Kao i obično, i tog decembarskog jutra prošle godine Glen Grinvald je uključio svoj laptop da pregleda poštu – i doneo odluku koja ga je zamalo koštala priče veka. Kolumnista i bloger sa brojnom i odanom publikom, Grinvald svakodnevno dobija na stotine mejlova, mnoge od čitalaca koji trvde da imaju „pravu stvar“ za njega. Ponekad se te tvrdnje pokažu tačnima, većinom su gluposti. Ima i takvih koje obećavaju ali zahtevaju pomnu analizu što oduzima vreme a Grinvald, koji svakog jutra zatiče poštansku poplavu, gotovo da ga uopšte nema. „Inbox je moj neprijatelj“, nedavno mi je rekao.
Tako je 1. decembra 2012. Grinvaldu stigla poruka u kojoj mu neko nepoznat traži javni ključ za enkripciju, ili PGP, koji omogućava zaštitu sadržaja pošte. Grinvald ga nije imao, i sad priznaje da je to bilo neoprostivo s obzirom da je gotovo svakodnevno pisao o stvarima nacionalne bezbednosti i da je verovatno već uveliko bio na radaru vlasti zbog otvorene podrške Bredliju Meningu i Vikiliksu. „U stvari nisam ni znao šta je PGP. Nisam imao pojma kako da ga instaliram ni kako se koristi“. Zvučalo mu je suviše komplikovano a Grinvald je u to vreme imao pametnija posla, pisao je knjigu o medijskoj kontroli političkog diskursa, uz svoju redovnu kolumnu za britanski Gardijan.
„Ličilo mi je malo na Anonimuse“, kaže Grinvald. „Preterano tajanstveno, kao, ‘ja i još neki ljudi imamo nešto što bi te moglo zanimati…’ Bez ikakve naznake o čemu se radi.“
Ignorisao je poruku ali mu je izvor ubrzo poslao uputstvo za enkripciju. Onda mu je poslao i video koji Grinvald opisuje kao „enkripcija za novinare“ a koji ga je „vodio kroz postupak kao potpunog idiota“.
I dalje ga je mrzelo da se bakće sa sigurnosnim protokolima. „Što je više slao, izgledalo mi je sve komplikovanije. Mislim, sad treba da gledam i prokleti video…?“ Grinvald još uvek nije znao ko je izvor ni šta hoće. „Bila je to kvaka-22: ako mi ne da bar nešto konkretno ne pada mi na pamet da ostavljam svoje poslove, a on ne može ništa da mi kaže dok ne nabavim taj PGP.“
Vrteli su se tako čitavih mesec dana. Konačno, posle više neuspelih pokušaja da privuče Grinvaldovu pažnju, izvor je odustao.
Grinvald se vratio svojoj knjizi i kolumni, i žestokoj kritici politike Obamine administracije prema Gvantanamu i dronovima. Tek će sledećeg maja, šest meseci od prve poruke anonimnog stranca, Grinvald ponovo čuti za njega preko prijateljice, autorke dokumentarnih filmova Laure Poitras, koju je izvor kontaktirao i predložio da se ona i Grinvald udruže. U junu će se njih troje sresti uživo u jednoj hotelskoj sobi u Hong Kongu gde će im Edvard Snouden, tajanstveni izvor, predati na hiljade poverljivih dokumenata: obilje podataka koje razotkriva arhitekturu bezbednjačke države. Bilo je to „najteže kompromitovanje poverljivih informacija u istoriji američke obaveštajne službe“, kako će to kasnije opisati bivši zamenik direktora CIA Majkl Morel, koje je ogolilo čini se bezgraničan domet Nacionalne agencije za bezbednost (NSA) i pokrenulo globalnu debatu o upotrebi nadzora – tobož za borbu protiv terorizma – naspram individualnog prava na privatnost. Ovo otkriće bilo je i trijumf Grinvaldove jedinstvene vrste novinarstva.
Glen Grinvald je bivši parničar kojeg je mesijanska odbrana građanskih sloboda učinila herojem levih liberterskih krugova – i udaljila od elita širom političkog spektra. Čuven po svojoj borbenosti, „živeo je da nervira ljude“, kako kaže jedan kolega. U tome je bio vrlo uspešan proteklih osam godina: napadao je i Buša i Obamu, kongres, demokrate, Čajanku, republikance, „liberalni establišment“ i naročito mejnstrim medije – često tokom intervjua s njihovim novinarima – koje optužuje da se ulizuju moćnima. „Žudim za mržnjom tih ljudi“, kaže Grinvald misleći na malu, pomalo incestuoznu zajednicu vašingtonskih intelektualaca, vladinih zvaničnika, savetničkih eksperata i ostalih koji utiču na javno mnenje, a koje rutinski drži na meti. „Ako ne provocirate tu reakciju u ljudima, ne provocirate niti izazivate bilo koga, to znači da vam je trud uzaludan.“
Takav stav je Grinvaldu doneo ogromnu podršku posebno među mlađim čitaocima punim ideala i gladnim nekorumpiranog glasa. „Malo je autora koji s takvom strašću govore neprijatne istine“, napisao mi je Snouden, i sam jedan od dugogodišnjih Grinvaldovih čitalaca. „Glen će kazati istinu bez obzira na cenu, a to puno znači.“
Isto se, naravno, može reći i za Snoudena koji zbunjuje mejnstrim kritičare od samog časa kada je otkrio svoj identitet. „Očevi nisu stvorili Sjedinjene Države da bi neki usamljeni 29-godišnjak mogao da donosi jednostrane odluke o tome šta treba objaviti“, pisao je kolumnista Njujork Tajmsa Dejvid Bruks koji Snoudena smatra predstavnikom „rastuće populacije mladića u 20-tim godinama koji žive svoje tehnološke egzistencije u maglovitoj zemlji između institucija svog detinjstva i porodičnih obaveza odraslih.“
Za takve kao što je Bruks, Snouden je misterija koja uznemirava; Glen Grinvald ga je, međutim, odmah razumeo. „Nije imao moć ni prestiž, odrastao je u porodici niže srednje klase, sasvim nepoznat, sasvim običan“, kaže Grinvald. „Čak nije završio ni srednju školu. Ali će promeniti svet – to mi je bilo jasno“. Grinvald je znao da će i sam u tome učestvovati. „Čitav moj život je bio priprema za ovaj trenutak.“
Za čoveka koji se obreo usred romana Džona Lekarea, Grinvald ima prilično lep život. Preselio se u Brazil 2005. gde živi u brdima iznad Rio de Žaneira, na desetak minuta od plaže, u prostranoj četvorosobnoj kući od drveta i stakla iza koje se prostire džungla. Iz kuće se mogu videti majmuni, ptice i mali vodopad, a uređen s malo nameštaja čitav prostor deluje kao kuća na drvetu. Unutra miriše na pse – ima ih čak 10, a sve su ih sa ulice spasili Grinvald i njegov partner, David Miranda, kojeg Grinvald naziva „šaptačem psima“ jer komanduje čoporom poput Cezara Milana. Psi zauzimaju svaki mogući prostor u kući i upotpunjuju domaću atmosferu; prate Grinvalda i Mirandu iz sobe u sobu i povremeno se horski upuštaju u veseli lavež bez ikakvog razloga (osim možda zato što žive u raju).
Za razliku od javne predstave o osobi koja stalno izaziva sukob, Grinvald je u stvari prilično sladak uživo; izvinjava se zbog stanja u kome mu je auto: pomalo izubijana, crvena Kia koja miriše na pse, s odećom za tenis bačenom pozadi i ružičastom kutijom za diskove za koje Grinvald (46) odmah kaže da pripadaju Mirandi, koji ima 28 godina. „Ja još uvek slušam ono što sam slušao u srednjoj školi – Eltona Džona, Queen“, kaže, sležući ramenima, i onda se i sam začudi što mu „muzika nikad nije nešto naročito značila.“
Politika je, s druge strane, imala moćan uticaj na njega od rane mladosti. Poreklom iz njujorškog Queensa, njegova porodica se doselila u južnu Floridu, u miran, kao modlom za kolače sastavljen gradić Lauderdale Lakes koji su tada uglavnom naseljavale manjinske, radničke porodice i dobrostojeći jevrejski penzioneri. Stariji od dvoje dece, Grinvald je odrastao u maloj kući u jeftinijem delu grada, gde je njegova majka – „tipična domaćica 60-ih i 70-ih koja se udala mlada i nikad nije otišla na koledž“ – ostala da izdržava svoje sinove radeći između ostalog i kao kasirka u Mekdonaldsu.
