Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić
Novinar Politike Aleksandar Apostolovski je u pravu: ne postoji direktna veza između lomljenja stakla na izlogu Kuće ljudskih prava, u noći između 21. i 22. januara 2016, i tekstova objavljenih u Politici o „američkim“ donacijama za domaće medije i nevladine organizacije. „Bezobrazluk“ je, podiže ton Apostolovski, „povezivati tekstove objavljene u Politici sa agresijom na Kuću ljudskih prava“. On i tekstove svoje koleginice Jelene Popadić, ispravno, u skladu s ovdašnjim žurnalističkim žargonom, smešta u žanr istraživačkog novinarstva: reč je, piše on, o „istraživačkim tekstovima“ o „načinu finansiranja“ domaćih medija i nevladinih organizacija novcem iz inostranstva. Ovde je, znamo, istraživačko i ono novinarstvo koje otkriva svima već poznate ili lako dostupne istine.
1.
Iz istraživačkih tekstova Jelene Popadić tako smo saznali da u Srbiji dakle postoje nevladine organizacije i mediji kojima finansijska podrška stiže iz inostranstva (pod inostranstvom se u ovom konkretnom slučaju podrazumevaju isključivo Sjedinjene Države). Pored toga, Popadić nam daje i podatke sa jednog, inače svima dostupnog sajta, o visini primljenih donacija. Apostolovski će reći – „podaci su iz zvaničnih američkih izvora, pažljivo proveravani i sterilno saopštavani“. Međutim, kada su pojedini mediji i organizacije prigovorili da ti iznosi nisu tačni, Politikina istraživačica poslala je depešu autorima sajta sa kog je skidala podatke da provere o čemu je reč. Ovako Popadić:
„Svi ti podaci, koji podrazumevaju uplate velikih fondacija na račun srpskih nevladinih organizacija, uredno su zabeleženi na sajtu američkog Fondacija centra. Reč je o ustanovi koja postoji već 60 godina i čiji saradnici prikupljaju podatke o saradnji organizacija civilnog društva širom sveta. Proveru podataka vrše ukrštanjem podataka iz čak 35 različitih izvora informacija. Sarađuju sa velikim brojem donatora. Prihvatam da se, i pored svih tih provera, ovoj američkoj ustanovi kojoj redovno stižu podaci o svim donacijama, možda potkrala i neka greška. Zato sam sve primedbe upućene Politici iz nezavisnog društva novinara Vojvodine, Fondacije ’Slavko Ćuruvija’ i ’Južnih vesti’, prosledila Fondacija centru. Primedbe su poslate elektronskom poštom, a troškove prevoda snosiće naša redakcija. Gorim od znatiželje da vidim da li će Fondacija da promeni podatke na svom sajtu, ali sam skeptična budući da nisu pružili nikakve dokaze u reagovanjima na dosije Politike.“
Toliko o istraživačkom novinarstvu.
Apostolovski će reći i da se njegova koleginica uzdržala od kvalifikacija: Popadić je, kaže on, iznela suve („sterilno saopštene“) podatke bez komentara. Apostolovski bi kritiku razumeo da je Politika zaista vodila „harangu na nevladine organizacije zapaljivom retorikom i uvredljivim optužbama. Ali, u istraživačkim tekstovima o načinu njihovog finansiranja objavljivane su samo sume novca i imena finansijera, bez ikakvih uvredljivih prideva“. To je već laž. Koleginica Apostolovskog nije se uzdržavala od komentarisanja. Kada govori o Nezavisnom društvu novinara Vojvodine i njegovim tribinama o decentralizaciji Srbije na koje je utrošen „američki“ novac“, Popadić bez ikakvog razloga u nastavku dodaje rečenicu: „Na jednoj od mapa američkog Fondacija centra, Srbija se inače prikazuje bez obe pokrajine, ne samo Kosova već i bez Vojvodine“. Novinarki je decentralizacija izgleda isto što i secesija, pa je požurila da razotkrije tu vezu. Na to što Srbiju bez pokrajina prikazuje upravo izvor za njene podatke, sajt dakle kome ona slepo veruje, nije se pak osvrnula. Mimo toga, Politika je i sa jednog drugog sajta (u skladu sa istraživačkim postupkom koji zagovara) prenela tekst Slobodana Antonića, kao poslednji u nizu reakcija na izveštaj o donacijama. Antonićev tekst išao je posle prigovora novinara, e kako bi ih diskvalifikovao i predstavio kao moralne gnjide i izdajnike. Ovako Antonić u „sterilnoj“ Politici: „Sajtu koji propoveda čisti antisrbizam, rasparčavanje Srbije i secesiju čitave jedne pokrajine od srpske države, takav sajt, dakle, promoviše i nagrađuje administracija SAD-a?! Žalosno, da žalosnije ne može biti.“
2.
