolaze, u kojima će Srbija ujedinjena pod čvrstom rukom Aleksandra Vučića ući u borbu da odbrani ono što je ostalo posle 25 godina sprovođenja programa velikosrpskog nacionalizma. I više od toga – ta borba sublimira dvesta godina moderne srpske istorije, a posebno težak i strašan srpski dvadeseti vek.
Demokratska stranka je pred izborom, ne da li će je voditi ovaj ili onaj funkcioner, već da li će naći snage da formuliše alternativni politički program, da se stavi na stub srama kao izdajica nacionalnih interesa, a da onda, posle neminovnog poraza nacionalista, sa svojom alternativnom politikom preuzme kormilo zemlje i usmeri je konačno na stabilan kurs ka Evropi, evroatlantskim integracijama, Zapadu i modernosti.
U Beogradu, 3. aprila 2014.
Peščanik.net, 05.04.2014.