Idol Grinvaldovog detinjstva bio je njegov deda sa očeve strane, Luis “L.L.” Grinvald, lokalni gradski većnik i „neka vrsta tipičnog jevrejskog socijaliste iz 30-ih“, koji se u ime siromašnih žestoko borio protiv pohlepnih „stanodavaca-bosova“ koji su kontrolisali grad. U srednjoj školi Grinvald se upustio u donkihotsku kampanju za mesto u gradskom veću, koju je izgubio – ali ne pre nego što je osvojio „moralnu pobedu“ samim izazivanjem protivnika. „Najvažnija stvar koju sam od dede naučio jeste da će odbrana slabih od onih koji imaju svu moć, biti najplemenitiji način da iskoristim veštine, pamet i snagu koje imam – i da će mi neprijateljstvo moćnih biti medalja časti.“
Bio je to koristan savet za gej tinejdžera koji je odrastao sredinom 80-ih, na početku epidemije side, kada se o „homoseksualnosti stvarno razmišljalo kao o bolesti, pa ste se prosto već osećali osuđeno i izolovano.“
Naravno, gej tinejdžeri se na različite načine nose sa svojom seksualnošću. „Jedni će pristati na osudu i reći će sebi, ‘pobogu, pa ja sam odvratna, bolesna, defektna osoba’ – što je i uzrok velikom broju samoubistava među gej tinejdžerima“, kaže Grinvald. Drugi je, dodaje, potpuno izmicanje osudi stvaranjem alternativnog sveta – „što je mesto odakle dolazi veći deo gej kreativnosti, jer te ovaj svet ne želi“. Grinvald je odabrao treći put. „Odlučio sam da povedem rat protiv sistema i institucionalne vlasti koja je htela da me isključi. Umesto da pustim da oni osuđuju mene, rešio sam da ću ja njima da sudim, jer ne prihvatam činjenicu da su uopšte u poziciji da mi sude.“
Tako je otpočela životna borba protiv struktura vlasti, počev od nastavnika s kojima bi se hvatao u epske bitke zbog „nepravednih pravila“. „Glen je bio prepametan a užasno nepodnošljiv, ekscentričan klinac pa ste ga, u zavisnosti od vašeg smisla za humor, ili voleli ili mrzeli“, seća se njegov prijatelj Norman Flajšer. „Verovatno je bio najpametniji klinac u školi, ali je pravo čudo da je maturirao.“
Grinvaldova tvrdoglava priroda učinila ga je zvezdom debatnog tima, gde je tukao oponente do nogu i osvojio državni šampionat. Upisao se na Univerzitet Džordž Vašington 1985. i toliko vremena provodio u debatama da mu je trebalo pet godina da diplomira. Pošto je položio prijemni za prava s gotovo savršenim rezultatom, upisao je Pravnu školu na njujorškom univerzitetu gde je kao već odrasli gej aktivista odlučio da „isproba autentičnost“ liberalne reputacije njujorškog univerziteta, predvodeći pokazaće se uspešnu kampanju da se kompanijama iz Kolorada zabrani regrutovanje na kampusu – pošto je u toj državi usvojen amandman kojim se povlače postojeći antidiskrimacioni zakoni.
Pošto je diplomirao, prihvatio je posao u parničnom odeljenju firme Wachtell, Lipton, Rosen & Katz, „najžešće američke advokatske firme“ koja je zastupala takve gigante kao što su Bank of America, JPMorgan i AT&T. Već prve godine Grinvaldova zarada premašila je 200.000 dolara, više para nego što je ikad video u životu. Ali je život korporativnog prava za njega bio „tup i poguban po dušu“, kaže. „Nisam mogao da se razvijam, čak ni da funkcionišem u takvom ambijentu kontrole. Ogromna je razlika između ljudi koji odrastu izolovani, što je za mene bilo neprocenjivo, i onih koji rastu tako potpuno privilegovani da postanu konformisti, bez želje da preispitaju, provociraju ili učine bilo šta značajno. Takvi postanu partneri u firmama koje se bave korporativnim pravom.“
Početkom 1996. tada 28-godišnji Grinvald rešava da bi radije da podriva moćne nego da brani njihove interese na sudu, pa napušta Wachtell Lipton i pokreće sopstvenu praksu. Iako su ga velike firme uporno potcenjivale, dobijao je parnicu za parnicom – često pošto bi potopio protivnike prigovorima i stotinama stranica depozicija; od svog malobrojnog osoblja tražio je da stalno nose odela, čak i u kancelariji, kako bi praksi usmerenoj na ustavno pravo i parnice vezane za građanske slobode, nametnuo korporativnu disciplinu. Pet godina je branio prava neonacista na slobodu govora i okupljanja. Bilo je to jedno od postignuća kojima se Grinvald najviše ponosi u svojoj advokatskoj karijeri. „Za mene je herojski atribut biti toliko posvećen principu da ga primenjujete ne onda kad je lako, kada ide u prilog vašem stavu ili štiti ljude koje vi volite – već kada brani i štiti ljude koje mrzite.“
Pravo se, međutim, čak i u svojoj najčistijoj formi okrenutoj građanskim slobodama, na kraju pokazalo kao frustrirajući poduhvat, s puno „nepravednih pravila“ a premalo razumnih ishoda. Zanimljivije su bile egalitarijanske rasprave na internetu, naročito posle 11. septembra. Grinvald je taj svet otkrio sredinom 90-ih kada je, dosađujući se na poslu, počeo da prati diskusije na CompuServe, uključujući Gradsku kuću, konzervativni forum koji su pokrenuli fondacija Heritage i časopis National Review. Smesta očaran prilikom da raspravlja sa protivnicima abortusa i drugim socijalnim konzervativcima, Grinvald je uskoro počeo da provodi sate u žučnoj debati s bestelesnim strancima. Čak je, na svoje iznenađenje, sklopio prijateljstva sa nekoliko njih. Shvatio je da je internet možda jedino mesto gde pravila naprosto ne važe. „Verujem u sukob ideja, a moje su tu bile smisleno proveravane.“
Debate u slobodnoj formi odvijale su se u virtuelnom svetu baš u isto ono vreme kada su iščezavale iz opšteg diskursa, potpopljenog pod talasom „nacionalizma i šovinizma“ posle 11. septembra. Koliko su se stvari zapravo promenile u političkoj kulturi Grinvald je najpre počeo da uviđa posle hapšenja „prljavog bombaša“ Al Kaide, Hozea Padilje. „Sama pomisao da bi američki građanin mogao biti uhapšen na američkom tlu, i onda godinama sedeti u pritvoru bez optužnice, sa odloženim pristupom advokatu, uvek je izgledala kao linija koju nije moguće preći“, kaže Grinvald. „Bilo je više nego očigledno da se upravo to dešava, činjenica koju niko ne dovodi u pitanje. To je za mene bio momenat uvida, ‘šta se to zaboga dešava u Americi?!’“
U zimu 2005. Grinvald smišlja kako da napusti advokaturu i odlazi u Brazil. Drugog dana svog sedmonedeljnog odmora u Riju upoznao je Mirandu, zgodnog 19-godišnjeg Brazilca koji je igrao odbojku na plaži nedaleko od njegovog peškira. Od tada su nerazdvojni. „Kad dođete u Rio kao gej muškarac, monogamna veza vam je poslednja stvar na pameti“, kaže Grinvald. „Ali, znate, ljubav ne pita za dozvolu.“
Tokom narednih godinu dana Grinvald rešava da se preseli u Brazil gde se, u nemogućnosti da se bavi pravom, okušao u blogovanju. Njegovu prvu blogersku nedelju, oktobra 2005. obeležilo je podizanje optužnice protiv Skutera Libija u okviru istrage protiv Valerije Plejm. Grinvald je napisao poduži tekst protiv Libijeve optužnice sa pravne tačke gledišta, pomno razgrađujući konzervativni argument; blog je linkovao The New Republic preusmeravajući hiljade čitalaca na njegov sajt, Unclaimed Territory. Grinvald je potom usmerio pažnju na razorno otkriće da NSA špijunira Amerikance u okviru tajnog programa „prisluškivanja bez sudskog naloga“, uz odobrenje Bušove administracije.
Program je razotkriven 16. decembra 2005. u članku objavljenom u The New York Times a koji su napisali istraživački novinari Džejms Rajsen i Erik Lihtblau. Ispostavilo se da je Times pod pritiskom Bušove administracije i samog Buša odlagao objavljivanje teksta duže od godinu dana. List je konačno pustio priču 13 meseci pošto je napisana, godinu dana posle Bušovog reizbora. „Bilo je to nešto najnečasnije što je Times ikada uradio u smislu izdaje svega što je trebalo da budu kao novinarska institucija“, kaže Grinvald. „Tada sam rešio da mi treba razjašnjavanje šta je stvarno istina a šta ne.“
Još je nekom smetalo kako je Times tretirao priču o prisluškivanju bez sudskog naloga – i niz drugih, zasnovanih na curenju poverljivih informacija; bio je to Edvard Snouden, mladić koji je gajio patriotska osećanja i sanjao o životu špijuna u inostranstvu. „Te ljude treba gađati u jaja“, pisao je 2009. na jednom internet forumu Edvard Snouden, tada 25-godišnji kompjuterski tehničar, kritikujući i anonimne izvore koji su dostavili informacije i medije koji su ih objavili. „Objavljuju poverljive stvari. To se ne stavlja u novine… te stvari su poverljive s razlogom.“
Snouden je rastao u senci najveće organizacije za prikupljanje obaveštajnih podataka na svetu – Nacionalne bezbednosne agencije (NSA) – u Kroftonu iz okruga Anne Arundel, u državi Merilend. Dobrostojeća, planski uzgojena zajednica srednje klase sa 27.000 stanovnika koju je časopis Money svrstao među „100 najboljih mesta za život“ – Krofton je, kao i gradovi u okolini, davao radnu snagu za preduzetnike u oblasti odbrane i obaveštajnih službi iz tog kraja. NSA koja zapošljava na desetine hiljada ljudi iz javnog i privatnog sektora, nalazila se samo dvadesetak kilometara dalje, u Fort Midu, čija se srednja škola ponosi „programom domaće bezbednosti“ kroz koji priprema decu za ovu industriju.
