Radio emisija 14.05.2010, govore: novinar Teofil Pančić, teatrolog Ivan Medenica, istoričar Slobodan G. Marković i sociolog religije Mirko Đorđević.
Svetlana Lukić: Juče je Angela Merkel rekla da od sudbine evra zavisi sudbina Evrope i ideja Evropske unije. Ako propadne evro, propala je i EU, rekla je nemačka kancelarka. Evropski lideri su održavali maratonske sastanke pokušavajući da spreče širenje požara koji bukti u Grčkoj, panika je i u Španiji, Portugaliji, Irskoj…
Kod nas to uopšte nije važna tema, osim što nas ministarka finansija teši kako imamo plan da sprečimo prelivanje krize iz Grčke u našu zemlju. Tadić, gnezdeći se u svojoj gluposti, priča o tome kako ima plan do 2020, koji se ovih dana dorađuje do najsitnijih detalja… Propustili smo da shvatimo značaj pada Berlinskog zida; tada su svi krenuli u jednom pravcu, a mi pravo u katastrofu.
Propustili smo najlepše godine Evrope, najlepše godine našega života. Sada se Evropa ljulja, a predsednik sa celom vladom bira da poseti moćni i nadaleko poštovani Azerbejdžan, da se još jednom zahvali njihovom diktatoru na podršci u odbrani teritorijalnog integriteta naše zemlje. Tadićev režim nije u stanju da odbrani ljude od Belog Timoka i Topčiderke, a hoće da odbrani Kosovo.
Situacija bi bila daleko bolja, sa tom bitkom za Kosovo, da smo uspeli da dobijemo Davinićev satelit. Moramo da platimo kaznenih 36 miliona evra Izraelcima. Ta vest nas je pomalo šokirala, ta cifra, ali sam negde, u dnu duše, verovala da je taj satelit možda bio namenjen boljim telekomunikacionim vezama, možda čak i pronalaženju masovnih grobnica po Srbiji, kad ono, satelit smo hteli da kupimo da špijuniramo NATO na Kosovu. Ne znam tačno šta, da li jelovnik američkih vojnika u Bondstilu, ili kretanje njihovih trupa, pa da im postavljamo zasede i postepeno oslobađamo najskuplju srpsku reč. Cena odbrane Kosova iz dana u dan postaje sve više izražena u evrima i dolarima, čija naplata se, naravno, isporučuje svima nama.
Šutanovac kaže da njegovo ministarstvo neće ništa da plati, nego je to dužan neko drugi, a ko – pa Svetozar Marović. On je bio šef savezne vlade u doba kada je Davinić bio ministar vojni SCG. Opet jedan zli Crnogorac. Kao da je on postavio Davinića, a ne Koštunica, tj. Mlađan Dinkić, koji sada ćuti kao zaliven. Slavno tužilaštvo tek sada javlja da će pokrenuti postupak; a šta su čekali četiri godine, da neko digne Izrael u vazduh, pa da nas oslobodi bede.
U međuvremenu, u Hrvatskoj su dvojica bivših amabasadora osuđena na robiju: bivši ambasador u SAD i UN osuđen je na godinu i po dana zatvora, jer je 93.000 evra (što je malo više nego što su Bajatovićeva mesečna primanja) potrošio u privatne svrhe, a drugi, bivši ambasador u Libiji, osuđen je jer je hrvatskim radnicima nabavljao alkohol, čiju upotrebu je Gadafi zabranio, čime je ambasador povredio odredbe Bečke konvencije o diplomatskim odnosima. Ali, Hrvati su nadomak EU i znaju da je EU, posle iskustva sa Rumunijom i Bugarskom, rešila da reforma pravosuđa više nikada ne bude poslednji nego prvi zadatak zemlje koja hoće da uđe u EU. Ovde su, od DS-a do LDP-a, vadili oči svakome ko je rekao da je naša tzv. reforma pravosuđa urađena na hohštaplerski način. A sada se postrojavaju, od ministarke Malović pa nadalje, čekajući delegaciju EU koja ima neka neprijatna pitanja o toj njihovoj reformi.
I dok Tadić i Sonja Liht čekaju odluku Međunarodnog suda pravde o Kosovu, da krenu u konačan napad i obezbede nove razgovore o statusu Kosova, predsednikova savetnica Gordana Matković kaže da u Srbiji 700.000 ljudi gladuje, i dodaje da je predsednik upoznat sa tim podatkom, ali ga brani, jer kaže, on nema izvršnu vlast i to treba da radi vlada koju je, kao što je poznato, Cvetković napravio sam samcijat i uzurpirao svu vlast u zemlji.
U Srbiji su u jednome danu, na najstrašniji način, zbog nekoliko hiljada dinara, u svojim krevetima ubijene tri starice u dubokoj starosti. Jedna od njih je pre toga i silovana. Momci se snalaze kako znaju i umeju. Sada da ih neko dovede pred sud, video bi da su izrasli u ljude koji ne razlikuju dobro i zlo, da su nesposobni za suđenje.
Kada sam čula za ovu masovnu grobnicu u Raškoj, pomislila sam da bismo na nekom imaginarnom suđenju svima nama, svi morali biti oslobođeni i smešteni u neku veliku instituciju, jer više nismo u stanju da razlikujemo dobro od zlog. Naučnici na Jejlu su utvrdili da bebe već od 6 meseci razlikuju dobre i loše lutke i loše udaraju po glavi. Zato su naše bebe, koje su izmilele na ovo prolećno sunce, jedine koje među nama liče na ljudska bića; mi ostali hodamo okolo kao senke.
Počinjemo sa lakšim temama, sa jednim veselim čovekom i veselim slučajevima, a on se zove Dragan Šormaz, sećate se tog čoveka, o njemu će za početak pričati Teofil Pančić, naš prvi današnji sagovornik.
Teofil Pančić: Kad sam čuo za to moja prva pomisao je bila parafraza onog slavnog transparenta iz vremena demonstracija ’96-’97. godine – „I Šormaz je ukapirao“. Dakle, ako je dotle došlo da je i Šormaz shvatio šta se dešava s DSS-om, onda su stvarno došla poslednja vremena za DSS. Zapravo, SNS čisti i polako apsorbuje celu desnu stranu političke scene u Srbiji, na margini ostaje ekstremna desnica. Relevantna ekstremna desnica danas su Šešeljevi radikali i DSS, pri čemu za DSS više nisam siguran da je relevantan. To je ono što ostaje, ovi jednostavno apsorbuju sve ostale. Sve što ili ne može ili neće da se okuplja oko DS-a ili levo od DS-a, to ide ili direktno u SNS ili u neku orbitu oko SNS-a. Ovo sa Šormazom je prosto samo jedan malo živoposniji primer. Mislim da sam ovih dana pročitao više intervjua sa Šormazom nego što sam ih do sada u životu pročitao, i nisam znao da će mi se u životu desiti da pročitam neku rečenicu iz Šormazovih usta za koju ću reći da je tačna, ali, čovek se uči dok je živ. Dakle, on se nije ideološki razišao sa svojim šefom i sa svojom strankom, jer on je čovek iz tog istog sveta, on tamo pripada, tu nema sumnje, ali evo čak je i on primetio jednu stvar, a to je da je jedan od problema sa Koštunicom i celom tom ekipom što oni ili ništa ne rade ili ne daj bože nešto rade, jer onda slede neke svoje privatne ili poluprivatne fiksacije, ludila i opsesije. Koštunica nije toliki manipulant kao drugi, on je iskreni nacionalista, ali ja od te njegove iskrenosti nemam nikakvu vajdu, naprotiv, imam samo štetu. Dakle, on je zaista čovek koji, pretpostavljam, iskreno veruje da Srbija radije treba da izvrši kolektivno samoubistvo nego da se odrekne Kosova. Kosovo je Srbija, tačka, dalje nema ništa. Čovek ima pravo da veruje u takve stvari, ali je nevolja ako je neko takav u poziciji da odlučuje. E, pa čak je i Šormaz došao do toga da je shvatio – čoveče božji, pa ja ne mogu više ovako. Šta ja da radim sa tipovima koji ništa drugo ne umeju nego to da pričaju?
Svetlana Lukić: Da, to je na neki način bio i razlog, oni su davali objašnjenje kad su napustili Šešelja – on ima neku fiksaciju tamo u Hagu…
Teofil Pančić: Da, to su privatni ratovi, pri čemu za Šešelja u tom smislu mogu da imam više razumevanja, jer na kraju krajeva on je u zatvoru. Pa sad, čovek koji je u zatvoru zaista i vodi neki svoj privatan rat, jedino što ne znam kako čovek iz zatvora može da rukovodi političkom strankom, ali uostalom, to je njihov problem. Ali, ovaj nije ni u zatvoru, ovaj nije nigde, ovaj je… ne znam ni ja šta je. Ako je istina da je nastavio da drži te svoje stranačke sednice četvrtkom kao što je radio dok je bio premijer, onda stvarno imamo jedan ozbiljan slučaj.
Svetlana Lukić: Uzbuđenje je veliko bilo oko Cvijana, ali većina ni ne zna da on uopšte postoji.
