Da budem iskren, niko ne može biti siguran šta se sve može dogoditi u Severnoj Koreji nakon iznenadne smrti Kim Džong-ila. Jedan od ključnih elemenata zaostavštine ovog hirovitog diktatora jeste nefunkiconalna tajnovitost koja prekriva celu zemlju poput crnog mrtvačkog pokrova. Koliko je Kim Džong-il predstavljao pretnju spoljnom svetu, toliko se osećao i ugroženim od njega. Njegova lična nesigurnost pretočila se u nacionalnu politiku paranoje.
Prvo, najvažnije pitanje za zapadne zemlje, na prvom mestu Sjedinjene Države, koje su u suštini garant južnokorejskog odbrambenog sistema, biće da li je Kimov izabrani naslednik, njegov treći sin, Kim Džong-un, sposoban da se dokaže i učvrsti na čelu države. Državni mediji danas ciljano guraju Kima u prvi plan ceremonija oplakivanja umrlog vođe širom zemlje, dajući jasno do znanja da je on sada, kao i njegov otac i deda pre njega, novi „dragi vođa“.
Ovo su u isto vreme i dobre i loše vesti. Zapadni analitičari odavno upozoravaju na opasnost nastanka vakuuma moći, kao i na moguće opasne posledice borbe za mesto novog vođe. Tenzije između Južne i Severne Koreje naglo su se pojačale 1994. godine, kada je Kim Džong-il nasledio svog oca, Kim Il-sunga. Za razliku od Kim Džong-una, koji je sada u svojim kasnim dvadesetim, njegov otac je imao više od dvadeset godina da se pripremi za poziciju vođe države.
Vrlo je važna činjenica da su prošla dva dana između Kimove smrti, navodno od srčanog udara tokom putovanja vozom, i javne objave ovog događaja. Da je postojala mogućnost da se moćni članovi proširenog vladajućeg klana, ili vodeći generali Nacionalnog komiteta odbrane, uspešno suprotstave predaji vlasti, oni bi verovatno to do sada i učinili. Jedinstveni stav predstavljen svetu nagoveštava da neće biti destabilizujućih unutrašnjih pučeva, barem ne za sada.
Međutim, može se pokazati da će Kim Džong-unovo preuzimanje vlasti zavisiti od njegove uspešnosti da relativno brzo dokaže da je sposoban da bude vođa. Kada se prošle godine njegov tada već bolesni otac suočio sa naznakom nemira u zemlji, on se poslužio starim trikom izmišljanja spoljnih pretnji, prebacujući tako problem na međunarodni teren. Rezultat je bio ničim izazvano potapanje južnokorejskog ratnog broda i kratko bombardovanje jednog južnokorejskog ostrva, tačno pre godinu dana.
Neki tadašnji izveštaji o ovim događanjima sugerisali su da je Kim Džong-un učestvovao, ili čak komandovao, ovim napadima, kako bi pružio dokaz o svojim borilačkim sposobnostima. Ono čega se najviše plaši Južna Koreja, koja je svoje trupe podigla na najviši stepen borbene gotovosti, kao i njeni japanski i američki saveznici, jeste mogućnost da će početi novi period sukoba, kao rezultat pokušaja novog vođe Pjongjanga da pokaže svoju moć.
Drugi važan izvor zabrinutosti je sigurnost arsenala atomskog oružja koje poseduje Severna Koreja. Kim Džong-ilov pogibeljni uspeh bio je pretvaranje zemlje u priznatu nuklearnu silu, koja je dva puta testirala svoje nuklearno oružje – jednom 2006. i drugi put 2009. godine. Pregovori o razoružanju između Sjedinjenih Država i Severne Koreje nastavili su se prošlog leta, nakon jednogodišnje pauze, ali ozbiljan napredak još uvek nije na pomolu, dok su pregovori šest strana (koji, pored ove dve zemlje, uključuju Južnu Koreju, Japan, Kinu i Rusiju), trenutno u zastoju.
Zabrinutost da bi kriza prenosa vlasti mogla mutirati u nuklearnu krizu u ovom trenutku deluje neosnovano. Trenutno vlada mišljenje da je severnokorejski nuklearni arsenal najvećim delom pod kontrolom vojnih snaga, pre svega generala iz Nacionalnog komiteta odbrane, a ne dinastije Kim. Iako se radi o sredstvu koje je po svojoj prirodi vojno, ono se ipak suštinski koristi u političke svrhe – kao poluga za iznuđivanje ustupaka, poštovanja i pomoći od navodno neprijateljski nastrojenih suseda.
Ovakav pristup dobro je služio režimu, utoliko što je uspeo da ga održi na vlasti i pomogne mu da izbegne stranu intervenciju uprkos katastrofalnoj ekonomskoj politici. Može se očekivati da će novo rukovodstvo nastaviti da koristi nuklearni program kao adut u pregovorima – dok su šanse da će ga upotrebiti kao oružje za napad minimalne. Međutim, ovo nikako ne znači da neće biti novih nuklearnih proba ili provokativnih lansiranja raketa nad Japanskim morem u nedeljama i mesecima koji dolaze, u zavisnosti od toga kako će se odvijati unutrašnja politička dinamika u Pjonjangu.
Činjenica da je Kina javno podržala novog vođu takođe je ohrabrujuća i problematična u isto vreme. Peking je jedini ozbiljni saveznik Severne Koreje, i pohvale koje je ova zemlja upućivala pokojnom Kimu, a posebno njegovom nasledniku, očigledno imaju za cilj da smire situaciju. Kina veruje da će severnokorejski narod „svoju tugu pretvoriti u snagu, da će se ujediniti, i nastaviti da unapređuje socijalistički poredak“, izjavio je jedan kineski zvaničnik. Kina će, rekao je on, nastaviti da „aktivno doprinosi“ naporima da se na korejskom poluostrvu i u širem regionu održe mir i stabilnost.
Sa druge strane, ovakve izjave jasno nagoveštavaju da Peking računa na to da će režim ostati na vlasti, i da će se zadržati sveukupni status quo, što je duže moguće. Ovo, međutim, nije i cilj koji podržavaju Vašington i London, koji bi bili vrlo srećni kada bi Severna Koreja promenila svoj stav i prestala da se ponaša kao „besprizorna država“. Tamo gde Kina insistira na kontinuitetu, Vilijam Hejg, britanski sekretar inostranih poslova, vidi novu priliku. „Ovo bi mogla biti prekretnica za Severnu Koreju“, izjavio je danas Hejg, „Mi se nadamo da će novo rukovodstvo ove zemlje prihvatiti činjenicu da saradnja sa međunarodnom zajednicom nudi najbolje izglede za popravljanje životnog standarda prosečnog građanina Severne Koreje.“
Barak Obama, koji se nedavno vratio iz posete Aziji, sada je suočen sa prvim testom svog regionalnog „resetovanja“ – odluke da se zauzme za ponovno angažovanje Amerike u azijsko-pacifičkoj oblasti, što uključuje i garantovanje bezbednosti američkih saveznika i američkih interesa u svetlu novog samopouzdanja koje pokazuje Kina. Istorijski neuspeh Kine i Amerike da se dogovore o tome kako se treba postaviti prema severnokorejskom režimu, omogućio je ovom režimu da preživi ovoliko dugo. U očima Zapada, vreme diktatora je prošlo. Kina stvari vidi drugačije – i upravo je dala svoj blagoslov ustoličenju jednog novog diktatora.
The Guardian, 19.12.2011.
Prevela Bojana Obradović
Peščanik.net, 23.12.2011.