Tu je doslovno svako radio za vladu ili u „kompjuterskim tehnologijama“, seća se Džošua Stjuart (30) koji se u Krofton doselio 1999. „Nikad niste tačno znali šta odrasli u stvari rade za platu“. Bilo je kuća sa posebnim obezbeđenim telefonskim linijama, „betmen telefonima“ kako ih je zvao Stjuart, danas reporter slobodnjačkog dnevnog lista Orange County Register iz Kalifornije. Neki su u svojim kućama imali čak i sopstvene „gluve sobe“.
Sin opštinskih službenika – otac Lon je radio u obalskoj straži a majka Vendi je službenica u oblasnom sudu u Baltimoru – Snouden je bio mršav, tih dečko koji izgleda nije ostavio poseban utisak na svoje nekadašnje drugove iz škole i nastavnike. Internet je bio njegov univerzum, reći će kasnije Grinvaldu. Redovno je objavljivao na Ars Technica, sajtu za vesti i tehnološku kulturu, gde je pod korisničkim imenom „TheTrueHOOHA“ komentarisao video igrice i zapitkivao iskusnije gikove kako da unapredi svoje kompjuterske veštine. „Stvarno hoću da znam ‘kako’ radi pravi web server“, pisao je kada mu je bilo 18. Bavio se i filozofskim pitanjima o životu. „Sloboda nije reč koja se može (pardon) slobodno definisati. Mislim da postoji izreka ‘živi slobodan ili umri’. To izgleda sugeriše uslovnu zavisnost od slobode kao pretpostavke sreće.“
Iako odličan u svim predmetima, Snouden je bio ravnodušan đak koji je u 10. razredu napustio srednju školu. Posle je povremeno pohađao opštinski koledž, ali nikada nije stigao do diplome. U svojim kasnim tinejdžerskim godinama provodio bi dane surfujući internetom, vežbajući kung fu i igrajući Tekken, pokušavajaći usput da smisli šta bi mogao da radi. „Uvek sam sanjao da ‘budem neko’ u Japanu“, rekao je u jednom četu 2002. „Po nekim analizama, od više kvalifikovanih kandidata oni češće biraju plavokose… baš bi mi legao neki .gov posao tamo.“
Put do uspeha nije bio lak. U 20. godini napisao je u jednom postu da živi „bez diplome i bezbednosne dozvole“ u oblasti kojom dominira NSA sa svojim privatnim ograncima. „Drugim rečima, nezaposlen.“
Kao i Bredli Mening čiji će slučaj kasnije pomno pratiti, Snouden je imao idealizovan pogled na Sjedinjene države i njihovu ulogu u svetu. Takođe je imao onaj gejmerski utisak da je u stanju da savlada slabe šanse – kasnije će ispričati Grinvaldu da mu je moralni stav formiran na videoigricama koje je igrao kao klinac, a u kojim običan čovek ratuje protiv zastrašujućih i naizgled nesavladivih sila nepravde da bi na kraju ipak pobedio. Tragom tog etosa i duboko potrešen napadom 11. septembra, Snouden se prijavio u vojsku 2004. s nadom se da će se priključiti specijalnim jedinicama i otići da se bori u Iraku. „Verovao sam da je ono što radimo dobro. Verovao sam u plemenitost naših namera da oslobodimo porobljene narode u svetu“. Iluzije su ubrzo razbijene – „izgledalo je da su ljudi koji su nas trenirali više napaljeni na ubijanje Arapa, nego da nekome pomažu“; tokom višemesečne obuke za specijalne snage u Fort Beningu, ispričaće kasnije Snouden, slomio je obe noge pa je otpušten.
Po povratku kući, Snouden je dobio posao čuvara u Centru za napredne studije jezika Univerziteta u Merilendu, ustanove koju finansira ministarstvo odbrane i koju će kasnije opisati kao „tajnu“ – mada na svom sajtu, kako to ističe The Washington Post, „ima mapu sa ucrtanom adresom“. Takođe se vratio na opšinski koledž i usavršio kompjuterske veštine. Posao kompjuterskog tehničara u CIA dobio je 2006.
U vrhu elitnih vladinih agencija, CIA odiše atmosferom ovlašćenja i tajni. Lepota njenog IT sektora, bez obzira gde se nalazite, bila je u egalitarijanizmu, kaže Snouden. „Nikog tu nije briga u koju si školu išao… Ja nemam ni diplomu srednje škole“, pisao je 2006. „Pa ipak, imam 0 dolara studentskog duga, zarađujem 70.000 dolara, morao sam da odbijem ponude za 83 i 180 hiljada… poslodavci se otimaju o mene. A imam samo 22 godine.“
Tokom 2007. raspoređen je u ispostavu CIA u Ženevi. Mavani Anderson, mlada pravnica takođe u Ženevi, sprijateljila se sa Snoudenom i seća ga se kao promišljenog ali nesigurnog momka. „Često je pominjao da nije završio srednju školu“, pisala je kasnije Anderson u tekstu za Chattanooga Times Free Press. „Ali je IT majstor; u stvari, uvek sam ga doživljavala kao IT genija.“
Snoudena je počelo da nervira mnogo toga što je video u CIA. Kasnije će pomenuti operaciju regrutovanja nekog švajcarskog bankara kao špijuna, zbog čega su udesili da ga policija uhapsi zbog vožnje u pijanom stanju. U razgovoru sa Rajsenom iz The New York Times opisaće osvetu višeg menadžera čiji je autoritet jednom doveo u pitanje. Incident je nastao zbog greške koju je Snouden našao u nekom softveru CIA, na šta je skrenuo pažnju nadređenima. Umesto da ga pohvali zbog inicijative, jedan menadžer koji nije cenio takvo preduzimljivo ponašanje uneo je kritiku u njegov kadrovski dosije, što mu je praktično onemogućilo dalje napredovanje. Na kraju će agenciju napustiti „u nekoj krizi savesti“, seća se Anderson. Snouden je ipak naučio važnu lekciju: „Ako pokušaš da radiš kroz sistem“, rekao je Rajsenu, samo ćeš „biti kažnjen“.
Dok se Snouden snalazio u zamršenom svetu američke špijunaže, Grinvald je rešetao Bušovu administraciju i njene politike, povremeno ciljajući i na demokratski kongres jer je odbio da zaustavi rat u Iraku. U javnim nastupima, sve češće na televiziji, sprovodio je svoju strategiju podrivanja statusa quo obučen u odelo i savršenom i neoborivom retorikom iznosio radikalne ideje, ističući uzročno posledične veze između američke spoljne politike i terorizma – što bi svakog drugog osudilo na brbljanje po zabavnim emisijama. Grinvald je, međutim, bio redovan gost na MSNBC kanalu.
„Morate naučiti pravila igre. Obučem odelo. Govorim u kratkim frazama. Znam o čemu govorim, i ne mrmljam bezveze. Jedna od mojih glavnih zamerki Noamu Čomskom jeste što je dozvolio da ga marginalizuju, jer nikad nije osmislio strategiju kako da to spreči. Ako zastupate i verujete u političke vrednosti, vaša je obaveza da smislite kako da maksimalno pojačate svoj uticaj. U osnovi, moja strategija je bila ‘upašću u svako prokleto mesto i omogućiti sebi pristup’.“
Posle izbora Obame, mnogi od njegovih ranijih liberalnih saveznika udaljiće se od Grinvalda zbog obećanja da će prema novom predsedniku biti oštar kao što je bio i s njegovim prethodnikom. Posebno je kritikovao Obamin „Gledaj unapred, ne unazad“ mandat, kojim je praktično uručen imunitet državnim službenicima za krivična dela počinjena tokom Bušove ere, dok je u isto vreme ministarstvo pravde revnosno započelo sopstveni „rat“ protiv uzbunjivača u oblasti nacionalne bezbednosti.
