Idem juče na posao. Radim na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Pred vratima Filozofskog fakulteta stoji i međusobno razgovara šestoro (iz moje perspektive mladih, mada, verovatno već sredovečnih) sociologa. Verovatno su ljudi radili tog dana na upisu novih studenata.
Mesto da im, kao što bi svaki pristojan čovek uradio, kažem: „Dobar dan“, pokušavam da budem duhovit, pa im se obraćam sa „I vas šestoro ste razlog da neko upiše sociologiju?“
Postidim se zbog svoje loše duhovitosti, pa odem na Fakultet i zasednem u svom kabinetu. I, pošto me čitaoci Peščanika, a i drugi građani, plaćaju da bih se bavio sociologijom (pomenuti ljudi plaćaju PDV, a država se, po mom mišljenju, svodi na PDV i na njegovu raspodelu, od čega se isplaćuje i moja plata; šta bi drugo bila država?), stanem da razmišljam, za početak, o sociolozima.
Prvo, Robert Merton. Čak sam bio u nekoj profesionalnoj komunikaciji sa njim (dobrotom beogradskog sociologa Ljube Gvoića, njegovog korespondenta). Merton je pisao da Indijanci iz plemena Hopi drežde u nekoj sušnoj oblasti. Kada suša postane neizdrživa, oni izvode neku igru koja treba da prizove kišu. Merton kaže da je manifestna funkcija kišne igre prizivanje kiše, a da je njena latentna ali stvarna funkcija jačanje integracije plemena da bi njegovi članovi lakše podneli život u teškim uslovima za vreme suše.
Taj isti Merton piše o američkim političkim strankama, republikanskoj i demokratskoj, da je njihova manifestna funkcija zastupanje interesa delova stanovništva u demokratskom izbornom procesu. A da je njihova latentna funkcija promovisanje i ostvarivanje interesa krupnog biznisa, organizovanog kriminala, zavičajnih grupa, lobi grupa itd.
Sličnost sa sadašnjom Srbijom nije ni slučajna ni namerna: Merton jednostavno opisuje pojavu svojstvenu višepartijskim društvima.
Ili, sociolog Maks Veber. Vučić ga je svojedobno voleo da citira. On je (Veber, a ne Vučić; Vučić mi je provalio u tekst samo zato što ne može da izdrži da nešto prođe bez njega; kad sam logoreičan, i posebno kada govorim ili pišem nešto za šta nisam siguran da li su gluposti ili banalnosti, pitam se da li i ja ličim na mučenika Vučića) pisao da je uvek bilo bankara, trgovaca, lihvara, gusara i otimača. Ali, da ti bankari, trgovci, lihvari, gusari i otimači (i još mnogo češće mali, sitni biznismeni) mogu da stvore kapitalizam tek ako prihvate trajno uverenje da moraju da štede, da investiraju, da se odriču, a ne da arče prihod na luksuznu potrošnju. Neću dalje da to razlažem, jer sada ne predajem sociologiju, nego pišem tekst o sociolozima.
Veber je tek pred smrt postao zvanično sociolog. Država (to je ono ime za isceđivanje i izrazito nejednaku i nečovečnu raspodelu PDV-a) mu je dala rešenje o postavljenju za profesora sociologije. On je sa tim rešenjem došao kući, tresnuo ga pred svoju ženu Marijanu (takođe sociologa, kako bi se reklo starinski: „u njenom sopstvenom pravu“; a i Maksov (Maksimilijanov) brat, Alfred, bio je takođe sociolog) na kuhinjski sto, i rekao ženi: „Čini mi se da sam postao sociolog.“
Ili, Emil Dirkem. Taj je objasnio da je ono što je društveno uvek prinudno. Dakle, Dirkem kaže da nisam izabrao maternji jezik; niti politički sistem; niti strukturu vlasništva; niti društvenu raspodelu prihoda. Nisam izabrao ni to da po vrućinčini ne idem go, nego da navlačim neke bermude, a kad sam na poslu i pantalone sa dugim nogavicama. Takvo ponašanje rezultat je vaspitanja koje je, kaže Dirkem, čista prinuda, kao što je i društvo u samoj stvari razgranat i strukturisan sistem prinuda.
Dakle, kada sam osetio da sam ovakvim razmišljanjem zaradio platu (moj deo onog već treći put pominjanog PDV-a), uzeo sam tašnu i krenuo kući u Zrenjanin.
Dok sam vozio, neki studenti su na nadvožnjacima iznad autoputa izvodili neke pokrete, imitirajući neko pumpanje. Neki vozači su im u znak podrške trubili, drugi nisu. Ja sam, kao sociolog, posmatrao, i brojao i jedne i druge.
Pa sam došao u Zrenjanin. Tamo mi je prvi (u mentalnom smislu) pristupio (i) sociolog Karl Marks. Marks mi je rekao da su u fabrici „Drekslmajer“ u toku masovna otpuštanja; da će vrednost koju su zrenjaninski radnici stvarali, i koja je išla ne samo vlasnicima i menadžerima nemačke firme, nego i njenim radnicima u Nemačkoj (koji za isti posao primaju višestruko više plate od radnika iste firme u Srbiji) prestati da bude stvarana i da će stotine radnika ostati bez posla i bez prihoda.
Marks me je posle (opet u mentalnom smislu) pitao kakva je to pogibija u kineskoj firmi „Linglong“ kod Zrenjanina. Nekog čoveka je ubila neka mašina. Pre dve nedelje. Rekao sam Marksu da ne znam detalje, ali da može da bude siguran da tužilaštvo neće mrdnuti repom. Strani investitori su izvan zakona. Čak je i Engels, Nemac u Mančesteru, bio izvan zakona.
A kad su u pitanju ne strani investitori, nego strani radnici, uputih Marksa na izvesnu Taru Rukeci. Elem, Rukeci je, naravno, sociolog. Pokušava da se izbori ne za radna nego za osnovna ljudska prava radnika imigranata u Srbiji, nekih Egipćana, Bangladešana, koga li. Žive i rade ti ljudi, ne u proleterskim, nego u skoro robovskim uslovima.
(Da pomenem sasvim namerno, u tekstu o sociolozima, jednog ne-sociologa: moj drug, Tarin saradnik, aktivista jedne odlične NVO (mislim da Fondacija Roza Luksemburg bar jednom nije bacila pare), uspešan borac za radnička prava, Branislav Markuš, on je, kolega dr Marks, za Vas pravi sagovornik; nahvatajte ga, gospodine (druže) doktore, i ispitajte o položaju radnika u Srbiji uopšte i u Zrenjaninu posebno; samo ga nemojte, dr Marks, nuditi onim mozelskim vinom, koje Vam, uz hranu, stan i ostalo, plaća kolega Engels: Bane Markuš ne pije).
I pošto treba da se bavim svojim poslom, da proučavam društvo, a ne sociologe (na šta me upozorava sociolog Elvin Guldner), završavam, dosta naglo, ovaj tekst.
Kome ću dodati samo jednu rečenicu: tekst je, kako mi se čini, kao da ga je pisao sociolog Kišjuhas.
Dobro. I Kišjuhas je, kao i Merton, Gvoić, troje Vebera, Dirkem, Marks, Rukeci, Engels, Guldner, (Markuša neću ponovo pominjati) kao i onih šestoro mojih kolega sa početka ovog napisa, sociolog.
Peščanik.net, 06.07.2026.