Svetonazorska nevinost („sterilnost“) Politike odslikava se i u tekstu o izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije o uticaju vlasti na medije posredstvom javnog novca. Ne samo što je izveštaj o američkim donacijama objavljen u isto vreme kada je objavljen i izveštaj Saveta, kao da se između ta dva izveštaja želeo uspostaviti kontrast i sugerisati čiji je i ko tu u stvari plaćenik, nego su podaci (ponovo u skladu sa Politikinom školom istaživačkog novinarstva) iz izveštaja Saveta iz neznanja ili zle namere krivo predstavljeni i protumačeni. Ovako Politikina novinarka Višnja Aranđelović: „Iako pompezno najavljen kao krunski dokaz o sprezi vlasti i novinara, najnoviji izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije pokazao je nešto sasvim suprotno. Država je novinare stavila na – dijetu. Institucije i preduzeća čiji je ona vlasnik sve se manje oglašavaju u medijima. Za četiri godine država je na promotivne aktivnosti potrošila 60,9 miliona evra, od čega je na oglašavanje u medijima otišlo tek 28 odsto“. Na stranu sad što je dijetalnih 60,9 miliona evra za četiri godine dvostruko više od 35 miliona dolara koliko se iz Amerike za devet godina slilo u domaće medije i nevladine organizacije. U Politikinim moralnim razmerama tih 35 miliona dolara ipak je neuporedivo veći razlog za brigu od ovih domaćih 60,9 miliona sumnjivo potrošenih evra. Stvar je u tome da i ova novinarka iskrivljuje istinu ili ne ume da pročita kako treba izveštaj.
Savet u stvari govori o iznosu od 840 miliona evra za četiri godine (više od dvadeset puta većem od „američkog“ iznosa za devet godina) i objašnjava kako je do tog broja došao: „Savet za borbu protiv korupcije je pokušao da napravi proračun ukupnih rashoda na nivou države uzimajući srednju vrednost rashoda po svakoj kategoriji i to pomnožio sa brojem registrovanih lica u toj kategoriji u Republici Srbiji. Vrednost do koje je savet ovakvim načinom došao može biti indikativna za dalja istraživanja veličine tržišta oglašavanja i marketinga javnog sektora i iznosi više od 840 miliona evra za posmatrani period od 2011. do 2014. godine“. Savet je radio na uzorku koji čini dva odsto od ukupnog broja državnih ustanova i preduzeća. Tih 2 odsto potrošilo je 60,9 miliona evra. To dakle ni izdaleka nije ukupan trošak kako o tome govori novinarka Politike. Povrh toga, ni taj uzorak nije kompletan, jer su ustanove i preduzeća unutar tog uzorka za koje se s razlogom pretpostavlja da su imali najveće troškove odbili da daju podatke (Srbijagas, Telekom, Ministarstvo spoljnih poslova). Sve to će istraživačica Politike mirno skrajnuti lakonskim komentarom: „Tako je tokom predstavljanja izveštaja članica Saveta Miroslava Milenović kazala da je tržište oglašavanja mnogo veće i da dostiže sumu od spektakularnih 840 miliona evra. Međutim, iz izveštaja se vidi da je reč o nagađanju, kao što se ne vidi kojim je to matematičkim operacijama Savet došao do iznosa kojim bi, možda, mogla da se oporavi srpska privreda“. Tako se „prosrpska“ Politika obrušava na domaće izvore podataka i drži ih za nepouzdane, dok „američkim“ izvorima veruje bez ostatka.
3.
Neka se urednici Politike bave greškama svojih istraživača. Ovde je važno reći da se nikako ne može povući paralela (na kojoj Politika „urednički“ insistira) između stranih donatora i domaćih državnih ustanova i preduzeća koja krše zakon i procedure kako bi javnim novcem uspostavili kontrolu nad medijima. Donatori iz inostranstva izloženi su dvostrukoj kontroli. Oni podležu zakonima svoje zemlje, kao i zakonima Srbije. Sve i da su to zemlje ili administracije neprijateljski (Antonić u Politici kaže „antisprski“) nastrojene prema Srbiji, pa stoga nesklone da primenjuju vlastito pravo u ovim konkretnim slučajevima, domaćem pravosuđu ništa ne stoji na putu da primeni ovdašnje zakone i sankcioniše svako protivpravno ponašanje donatora i njihovih domaćih klijenata. Povrh toga, ti donatori ne raspolažu novcem građana Srbije: oni dele sredstva (neuporedivo manja od onih koja arče domaće državne ustanove i preduzeća) što ih izdvajaju građani njihovih država. Konačno, nije lako zamislivo da bi strani donatori mogli da kontrolišu ovdašnje institucije (uključujući pravosuđe), bez obzira na novac kojim raspolažu; dok je sasvim jasno da ovdašnju vlast nema ko da kontroliše pošto je uzurpirala i pod svoju kontrolu stavila sva tri stuba (zakonodavni, izvršni i sudski) države, pa joj je četvrti, medijski (koji treba da ima nezavisnu kontrolnu funkciju) praktično sam od sebe pao u krilo. Stoga, izveštaj Saveta po prirodi stvari ima znatno veću težinu od podataka o donacijama koje stižu spolja. U Politici se uporno stvara utisak da je obrnuto.