Taj „dvostruki pravni sistem“, kako ga Grinvald opisuje, bio je upadljiv i u slučaju bivšeg službenika NSA Tomasa Drejka, o kojem je Grinvald pisao 2010. Drejk je u krugovima uzbunjivača poznat po dostavljanju podataka Kongresu o programima nadzora pokrenutim posle 11. septembra, kao i listu Baltimore Sun o primerima lošeg upravljanja u okviru NSA, uključujući i skupi a propali projekat pod nazivom Trailblazer. Protiv njega je 2010. podignuta optužnica prema zakonu o špijunaži iz 1917. za propuste u rukovanju poverljivim materijalom, ali se proces koji je vlada pokrenula protiv njega na kraju raspao. Ipak, istraga ga je koštala posla, ispraznila je njegovu ušteđevinu i uništila mu reputaciju. Danas radi u Eplovoj prodavnici u Betezdi, u državi Merilend. Za Grinvalda i Snoudena, Drejk će biti poučno upozorenje o tome kako prolaze odmetnici koji pokušaju da rade u okviru sistema.
Drejka sam upoznala u kancelariji njegovog advokata u Vašingtonu. Visok je i snažan čovek, sa iskrenim ali ciničnim držanjem razočaranog izviđača. Bivši oficir mornaričke obaveštajne službe, Drejk je proveo 12 godina u privatnom sektoru po ugovoru, radeći između ostalog i kao inženjer za testiranje sistemskog softvera. NSA ga je zaposlila 2001. i rasporedila u svoj direktorat za obradu elektronskih i komunikacionih signala, što je bio deo poduhvata koji je inicirao novi direktor NSA, general Majkl Hajden, „da osveži genetsku bazu“, kako to Drejk kaže, i ovu instituciju Hladnog rata unapredi za 21. vek.
Mada je NSA nekada bila vodeća u oblastima kao što su kriptologija i elektronsko prisluškivanje, posle raspada Sovjetskog saveza ostala je srezanog budžeta i bez jasne misije. Njena okoštala uprava nije uspela da predvidi napredak u optičkim vlaknima i celularnoj tehnologiji, koja će dovesti do revolucije u ostatku sveta a agenciju ostaviti „bezmalo gluvom, nemom i slepom“, po rečima istoričara NSA Metju Aida. Potpuno je propustila da shvati značaj interneta, dodaje Drejk. „Stav je bio da na internetu nema ničeg bitnog pošto je otvoren, jel da? Hteli su da znaju samo ono što je zatvoreno.“
Jednačinu je promenio 11. septembar, što je Drejku bio i prvi radni dan u Fort Midu. Drejk objašnjava promenu na dva nivoa: prvi je masivna ekspanzija mogućnosti za špijuniranje pošto se agencija „oslobodila ustava“ i počela da špijunira američke i strane državljane, kod kuće i u inostranstvu. Druga promena koju je osetila čitava obaveštajna zajednica bila je ubrzana ekspanzija same agencije.
„Ogromne količine novca slivale su se u NSA posle 11. septembra dok je kongres samo pitao koliki iznos hoćemo da upišu na ček“, kaže Drejk. Sa doslovno svakom agencijom uključenom u praćenje komunikacije terorista za njen SIGINT, odnosno prikupljanje podataka iz elektronskih signala, NSA je proširila svoje operacije na Teksas, Džordžiju, Havaje, Kolorado i Jutu, kao i centre za prisluškivanje u inostranstvu, a takođe se dala u građevinske poduhvate u Fort Midu, gde se kampus NSA prostire oko 20 kvadratnih kilometara, gotovo deset puta veći od Pentagona. Do 2013. prema navodima Washington Posta, NSA je povećala svoju radnu snagu za trećinu, do oko 33.000 ljudi. Broj privatnih kompanija pod ugovorom za to vreme se više nego utrostručio.
Zahvaljujući ovom prilivu novca i sve većem učešću privatnog sektora u vođenju čak i osetljivih poslova, samo srce američke obaveštajne infrastrukture praktično je iznajmljeno preduzetnicima. „U suštini 11. septembar je bio masivni program za zapošljavanje, gde je ulaznicu za žurku činila bezbednosna provera“, kaže Drejk. „Tone ljudi su dobijali ta odobrenja. Tako ste imali taj ogromni aparat u izgradnji, i vladu koja time samo upravlja. A u nekim slučajevima nisu radili ni to.“
Snouden koji je 2009. napustio CIA bio je kao stvoren za NSA, koja je oberučke prihvatila njegovu incijativu u rešavanju problema, prezrenu kod bivših šefova. „NSA je bila daleko praktičnija, utilitarnija od CIA“, kaže Drejk. „Ako ste mogli da dokažete da ste vešti za kompjuterom, nije bilo važno odakle dolazite ili kakve su vam ocene. Imali smo mnogo ljudi kao što je Snouden u NSA, koje sam zaposlio. Tu nije bilo ograničenja.“
Snoudena je u početku zaposlila kompanija Dell koja je držala velike ugovore za održavanje unutrašnjih IT mreža u NSA. Takođe će raditi i za megapreduzimača Booz Allen Hamilton, kompaniju koja je prošle godine zaradila 5,76 milijardi dolara gotovo isključivo na ugovorima sa vladom, i smatra se da učestvuje bukvalno u svakom aspektu obaveštajnog rada i praćenja.
Unutar NSA sveta malo je razlike između onih koje zapošljava agencija i onih iz privatnog sektora. Međutim, tipovi iz konvencionalne uprave jasno su se razlikovali od raščupanih hakera i IT genija. „Bio je to uvrnut svet; bilo je tih klinaca po hodnicima, nikad nisam znao kakve će im boje kosa biti kad ih opet sretnem“, kaže Ričard „Diki“ Džordž, 40-godišnji veteran NSA koji je, pre nego što se penzionisao 2011. vodio direktorat za obezbeđenje informacija tokom 2000-tih i zapošljavao gomile mladih hakera. „Imali su ideje koje nama matorcima nisu padale na pamet, i računali smo na to.“
Za neke obaveštajne insajdere to je bio i rizik. „U početku se postavljalo pitanje kako ćemo znati da će hakeri koje inače progonimo, sad biti dobri momci?“, kaže Džejms Luis, direktor Programa tehničkih i javnih politika u Centru za strateške i međunarodne studije. „Problem je u generacijskom jazu. U NSA ste imali okamenjenu kulturu i sad odjednom dovodite te klince spolja, koji imaju sasvim drugačiji odnos prema informacijama.“
Do trenutka kada je Snouden došao u agenciju, opšti nadzor koji je kasnije razotkrio nije bio samo institucionalizovan – već je postao ozbiljan biznis. „Bilo je to već 2009. ili 2010. kada ste mogli videti bogate plodove tog džinovskog balona od para“, kaže Drejk. „Ljudi su išli do krajnjih granica.“
Sistem je međutim imao unutrašnje probleme. „Kada unajmite sve te preduzetnike da rade ono što su u suštini vladini poslovi, potrebna su vam posebna ovlašćenja za njihov pristup i učešće u operacijama“, kaže Drejk. Papirologija je stvarana rekordnom brzinom. Nekad tajni dokumenti kao što su odluke FISA suda, pohranjivane u posebnim sefovima kojima su samo malobrojni imali pristup, sada su digitalizovani i sakupljani u ogromne kolekcije elektronskih podataka koje su držale čitavu arhitekturu države nacionalne bezbednosti.
Snouden je svoju NSA karijeru započeo u Japanu gde mu je dodeljen relativno običan posao nadgledanja unapređenja NSA kompjuterskih sistema. Kasnije će se vratiti u Ameriku – gde će dati i prilog za kampanju bivšeg kongresmena Rona Pola, marta 2012. – i doseliti se na Havaje. Radio je kao sistem administrator a zatim i kao analitičar infrastrukture, uključujući i onu posebnog agencijskog centra za pretnje (NTOC) na havajskom ostrvu Oahu. Iako nije bio jedan od elitnih hakera, imao je pristup vrlo poverljivim kompjuterskim mrežama, a verovatno je bio odgovoran i za sastavljanje lista ciljeva u pripremi budućih sajber konflikata i istraživanje elektronskih upada u inostrane mreže. Prema Aidu, koji je razgovarao sa više izvora upoznatih sa Soudenovim radom, „on je imao pristup stvarima kojima niko iz havajskog dela NSA nije mogao da pristupi“. Nikome to nije bilo čudno, naprotiv, „to samo Ed radi svoj posao“.
