Da li su vremena postala takva ili starim, pa mi se čini da se događaji zgušnjavaju? U nozdrve mi prodire pomešani miris tamjana i vatrometa, a sa različitih strana duvaju vetrovi euforije, i oni razočarenja i oni gneva. U samo tri dana, evo nekoliko događaja koji su mi uneli nemir i probudili dileme. Prvo, kulminacija nacionalističkog slavlja sa gazimestanskim govorom Hašima Tačija usred Skopja, a povodom stogodišnjih snova i sećanja na junake koji su svojom krvlju nakvasili žednu zemlju domovine. Sledećeg dana muk i nelagoda zbog sećanja na nekadašnji rođendan Republike koja je ugušena u krvi, ali se radi toga ne organizuju ni parastosi, ni pomeni. Još gore nego biti ateista je danas se setiti te zemlje koja je bila naša, koja je bila nečija voljena domovina. Najveći greh je pustiti suzu za njom, ne zbog toga što te države više nema – jer države se rađaju i umiru – nego zbog zverskog načina na koji je morala da umre, sa namerom da se satre u korenu, da se nikada više iz njenog zgarišta ne rodi ono što je u njoj imalo vrednost i lepotu.
Ali kakva koincidencija – 29. novembar je proslavilo Kosovo i to sa vatrometom. Haradinaj i njegovi saradnici, oslobođeni iz Haga zbog nedostatka svedoka (uredno eliminisanih, jedan za drugim), stigli su na već postavljenu scenu. Ako se nekada govorilo da su koreni raspada Jugoslavije u kosovskom pitanju, evo, 21. godinu kasnije krug bi ovime trebalo da je zatvoren. Kosovo je sada država, a borba UČK je haškim pečatom (navodno) kvalifikovana kao pravedna, a njeno vođstvo da ima „čist obraz“. Usput valja reći da i ova druga uzastopna haška presuda kao da je deo nekakve predbožićne rasprodaje; na kraju se sve svodi na isti refren: zločina je bilo, ali su optuženi nevini. Počinioci su (ne)poznati – utoliko gore po činjenice, po žrtve zločina. Otvaraju se poglavlja istorijskih čitanki, u kojima će se naći slike novih heroja sa uzdignutim glavama pravednika.
Zbog moje prošlonedeljne kolumne je bilo prigovora da sam pristrasna, samo zato što sam Makedonka – kao da je to poreklo moj izbor i kao da ono utiče na inteligenciju, znanje i moć rasuđivanja. Ne znam više da li moram da se izvinjavam što sam to što jesam, ili je samocenzura pravo rešenje? Albanci ne smeju da se kritikuju za nacionalizam, jer to nije u duhu saživota. Bolje je zatvoriti oči ispred stvari koje inače kritikuješ kod „svojih“, jer ovi nisu „tvoji“. Raspravljala sam se i sa nekim pametnim ljudima, pa ako me oni nisu razumeli, onda ne vredi objašnjavati ostalima. A iskreno, svejedno mi je. Digla sam ruke. Nek me razume ko kako želi. Drag mi je Platon, ali istina mi je draža.
Mislila sam, sasvim pogrešno, da je teško doživeti razočarenje od nečega što je već jasno pokazalo svoje defekte i ranije, kao što je to učinio Haški tribunal. I najveći prijatelji Tribunala i zastupnici njegove misije, uključujući i presude pravim zločincima (koji bi, da on nije postojao, odavno bili časni ljudi), sada su ipak u zamci. Ne samo da je izostala ujednačena sudska praksa, koja bi mogla da bude kredibilni izvor međunarodnog humanitarnog prava, nego je Tribunal izvršio harikiri. Uzalud je sada, pred kraj njegovog rada, nabrajati sve njegove nedostatke: slabe optužnice, pogrešne kvalifikacije dela i nekredibilne svedoke; ili govoriti o optuženima koji su preminuli u zatvoru ili o egzekucijama nezaštićenih svedoka kao glinenih golubova… Та sudska faza je iza nas, ali je ipak stavila još jedan kamen na i onako tešku nadgrobnu ploču iznad svih žrtava raspada Jugoslavije.