Teofil Pančić: Iskreno da ti kažem, ni ja nisam nikad ranije čuo za tog Cvijana. Ono što je meni tu bilo najzanimljivije je kakva je to ekipa koju su oni okupljali oko sebe, kada je moguće da jedan istaknuti član pređe u jednu stranku koja bi trebalo da je sve suprotno od DS-a, bez obzira što ovaj nije imao člansku kartu DS-a? Koga ti ljudi onda okupljaju? Zašto onda da ne pomisle da će sutra da bude neki drugi Cvijan, pa će da bude neki treći Cvijan? Dakle, ko su ti ljudi, i u moralnom i u političkom smislu? S druge strane, ne mogu da tvrdim da to što je Cvijan govorio nije između ostalog i tačno. Sad, da li ja njemu verujem da je baš zato otišao, to je sad druga stvar, ali znamo dobro da je oko tog reizbora sudija bilo trista čuda i onda jednostavno vidiš da ti tu nemaš uporište da kažeš da je tu i jedna i druga strana čista, nego samo vidiš jednu užasno prljavu igru, u kojoj prljavo igraju i oni koji su bili sa njim do sada, a prljavo igraju i oni kod kojih je prešao, kao da je prešao iz jednog fudbalskog kluba u drugi. I ono što te zapravo negde najviše zgadi je upravo to, iza svih tih velikih reči ne vidiš da postoji bilo šta principijelno na bilo kojoj strani.
Mi ovde govorimo o zemlji u kojoj, recimo, ona žena iz skupštine i onaj vozač naprave jednu vrstu skandala, dobro, ne kažem sada da njih treba uvaljati u katran i perje, nisu nikog ubili ili ne znam šta, ali ipak su napravili jednu stvar koja naprosto nije niti legalna, niti etička, i nakon toga ministar Mrkonjić jednostavno kaže – ma ta žena je super, evo ja je sad preuzimam u moj kabinet. Pa čekaj, bre, pa bilo koji ministar u bilo kojoj vladi, u bilo kojoj evropskoj zemlji, probaj da zamisliš da onako demonstrativno kaže – ma to je, bre, super, meni baš takva treba, baš takav profil kao što je ta osoba meni treba za moje ministarstvo. Pa čak i da zamisliš takvog ministra, pa ovaj premijer bi mu rekao – prijatelju, ti ne možeš tako da radiš u mojoj vladi, neće to moći tako. Pa nisu građani glasali za nas zato da bi ti radio takve stvari. Naravno, kod nas je to prošlo kao nešto najnormalnije, čak verujem da je jako mnogo ljudi zaključilo da je Mrka šmeker.
Svetlana Lukić: To kad si pomenuo palo mi je na pamet kada je Milosavljević, gostujući na B92, rekao onu čuvenu rečenicu: „Najlakše je dati ostavku…“
Teofil Pančić: Pa kad je toliko lako, što ne pokuša?
Svetlana Lukić: „… nego ja moram da radim, da čistim to blato.“
Teofil Pančić: Da čistim to blato, da.
Svetlana Lukić: I rekao je: „Da je meni predsednik vlade tražio ostavku, ja bih je podneo.“ I onda ti zamišljaš tu scenu da li Cvetkoviću uopšte padne na pamet da mu traži ostavku.
Teofil Pančić: Ta rečenica zvuči logično u nekom apstraktnom prostoru, načelno, ona zvuči logično u nekoj teoriji. Međutim, naravno, znajući Srbiju, ona zvuči potpuno besmisleno jer je premijer kod nas u političkom smislu samo figura. Mi imamo čoveka koji se zove Boris Tadić, koji je, realno gledano, i predsednik države i predsednik vlade. Nekako je tako ispalo da onog trenutka kada je ukinuta kohabitacija, da smo mi zapravo dobili Borisa Tadića kao čoveka koji istovremeno drži dve najznačajnije poluge vlasti u zemlji, jednu drži formalno, drugu drži neformalno. Prosto imaš jednu situaciju koja nije normalna sa stanovišta elementarne podele vlasti. Neću da ulazim u to zašto je to tako, da li su u pravu oni koji kažu da Boris Tadić ne podnosi jake ljude, da je on namerno neku takvu figuru izabrao da bi on više došao do izražaja, baš me briga za njegove motive. Suština je u tome da to tako ne može i ne treba da funkcioniše. Ponekad je bolje čak i kad imaš neku situaciju u kojoj se predsednik i vlada konfrontiraju, kao što imaš sada recimo u Hrvatskoj, nego kada imaš ovu vrstu pseudo-harmonije, koja se zapravo na kraju svodi na vladavinu jednog čoveka. Mi smo sad dobili situaciju u kojoj zapravo imaš jednog apsolutnog političkog hegemona koji se zove DS, i postoji neka mogućnost da možda taj hegemon bude zamenjen drugim hegemonom koji će se zvati SNS. Tu nema nikakvog dobitka, ima samo gubitka, ali opet ni taj gubitak nije tako ekstreman jer ni ta stranka nije ona koja je bila dok se zvala SRS i ona će voditi neku, u najopštijem smislu reči, sličnu politiku, a ta politika će se svesti, kao što se i ova svodi samo na malo prihvatljivije upakovan način, na jednu vrstu šlajfovanja u mestu i davanja onolikih koncesija tzv. spoljnom svetu koje baš moraju da se daju. Istovremeno imaš i taj problem, bar ga ja imam, ne znam, ne možeš to sad preterano ni da pljuješ zato što će te svako pitati – dobro, ali objasni mi u ime čega to pljuješ? Jer, ne postoji alternativa, alternativa se utopila u taj sistem, alternativa je progutana od tog sistema. I ti sad imaš tu situaciju, imaš taj front koji viče ’Mi smo za Evropu’, mada ona istovremeno viče da je za Kosovo, šta god to značilo, imaš ove druge koji kažu ’Mi smo za Kosovo, ali smo istovremeno i za Evropu’, imaš samo marginalizovanu desnicu – Koštunica, Šešelj itd, i to je to. Na nekim sledećim izborima zamisli šta je najbolja opcija a da ima link sa realnošću, da nije čista fantazija, da imaš neku vlast koju bi činile demokrate i LDP, možda čak da zamisliš da izbegnu socijaliste, mada ja ni u to ne verujem jer socijalisti rastu. Pa izvini, molim te, ali u toj vladi opet bi demokrate vodile glavnu reč, naprosto jesu i biće daleko veća stranka, tačka.
Znači, ti imaš tu situaciju da je to zakovano, istovremeno u tome ima nečeg utešnog jer računaš – pa dobro, najgore je prošlo. Ako je to najgore, znamo i za gore, s time može da se živi. To ti je kao neka hronična bolest od koje se ne umire, pa kao živećeš nekako, tako je i DS postala za Srbiju – od toga se ne umire. Pa to je lepo, ali daj da vidimo da li se živi. Mi imamo tu neku situaciju u kojoj moramo još neodređeni broj godina da trpimo, situaciju u kojoj će sva ta šizofrenija i sva ta kakofonija, koja se u ovih dvadesetak godina nataložila u javnom diskursu Srbije, biti kanalisana kroz DS. Dakle, ono što su ranije govorili neki drugi ljudi koji su bili eksplicitno neka desnica, to će sad govoriti jedan deo DS-a, pa će stalno Vuk Jeremić da nas nervira, sutradan će Šutanovac ili Pajtić da kažu nešto prihvatljivije, to će nam biti neka uteha, a onda će opet da se pojavi ova budala ili ona budala.
U tom cinculiranju nama prolazi silno vreme, a zapravo se ne rešavaju ključni problemi, oni se odlažu. Videla si to i na primeru frke oko simboličkog predstavljanja Kosova, pa Tadić nije otišao u Sloveniju zbog toga, ali hajde da vidimo kako će to da bude rešeno sa ovim sarajevskim samitom. Znači, to mora da se uradi, to što ti to nisi juče uradio, uradićeš danas, uradićeš sutra. Na kraju se opet svodi na to ili ti ovi na Kosovu jednostavno isključe operatere mobilne telefonije i šta ćeš ti sad? Možeš da se slikaš. To opet samo pokazuje jednu elementarnu stvar, ti nemaš kontrolu nad tom teritorijom. Kako se zove nemanje kontrole nad nekom teritorijom? Kako se to zove? Znamo kako se to zove. Mislim, nemoj da se zezamo, ali to naprosto oni ne mogu da kažu. Dok oni ne mogu da raščiste s tim, mi smo nužno zemlja koja živi u limbu. Dok ne mogu da raščiste sa Dodikom, ne samo sa Miloradom Dodikom kao ličnošću nego sa onim što on simbolizuje, čega je on nasleđe u BiH-u, Srbija ne može da bude tretirana kao normalna zemlja na Balkanu.
Josipović je uradio veliku uslugu Hrvatskoj s onim što je uradio. Ako govorimo o kategorijama patriotizma, o kojima ja prosto nemam običaj da govorim jer je ta reč suštinski zagađena, ali ako govorimo o tim kategorijama, ti nemaš većeg hrvatskog patriotu od Ive Josipovića. U odnosu na njega, ova desničarska vlada Hrvatske, pa to su sušti izdajnici. Očekujem tu vrstu čistog diskursa i čistog iskaza i sa ove strane. Svaki političar i svaki pop će reći – osuđujem sve zločine. Nije to sporno, ali prijatelju, osudi politiku koja je proizvela taj zločin, jer zločin nije nastao iz privatnog zla nekih tamo ljudi koji su ubijali i klali. Ta vrsta zla da bi se ispoljila slobodno, mora da ima kontekst, a kontekst stvara politika. Dakle, politika stvaranja etnički čistih država i paradržava, kao što je Republika Srpska i slično, dovodi do etničkog čišćenja. Šta je posledica etničkog čišćenja? Ubistva, pljačke, paleži, silovanja, takve stvari. Dakle, zločin nije nešto što nastaje samo od sebe, on je posledica određenih političkih poteza. Josipović nije rekao: „Osuđujem zločin“, svi osuđuju zločin, veličina je u tome što je rekao: „I hrvatska politika devedesetih godina je radila na rasparčavanju BiH-a, a samim tim je proizvodila i legitimizovala zločin.“ Dakle, u tom smislu on je zadao domaći zadatak Borisu Tadiću, nije politika samo jedne partije, nego politika jednog nacionalnog projekta dovela do tih zločina. Da se vratim nazad u tu priču oko DS-a, ti nikada nećeš to čuti od čelnika DS-a tako jasno i nedvosmisleno, neki zato što i ne veruju u to, a neki drugi naprosto zato što se boje da bi ih to gurnulo na marginu da oni ne mogu da budu ’mainstream’ stranka u Srbiji ako govore takve stvari. To jeste, s jedne strane, istina, ali ta istina nije cela. Jer, s druge strane, ti stvaraš ’mainstream’, ti oblikuješ ’mainstream’, ’mainstream’ se menja, on se pomera. Te neke stvari moraš da govoriš ako hoćeš da se neka dominantna politička kultura pomeri u jednom pravcu koji bi prosto i moralno i civilizacijski za Srbiju bio dobar.