Snouden je i pre 2009, dok je bio u CIA, razmišljao o otkrivanju vladinih tajni ali se suzdržao, kasnije će ispričati, jer nije želeo da našteti agentima na terenu a nadao se i da će Obama reformisati sistem. Njegov optimizam nije potrajao. „Gledao sam kako Obama razvija upravo one politike za koje sam mislio da će biti zauzdane“. Što je više gledao kako NSA radi – a posebno što je više čitao „istinite informacije“, uključujući i izveštaj generalnog inspektora o programima za nadzor bez sudskog naloga iz Bušove ere – bilo mu je sve jasnije da zapravo postoje dve vlade: jedna izabrana i druga tajna, režim koji upravlja iz mraka. „Ako najviši predstavnici vlasti mogu da krše zakon bez straha od kazne ili bilo kakvih posledica, tajne moći postaju strahovito opasne.“
Zabrinulo ga je i kada je video spremnost s kojim se veliki biznis angažuje na unapređenju vladine tajnovitosti. Snouden je ovako 2010. odgovorio na jedan post na forumu Ars Technica o ranjivosti sistema firme Cisco za prisluškivanje koji je dizajniran za potrebe američke policije: „Stvarno me brine koliko malo ova vrsta korporativnog ponašanja smeta ljudima izvan tehnoloških krugova. Izgleda da je društvo stvarno razvilo neupitnu poslušnost prema jezivim likovima“. Pitao se: „Da li smo ovde stigli nizbrdicom samo zato što nismo iskoristili svoju moć da zaustavimo propast, ili je reč o trenutnoj promeni koja nam se neopaženo desila zahvaljujući vladinim tajnama?“
Snouden se od tada kretao ka naprednijim nivoima sajberbezbednosti. U 2010. je pohađao kurs „etičnog hakovanja“ koji radnike u kompjuterskoj bezbednosti uči kako hakeri upadaju u velike kompjuterske sisteme i operišu nevidljivi. Ova veština se visoko vrednuje u modernizovanoj NSA gde je Hajdenov naslednik, general Kit Aleksandar – uglađeni promoter programa sajberbezbednosti koje bukvalno niko u Kongresu nije razumeo – neumorno pritiskao vladu da mu odobri više špijunskih ovlašćenja i više sredstava. „Imao je neoborivi kredibilitet i prosto su mu prepustili da radi šta hoće“, kaže jedan bivši službenik Bele kuće kojeg je uznemirila Aleksandrova soposobnost da spinuje i poslanike oba doma i predsednika. „Donedavno je sajberbezbednost bila magija, a Kit Aleksandar je bio čarobnjak iz Oza.“
Zahvaljujući tome, Aleksandar je bio u mogućnosti da potpuno realizuje koncept koji je prvi promovisao Hajden, da „NSA poseduje internet“ – ostvarujući pristup doslovno svemu. Februara 2012. agencija je izložila stratešku viziju u svojoj izjavi o misiji na pet strana, obznanjujući nameru da prikuplja podatke od „bilo koga“. Program osmišljen u te svrhe, poznat pod nazivom „Mapa blaga“, bio je tako sveobuhvatan da je pretendovao da mapira informacije sa „bilo kog uređaja, bilo gde, sve vreme“. Agencija je sadašnjicu opisivala rečima „zlatno doba SIGINT-a“.
„Izgradili su tajni sistem nadzora koji je pokidao tkivo našeg društva i Snouden je to video“, kaže Drejk koji je razgovarao sa Snoudenom i opisuje ga „kao Trona iz istoimene igrice: tumara mrežama i ulazi u različite sisteme, iz legitimnih razloga. Ali tokom svojih putovanja shvata da i on omogućava takav sistem. Kako će tako da radi i živi sam sa sobom?“
Snouden nejasno govori o trenutku kada je odlučio da objavi informacije, ali je vrlo precizan o tome šta ga je navelo na akciju. „Slušati neprestane litanije laži visokih službenika pred kongresom, a time i pred američkim narodom; shvatiti da kongres… u stvari podržava laži. Videti nekog u pozciji Džejmsa Klapera – direktora Nacionalne obaveštajne službe – kako nevešto laže javnost bez posledica, dokaz je podrivene demokratije.“
Aprila 2012. dok je radio za Dell, Snouden je navodno počeo da skida dokumente od kojih se mnogi odnose na programe za prisluškivanje koje je vodila NSA i njen britanski ekvivalent, vladin centar za komunikacije (GCHQ). Jedanaest meseci kasnije, napustio je posao i prihvatio drugi, u firmi Booz Allen koju je tražio upravo zbog šireg pristupa obilju informacija vezanih za američku sajberšpijunažu. „Položaj u Booz Allen Hamilton mi je omogućavao pristup listama mašina širom sveta koje je NSA hakovala“, rekao je Snouden za The South China Morning Post. Naredna tri meseca je skidao dokumente, kojih je prema kasnijim procenama nadležnih bilo više od 50.000, podeljenih u četiri kategorije: NSA potencijali, partnerstva sa privatnim tehnološkim kompanijama i stranim obaveštajnim službama, zahtevi za informacijama iz drugih američkih agencija, i obaveštajni izveštaji zasnovani na njenoj kolekciji presretnutih elektronskih signala. Trebalo je još da smisli kako da objavi čitav materijal.
Znao je da neće ići tragovima Tomasa Drejka, čiji je slučaj brižljivo proučio, uz mnoge druge uzbunjivače iz NSA tokom 90-ih i ranih 2000-tih koji su svoje brige, često nedokumentovane, iznosili kongresu ili štampi. „Pogledajte, za proteklih 12 godina nekoliko nas je već govorilo o dobrom delu Snoudenovih otkrića“, podseća Drejk. „Na osnovu onoga što se nama desilo, znao je da će morati da pruži nekakvu dokumentaciju, ako uopšte računa na priliku da ga javnost čuje. Ali ni to možda neće biti dovoljno. Sada je čitav sistem postao do kraja institucionalizovan.“
Snouden je takođe znao da ne bi bilo dobro da dokumenata preda Vikiliksu ili da ih prosto sam objavi negde. „Ne želim da pružim povoda za argument korišćen u slučaju Bredlija Meninga da su dokumenti pušteni nesmotreno i bez provere“, objasniće Snouden kasnije. „Pažljivo sam procenjivao svaki dokument ponaosob koji sam otkrio kako bih osigurao da je svaki od njih u legitimnom javnom interesu. Bilo je svakakvih dokumenata koji bi imali snažan uticaj a koje nisam predao, jer mi nije cilj da nanesem štetu ljudima. Cilj mi je transparentnost.“
Mejnstrim štampa, što je bila jedna opcija, izgledala je još riskantnije. Prisećajući se kako je The New York Times pod pritiskom vlasti sedeo na Rajsenovoj priči o prisluškivanju bez sudskog naloga, Snouden je strahovao da bi se isto moglo desiti i njemu. „Kada je predmet novinskog istraživanja institucija tako daleko izvan zakonske kontrole kao što je američka obaveštajna služba, čak i najbolje namere The New York Timesa ne znače ništa“, napisao mi je u mejlu. „Ne možete primorati špijunsku agenciju da ustukne a da niste spremni da spržite sopstveni život i zbog najsitnije mrve istine, jer je istina jedino čega se plaše. Istina znači odgovornost, a odgovornost užasava one koji su prešli granice nužnog.“
Sredinom maja, Snouden je uzeo kratko odsustvo s posla u Booz Allenu da bi se vratio na kopno gde je, kako je rekao nadležnima, išao na terapiju za epilepsiju, stanje koje mu je dijagnostifikovano godinu dana ranije. Umesto toga seo je na direktni let za Hong Kong gde se smestio u butik-hotel Mira u kome prenoćište sa pogledom na Kowloon Park košta 300 dolara, i stupio u kontakt sa Glenom Grinvaldom. Bila je to njihova prva direktna prepiska od prošlog decembra, kada je Snouden digao ruke od pokušaja da ga ubedi da nauči šifrovanje i okrenuo se Lauri Poitras za koju je znao da „razume rizike loše bezbednosti“.
Autorka dva vrlo kritična filma o američkoj antiterorističkoj politici i ratu u Iraku, Poitras se našla u središtu pažnje američkih vlasti 2006. posle premijere njenog dokumentarca „My Country, My Country“, nominovanog za Oskara, a koji se bavio iskustvom Iračana pod američkom okupacijom. Ministarstvo unutrašnje bezbednosti navodno ju je stavilo na listu za nadzor da bi tokom narednih šest godina, prema njenoj proceni, bila zaustavljena i pritvarana gotovo 40 puta na američkim graničnim prelazima. Sve to je učinilo da Potrais postane izuzetno paranoična (odbila je da razgovara za ovaj tekst). Kako bi sprečila špijuniranje svog rada, naučila je enkripciju. To je omogućilo Snoudenu, koji joj se obratio anonimno, da u nekoliko mejlova skicira brojne vladine programe za nadzor.
Poitras je neke od mejlova pokazala Grinvaldu koji je odmah nanjušio da su osnovani. Instalirao je softver za enkripciju i po uputstvima Laure Poitras počeo sopstvenu razmenu sa izvorom koji je bio voljan da se sa novinarima sretne i uživo. Grinvald je oklevao: „Rekao sam mu da mi treba neki uzorak dokumenata kako bih proverio da je on stvarno taj za koga se izdaje i da ima nešto vredno“. Tako je Snouden poslao Grinvaldu nekoliko desetina dokumenata, uključujući PowerPoint prezentaciju programa PRISM kroz koji je NSA preko američkih internet kompanija kao što su Google, Facebook i Apple, mogla da preuzima gomile podataka o korisnicima, uključujući poštu, podatke o četu i istoriju pretrage.
