- Peščanik - https://pescanik.net -

Smrtna opasnost

Foto: Ivana Tutunović Karić

Živimo u vremenu krize. Prema Oksfordskom rečniku, kriza je „vreme intenzivne nevolje ili opasnosti; vreme kada mora da se donese teška ili važna odluka; prelomni momenat u bolesti kome sledi važna promena – ozdravljenje ili smrt“. Imperativ donošenja teške odluke i odlučnog delanja u skladu sa odlukom, te rizik neizvesnog ishoda, slede iz karaktera pretnje. Neodlučivanje ili pogrešna odluka, nedelanje ili pogrešno delanje, rezultirali bi nepopravljivim gubitkom. Na ovome je insistirala već Hipokratova medicinska škola: kriza postoji i razrešava se u napetosti između objektivnog stanja (bolest) i subjektivne reakcije (dijagnoza, odluka, lečenje) na to stanje.

Upućivanje na klasičnu medicinsku upotrebu termina „kriza“ danas se čini primerenim. Ljudski životi su ugroženi bolešću koja se nekontrolisano širi i kojoj još nema leka. Dominantna argumentacija nam veli da se u takvoj situaciji svaka zajednica ima fokusirati na odbranu života. Svaki član zajednice treba da razume da je zaštita života – sopstvenog života i života drugih ljudi – apsolutni prioritet. Moramo pokazati solidarnost i odgovornost. Doista, ništa od ovoga ne bi trebalo biti sporno. Evo, vidimo kako i vlast pokazuje odgovornost. Autoritet državne moći udružen je sa autoritetom medicinskog znanja: političari slušaju lekare i politika kao da se pretvorila u sprovođenje medicinskih preporuka.1

Ipak, onog momenta kad kažete „zajednica“ i „član zajednice“, vi ste prihvatili da ljudski život i njegova odbrana od bolesti ne mogu biti naprosto biološke ili medicinske kategorije. To je pre neki dan u Peščaniku lepo pokazao Viktor Ivančić. Veoma različiti pisci – od Aristotela, preko Arendt, do Agambena – reći će nam da je „goli život“ zamisliv samo kao ekstremno stanje ljudskih bića izopštenih iz društva i političke zajednice. Za veliku većinu, život je uvek višestruko posredovan: kultura, pravo i politika definišu obavezujuća pravila i dominantne obrasce koji propisuju kako se može i kako treba živeti. Ukratko, način života u društvu i zajednici predmet je obavezujućeg tumačenja. To tumačenje nije svetonazorski neutralno. Ono se može menjati i podložno je ideološkom inženjeringu. Ovo bi moglo biti jasno svakom u Srbiji ko je dovoljno dugo poživeo da iskusi život u socijalizmu, u Miloševićevom režimu, te u današnjoj fasadnoj demokratiji.

No, ovaj virus kao da ipak dovodi do nekakve konvergencije. Kineski socijalizam, američki i mađarski populizam, iranska teokratija, kanadska liberalna demokratija – svi kao da se slažu da je ljudski život najviša vrednost. Države i „međunarodna zajednica“ angažuju moćne resurse kako bi spasavali živote. Ipak, nemojmo se zavaravati. Suočavajući se sa pandemijom, nijedan od ovih režima ne bavi se odbranom „golog života“. „Život kao najviša vrednost“ i dalje je tek izvedenica „našeg načina života“, na čijoj obaveznosti insistira represivni aparat, od Kine do Kanade. Vanredno stanje ne štiti ljudski život „kao takav“ – vanredno stanje štiti poredak. Setimo se početne reakcije kineske komunističke partije ili Trumpovog odbijanja da se suoči sa realnošću krize u SAD: kineska partija je stala iza određenog shvatanja socijalizma, a Trump je nastojao da nametne svoje populističko razumevanje ustavne demokratije. Primera ima još. Mađarska vlada insistira na donošenju zakona koji bi vanredno stanje učinio trajnim, koji bi vladi dao praktično odrešene ruke da krši ustav i sve važeće propise pozivom na „krizu“, te koji bi svaki govor o krizi koji vlada oceni kao „lažnu vest“ proglasio krivičnim delom. Bavarski parlament doneo je Zakon o zaštiti od infekcije, koji ovlašćuje vladu da ograniči dva temeljna ustavna prava: pravo na telesni integritet i pravo na slobodu kretanja. To se zove vanrednim stanjem: uspostavlja se provizorni pravni režim koji nam kaže kako moramo da živimo da bismo prevazišli smrtnu opasnost i vratili se „normalnom životu“. Dve bitne odlike ovog režima su koncentracija vladavinskih ovlašćenja u rukama izvršne vlasti, te ograničenje ili suspenzija nekih od ustavom garantovanih ljudskih prava.