Svetlana Lukić: Ponekad se pruži prilika, i to na tako tragičan način, jednog dana osvane da je 250 kosovskih Albanaca zakopano u Raškoj. To bi mogao da bude, kako da kažem, šlagvort da nam kažeš nešto možda, da nagovestiš kako je došlo do toga ne samo da budu ubijeni nego i prebačeni i zakopani u temelju zgrade.
Teofil Pančić: Možemo da se kladimo da do toga neće doći i da se o tome neće govoriti ništa što je supstancijalno. O tome će se eventualno govoriti nešto s čisto tehničke strane ili krivično-pravne u najboljem slučaju. Kad kažem da se neće govoriti, ne mislim na to što ćemo da kažemo ti i ja nego ljudi koji vode ovu državu jednostavno se neće postaviti na taj način. Ti još možeš da razumeš jednog Ivicu Dačića, jer on bi govoreći o tome na taj način direktno optuživao sebe i ljude oko sebe, ali ne možeš da razumeš ljude koji su u vreme kada su se ti zločini odigravali bili u opoziciji i samim tim ne snose nikakvu ne samo krivičnu nego ni političku odgovornost za to što se dešavalo.
Svetlana Lukić: Kad si pomenuo Ivicu Dačića palo mi je na pamet ono vreme kada su novinari jureći za Koštunicom da ga pitaju nešto, kao odgovor dobijali ono njegovo čuveno ’nemoj da me pitaš to’. Ja mislim da je najmanja stvar koja bi mogla da se uradi, tako sam ja zamišljala, kad Ivicu Dačića vidiš kako je u maskirnoj uniformi, pa žandarmerija, da ga pitaš – izvinite, je l’ znate možda nešto o ovoj Raškoj dole? Ima li neko u vašoj stranci ko možda zna? Hoćete li možda da ih pitate za to? Uzgred, vi ste najbolji ministar unutrašnjih poslova kojeg smo ikad u istoriji imali. To ne dovodim u pitanje, ali da li može da se učini? Mislim, mi nemamo više ni potrebu da postavimo to pitanje, čak ni retorički.
Teofil Pančić: Ne, nemamo potrebu zato što je Ivica Dačić naprosto veoma vešto uspeo da proizvede sliku o sebi, ono što sad pokušavaju recimo Toma Nikolić i Vučić, to je Dačićev profil. Dakle, da on stvori sliku o sebi, bez obzira što svi mi Dačića znamo 20 godina, ali na neki čudan način to postoji u jednom delu naše svesti, ali u drugom delu naše svesti taj Ivica Dačić sa ovim Ivicom Dačićem, aktuelnim predsednikom SPS-a i ministrom unutrašnjih poslova i potpredsednikom vlade Srbije, prosto nema neke veze, to su eventualno daleki rođaci, ništa preko toga. E, zbog toga ga to niko neće pitati, čovek je ’new-born’, on je fenomenalno napravio tu transformaciju, a moglo bi se govoriti o tome da li smo mu svi mi na neki način pomogli u tome, a sigurno je da jesmo. To je opet prevashodno zasluga DSS-a i te ekipe, jer su oni svojim otklizavanjem radikalno u desno i u ovo ludilo zapravo omogućili SPS-u da se u ključnom trenutku javi kao džoker i da spase tzv. proevropsku vladu. Šta god mi mislili o tome kakva je ona zapravo, ali to je u tom trenutku bila bolja opcija od one druge. Da ovi nisu uradili to što su uradili, Ivica Dačić bi danas bio sveden na onu meru na koju je realno uvek i trebalo da bude sveden, a to je mera čoveka koji ima sve moguće razloge da bude presrećan samom činjenicom da je na slobodi.
To što se desilo sa otkazivanjem gostoprimstva Krivokapiću iz tobože nekih tehničkih razloga, a jasno je da to nisu pravi razlozi jer ne može da se desi dva puta isto, to pokazuje ono što smo već imali – sindrom kod Jeremića, a sad vidim da se to širi po vladajućoj kasti, a to je simboličko iživljavanje nad onima koje mi doživljavamo kao slabije. Dakle, ne možemo to da radimo velikim silama, ne možemo to da radimo zemljama koje su članice EU, ne možemo to ni Sloveniji, kao što smo svojevremeno pokušavali, ne možemo ni Hrvatskoj, i s tim je gotovo. Hrvatsku moramo maksimalno da respektujemo, od nje očekujemo da nas jednog dana šlepuje kad uđe u EU. Nego, hajde, ko nam je ostao? Ostali su nam Bosanci, Crnogorci i Makedonci, pa i sa Bosancima moramo da budemo krajnje oprezni jer nas međunarodna zajednica tu vrlo nadgleda.
Svetlana Lukić: A imamo i tu Srebrenicu.
Teofil Pančić: A imamo i tu Srebrenicu, nije baš zgodno. Dakle, ostaju nam Crnogorci i Makedonci, a slađi su nam Crnogorci baš zato što su najbliža rodbina. Dakle, hajde udri po njima, to će lepo da odjekne u domaćem javnom mnjenju, na nekom međunarodnom nivou to neće biti ni percipirano jer generalno se to ne percipira kao neki problem. Dakle, hajde sad malo po njima da udaramo. To je taj jad i beda koju ja vidim, tu nema ništa iznad toga, to nije čak ni interes. Ti ne možeš naći nikakav pragmatični interes za kvarenje odnosa sa zemljom koja ti je pod A – susedna zemlja, pod B – pola Srbije je u nekim rodbinskim odnosima s Crnom Gorom, pola Srbije letuje tamo. Sa koje god strane da pogledaš, svaki čin koji ide ka kvarenju odnosa sa bilo kojom eks-YU republikom je čin koji je direktno protiv elementarnog nacionalnog interesa, i tu ne treba da cinculiramo. Ponekad pomislim da stvarno treba te ljude gađati njihovim oružjem, onom vrstom jezika koji oni vole da koriste. Oni stalno govore o nacionalnom interesu i ponašaju se kao da su oni neki bogom dani zastupnici toga, međutim, upravo na tom primeru se vidi da oni rade kontra nacionalnom interesu. Jedini nacionalni interes Srbije je da sa svim susedima, naročito sa svim eks-jugoslovenskim zemljama ima najbolje moguće odnose. To je interes ne samo zemlje kao celine nego interes svakog pojedinca u njoj, svaki pojedinac ima neke svoje razloge zbog kojih loši odnosi sa nekom ili svim eks-YU republikama njegov život direktno zagorčavaju, u imovinskom, u rodbinskom, u praktičnom, u bilo kojem smislu, sasvim svejedno, ali svakako kvare njegov život.
Svetlana Lukić: Svakome je maj nešto drugo. Evo, u maju ovih dana majski prevrat 1903, ali u maju se sve više pominje drug Tito.
Teofil Pančić: Pa dobro, sad je bilo zgodno zato što je 30. godišnjica, onako okrugla je godišnjica. Šta je meni bilo zanimljivo u tome? Nije mi bilo zanimljivo da sad razmišljam o Titu, ali mi je bilo jako zanimljivo da vidim kako su aktuelni političari reagovali na novinarska pitanja o Titu, zato što ona nešto govore o njima, tj. o politici ove zemlje. Šta može da ti kaže Dragan Todorović? „Tito je bio srbožder…“ U redu, to je Dragan Todorović, dobro. Mislim, glupo je sad da pitaš šta kaže SPO, ne znam, Tito je ubio Dražu, verovatno je to. Recimo, na to isto pitanje neko iz DS-a, mislim da je Marko Đurišić, je rekao: „Ma to je prošlost, to nas ništa ne zanima.“ Iza jedne naizgled logične rečenice ti zapravo vidiš onaj klasični sindrom DS-a, a to je izbegavanje svakog političko-ideološkog određenja. Dakle, gde god možemo da se ne odredimo, iskoristićemo tu priliku pod već nekim izgovorom. Ovo je zgodan izgovor – to je prošlost. Pa niko te ne pita šta misliš o zakonu o udruženom radu. A onda su to isto pitali Ivicu Dačića, to mi je možda najzanimljiviji odgovor od svih koje sam video. Ivica Dačić je predsednik SPS-a, SPS je baštinik Saveza komunista Srbije itd, dakle stranke koja je bila Titova, tu sad postoji nekakav link, neki političko-ideološki link, i sad te zanima šta će on da kaže: „Pa naravno, mnogo toga je bilo super i lepo i divno u toj zemlji, baš je to bio dobar jedan socijalizam. Šta je, međutim, njegova mana bila? U toj zemlji najveći narod i najveća republika su bili neravnopravni.“ Dakle, šta je bio fundamentalni problem sa Miloševićem, sa celim tim projektom? To što su oni smatrali da je Titu sve dobro osim što nije Srbin. Dakle, ono jedino za šta nije bio kriv to mu nije valjalo, a sve ono drugo za šta je možda bio i kriv na neki način, u svim onim greškama tog sistema, to je sve bilo super. Znači, sve šta je on shvatio iz te ere, to je da Srbi nisu bili ravnopravni. Sad, kada ga pitaš, a što nisu bili ravnopravni? Pa jebem li ga… Ne umem da proniknem u to. Sećam se tog vremena još dovoljno dobro, nisam nikad primetio da sam neravnopravan, a možda ja nisam dovoljno dobar Srbin pa zato to nisam primetio.