Sedeo je na tremu pred kućom, dok su mu se psi motali oko nogu, kada je otvorio dokumente i ostao bez daha. „Mislim, ludilo, jel da? Niotkuda, odjednom mi je u ruke palo 25 dokumenata s najvišom oznakom poverljivosti iz NSA, agencije iz koje su tajne retko ikada procurile“. Otrčao je da kaže Mirandi: „Ne mogu da verujem šta sam dobio.“
Grinvald je odmah odleteo za Njujork gde se sreo sa Poitras da bi sa njom i još jednim novinarom, dugogodišnjim dopisnikom Gardijana Ivanom Mekaskilom kao zvaničnim predstavnikom lista, krenuo za Hong Kong. U taksiju na putu do njujorškog aerodroma Poitras, kojoj je Snouden već slao mnogo veće količine dokumenata, objasnila je Grinvaldu kako da otvara i čita fajlove sa njenih memorijskih stikova. Čim je avion poleteo, uključio je laptop i počeo da iščitava materijal. „Odmah sam shvatio da su onih 25 dokumenata koje je meni poslao, za koje sam mislio da je najbolje što ima, u stvari izabrani nasumice. Gledao sam u hiljade dokumenata na svaku zamislivu temu, ogromnu gomilu tajni od kojih su mnoge bile daleko bolje od onih koje mi je poslao.“
„Koliko dugo je izvor ovo planirao?“, pitao se Grinvald. Mora da je samo organizacija materijala trajala mesecima, ako ne i više. Svaki memorijski stik imao je složenu arhitekturu. „Na naslovnoj je bilo, na primer, 12 fajlova. Klikneš jedan od njih i dođeš do još 30. Klikneš na neki od tih, otvori se još šest, i onda konačno dođeš do dokumenata. I svaki je prokleti dokument koji nam je predao bio izvanredno elegantno i predivno organizovan“. Grinvald nije sumnjao da je izvor pročitao svaku stranicu; nijedna nije pogrešno sortirana. „Bilo je potpuno jasno da je iščitavao i vrlo brižljivo obradio svaki dokument koji nam je predao u tom svom nezamislivo pedantnom, urnebesno elaboriranom sistemu.“
Čitavim putem do Hong Konga tokom 16 sati leta, Grinvald je prekopavao po materijalima. „Bilo je stvari o Iraku, Avganistanu, programu bespilotnih letelica, špijuniranju naših saveznika, o tehnologiji kojom se to radi, obaveštajnom budžetu, svemu mogućem – a sve je to vrhunska državna tajna i ja je čitam zavaljen u avionu“. Memorandumi i prezentacije do u detalj su opisivali razmere globalnih operacija NSA: kolekcije metapodataka o američkim i stranim državljanima; špijuniranje komunikacije i internet saobraćaja svetskih lidera; obaveštajne operacije usmerene na naftne i ostale kompanije. Poitras koja je sedela nekoliko sedišta iza, povremeno je dolazila da ga obiđe, a on bi skočio sa sedišta i saletao je pitanjima, kao da ne veruje sopstvenim očima.
„Samo smo sedeli tako u transu“, kaže Grinvald. „To je za nas oboje bio jedinstven životni trenutak.“
Grinvald je već imao neku predstavu o tome koga može da očekuje u Hong Kongu: „Sedokosi, 60-godišnji proćelavi veteran obaveštajne službe kojem je upravo dozlogrdilo da trpi razočarenja“. Umesto njega, ispred restorana u šoping centru čekao ga je momak jedva dorastao jutarnjem brijanju. Bled, mršav, u farmerkama i majici koje nije danima presvlačio. „Izgledao je kao klinac koji dangubi po tržnom centru.“
Grinvald je pomislio da je u pitanju greška: „Nema šanse da ovaj klinac ima pristup kakav me je ubedio da ima. Jednostavno se ne uklapa; možda je bio sin ili pomoćnik pravog izvora? Izgledao je tako totalno drugačije od onog što sam očekivao, da sam pomislio da je čitavo putovanje bilo gubljenje vremena.“
Pa ipak, iscrpljeni letom, novinari su dopratili Snoudena do hotelske sobe iz koje je izašao svega par puta otkako je stigao, u strahu da će ga služba otkriti. Po sobi su na sve strane ležale tacne od obroka koje su mu donosili u sobu. Odeća razbacana po podu. Zabrinut da bi ga mogli špijunirati, ni hotelskom osoblju nije dozvoljavao da ulaze u sobu da mu promene posteljinu. Pre nego što je progovorio, Snouden je naslagao jastuke na vrata kako bi otežao prisluškivanje. Grinvaldu su ove mere predostrožnosti zvučale paranoično, ali je rešio da sačeka sa osudom. Zauzeo je stav parničara. „Bilo je to pravo unakrsno ispitivanje“, opisuje Snouden. „Strože od brifinga agenata CIA kad se vrate sa terena. Ali je bilo korisno, jer je uspostavljeno apsolutno poverenje: nije ostalo mesta za laži.“
Grinvald je shvatio da je Snouden vrlo bistar momak i da je njegova priča, ma kako neverovatno zvučala u početku, bila koherentna. Posle pet, šest sati ispitivanja „bio sam prilično uveren da govori istinu“. Ipak još mnogo toga nije imalo smisla. Na Havajima je ostavio devojku s kojom je bio osam godina, prelepu plesačicu Lindzi, koju je očigledno voleo. Zarađivao je šestocifrenu platu i imao karijeru čiji su izgledi, čak i bez srednjoškolske diplome, bili bezgranični. Sve je oko njega govorilo da je bio srećan i stabilan. „Dugo sam pokušavao da shvatim zašto je u stvari uradio to što je uradio, svestan da će najverovatnije završiti u zatvoru do kraja života.“
Snouden nije želeo da potraga za izvorom ovih informacija ometa sveopštu raspravu koju bi trebalo da izazovu, pa je novinare i pre nego što su stigli u Hong Kong obavestio da planira da istupi u javnost. Ideja o otkrivanju izvora poverljivih materijala protivila se svakom instinktu, i novinarskom i ljudskom. Mekaskil koji ima tri sina sličnog uzrasta kao Snouden, kaže da ga je čitav dan ubeđivao da odustane. Izgledalo je da je Snouden sve isplanirao. Namerno nije preduzeo mere da prikrije svoje tragove pre svega, kako je objasnio, da zaštiti svoje kolege od dugotrajne istrage. „Nisam mogao da budem saučesnik nekome ko upropašćava svoj život ako nisam bio uveren da to radi uz potpunu svest o svojim postupcima“, kaže Grinvald. „Tako sam proveo sate s tim pitanjem: O čemu se ovde radi? Odakle mu ideja da je u obavezi da žrtvuje svoj život za dobrobit drugih?“
Na kraju je Grinvald shvatio da se Snouden rukovodi istim moralnim kodeksom koji ga je, u uzrastu od 20 godina, naveo da se prijavi u vojsku i ode u rat za koji je verovao da treba da „oslobodi“ porobljene. Ono što NSA radi, kazao je Snouden, predstavlja „egzistencijalnu pretnju demokratiji“; osećao je da je njegova dužnost da nešto preduzme. Objasnio je Grinvaldu da je postavio svoj web sajt za koji je pripremio manifest sa objašnjenjem neslućenih razmera sistema nadzora koji je konstruisala NSA. Nameravao je da objavi tih par stranica teksta na sajtu, u nadi da će to dopreti do stotina hiljada, čak miliona ljudi koji bi potpisali peticiju za okončanje države nadzora.
Međutim, manifest je imao „prizvuk Unabombera“, kaže Grinvald koji ga je sa Laurom Poitras uveravao da bi takvo nešto bilo pogrešno shvaćeno u javnosti. „Tekst je bio prilično melodramatičan i uzrujan, što je i razumljivo jer kad je neko spreman da baci svoj život kako bi se borio protiv nepravde, on razmišlja u prilično ekstremnim okvirima. Ali običnom čoveku kojem želi da se obrati to može zvučati jezivo“. Snouden je na kraju odustao.
Naredne dve nedelje Grinvald je svakog jutra razgovarao sa Snoudenom, zatim pravio pauzu za pisanje da bi se vratio tokom dana, a često nastavljao razgovor i online. Snouden bi svake večeri legao oko 10:30 ili 11 sati, usput bi novinarima javio da „ide u krpe“. Dok je Grinvald jedva hvatao poneki sat sna, Snouden bi ga ujutru dočekao odmoran i svež. „Samo što nije postao najtraženiji čovek na planeti“, pričao je Grinvald, „a spava kao da nema nijedne brige u životu“. I on i Poitras su bili „zaraženi“ mladićevim idealizmom i entuzijazmom, priznaje Grinvald, pa i njegovi urednici u Gardijanu koji je prvu priču o otkrićima objavio u sredu 5. juna. Posle izveštaja o tajnom sudskom nalogu kojim je aprila 2013. kompanija Verizon primorana da podatke o svojim korisnicima preda nacionalnoj bezbednosnoj agenciji, 6. juna je usledila priča o programu PRISM a zatim još jedna, 7. juna, kojom je objašnjeno kako je britanski GCHQ imao pristup programu PRISM za prikupljanje podataka o korisnicima američkih kompanija. Narednog dana, 8, juna, Grinvald i Mekaskil su u Gardijanu objavili reportažu o internom alatu NSA pod nazivom „Beskonačni obaveštajac“ koji je snimao, analizirao i pratio podatke koje prikupi agencija – iz čega je sledilo da je direktor nacionalne obaveštajne službe Džejms Klaper lagao kongres kada je tvrdio da NSA ne prati komunikacije miliona američkih građana.