Ne radi se samo o tome da isti državni organ donosi i izvršava propise. „Smrtna opasnost“ nije tek moćan legitimacijski osnov za nametanje vanrednih obaveza. Jednom kad ustavna prava više nisu neprikosnovena, odnosno kad se prava suspenduju pozivom na stanje nužde, državna vlast dobija neograničenu moć da tumači koordinate naših života. U tom poslu tumačenja vlast može da bude manje ili više benevolentna. Pogledajmo bavarsku odredbu o suspenziji prava na telesni integritet. Možda se tu hoće reći da vas ovlašćeni organi mogu testirati na virus protiv vaše volje; možda se hoće reći da država ima pravo da otvori koncentracioni logor u koji će, pozivajući se na zdravlje nacije, staviti sve one koji se protive testiranju; možda se hoće reći da država ima pravo da u „izuzetnim slučajevima“ primenjuje torturu – ko misli da je ovo preterivanje, i da je pristojna demokratija nesposobna za tako nešto, neka pogleda dinamiku primene američkog Patriot Act.

Efikasnost je mantra vanrednog stanja. Argument glasi da su koncentracija moći i suspenzija ljudskih prava neophodni kako bi vlast ostvarila pozitivne rezultate u borbi protiv krize. Pogledajmo kako taj argument izgleda danas. Kritike o neadekvatnoj reakciji na epidemiju svode se na žalopojke o zakasneloj upotrebi represivnih mera. Tu se kaže kako su države bile suviše neodlučne u suspenziji ljudske slobode: da su vlasti na vreme zatvorile granice, pretvorile gradove i regione u logore, ograničile osnovna prava, žrtava bi bilo manje. Nespremne da odbace ideološke tlapnje o slobodi i jednakosti, ustavne demokratije su se neodlučno i presporo okrenule uspešnom, efikasnom – jednom rečju, uzoritom – kineskom modelu, koji nam je tako lepo pokazao da je neograničena represija najefikasnije sredstvo u borbi protiv masovne bolesti. Kao da nam se Carl Schmitt sablasno smeje u pozadini. Ovaj stari nacista, obožavan i na desnici i na levici, davno je rekao da su demokratija, sloboda i jednakost tek slabe i provizorne glazure, nemoćne da izraze egzistencijalnu suštinu Nacije i da odbrane Naciju od neprijatelja. Zato Nacija ne potrebuje demokratiju, nego pravno nesputanog suverena, koji će je voditi iz jednog vanrednog stanja u drugo, identifikujući uvek nove neprijatelje. Kad se epidemija smiri, usredsredićemo se opet na kosovske Albance, sve zarad zaštite prava na život.

Nije li ipak ovo tek loš cinizam koji ne pokazuje ni minimum pristojnog saosećanja za realnu ljudsku patnju kojoj svedočimo? Dodajmo ovom normativnom argumentu i moguć analitički prigovor: samo živi ljudi mogu biti subjekti osnovnih prava, pa nije li zato besmisleno kritikovati represiju koja se usredsređuje na odbranu života?

Analitički prigovor je sumnjivog kvaliteta, ali to ovde nije najvažnije. Normativna kritika je ozbiljnija, naprosto zato što ponavlja argument kojim država opravdava represiju: na kocki su ljudski životi, i moramo da shvatimo kako je neophodno privremeno suspendovati neke druge vrednosti do kojih nam je u „normalnim vremenima“ toliko stalo. Ovome se često dodaje i lenjinsko-šmitovski argument o imperativu jedinstva pred licem neprijatelja. Pravima garantovan pluralizam mišljenja i delanja u ovakvim situacijama je destruktivan, jer smanjuje efikasnost državne borbe.

Ovaj argument je pogrešan. Razlozi za vanredno stanje uvek postoje: terorizam, rat, zaraze, prirodne katastrofe. Međutim, vlast nema pravo da spasavanje ljudskih života predstavi kao cilj koji opravdava bilo kakvo sredstvo. Vrednost ljudskog života ne meri se samo preživljavanjem, pa čak ni u najtežim vremenima. Hannah Arendt je bila u pravu kad je insistirala da je ljudsko biće uvek i u svakoj situaciji moralna osoba, autonomni subjekt kome se ne sme uskratiti pravo da u komunikaciji sa drugima odlučuje o pitanjima sopstvenog i zajedničkog života. Ovako shvaćen ljudski subjektivitet mora se afirmisati i u situaciji u kojoj je ljudsko biće izloženo pogibelji od koje se ne može odbraniti bez pomoći države. Vanredno stanje ne smanjuje broj pitanja i zahteva koje građani imaju pravo da upute državnoj vlasti. Smrtna opasnost ne poništava važnost ljudske slobode, jednakosti i dostojanstva, niti odgovornost vlasti za zaštitu ovih vrednosti. Epidemija ne pretvara ljude u bezličnu masu stvarnih ili potencijalnih žrtava.

Peščanik.net, 25.03.2020.

KORONA VIRUS

________________

  1. Vidi razgovor sa Žarkom Puhovskim.