- Kings of Convenience – Homesick
Svetlana Lukić: Da se još samo jednom vratim na tu cifru koja zvuči zastrašujuće. Dakle, 700 hiljada ljudi u Srbiji gladuje, odnosno nema elementarne uslove za normalan život. Ministar Ljajić je pre nekoliko nedelja rekao da ono što je najgore jeste da je ogroman broj ljudi koje bukvalno hiljadu dinara samo deli od te granice, tako da je ova cifra naravno mnogo veća i iz dana u dan se povećava. Tržište koje ovde postoji dovodi do toga da imamo skoro najskuplji benzin u Evropi, tako da ljudi beže u Bosnu da napune rezervoar benzinom, a ovi iz Kikinde odlaze u Temišvar da lete u svet, da ne bi plaćali ovde JAT-u, ko god može beži u susedne zemlje nešto da nabavi sebi što mu treba. Kad sam pre neki dan u istom kadru videla Dinkića i Đelića malo sam se smrzla. Ta kombinacija novih srpskih tehno-menadžera je dosta zastrašujuća, oni razrađuju različite varijante kako da napune budžete, s kojima kasnije rade šta god im padne na pamet. Parlament je pre neki dan usvojio zakon o besplatnoj podeli akcija preduzeća koja još nisu privatizovana, tako da država daje građanima akcije koje u stvari nema, ali se nada da će ih imati, i to je patent koji je ustanovio Dinkić. Beograd je, recimo, prošle godine izgubio spor protiv opet izraelske kompanije i treba da plati deset miliona evra i 1,24 miliona dolara izraelskoj firmi koja je trebalo da preuzme beogradski parking sektor. E sad, kako će Beograd to da plati, odakle će platiti? Pa možda, recimo, iz komunalnih taksi. Neverovatno zvuči taj podatak da su komunalne takse u gradu povećane od 47 do 265 posto, tako će recimo vlasnik malog preduzeća na Vračaru umesto dosadašnjih 65 hiljada dinara za taksu plaćati 143 hiljade dinara. Tako da, uvek ima još nešto da se opljačka i da se neki harač sprovede nad nekim. Naravno, kada pokušamo da biramo teme o kojima bismo progovorili u ovoj emisiji, to u velikoj meri zavisi od naših sagovornika, a problem je što ne znate gde da pogledate jer je svuda dosta strašno. Naš sledeći sagovornik Ivan Medenica upleten je u jednu aferu, aferu Ateljea 212. Jako veliko uzbuđenje je izazvao grafit koji se pojavio na tom pozorištu, koji glasi ’Filozofija palanke’, što je čudno s obzirom na činjenicu da u Beogradu postoje grafiti koji počinju sa ’ubij’, ’zakolji’, ili ’Lazarević heroj’, ’Šešelj heroj’, ’Pravda za Uroša’ i slične stvari. E sad, neka Ivan Medenica objasni o čemu se radi i zašto je to značajno ne samo za vas koji volite ili ne volite pozorište. Ivan Medenica je teatrolog i predaje na Fakultetu dramskih umetnosti.
Ivan Medenica: Pre godinu dana postavljen je novi direktor Ateljea 212, reditelj Kokan Mladenović, koji je započeo sezonu veoma bombastično. Dao je slogan Revolucija svojoj pozorišnoj sezoni, što je nešto što već postoji u svetu, u smislu da sezona ima određeni koncept, temu, doduše ne nikad tako bukvalnu da sve predstave treba da se podvedu pod jednu kapu, ali s obzirom na činjenicu da zaista smatramo da bi pozorište možda trebalo ažurnije, direktnije, iskrenije da reaguje na socijalne fenomene, a onda što da ne. E sada, jedan od projekata u tom konceptu ključni je projekat koji je režirao sam reditelj, a to je čuveni mjuzikl Kosa, s tim što je njegova priča transponovana iz konteksta hipi pokreta, u sadašnji antiglobalistički pokret, i ona je na nekom najopštijem planu trebalo da bude izraz pobune sadašnje mlade generacije protiv globalističkih tokova. Predstava umetnički nije značajna. Ja sam napisao jednu negativnu kritiku, pojavile su se negativne kritike i u drugim listovima, ali onda se desio jedan čin subverzije, jedan postupak kulturne gerile, da tako kažem. Pojavio se slogan Filozofija palanke ispod reklama za Kosu na fasadi Ateljea 212, nešto o čemu niko nije nedeljama izveštavao, to je bilo vrlo zanimljivo, a na blogovima, Fejsbuku i nekim neformalnim sistemima komunikacije se itekako o tome pričalo i govorilo. I onda se meni učinilo, pogotovo što sam dobio poziv iz Kulturnog dodatka Politike da pišem o nekim opštim fenomenima našeg pozorišnog života i kulture, da bi bilo zanimljivo pokazati zašto taj slučaj Kosa odgovara nečemu što mi podrazumevamo pod filozofijom palanke, odnosno da probam da dokažem taj grafit, da vidim zašto instinktivno osećamo da je taj grafit, ta teza tačna.
Napisao sam taj tekst u Kulturnom dodatku, koji je onda pokrenuo lavinu reakcija, između ostalog i moje skidanje sa protokola Ateljea 212 kao akreditovanog kritičara, što je, verujte, zaista najmanje bitno u celoj priči. Ali, zašto je taj grafit tačan? Pa zato što se oko celog tog projekta Kosa izbija jedna laž. Dakle, nešto što se predstavlja kao revolucija, kao pobuna mladih generacija protiv globalističkog sveta, privrede, umreženosti politike, tajkuna, finansijskih centara moći itd, ni na koji suštinski način nije uznemirila publiku, niti je uznemirila upravo tu neku finansijsku i političku elitu, koja je u velikom broju prisustvovala premijeri, nego je naprotiv to bila jedna eto tako zabava za najšire narodne mase. Znači, na neki način su izigrane početne namere celog projekta ili je moguće da one nisu od početka bile iskrene i autentične, a iza projekta stoje upravo one neke strukture koje on navodno proziva. To je zapravo koprodukcija Ateljea 212 u saradnji sa Niškom umetničkom fondacijom, iza koje stoji multinacionalna kompanija Filip Moris. I sad vi imate jednu situaciju da multinacionalna kompanija finansira predstavu koja je navodno pobuna protiv multinacionalnih korporacija. I to je jedna vrsta neiskrenosti koja je rezultirala tim grafitom, a mislim da je suština grafita zapravo da se pokaže kako u palanačkom svetu, u svetu koji je zatvoren, gde su svi međusobno umreženi na različite načine, autentična pobuna i promena zapravo nemoguća i da se pod krinkom promene plasira perpetuiranje postojećih i već ostvarenih odnosa snaga. Ispostavilo se da se mnoge druge afere nižu u ovom pozorištu, afere koje se svode na upravnikovo bahato, neprofesionalno ophođenje prema saradnicima, skidanje projekata koji nisu dočekali ni kontrolnu probu. Znači, jedna arbitrarna upravnička odluka da nešto što nije doživelo ni preliminarnu verifikaciju bude sklonjeno, uz to svesno ili nesvesno miniranje onih projekata koji su umetnički najrelevantniji na trenutnom repertoaru Ateljea 212. Tu su u prvom redu predstave slovenačkog reditelja Tomija Janežiča Šuma blista i Putujuće pozorište Šopalović, koje su pozvane na neke od vodećih evropskih festivala, kao što je Kunstenfestivaldesarts u Briselu ili Wiener Festwochen u Beču, to se sad sve dešava u maju mesecu.
Pošto je ovo društvo kome nedostaju relevantne informacije, onda vi sad treba da gubite vreme i dokazujete i objašnjavate do koje mere su to prestižni festivali. Imate korumpirane novinare koji prate naša pozorišta na gostovanjima pred gastarbajterima u Beču ili Torontu, pa se onda o tome piše naširoko i naveliko kao da je to nešto bitno. Mislim, to možda i jeste bitno u nekom emocionalnom smislu, eto naši ljudi tamo pa imaju priliku da vide i čuju naša pozorišta, naš jezik, ali u smislu umetničke verifikacije tih predstava to nema nikakvog smisla. A ovde imate slučaj predstava koje imaju najrelevantniju međunarodnu recepciju i baš te predstave minirate u tom smislu što ih ne igrate redovno na repertoaru, a predstava da bi se održavala u životu mora da se igra. Ne možete vi da je konzervirate na deset meseci, pa onda kroz deset meseci je šaljete negde na gostovanja, jer ona će se raspasti. Tu bi se moglo baviti psihoanalizom zašto baš najdarovitije predstave se, da tako kažem, miniraju, da li je to neki salijerijevski motiv ili šta, pošto je i sam upravnik reditelj, u to zaista ne želim da ulazim. Ono što je objektivno skandalozno jeste da predstave koje su i u domaćoj sredini, a i u međunarodnoj sredini, što je još važnije, dobile verifikaciju kao umetnički najznačajnije se potiskuju u svojoj matičnoj kući, i onda dolazi ključna stvar pod istim obrazloženjem pod kojim se promoviše i uspeh predstave Kosa, a to je punjenje odnosno nepunjenje kase, uspeh odnosno neuspeh na blagajni.