Od tada se Grinvald ne odvaja od paketa dokumenata, pohranjenih na različitim nosačima, koje je u svom rancu nosio svuda sa sobom. Snoudenov najveći strah, navodi Grinvald, bio je da će otkriti sav taj materijal ali da nikog neće biti briga; međutim, desilo se upravo suprotno. Obama je 7. juna bio prinuđen da prizna da je njegova administracija prikupljala ogromne količine obaveštajnih podataka od običnih građana, ali je tvrdio da je reč tek o „skromnom prekršaju“ nad privatnošću. „Ne možete imati stoprocentnu bezbednost a da imate stoprocentnu privatnost i nimalo neugodnosti“, kazao je predsednik.
Zatim je 8. juna NSA zvanično predstavila „kriminalni izveštaj“ o objavljivanju svojih osetljivih podataka, i pokrenula krivičnu predistragu o tome šta je sve moglo procuriti. Sledećeg dana Snouden je istupio u javnost preko videa koji je snimila Poitras, objavljenog na Gardijanovom sajtu. Pošto je unajmio dva honkonška advokata, koje je prvo proverio Gardijanov pravni tim, sa svetskom štampom za petama, Snouden je 10. juna u pratnji advokata napustio hotel „Mira“ kroz zadnji izlaz, i nestao. Poitras se pitala da li će ga ikad ponovo videti. Grinvald je verovao da neće. „Stvarno sam mislio da ćemo ga sledeći put verovatno videti na televiziji dok ga, obučenog u narandžasto zatvorsko odelo i u lancima sprovode u sudnicu.“
Obamina administracija je 21. juna podigla krivičnu prijavu protiv Edvarda Snoudena za tri dela, od kojih su dva iz starog zakona o špijunaži, koji je za nešto manje od sto godina u federalnim optužnicama korišćen svega devet puta – od čega je čak šest podignuto u proteklih šest godina. Snouden je postao sedma osoba pod optužbom iz ovog zakona koju je pokrenula Obamina Bela kuća, koja je ujedno pokrenula više istraga protiv uzbunjivača nego bilo koja administracija u američkoj istoriji. Brojni američki zvaničnici, uključujući državnog sekretara Džona Kerija, proglasili su Snoudena izdajnikom. Na konferenciji o sajberbezbednosti održanoj jesenas bivši direktor NSA Hajden zbijao je šale o stavljanju Snoudena na listu za odstrel. „Pomoći ću vam oko toga“, uzvratio je kongresmen Majk Rodžers, šef komiteta za obaveštajne službe.
Praćen teškim osudama zbog blokbaster izveštaja Grinvalda, Poitras i Bartona Gelmana iz Washington Posta – koji je od Snoudena, preko Laure Poitras, takođe dobio svoj komplet dokumenata – Snouden je započeo svoje putovanje, kako je to nazvala jedna od njegovih pravnih savetnica Džeslin Radak, „podzemnom mrežom“ zastupnika zviždača i simpatizera u planetarnoj drami kojom upravlja Džulijan Asanž.
Nedugo pošto je Snouden napustio hotel „Mira“ i prešao u sigurnu kuću u Hong Kongu, njegovi advokati su dobili poziv od Kristin Hrafenson, novinarke i predstavnice Vikiliksa sa Islanda. Hrafenson je čula da bi Snouden mogao zatražiti azil na Islandu. „Bilo je logično da nas prihvati za saveznike“, kaže mi Hrafenson. „U tom trenutku ih nije imao mnogo.“ Ubrzo potom, 31-godišnja Britanka Sara Harison, dugogodišnja Asanžova saradnica, stiže u Hong Kong da izveštava za Vikiliks i isprati Snoudena iz grada. Neće se odvajati od njega naredna četiri meseca.
Asanž živi u egzilu u ekvadorskoj ambasadi u Londonu više od godinu dana, i tu je 24. juna održao konferenciju za štampu na kojoj je preuzeo odgovornost za uspešno sprovođenje Snoudena iz Hong Konga u Rusiju gde mu je, posle 39 dana provedenih na međunarodnom aerodromu u Moskvi – i zahteva za azil podnetih 21 državi – Vladimir Putin odobrio privremeni jednogodišnji azil.
Bio je to važan trenutak za Asanža koji, kako primećuje jedan izveštač, „mora da je izludeo dok je gledao kako sva ta otkrića idu Glenu i Lauri“ a koji ih nisu podelili sa Vikiliksom već ih objavljivali u mejstrim medijima poput Gardijana. U telefonskom razgovoru Asanž optužuje Gardijan, s kojim je u neskrivenom sukobu od 2010, da je „napustio“ Snoudena u Hong Kongu. Ovu tvrdnju je Asanž, preko Vikiliksa, više puta ponovio na Tviteru, iako Grinvald kao i drugi zaposleni u Gardijanu, tvrde da je to potpuno pogrešno predstavljanje činjenica. „Snouden je jasno rekao da ne želi da uključi novinare u svoje buduće planove i to, koliko sam shvatio, zato što nije želeo da ih dalje upliće u nevolje“, kaže jedan viši urednik u Gardijanu.
Vikiliks se ipak držao svoje verzije. „Razumeli smo situaciju“, kaže Asanž. „Radili smo preko diplomatske mreže i postarali se da prava gospodina Snoudena budu zaštićena. Time smo pokazali da Vikiliks kao medijska institucija ima resurse, kapacitet i volju koju mnoge medijske organizacije nemaju.“
Snouden je bio nesumnjiv blagoslov za Vikiliks koji od 2011. posrće zbog nedostatka finansija (prošle godine je, navodno, dobio samo 93.000 dolara donacija što nije pokrilo ni petinu godišnjeg budžeta od 530.000 dolara). Pošto je Snouden istupio u javnost, donacije su počele ponovo da stižu i do 1.300 dolara dnevno. Vikiliks sada prodaje majice, šolje i torbe sa Snoudenovim likom (nestao je profil Bredlija Meninga koji je nekada ukrašavao sličan pribor).
Grinvald ima komplikovan odnos sa Vikiliksom i Asanžom, kog smatra saveznikom mada s obzirom na Asanžovu kontroverznu reputaciju u Sjedinjenim državama kaže da „Džulijanov nastup u čitavoj priči nije baš najbolji za Snoudena“. Složiće se, međutim, da je Asanž spasao Snoudena gotovo izvesnog izručenja u Ameriku. Snouden ipak nikada nije želeo da ode u Rusiju, što priznaje i Asanž. „Verovao je da bi najbolje bilo da iz Latinske Amerike vrši pritisak za promene u SAD“, kaže mi Asanž. „Nije želeo da mu se prilepe političke optužbe da je prebegao.“
Asanž se nije složio. „Dok su Venecuela i Ekvador mogli da ga zaštite kratkoročno, na duge staze treba misliti o mogućoj promeni vlasti. U Rusiji je bezbedan, o njemu vlada povoljno mišljenje i to se verovatno neće menjati. To je bio moj savet Snoudenu, da će fizički biti najbezbedniji u Rusiji“. Asanž takođe tvrdi da je Snouden dokazao da se može „ne samo preživeti uzbunjivanje javnosti oko nacionalne bezbednosti, već i napredovati.“
Nepoznato je koliko Snouden napreduje u Rusiji. Prema rečima njegovog ruskog advokata, Anatolija Kučerena, uči jezik i čita rusku literaturu (nedavno je završio „Zločin i kaznu“ Dostojevskog). Navodno je počeo da radi u nekoj ruskoj internet kompaniji. Grinvald kaže da redovno razgovara sa Snoudenom preko šifrovanog četa, ali dodaje da zna vrlo malo o njegovom svakodnevnom životu: „To su pitanja kojih se klonim i zbog njegove i zbog svoje bezbednosti“. Radak i Drejk su ga nedavno posetili kao članovi delegacije uzbunjivača; sproveli su ih na tajni sastanak i večeru s njim u raskošnoj kući u blizini Moskve. Tamo su ih odvezli u kombiju zatamnjenih stakala, noću, pa nisu imali pojma gde idu. Radak ipak tvrdi da Snoudena ne kontroliše ruska obaveštajna služba, FSB, i da nije postao ruski špijun. „Rusija bi svoje špijune tretirala mnogo bolje nego da ih ostavi zarobljene u tranzitnoj zoni na aerodromu više od mesec dana“, seća se Radak turobne Snoudenove šale.
