Ovako umire evro: ne u bankama, nego na Berluskonijevoj bunga-bunga zabavi.
Dobro, evru nije odzvonilo – još uvek. Ali izborni signali iz Italije govore da se evrokrati, koji nikada ne propuštaju priliku da propuste priliku, opasno približavaju provaliji.
Suštinska činjenica jeste da opšta politika odricanja – nepojmljivo strogog odricanja u dužničkim zemljama, ali i štednje u centralnim evropskim državama, i to bez ikakve naznake ekspanzivne politike – predstavlja potpuni promašaj. Nijedna od država koja sprovodi briselsko-berlinsku nametnutu štednju nije pokazala ni najmanji nagoveštaj ekonomskog oporavka; nezaposlenost je na društveno pogubnom nivou.
Dva puta evro je skoro uništen, krajem 2011. i ponovo letos, dok je dužničkim državama pretila opasnost upadanja u začarani krug padajućih obveznica i propasti banaka. I oba puta su Mario Dragi i ECB uskakali da obuzdaju štetu, prvo kreditiranjem banaka koje su kupovale državne dugove (LTRO), pa zatim objavljivanjem da su spremni da direktno otkupljuju državne dugove (OMT). Ali umesto da ovu za dlaku izbegnutu propast shvate kao upozorenje, evropski štedljivci protumačili su činjenicu da su tržišta obuzdana pomoću ECB-a kao znak da štednja funkcioniše.
Sada su im napaćeni evropski birači upravo poručili da to nije tačno.
Kako nisu videli šta se sprema? Tako što u Evropi, čak i više nego u SAD, Vrlo Ozbiljni Ljudi žive u mehuru samouvažavanja i sopstvene ozbiljnosti i zamišljaju da će građani krenuti za njima – na kraju, nije li to jedino moguće odgovorno ponašanje? Volfgang Minhau ima odličan uvod u današnjoj kolumni:
„Na italijanskim izborima se desio jedan simboličan trenutak, kada sam shvatio da je za poraženog premijera Marija Montija igra završena. Desio se kada je on usred predizborne kampanje – za vreme opšteg ustanka protiv establišmenta – krenuo u Davos da se sastane sa svojim prijateljima iz međunarodnog finansijskog i političkog sveta. Njegova poseta ovom elitnom skupu u švajcarskim planinama nije pominjana u kampanji, ali mi je signalizirala skoro komični nedostatak političkog realizma.“
Ono što evropski Vrlo Ozbiljni Ljudi nikako ne mogu da shvate jeste da javno poimanje njihovog prava da predvode zavisi od ostvarivanja makar nekih realnih rezultata. Međutim, njihovi pravi razultati jesu godine nepojmljivih muka praćene stalno ponavljanim obećanjima da je oporavak tu, iza ugla – da bi se sada pitali zašto im birači više ne veruju i zašto se okreću nekome, bilo kome, ko nudi neku alternativu.
Voleo bih da italijanski izbori budu znak za uzbunu – razlog da se, na primer, Evropskoj centralnoj banci da zeleno svetlo za veću ekspanzivnost, da Nemačka ponudi neki stimulans i da Francuska obustavi svoje nepotrebno stezanje kaiša. Ali verovatno ćemo ipak dobiti samo još jednu grdnju Italijana i svih ostalih da se ne trude dovoljno.
Dok Evropu čekaju gori likovi čak i od od Bepea Grila.
The New York Times, 26.02.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 28.02.2013.