Sad dolazite do paradoksalne situacije, da predstava koja je nosilac programa Revolucija u Ateljeu 212, koja se bavi antiglobalizmom, kao svoju jedinu odbranu ima uspeh i zaradu na kasi, pa se onda zaista čovek pita – ko je ovde lud? Kako to predstave o antiglobalizmu svoju vrednost potvrđuju time što ostvaruju veliku zaradu? I onda imate jedan demagoški argument, jer naravno puna sala podrazumeva posetu. Onda dolazi do toga da sada, kao što mi uvek volimo da se delimo na partizane i četnike, nacoše, mundijaliste, mora da bude neka binarna podela. Onda imate s jedne strane kritičare, mene i neke druge kolege i umetnike, koji su za neko hermetično pozorište, umetničarenje, nešto što je interesantno samo tim nekim ne znam kakvim međunarodnim festivalima, kao da je to sad ne znam ni ja kakva opskurna klika, i s druge strane, bre, brate, imamo ovo pozorište koje narod voli, puni itd. I to je najveći problem, jer to nisu privatna pozorišta, to nisu pozorišta koja se izdržavaju od vlastite zarade. Takva vrsta argumenata se nikad ne postavljaju u pitanju pozorišta Slavija, oni ljudi igraju te neke vodvilje, neke lake komade. Ja to u životu nisam gledao, ali to je legitimno što oni pune salu i od toga žive. Imate zapravo prećutnu podršku gradskih vlasti, onih koji treba da vode kulturnu politiku, da jedno državno subvencionisano pozorište treba da se diči uspehom na blagajni. Niko ne smatra da publika nije bitna, ali jednostavno u tako delikatnim oblastima kao što je kultura mora da postoji neka vrsta državne zaštite, čak i državnog podstreka za tragalaštvo, podržano tragalaštvo, rizik, umetnički rizik, a ne uspeh na blagajni. Da ne kažem da ta vrsta argumenta ’publika nešto voli, mi radimo za publiku, a ne za vas intelektualce’, da je to jedan klaustrofobični argument koji u potpunosti, ja sad ne vršim doslovno poređenje, ali po sistemu mišljenja asocira na onu Miloševićevu demagogiju iz devedesetih, a to je pozivanje na narod.
Pozivanje na publiku kao glavni kriterijum u umetnosti je isto što i pozivanje na narod. Ja ponavljam, niko ne kaže da je publika nebitna, naprotiv, ali se svugde u civilizovanom svetu na publici radi. Publika se ne uzima kao jedna nepromenljiva konstanta. Postoje specijalni programi, fondovi za edukaciju, za razvoj publike, za to kakvu mi publiku zapravo želimo, a procena publike samo na osnovu prihoda sa blagajne je zapravo izraz najvulgarnijeg prodora liberalnog kapitalizma u tako osetljivu sferu kao što je kultura. I to mislim da je centralna tema ovog našeg razgovora i o tome zapravo fenomen Kosa govori, o najvulgarnijem prodoru tržišnih principa u jednu tako osetljivu oblast kao što je kultura, a mislim da nam se to trenutno dešava iz razloga potpunog odsustva bilo kakve kulturne politike u ovoj zemlji na bilo kom nivou od državnog do gradskog.
Nikad se pomaci u umetnosti i stvaralaštvu nisu dešavali tamo gde je većinsko mišljenje nego tamo gde je manjinsko mišljenje. Manjinsko mišljenje je pokretalo sve iz oblasti duha. Ukoliko ćete vi takav način razvoja kulture sankcionisati pozivanjem na većinu, odnosno na pune sale, na ono šta publika voli, onda je jasno o čemu se radi. Radi se o tome da vi ne shvatate ili vas ne interesuje šta su zapravo principi, mehanizmi po kojima visoka kultura svugde u svetu funkcioniše. Ja mislim da, s jedne strane, razlog tome jeste nepostojanje kulturne politike, ali da tu nije da nema baš nikakve namere, namera postoji. Naime, čuvena mantra je finansijska kriza, alibi za sve, a šta se onda drugo dešava? Onda se dešava da svi ostaju na budžetu, ali se slavine gase, a očekuje se da pozorišta i kulturne institucije samostalno nadoknade, odnosno zarade ono što im je potrebno. Tako prećutno afirmišete najvulgarnije tržišne principe u jednoj, ponavljam, do te mere delikatnoj oblasti. Znači, nadam se da sam bio jasan, ja nisam nikakav idealista i ne smatram da sve što je na državnim subvencijama u oblasti kulture i treba da ostane, ali mora da postoji neki sistem i neka procena gde će država da pronađe interes, u kojim kulturnim sferama, u kojim kulturnim institucijama, i da ih zaštiti od logike tržišta. Poruka je jasna – nama zapravo kultura, kao političarima, uopšte nije bitna, nije nam važna. Nećemo da vas gasimo samo zato što bismo imali veću štetu nego korist jer bi se tu nešto vikalo po televiziji, nego mi ćemo da vam zavrćemo slavine, a ako vi sami prihodujete, to je super. To je do te mere primitivno i provincijalno, da ja nemam reči.
Recimo, desilo se početkom ove godine nešto što je prećutno prošlo, odnosno nije bilo reakcija, čini mi se da su samo Ivan Tasovac i Gorčin Stojanović reagovali, a u vezi je sa Madoninim koncertom. Da je cena karte za koncert bila realna ekonomska cena, ona koju su njeni producenti tražili, taj koncert ne bi bio rasprodat. Znači, cena nije bila ekonomska, bila je niža da bi mogla da bude iole prihvatljiva našem građanstvu. Madona nije naravno nikakav Crveni krst, humanitarna asocijacija koja dolazi da pomogne kulturni razvoj Srbije, te tako se stvorio jedan gep, jedna velika razlika u onome što je njen producentski tim tražio i onoga što je realno moglo da se dobije od prihoda na blagajni. Koliko? Nemojte me držati baš potpuno za reč, ali informacija koju imam je da je to razlika od 20 miliona dinara, koja je nadoknađena iz Skupštine grada Beograda. To je ozbiljan, ne znam da li pravni, ali etički prestup u pogledu promišljanja kulture, jer iz budžeta forsirate jedan komercijalni projekat u oblasti kulture. E sad, naravno, tu odmah se stvaraju opet te glupe binarne podele, ko voli Madonu, ne voli Madonu, ko voli Egzit, ne voli Egzit, nije stvar u tome. Stvar je u tome da postoje oni kulturni proizvodi koji su popularni, i opet to nije ništa pežorativno, i koji samim tim mogu da se izdržavaju samostalno, a postoje oni drugi koji ne mogu da se izdržavaju samostalno. Umesto da oporezujete jedne da biste pomagali druge, vi radite suprotnu stvar, vi iz državnih sredstava pomažete komercijalni projekat. To je skandalozna stvar, to je nešto za šta bi u nekoj ozbiljnoj zemlji osoba koja je tu odluku donela morala da snosi određene sankcije. U Sloveniji se desila slična stvar, jer Madonin koncert nije mogao da bude prodat, ali nikome nije palo na pamet da iz budžeta grada Ljubljane nadoknađuje tu razliku nego je koncert normalno otkazan. A predtekst pod kojim se kod nas to uradilo je opet ono o čemu smo govorili, najvulgarniji mogući populizam, to je ono tipa argumentacije Vuka Jeremića i sličnih – Srbija, lider na Balkanu. I sad valjda mi treba da finansiramo Madonu da bismo nekome dokazali da smo lider na Balkanu. Što neko kaže, u Budvi je isto bio Madonin koncert, pa isto nije mogao ekonomski da bude isplaćen. Mislim, ovo nisu preterano pouzdani podaci, ali mi zvuče logično. Pa je grad Budva morao to da nadoknadi, pa sada građani Budve grcaju u dugovima. Kako mi kao građani tako olako prelazimo preko činjenice da neko troši naš novac. Da li je to neka depresija, bezvoljnost, nemanje političke svesti, nemogućnost da se spajaju uzroci i posledice, ili u krajnjoj liniji građanstvo prihvata te populističke kriterijume koje kvazi elite političke nude, a to je – pa baš je super da imamo Madonu, pa makar ja hodao bos i jeo suvo korenje.
To je filozofija palanke, to je jedan provincijalni, jezivo provincijalni pogled na stvari, kao da je taj neki svet izvan našeg ovog jadnog, bednog tora, neko kome ti možeš da zamazuješ oči. Šta će sad neko u svetu da misli, da je imidž Srbije popravljen zato što je opljačkala rođeni narod da bi finansirala Madonu? Pa mogu samo da nam se smeju i da nas preziru sa punim pravom.
Postoji jedna teorija zavere koja mi zvuči dosta ubedljivo – to što sam paranoik ne znači da me ne proganjaju – a to je da se opet nema snage za jednu temeljnu reformu univerziteta. Umesto da se stvari suštinski, sistemski rešavaju, vi imate forsiranje privatnog sektora u oblasti obrazovanja. Ja prvi radim na državnom univerzitetu i znam da on nije idealan, daleko od toga. Tu je potrebno sprovoditi reformu, ali opet to znači jednu određenu političku volju, izričitu političku volju zbog koje možete trpeti kao političari određene sankcije. Ovde zapravo imate dezavuisanje državnog sektora u sferi visokog obrazovanja, iscrpljivanje akreditacionim procesima, a s druge strane, privatni univerziteti dobijaju iz prvog cuga akreditaciju. Znači, forsira se privatni sektor u odnosu na državni. Možda u nekim oblastima je privatni sektor u visokom obrazovanju kvalitetniji od državnog, ali nije u svim. Znam da se na privatnim akademijama programi prave tako što se radi copy/paste sa državnog univerziteta, onda su mnogi profesori u sukobu interesa jer su zaposleni na državnom univerzitetu, a po istim tim programima drže nastavu i na svojim privatnim univerzitetima. Umesto da se vrši realna revizija univerziteta visokog školstva i da se vidi šta tu valja, šta ne valja, i gde treba praviti velike rezove, on se ceo urušava jer se nema para za izdržavanje tolikog sistema, a iz potiha se podržava privatni sektor u visokom obrazovanju, koji, insistiram na tome, u malom broju slučajeva nudi bolji kvalitet i od ovako propalih državnih univerziteta i visokog obrazovanja na državnom nivou. Ono što je tu neki bottom line jeste što se ne shvata, sad da se koristim onom marksističkom terminologijom, da obrazovanje i kultura nisu nikakva nadgradnja, to je baza.