Postavlja se pitanje kako izaći iz ovog bespuća u kome se ispred naših očiju stvara (čista ili amnestirana) politička elita, koja predstavlja uzor i mladima i starijima? Kako govoriti o žrtvama, kada ni do sada one nisu bile najvažnije? One su bile više povod za suđenja ili eventualno svedočenja, na koje bi i sudije zaboravili čim bi napustili sudnicu. Pokušavamo kao članovi civilnog društva da se pomirimo sa euforijom kojoj se ljudi prepuštaju sa (pogrešnom) mišlju da je došlo vreme da se zatvore ratna poglavlja. Ali kako prizmeljiti čoveka, ili još gore ako je to mladi momak ili devojka, koji on želi da se raduje, bez obzira koja je cena te radosti. Sasvim je razumljiva radost i hrvatske i albanske javnosti, ali je isto tako razumljiv i obrnuti osećaj onih drugih, koji se sada osećaju razočarano ili čak stigmatizovano. Očito, ovde kolektivna nevinost ide u korak sa kolektivnom krivicom. U takvoj atmosferi je teško govoriti nepristrasno o žrtvama. Nacionalisti ne samo da ne osuđuju zločine učinjene sa njihove strane, nego imaju neverovatni kapacitet da čak i ne čuju da su ti zločini počinjeni (Orwell).
Dan nakon rođendana (pokojne) SFRJ, učestvovala sam na okruglom stolu sa kolegama, javnim zagovaračima za REKOM; iz Srbije i BiH. Namera je bila da okrenemo fokus rasprave zaista ka žrtvama. Sastav skupa impresivan: po neki političar, intelektualci, dosta novinara, aktivisti, ali i veterani (s obe strane), članovi porodica žrtava, pa i po neka žrtva (raseljeni)… Nataša Kandić govori da je cilj REKOM-a da da lik, da vrati identitet mrtvima bez obzira čiji su bili, da se vrati uspomena na to da su postojali ljudi kojih danas nema zbog ratova. Govori o „Kosovskoj knjizi sećanja“ u kojoj su registrovana imena poginulih Albanaca, Srba, Roma. Zdravko Grebo govori o tome da je rat u Bosni zaista počeo u trenutku kada se umesto identiteta poginulih, počelo govoriti o njihovom broju. Steže me u grlu, dolazi mi da propadnem u zemlju od stida i nelagode, kao i uvek kada govorimo o makedonskom konfliktu u društvu ljudi koji zaista znaju šta je masovno stradanje.
Bosanci su direktniji, pa ne govore o sećanju nego objavljuju „Knjige mrtvih“, o ceni koja je plaćena za njihovo novo državno čudovište. S pravom Grebo izvrće frazu da treba da oprostimo, ali da ne zaboravimo. Kod nas je obrnuto, kaže on, i ja se slažem. Problem je u tome da mi zaboravljamo, svesno, namerno, nije nas briga za poginule, nestale, civile ili borce – ali se zato i dalje udaramo u grudi tvrdeći da nikada nećemo oprostiti. Ni za jedan rat devedesetih nemamo statistiku, pa čak ni pravi popis imena žrtava. Slažemo se svi da je naš konflikt bio mačji kašalj u poređenju s drugima, pa Zdravko izvikuje: pa ljudi božji, što se onda ne prihvatite posla? Nama zaista neće biti potrebni tomovi knjiga da upišemo mrtve. Ali problem je u tome što većina traži istorijsku istinu, pravdu za sebe i svoje, za svoju legitimnu borbu, traži opravdanje za upotrebu nasilja koje je navodno bilo neophodno (pokušavajući tako da se identifikuje sa Kosovarima, a da makedonsku vlast prikaže kao miloševićevsku). Traži još i definicije, uzroke, kontekste… I tako su žrtve ponovo kolaterala i smetnja u procesu pregovaranja između koalicionih partnera. U javnom procesu pomirenja niko neće ni da pomisli da kaže da se kaje zbog upotrebe nasilja, što je ubio ili povredio/iselio nekoga. Ne, u postohridskoj Makedoniji o tome se ne govori, jer nije korektno i nije u duhu okvirnog sporazuma.
Stižem kući nakon dugog i napornog dana. Čujem na vestima da je moja Makedonija „hrabro“ odlučila da bude neutralna u Generalnoj skupštini UN po pitanju statusa Palestine. Plače mi se. Sećam se da smo kao deca skupljali novac za gladne palestinske izbeglice, za stradale u Vijetnamu. А sada, ka kraju života, ubeđujem svoje društvo da je dobro da pronađemo svoje nestale i prebrojimo sve svoje žrtve, da napravimo bilans i osudimo nasilje. Novi lideri kažu da smrt uvek ima (dobar?) razlog, jer majka zemlja je još žedna, a ništa se ne može dobiti bez borbe. Onda odu da se poklone neznanom junaku, jer je dao život za pravu stvar. Očito život nije najveća vrednost, on ima instrumentalnu funkciju. Žrtve su bez značaja, posebno kada su neznane i poginule bez uniforme. Ako je tačno da mrtvi žive smešteni u sećanjima živih, onda oni iz 2001. umiru ponovo i ponovo, sve dok je uspomena na njih privatna stvar njihovih usamljenih i zaboravljenih porodica.
Nova Makedonija, 03.12.2012.
Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)
Peščanik.net, 03.12.2012.