Međutim, to što možda nije ruski špijun, kaže Andrej Soldatov, jedan od vodećih ruskih istraživačkih novinara, ne znači da je slobodan. „Sasvim je jasno da Snoudena štiti FSB“, kaže Soldatov, koautor knjige Novo plemstvo: Obnova ruske državne bezbednosti i trajno nasleđe KGB-a (2010). To znači da je svaki Snoudenov kontakt, svaki njegov korak, pod nadzorom ruskih bezbednosnih službi. „Kuća u kojoj se sreo sa uzbunjivačima? Iznajmljuje je ruska vlada. Sve te sigurne kuće, stanovi i dače gde su nekad boravili prebezi, u vlasništvu su ruskih bezbednosnih službi. Niko nije uspeo da otkrije gde je zaposlen, ako stvarno ima taj posao. FSB ga nikad ne bi pustio da radi ako ne može da nadzire njegovu komunikaciju“. Čak i ako Snouden poželi da ode u američku ambasadu i preda se „ne bi mu bilo lako da nađe potpuno nekontrolisan kanal komunikacije sa Amerikancima“, kaže Soldatov.
Soldatov veruje da Snouden možda potcenjuje stepen nadzora kojem je podvrgnut. „U kojoj se meri promenio do sad? Snouden nije treniran obaveštajac. A oni koji jesu mogu vam reći da ako živite u kontrolisanom okruženju, prestajete da budete mentalno nezavisni jer je sve i svako oko vas takođe pod kontrolom. Nema veze da li imate svoj laptop.“
Što se Grinvalda tiče, tokom poslednjih šest meseci je postao međunarodna zvezda i kada smo se sreli već je jahao na talasu dotad neviđene slave. Davao je izjave za bukvalno svaki oblik medija poznat čovečanstvu, ispričao je priče od ogromnog značaja ne samo u medijima na engleskom jeziku, osvojio je brazilski ekvivalent Pulicera za priču koju je uradio u saradnji sa brazilskim listom Globo o razmerama špijuniranja koje NSA sprovodi u toj zemlji.
Kako bi zaštitili dokumentaciju – i izbegli ozbiljne pravne implikacije – Grinvald i Poitras su se dogovorili da niko sem njih nikada neće dobiti pristup celokupnoj kolekciji dokumenata (Gelman iz Washington Posta ima sopstveni primerak). Distribuiraju relevantne informacije u zasebnim tekstovima, uvek pod svojim imenom, kako bi „držali medijske organizacije na odstojanju“. Iako neki kritičari i dalje tvrde da je Snouden, koji je u Hong Kong poneo četiri laptopa, sigurno ustupio tajne Rusima ili Kinezima, on insistira da nije. Ne samo da u Rusiju nije poneo ništa sa sobom – „to ne bi služilo javnom interesu“, kaže – on čak više ne može ni da pristupi dokumentaciji. „Izgradio je zasebno šifrovane ćelije ali tako da nema lozinke za pristup; drugi ljudi imaju lozinke“, kaže Grinvald koji dodaje da će se arhiva kojom se „osigurao“ otvoriti samo ako se Snoudenu nešto desi. Grinvald ne kaže koji su ti „drugi ljudi“. Američki zvaničnici preteće pominju ovu arhivu, verovatno pohranjenu na cloud, kao štek za „smak sveta“.
U avgustu je Grinvaldov partner David Miranda zadržan na londonskom aerodromu zbog Snoudena. Miranda je bio na putu kući u Rio, posle nedelju dana odmora u Berlinu gde se sreo sa Laurom Poitras, koja mu je predala neke Snoudenove dokumente za Grinvalda. Britanska policija ga je zaustavila na ulazu u tranzitnu zonu. Vlasti su mu oduzele materijal kao i laptop, mobilni telefon i druge elektronske sprave, i zahtevali lozinke za šifrovanu elektroniku. Držali su ga i ispitivali devet sati, pre nego što su mu konačno omogućili da nastavi put za Brazil.
Grinvald koji je od Mirande tražio da mu donese dokumente, bio je van sebe od besa. „Bio je to prokleti napad na slobodu štampe. Novinarstvo nije zločin ni terorizam. Nenormalno je da svaki novinar na svetu ne bude besan zbog ovog agresivnog napada.“
Mnogi su bili zaprepašćeni zlostavljanjem ali su Grinvaldove metode i neskriveno denuniciranje kritičara doveli u pitanje njegovu agendu. „To je pažljivo izgrađen narativ“, kaže Džejms Luis iz CSIS. „Imaju dokumente koji se odnose na inostrano špijuniranje Amerike, ali nijedan nije objavljen. Umesto toga, ovo je smišljeno tako da javnost navede na određen zaključak, da samo Amerika špijunira. Činjenica je da nisu pustili i te druge dokumente, što sve to čini vrlo sumnjivim. Spinuju baš kao i američka vlada.“
Pitanje je da li američke vlasti smatraju Grinvalda pretnjom. Mada je izvesno da živi daleko bolje nego Snouden, i Grinvald je, kako kaže Radak, „slobodan ali neslobodan“. Živi udobno u Riju ali ne zna kada će moći da se vrati kući. Iako je glavni pravobranilac Erik Holder nedavno rekao da nije „siguran da tu postoji osnova za tužbu“, Grinvald nije ubeđen da će proći lako. Verovatno ga neće izvući iz aviona i uhapsiti na granici – bar zbog loše reputacije u štampi, ako ništa drugo – ali nikad se ne zna. „Mogu podići tajnu zapečaćenu optužnicu i nema načina da ih prisilite da kažu da li nameravaju da vas uhapse. Tako da teoretski možete zauvek biti u limbu.“
Situacija s kojom je Edvard Snouden trenutno suočen takođe je neizvesna. Koordinator njegovih advokata, Ben Vizner iz američke unije za građanske slobode (ACLU) sastavio je tim za koji se nada da može omogućiti neki dogovor kako bi Snouden dobio azil u nekoj otvorenijoj zemlji, kao što je Nemačka, a možda čak „jednog dana, kad klima bude povoljnija“, da se vrati u Ameriku bez straha od progona. Ali taj dan još nije osvanuo, priznaje Vizner. „Neće se desiti preko noći.“
Snouden zasad ostaje u Rusiji. Živi u stanu ili kući koju do sada niko nije uspeo da otkrije; možda je zaposlen, zaštićen od javnosti državnim bezbednjacima, komunicira preko šifrovanih mejlova i četa sa šačicom ljudi od kojih niko ne zna kako živi. „On je za mene mnogo više od običnog izvora“, kaže Grinvald. „Smatram da je junački hrabar. Stalo mi je do njega i ne želim da ga vidim u zatvoru – bila bi to užasna travestija i šteta.“
Grinvald kaže da je Snouden stekao „ogromnu popularnost“ u Rusiji gde ljudi nagađaju kakva su mu kretanja, pitaju se šta mu je sledeći korak. Ruski paparaci, frustrirani pokušajima da ga pronađu, prodaju lažne slike Snoudena u supermarketu. „On je tamo kao Elvis“, kaže Grinvald. Ali ipak je to Rusija. „Čini mi se da Sjedinjenim državama u stvari baš odgovara da on bude u Rusiji jer im je tako lakše da ga satanizuju. Ako uzbunjivač postane heroj, ljudi počnu da misle kako mora da je video neke strašne stvari kad je odlučio da rizikuje sopstveni život da bi dunuo u pištaljku. Ali ako ljudi misle da je lud, nestabilan, da je ruski špijun, to delegitimiše premisu čitavog čina – a koja glasi da je zaista video nešto tako temeljno pogrešno da je njegova savest zahtevala da preduzme nešto.“
Grinvald kaže da je i dalje pod uticajem Snoudenovog herojstva, i kaže da je odlučan da radi u njegovo ime. Prvi korak će biti da preuzme ostatak dokumenata, kojih ima preko 10.000, i započne novi medijski poduhvat sa Laurom Poitras i istraživačkim novinarom Džeremijem Skahilom, sa investicijom od 250 miliona dolara od tehnološkog milijardera Pjera Omidjara, osnivača eBaya, a koji se Grinvaldu i obratio zbog Snoudenovih otkrića. Poduhvat pod radnim nazivom „NewCo“ biće posvećen istraživačkom novinarstvu i promišljeno će ulaziti u sukob s vlastima. „Tako ćemo raditi novinarski posao i reći vlastima, okej, dođite po nas“, kaže Grinvald, očito oduševljen idejom.
Još nije poznato kako će ovaj poduhvat izgledati. Grinvald je u oktobru napustio Gardijan i kaže da planira da otvori kancelarije u Njujorku i Vašingtonu, kao i jednu u Brazilu koja će verovatno biti njegova. „Neću sebi dozvoliti da budem prognan iz sopstvene zemlje zato što sam se bavio novinarstvom, ali sve dok postoji osnovana sumnja da ću biti uhapšen i osuđen zbog svog posla, ne mogu da se kockam“, ističe Grinvald. „A to je po sebi moćna optužnica.“
Janet Reitman, Rolling Stone, 04.12.2013.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 19.12.2013.