Kako vi možete da dođete do nekih željenih evropskih vrednosti ukoliko ih ne ostvarujete u prvom redu putem kulture i obrazovanja? Zato s jedne strane, svi želimo u svet, želimo u EU, želimo da putujemo, onda nam se skinu te vize, što je dobro, naravno da niko protiv toga nema ništa, ali su te mlade generacije koje nisu imale priliku da putuju u startu osakaćene, oštećene, i onda je susret sa tim evropskim vrednostima, o kojima one nisu tačno ni znale šta je to i u prvom redu su ih vezivale za neke materijalne vrednosti, dosta frustrirajući. Jer, oni zapravo vide kakve se sve mogućnosti ljudima u tom tzv. velikom svetu pružaju, ne mislim samo u smislu karijere, u smislu standarda života, nego realizovanja sebe kao jednog autonomnog ljudskog bića na svim mogućim planovima – emotivnom, seksualnom, intelektualnom itd, slobodu da budeš gospodar vlastite sudbine, jer to su najpozitivnije evropske vrednosti. Znate, to je, kako bih rekao, kao šok lepote. Kada dugo živite u bedi, u ružnoći, u čemeru, lepota, raskoš, plemenitost, sve to vas užasno uznemirava, jer vi onda treba retroaktivno da shvatite i prihvatite u čemu ste zapravo do tad živeli. I taj šok lepote, da ga tako nazovem, je jako ozbiljan, neko s njim uspe da se izbori, a neko ne uspe, ode u kontru, kaže – neću da priznam da je sve ono u čemu sam živeo do 30. godine u suštini bio jedan simulakrum, potpuno autistični konstrukt u kome su sve vrednosti pomerene i krajnje relativizovane.
Šta da kažemo drugo kad ovde ljudski život nije vrednost koja je neprikosnovena? Mi nismo uspeli da se izborimo za to nego ćemo sada da prebrojavamo, pa da li ima ovoliko mrtvih u jednoj grobnici ili onoliko mrtvih, pa da li rat možda ima nekog opravdanja. Znači, jednostavno nema neke osnovne empatije prema ljudskoj nesreći, a pogotovo prema samom fenomenu smrti. Kada dođemo do toga da tu vrstu konsenzusa nemamo, šta onda ostaje za sve drugo? Dakle, glavni problem jeste, kada govorimo o tom utrošku energije, da stalno dokazuješ neke bazične premise, koje bi trebalo da se podrazumevaju. I sad šta se tu dešava? Tu se dešava i da se vremenom ljudi umore ili da stalno moraš da sebe u prvom redu siliš da ne poklekneš kriterijumima sredine u kojoj živiš i da svoje kriterijume – moralne, društvene, profesionalne, formiraš na nekoj drugoj strani. Što je jedna prijateljica i koleginica, koja sad trenutno živi u inostranstvu, sticajem okolnosti rekla: Ponekad mi se čini da Srbija postaje pustinja.
Mislim da je najflagrantniji slučaj ovo što nam se dešavalo sa pismom Manuela Baroza, protiv načina procedure kojom su sudije birane. To ne dolazi sa bilo koje adrese, to dolazi sa jedne od dve najviše adrese u EU, ali je ovde na sve moguće načine pokušano da se to relativizuje od strane političara i od strane najviših predstavnika našeg sudskog aparata. na primer, gospođa Nata Mesarović, čovek ne može da shvati kojim nesrećnim sticajem okolnosti ta žena uopšte ima tako visoku funkciju, koja je pola svoje karijere provela kao prekršajni sudija, što je zaista njena pozicija, njena pojava uopšte najveća je moguća sprdnja na račun sudskog poretka. Sa svih instanci postoji relativizovanje takve stvari. Pa šta onda uopšte da govorimo o kulturi, umetnosti, obrazovanju? Takva reakcija EU bi morala da podrazumeva određenu sankciju, neko mora da snosi odgovornost zbog postojanja razloga za takvu vrstu reakcije. Ne, onda se napravi jedan odbranaški stav – oni nas ne vole, to nije tačno, on je to rekao kao privatno lice… i neke, ja zaista nemam drugu reč nego budalaštine. Znači, na širem planu je sindrom toga da u sukobu ličnih interesa, netransparentnih, umreženosti političke, finansijske i drugih moći, s jedne strane, onako kako je ona sad ovde, i nekih jasnih principa koji postoje u EU, mi nismo sigurni na koju bi se stranu naša politička elita opredelila. I onda naravno dolazimo do te situacije – a gde sad tu čarapu zaparati? Sve je to jedan brlog, zato što ljudi neće kritički da misle. Ja mogu da shvatim, jeste to jedna magla u kojoj je veoma teško orijentisati se, ali u magli, kad dugo ideš kroz nju izoštre ti se čula, pa na kraju vidiš da tamo ima nešto što liči na stub, pa to što liči na stub to bi trebalo mimoići na neki način da ne bi udario glavom. Znači, u magli nešto može da se prepozna. Za početak smeniš Natu Mesarović i ministarku pravde, gospođu Malović. Možda one nisu najodgovornije, možda su one samo nesrećni eksponenti nekih zakulisnih političkih igara, možda su centri moći potpuno izvan funkcija institucija koje one reprezentuju, ali formalno pravno to su recimo dve najodgovornije osobe za skandal koji nam se desio. Ja bih kao građanin bio veoma srećan da Nata Mesarović i ministarka Malović budu momentalno smenjene. Znate, tu opet ide to palanačko – ali, ona je dobra žena, on je dobar čovek, on je mnogo toga ranije uradio. Pa šta? Ovog trenutka si uhvaćen sa rukom u džepu. Ali, kad vi ne možete da uspostavite pravni sistem, kad vam nije dovoljna packa sa tako velikog mesta da se tu neke stvari isprave, e onda zaista se postavlja pitanje u kakvoj to mi divljačkoj zemlji živimo.
Ovde se ne shvata jedna stvar, da to što te neko finansira, pogotovo ako je taj neko država, da to ne znači da si ti sankcionisan u pogledu prava na svoje kritičko mišljenje, to je takođe duh palanke. Privatni gazda ima pravo da te otpusti ukoliko mu zakon o radu to dozvoljava, ako je nezadovoljan bilo čime u vezi sa tvojim radom, naravno ako je to u nekim zakonskim okvirima, ali kada je državni sektor u pitanju to je nedopustivo. Znači, ukoliko država ima dužnost da osniva kontrolna tela i finansira ih, dakle ona tela koja će je direktno kontrolisati, onda slična svest mora postojati i u kulturnoj politici, onda treba dovoditi ljude, davati državni novac onome ko će imati kritički stav prema tebi koji si ga na to mesto doveo. Znači, država je obavezna da finansira neku vrstu vlastite kritike i vlastite kontrole, to je ono na čemu se demokratski poretci zasnivaju, a ne kao što smo navodno, po pisanju u medijima, u Ateljeu 212 imali pokušaj nečega što nalikuje cenzuri kada je spominjanje aktuelnih političara ili aluzija na račun aktuelnih političara u pitanju, pa čak i predsednika Tadića. To je zaista nešto što je poprilično, ako je tačno, skandalozno, jer toga zaista, čini mi se, ni u Miloševićevo vreme nije bilo, ali to je taj izvitopereni argument – ja sam ti roditelj, ja sam te rodio, ja ću i da te ubijem. To je jedno primitivno, patrijarhalno mišljenje koje možda može da funkcioniše u tom nekom bahatom gazdinskom sistemu, ali sigurno ne može u državnom. Država je dužna da finansira i podržava svoje vlastite kritičare.
Sedim ja u Indiji u januaru sa nekim društvom mladih studenata, oni me pitaju: Kako ti se sviđa u Indiji? I sad, ja sam proputovao nekoliko indijskih država, ali to je toliko ogromna, velika zemlja da bi zaista bilo kakva generalizacija na osnovu nedovoljnog poznavanja bila neprimerena, bahata i glupa, i ja to njima počnem upravo ovim rečima da objašnjavam, da još uvek ne želim da iznosim neke zaključke, da još uvek učim, gledam, posmatram. I jedan od tih studenata Indusa kaže onom drugom: Je l’ vidiš ti? Ovakvi su ti svi Evropljani i svi Japanci, kritički, analitički, na distanci, a mi Indusi odmah za, protiv, crno, belo, hvatamo se za gušu, nismo ni saslušali onog drugog a već imamo mišljenje. I ja tu počnem da urlam od smeha i kažem: Brate Srbine, padni mi u zagrljaj. Ja nisam iz one Evrope ili onog Japana koje ti misliš, ja sam iz one Evrope koja veoma liči ovakvom kulturnom modelu.
