Zastrašujuć je bilans ljudskih žrtava i materijalne štete iz proteklih nedelja. U snegu i ledu je zamro čitav jedan sistem, zaostao, prevaziđen, koruptivan, i preživeli smo samo zahvaljujući nadčovečanskom žrtvovanju pojedinaca, koji su anonimni, kao da su nevažni. Uobražena država i još uobraženija crkva su sa svima nepodobnim nastavili svoj prljavi rat iz devedesetih, pošto su zatvorili vrata institucija, hramova, konaka i javnih preduzeća pretvorenih u partijske javne kuće – za smrznute, gladne i bolesne, koje decenijama ohrabruju da ne odlaze iz svojih zabiti, „ne napuštaju ognjišta”, ili da se seljakaju u čergama i kartonskim kutijama. Prirodna stihija otkriva dubine materijalnog i duhovnog siromaštva. „Na pitanje zašto, i pored danima zatrpanih ulica i kuća, opštine ne koriste mehanizaciju koja im je na raspolaganju, odgovorila je sama vlada, koja tek treba da donese odluku da se odobri novac za kupovinu goriva za sve te mašine koje je zaplenila privatnim firmama proglašavajući vanredno stanje. Dakle, vlada je znala da proglasi vanrednu situaciju da bi besplatno dobila sve te bagere i kamione, onda je obećala da će za njih platiti naftu i benzin, ali to izgleda nije učinila. Bilo je ono – dođem ti.“ (Svetlana Lukić, Peščanik)
U Ukrajini je umrlo više od stotinu ljudi. U Ukrajini besprizorno hapse najlepše, najzgodnije, najseksipilnije i najinteligentnije aktivistkinje koje zahtevaju da i taj propali sistem postane vladavina prava (dok se jednako uboga Indija, ali najednom ohola i cinična, tretira ne kao jedan od nukleusa evropske civilizacije nego kao izvoznica ljudskog mesa, prostitucije i nemorala). I Srbija i Ukrajina su na stranputici, i zato se u njima tako pati i umire. Smrt je postala manifestacija i jedne obične smene godišnjih doba.
Potrebno je stalno se vraćati na početke ekonomskog siromaštva i političke prostitucije, zbog koje kompas našeg razvoja pokazuje pogrešne strane sveta. Privatni kapitalizam je u povremenoj krizi, ali su krize jedini konstantan tržišni višak koji proizvode socijalizam ili državni kapitalizam. Društvo druge Jugoslavije bilo je na vrhu korumpirano profesionalnom uranilovkom, a u dubini osećajem lažne sigurnosti. Vođena političkom potrebom uspostavljanja unutrašnje ravnoteže, jugoslovenska planska ekonomija je ulazila u pogrešne investicije (gubitaši), opsednuta modernizacijskom ideologijom epohe klasika marksizma, generišući spoljne dugove koji su imali tu pozitivnu stranu da su je ipak održavali u međuprostoru Hladnog rata. Jugoslovenska društva su gotovo blesavo zaboravljala sovjetizaciju, kolektivizaciju, nacionalizaciju i političke progone, koji ipak nisu postigli ideološku uniformnost, pre svega zbog plitke, površne realizacije ideje bratstva i jedinstva – koja bi u osnovi ostala plemenita da nije razorena ogromnom energijom nezadovoljstva koje se kanalisalo u okvirima nacionalne netrpeljivosti, kako se ne bi izrodila u zahteve za političkim i ekonomskim reformama. Gotovo po istim šavovima, koji su načelno skicirani na samitima Saveznika predviđali njenu obnovu u kontekstu podeljenih sfera interesa Istoka i Zapada (50%-50%), Jugoslavija se raspala nepristajanjem Beograda da pripadne onom delu istočne Evrope koji je pad Berlinskog zida razumeo kao svoju istorijsku šansu, nakon pola veka ropstva pod nacizmom, antisemitizmom i komunizmom. Takvo opredeljenje Beograda, uzimajući u obzir opstanak snaga koje su Srbiju s njenim satelitima pokušale da očuvaju na onoj strani Gvozdene zavese, da bi se pojavila i nova generacija kriznih profitera – objašnjava aktuelno protivljenje zvanične Srbije da reformiše svoje sisteme, da se opredeli u smislu vladavine prava i tržišne ekonomije, i svoje ukupne performanse unapredi uključivanjem u regionalne, evropske i evroatlantske integracione procese.
Bolno je u Beogradu odjeknuo poziv Podgorice da NATO pomogne zavejanoj Crnoj Gori, življe je nego ikad zlo, koje je svoju golootočansku Golgotu naplatilo pola veka docnije masovnim grobnicama kosovskih Albanaca.
U svakodnevnom ludačkom orgijanju, mediji u Srbiji najavljuju propast evra i raspad EU, prete Americi i Andželini Džoli, i pripremaju javnost za neuspeh evropske kandidature i uspeh treće Tadićeve predsedničke kandidature. Politička osnovica populizma i šovinizma u Srbiji su, prema zvaničnoj statistici, oko 750.000 koji žive ispod granice siromaštva. Oko trećine zaposlenih radi u javnom sektoru i time su prirodom stvari takođe zatvoreni u zoni političke cenzure i autocenzure. Država raspolaže trećinom ukupnog ekonomskog potencijala, kojim nestručno, rasipnički i koruptivno gazduje, i u tome je slična svakoj drugoj državi. Reformama se ne koriguje samo sistem, reforme su korekcija same ljudske prirode. Ali je i potreba da se poziva na reforme, na manje „narodne“ države i više narodnog kapitalizma, zamrla negde pod naletom smetova, i neki crn usud je nad nama, nikako da nas prođe.
Pobjeda, štampano izdanje, 21.02.2012.
Peščanik.net, 21.02.2012.