S obzirom na sve to, iako jeste istina da tekstovi iz Politike nisu u direktnoj vezi sa lupanjem prozora na Kući ljudskih prava, ipak je moguće te dve stvari posredno povezati. Tekstovi iz Politike sastavni se deo diskursa o „novom svetskom poretku“ kao „globalnoj diktaturi Zapada“ koja za cilj ima da uspostavi i sačuva političku, ekonomsku i vojnu hegemoniju Amerike pod krinkom retorike o modernizaciji, progresu, ljudskim pravima, čiji su elementi kosmopolitizam, prava manjina, emancipacija žena, te prava gej osoba. U jednom „anti-antisrpskom“ pogledu na svet, koji promoviše Politika, sve su to podmukli udarci koji ugrožavaju interese i podrivaju identitet i stabilnost domaćeg etničkog kolektiva, jer idu protiv njegove tradicije i skupa vrednosti u njenom središtu. Stoga, svi koji se zalažu, recimo, za poštovanje ljudskih prava svakog pojedinca, pa tako i pripadnika raznih manjinskih zajednica, postaju legitimna meta nasilja, jer nisu ništa drugo do kolaboranti snaga koje žele zlo domaćem etničkom kolektivu. Pored mete, legitmno je i samo nasilje, jer nema ničeg moralno lošeg u tome da se egzistencijalno ugroženi domaći kolektiv odbrani svim sredstvima. Ta naopaka logika1 od dominantne većine u Srbiji pravi žrtvu, a od ugrožene manjine nasilnika kome se treba odupreti (i, po mogućstvu, zgaziti ga) na svaki način. Na naše oči, žrtve postaju siledžije, a siledžije žrtve. Sve smo te jednom, u mnogo većem obimu, gledali devedesetih. Isti akteri danas igraju sličnu predstavu na pozornici koja je znatno manja, što ne znači i da će učinci biti manje tragični.
Da li to onda znači da bi svaka kritika uplitanja aktera spolja morala biti skrajnuta kako bi se izbeglo fizičko nasilje? Apsolutno ne. Ta kritika je legitimna i dobrodošla, ali zahteva jedan drugačiji kontekst. Taj kontekst morao bi da jemči, pored slobode govora, potpunu fizičku zaštitu svakog člana političke zajednice. Pravna i fizička sigurnost su preduslovi za slobodu govora i slobodnu razmenu mišljenja i kritika. Tako je trebalo da bude devedesetih, tako bi moralo biti i danas. Politika se oštro protivila razgovoru o odgovornosti medija i novinara za događaje iz devedesetih. Politikini novinari očito ne razumeju šta to znači stvaranje konteksta u kome nedopustive stvari počinju da izgledaju kao legitimne. Stoga njima ni danas ne može biti jasno da posredno mogu biti odgovorni (dakle, ne krivi) za napad na Kuću ljudskih prava. Sloboda govora je moguća i ima smisla isključivo pod sigurnim krovom efikasno zaštićenih ljudskih prava. Dok god se lome prozori na Kući ljudskih prava, sklanjanje iza prava na istinu i slobodu govora ostaju samo izgovori za nasilje.
Peščanik.net, 24.01.2016.
________________
- Reč je o vernoj kopiji antizapadnjačkih diskursa koji upravo bujaju u Rusiji, pa bi se moglo postaviti pitanje nisu li oni koji ih razrađuju i primenjuju u Srbiji u stvari ruski plaćenici. Više o ruskim antizapadnjačkim diskursima vidi u zborniku „Druga Rusija“, koji je izvrsno priredio Milan Subotić (Beograd: Biblioteka XX vek, 2015).
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Bojkot - 19/04/2024
- Dajte rezoluciju - 16/04/2024
- Tačno u podne - 12/04/2024