- Paolo Nutini – High Hopes
Svetlana Lukić: U gradskom sudu za prekršaje počinje suđenje ministru trgovine Slobodanu Milosavljeviću po zahtevu državnog revizora. On je optužio ministra da je nenamenski trošio novac iz budžeta. Inače podnete su prijave još protiv 19 funkcionera među kojima i šest aktuelnih ministara, na primer čuveni Tomica Milosavljević, pa onda Nebojša Bradić, Oliver Dulić, pa Žarko Obradović itd. Premijer Cvetković je nedavno rekao da ih zbog toga neće razrešiti dužnosti, jer, kako je rekao, njihovi prekršaji nisu takve prirode da bi tražio tako drastične mere kao što je ostavka. To je u Srbiji ravno smrtnoj kazni, a gubljenje imuniteta može da znači da ste potencijalni kandidat za zatvor. Inače, zaprećena kazna za ovo delo, dakle, nenamensko trošenje novca iz budžeta, odnosno pljačke jeste 50.000 dinara, što verovatno zvuči kao vic pre svega Bajatoviću, koji, kako smo saznali juče, ima mesečna primanja od 1.400.000 dinara. Najčešći argument je ovaj koji je upotrebio Cvetković, dakle, da to nisu tako drastične mere, a to ustvari u prevodu znači da nesme nikoga da pipne, jer bi to bio kraj koalicione vlade. Tako da imamo koaliciju organizovanu po principu mafije, dakle, niko nikoga ne sme da pipne, jedna mafija drži istočnu obalu Morave, druga zapadnu obalu Morave, jedna mafija drži donji tok Dunava, a druga gornji tok Dunava. A nije dobro dirati ni bivše ministre, jer bi mogli da budu budući koalicioni partneri. Da nije tako i Koštunica i Jočić i drugi bi morali da na dnevnoj bazi posećuju sud kao optuženi. E sada, ako mi nemamo neku alternativu onda se tu nudi građanin Aleksandar Karađorđević. Ponekad pomislim – što da ne, sve smo probali, što da ne bude i Aleksandar Karađorđević. On je inače ovih dana bio u Kragujevcu, gde bi drugde, to je inače u poslednje vreme centar raznih dešavanja. Tamo je udruženje Kraljevina Srbija osnovalo odbor kako bi promovisali ideju uspostavljanja monarhije. Naravno da je tome prisustvovao i Aleksandar Karađorđević sa gospođom svojom, i on je ocenio da bi uspostavljanje ustavne parlamentarne monarhije ubrzalo integraciju Srbije u EU. E, do ovog momenta sam rekla što da ne čak i monarhija, međutim, onda sledi jedan citat – moj cilj je ulazak u EU uz pomoć monarhističkih zemalja, kao što su Holandija i Danska. Aleksandar je zatim rekao da planira privlačenje stranih investicija formiranjem kompanije koje bi radila na poboljšanju imidža Srbije u inostranstvu. Jedno vreme sam vam rekla ako me sretnete da mi ne spominjete Koridor 10, gađaću nekoga u glavu, a drugi termin koji nikako ne smete da upotrebite je poboljšanje imidža Srbije u inostranstvu. Evo, toga se dosetio i Aleksandar Karađorđević, međutim, ima još jedan razlog zbog koga on u maju mesecu ne bi smeo da izlazi iz tog dvora, nego da sedi tamo i da ručka, čita novine i da jede losose i prepelice koje mu plaćamo, ili šta već jedu ti plave krvi. Godišnjica je majskog prevrata i sad, mi koji znamo da nam venama teče crvena krv ne moramo mnogo da mislimo o tome šta su nam radili preci, da se mnogo izvinjavamo u njihovo ime jer odgovaramo za svoja dela. Svi ti koji se pozivaju na svoje pretke i čiji je jedini ustvari kvalitet plava krv, onda bi morali da se sete u čemu su učestvovali, kako su na presto srpski došli Karađorđevići 1903. godine. Ako već neće da se pokaje, makar neka sedi tu u dvoru i neka jede.
U nastavku emisije čućete Mirka Đorđevića, koji će govoriti i o ovom događaju, ali i još jednom, to je novi svetac srpski, Justin Popović. Koristim priliku da ponovo istaknem i moju i Svetlaninu kandidaturu da dobijemo crveno slovo u kalendaru, ako je mogao Justin, možemo i mi, pri čemu smo se dogovorile da ćemo tražiti jedan dan, ne moramo dva. Ali prvo majski prevrat.
Mirko Đorđević: 24. aprila u Gornjem Milanovcu otkriven je spomenik kraljici Dragi Obrenović, koja je ubijena u majskom prevratu 1903. godine. Sve je bilo u znaku vrlo čudne simbolike. Impozantno spomenik reprodukuje lik te žene koja je imala jednu jedinu krivicu, što nije mogla da rodi dete. Njoj je na otkrivanju spomenika govorila predsednica skupštine Slavica Đukić-Dejanović i tako da je nesrećna kraljica dobila posmrtne počasti, i to ne od tolikih vajnih monarhista, nego od socijalista je dobila crvenu ružu. Zanimljivo je da je ona održala jedan vrlo zanimljiv govor. To je jedna od retkih kraljica koje smo imali koja je iz naroda, nije strankinja, i na kojoj mrlje nema. Izričito ona o tome govori, što je bio prvi šamar istoriografiji u kojoj tek retki istoričari govore savesno o liku te žene i uopšte o majskom prevratu. A činjenice su tako tvrdoglave i deluju pomalo kao jeziva balkanska krvava priča, lišena svakog smisla, ali ne i onog najdubljeg. Zaustavljen je njenom smrću i smrću kralja Aleksandra jedan proces, proces stoprocentno izabranog smera evropeizacije, jer dovoljno je proći čak i današnjim Beogradom pa videti da su ti Obrenovići izričito krenuli da evropeizuju Srbiju, od opere do baleta, sve što je urađeno oni su uradili. Radikalija ih je ubila, pazite, jedna Srbija je njih likvidirala bez ikakvog stvarnog povoda. Bila je to žena, to je rečeno u govoru predsednice skupštine, koja je govorila i pisala tri jezika tečno i živela od prevoda. Zanimljivo je da je ona svoje prevode, briljantno rađene sa engleskog, francuskog i nemačkog, potpisivala sa Rudničanka i ubirala je neki honorar koji u ono vreme nije bio baš tako mali i izdržavala dve sestre. Problem je u tome što je bila lepa, vrlo obrazovana i nije se sviđala jednoj velikoj sili, Rusiji.
Tragedija je počela tako što je ona tri puta kralja odbila, a pola Beograda je bilo zaljubljeno u nju. Čitajte Matoša, čitajte koga hoćete, Stevana Sremca, Nušića, Domanovića. Treći put se zaljubljeni nesrećni kralj, mlad čovek, poslužio jednim lukavstvom koje se mladim ljudima prašta, ali kraljevima ne. On je došao u ulicu Resavsku 28, tu je ona stanovala. Ponovo ga je ona odbila, a on je rekao – ne možete me odbijati, čujete li već sa Kalemegdanske terase artiljerijsku paljbu sam naredio u čast naše veridbe. Problem je u tome što je sve bilo u znaku da se izvrši jedno tipično političko ubistvo. Kako je ubijena ovde nećemo ulaziti u te detalje, ali malo se zna da je sa lica mesta iz Beograda preko telegrafa zemunskog sa ulica beogradskih izveštavao ni manje ni više nego Laza Kostić za pariski Figaro. Srbiji su uvedene sankcije koje su potrajale do balkanskih ratova. Zanimljiv je jedan događaj, da tu ženu i tu dinastiju nije volela ni vojska koju je ta dinastija stvorila, ni učeno društvo, akademija nauka dobrim delom, a posebno crkva. Prikazaću vam jedan manje poznat detalj.
Na čelu naše crkve u Kraljevini nalazio se čovek, nije bio patrijarh nego mitropolit je bio, zvao se Inokentije. Kada je objavljen ukaz o veridbi istoga dana je mitropolit Inokentije – inače problematična ličnost, kockar, pijandura, razvratnik – u listu najtiražnijem beogradskom na prvoj strani, zvao se Večernje novosti, objavio ukaz – naređuje se da sve sveštenstvo od danas u svim manastirima i crkvama ima pominjati kralja Aleksandra u jekteniji, ono za dug život i obručenoj njemu Draginju, verenicu njegovu Dragu, koja će biti gugutka i golubica na srpskom prestolu, prva od narodne krvi. Kada je počinjeno ubistvo, nemam ni dalje hrabrosti da vam detalje iznosim, koje su delove tela crnorukci nosili na sabljama preko Terazija do današnje Francuske, gde se bančilo i bilo je ubijeno te noći mnogo ljudi. Nepunih mesec dana iza toga odmah je knez Petar Karađorđević iz emigracije, crnorukci su ga još sa bukvalno krvavim sabljama izvikali pred Sabornom crkvom u Beogradu za kralja Srbije. Ne skupština, ne nikakav proces, oni su ga izvikali. Na blagodarenju u Sabornoj crkvi obratio se narodu prvi čovek naše crkve, taj Inokentije. U govoru je rekao – neka je bogu hvala i hrabrome vojistvu srpskome što je uklonilo s lica zemlje onoga tiranina i njegovu kurvu.
Iz Sremskih Karlovaca, to je već bila Austro-Ugarska imperija, oglasio se časopis srpski Sijon, zvanično glasilo srpske patrijaršije u Sremskim Karlovcima. U tom članku u Sijonu srpskom prota Dimitrije kaže – ovo je sramno delo, ovo je trajna ljaga na licu srpskog naroda koja će potrajati, izvoleo se precizno izraziti, citiram – punih sto godina. Laza Kostić, koji je izveštavao iz Beograda za pariski Figaro, ocenio je to ne kao dvorski prevrat, niti kao jedan običan dvorski udar, nego kao trajnu sramotu na biću srpskoga naroda i ljagu koja se neće oprati, i on je upotrebio zanimljivo izraz najmanje sto godina.
Tačno sto godina od tog događaja kod nas je po istom scenariju ubijen prvi čovek u državi Zoran Đinđić i tako smo, grozna ironija, radno obeležili ovaj sramni datum. Sve govori, kad pažljivo čitate naše istoričare od Slobodana Jovanovića, koji nije bio naklonjen mnogo Obrenovićima, ali i jednu i drugu vladu opisuje dosta korektno, do Živanovića. Tek desetak godina nakon ovog čina srpski istoričari počinju stravično da lažu. O ubicama fizičkim mi do danas znamo dosta, ali sve ubice još nisu nađene, kao i u slučaju Đinđićevom, tako da mi kao i u Đinđićevom slučaju imamo osuđene ove mračne tipove, ali ko je stvarno ubio Đinđića? Đinđića takođe nije volela ni vojska, ni tajne službe, ni crkva, ni intelektualna elita. I zbog toga je ovaj događaj sa spomenikom zaslužio da bude pomenut, jer vi znate, još otac nesrećnog kralja Aleksandra, imao je problema sa crkvom. Mitropolit Mihailo pre ovog Inokentija bio je toliki rusofil da je kralj morao da ga obori s vlasti, pa i uhapsi jer je bio rusofil, da bi okrenuo tu politiku. To su ti datumi koji se ne samo u simbolici otkrivanja spomenika i pomena ponavljaju na ovakav čudan način.
Svetlana Lukić: Pre nego što Mirko nastavi čućete kratko istoričara Slobodana G. Markovića koji se uopšte ne slaže u oceni ličnosti koju je maločas Mirko pomenuo, patrijarha Mihaila, ali se slažu u mnogim stvarima kada je u pitanju majski prevrat.
Slobodan G. Marković: Da podsetim, ubijeni su kralj i kraljica, iskasapljeni i bačeni goli kroz prozor, a nova vlada je sastavljena od ljudi koji su direktno učestvovali u njihovom ubistvu. Polovina članova nove vlade bili su zaverenici. Mijatović se našao u nekoj vrsti dobrovoljnog izgnanstva. Ovde je preda mnom jedan proglas iz tog vremena, koji glasi ovako: Danas, pak, posle ovako jezovitog, strašnog, varvarskog, a još zakonima zemaljskim nepodvrgnutog zločina, posle onako jasno ispoljenih diplomatskih opomena, pa čak i pretnji, danas cela Evropa, ceo prosvećeni svet, a naročito visokokulturna i svesilna Engleska sa gnušanjem odvraća lice svoje od Srbije, smatra je kao zemlju varvarsku i zločinačku, kao elemenat nereda i nemorala, kao čudovište i sablazan među ostalim državama, te se ograđuje i izbegava svaki bliži dodir sa njom smatrajući je kao propalu i obrečenu na strašnu pogibao. Danas je srpsko ime omrznuto i po zlu čuveno, danas je Srbija izgubila sve negdašnje prijatelje i poštovaoce, ona je danas sama ubila sav svoj prestiž na Balkanu, pa čak i u srpstvu stoji usamljena, nemoćna, izdvojena kao žrtva određena da i život izgubi. Ako bi se zavereničko pitanje, koje u svoj svojoj nagoti stoji i pred našim državnicima i pred forumom celog civilizovanog sveta, rešilo polumerama, ovo strašno i sudbonosno pitanje ne samo da ne bi bilo rešeno, nego samo još pozleđeno, pogoršano i dovedeno u novu najopasniju fazu. Dalje se u proglasu kaže: Mi hoćemo i da se jednom prestane i sa besprimernom kapitulacijom državnog autoriteta pred ovim ljudima, mi hoćemo da državni faktori jednom budu svesni svog odgovornog položaja i sve težine državnog autoriteta koji predstavljaju. Mi hoćemo da jednom svaki državni službenik svesno i do samog pregorevanja vrši dužnost koja mu je određena i da svaki svojom energijom štiti državne i zakonske interese. Ko se, pak, ne oseća sposoban za ovo, pošteno je i patriotski da uzme kapu i ode kući.
Ovde se radi o jednom slučaju koji ima paralele sa današnjim vremenom. Sudbina diplomatske izolacije Srbije zavisila je od nekoliko ljudi, glavnih kraljeubica, glavnih zaverenika, čije je uklanjanje tražila Engleska, ali koji su u Beogradu ustanovili neku vrstu svoje kamarile, držali u određenoj zavisnosti i samog kralja Petra Karađorđevića i u takvom kontekstu ih je bilo vrlo teško ukloniti. Polumere o kojima se ovde govori je ideja koja je na kraju i izvršena, da se kraljeubice ne uklone, kako je to traženo, već da se penzionišu sa penzijama koje će biti ravne platama i još uz određenu odštetu. Ovo je u stvari proglas građana Srbije koji su osnovali časopis Za otadžbinu, organ Društva za zakonsko rešenje zavereničkog pitanja. Ovo je proglas od utorka, 19. decembra 1905. pod naslovom – Šta mi hoćemo. Mijatović je bio jedan od ljudi koji je pripadao ovom društvu. On je istovremeno nagovarao Engleze da obnove diplomatske odnose sa Srbijom i srpsku vladu da kazni zaverenike. Čovek koji se najviše istakao u naporima da se tadašnji zaverenici kazne, generalštabni kapetan Milan Novaković, pokušao je da izvrši protivzaveru. Međutim, njegovu protivzaveru otkrio je čuveni i ozloglašeni Dragutin Dimitrijević-Apis i svi protivzaverenici su uhapšeni u septembru 1903. Tada je Novaković osuđen na dve godine zatvora iz koga je izašao 1905. i odmah osnovao Društvo za zakonsko rešenje zavereničkog pitanja. On je okupio 700 uglednih članova i pokrenuo list Za otadžbinu, iz kojeg smo upravo čuli ovaj proglas. Međutim, list je posle pritisaka prestao da izlazi, štamparije su se plašile da ga objavljuju.
Marta 1907. Novaković je obnovio list tako što je sam morao da kupi štampariju, ali mu je onda štamparija zatvorena od strane vlasti. On je na osnovu lažnih navoda uhapšen 29. avgusta, a zatim je 16. septembra 1907. ubijen u zatvoru uprave varoši Beograda, zajedno sa žandarmerijskim oficirom, Maksimom Novakovićem. Tako je u vreme takozvane zlatne demokratije ubijen jedan čovek zato što je različito mislio, i to nakon što je cela afera završena, jer je još 1906. skupština većinom glasova odbila da se ta afera dalje ispituje. Ta poslednja žrtva majskog prevrata ubijena je četiri godine nakon prevrata i ovaj proglas koji smo čuli i sve što je pokušano da se učini završilo se tragično po glavne protagoniste.
Mirko Đorđević: 2. maja ove godine, to je tu nedavno, u tom kič veličanstvenom Hramu na Vračaru svetosavskom kanonizovan je jedan novojavljeni svetac i dobio je svoje mesto u kalendaru. Reč je o Justinu Popoviću. Kad je obavljena kanonizacija, koja je potrajala samo tri sata, dan drugi, treći, peti, sedmi ni reči o tome ni u laičkoj, ni u crkvenoj štampi. Očekivalo se da će to biti podignuto na nivo one kanonizacije 2003. kakva je pratila Nikolaja Velimirovića, đakon, komesar u mantiji, direktan prenos, dva dana je to trajalo.
Kanonizacija Justina Popovića odigrala se pod vrlo neobičnim, krajnje zbunjujućim okolnostima 2. maja, u nedelju. Odigrana je na brzinu u veoma mučnim okolnostima kada u Saboru traje, blago rečeno, ljuta bitka oko vlasti. Izgleda da je nekome palo na pamet – pa, hajde da jednim ovakvim činom malo pokrijemo bruku i sramotu koja je izbila na videlo, jer crkva prvi put goni posle 40 godina, ono sa Milivojevićem je bilo u Americi, van naše teritorije, jednog svog vladiku iz svojih redova. I ne samo da ga goni, nego ga je predala na građansko pravno područje sudu pod najtežim optužbama, mislim na Artemija. Sama kanonizacija odvijala se zapanjujuće neobično. To je bila najobičnija liturgija koja se služi nedeljom i praznikom, kada je usred te svečanosti pročitano obrazloženje Sabora. Zapanjujuće je delovalo da u tom obrazloženju nema nijedne reči neke pohvale, nekog veličanja Justina. Onaj ko je to sastavljao bio je na mukama šta uopšte da kaže. Drugo što je izazvalo zaprepašćenje, bilo je neuobičajeno malo naroda prisutno, od državnih zvaničnika samo Ivica Dačić. Tako da je ovo neka vrsta neke tihe kanonizacije kakva se nije očekivala, jer dosad je najavljivan Justin kao kvintesenco srpskog uma. Treće iznenađenje je bilo kada je neko na kraju liturgije morao da kaže nešto o novojavljenom svecu. Pošto nije uspelo da se navedu niti kakva čuda na njegovom grobu, niti isceljenja, neko je morao o njemu nekoliko reči da kaže. Tu je nezahvalnu ulogu prihvatio mitropolit Amfilohije. Zapanjujuće je da je njegov govor potrajao 4-5 minuta i u njemu ništa, i slovima ništa, nije kazao o Justinu. Zašto? Tu sad dolazimo do glavnog događaja.
Justin Popović je ličnost problematična u svakom pogledu i nema nimalo pravo na onaj oreol ni u crkveno dogmatskom smislu. To je čovek koji 1919. godine nije uspeo da odbrani doktorat na Oksfordu, komisija ga je odbila sa obrazloženjem da je to neuki rad, da on Dostojevskog nije uopšte razumeo kao pisca, niti kao bogoslova, i odbijen je. To nije mala bodlja u srcu. Nakon toga Justin Popović piše tekstove, a on je učenik Nikolajev, i ponavlja od reči do reči ono što je Nikolaj ponavljao u nekih svojih tridesetak knjiga. Glavna misao koju je on forsirao tridesetih godina bila je da odsustvo kulture, prosvete i civilizacije u jednom narodu nije manjak, nego prednost. Prednost, jer narodi koji nemaju nikakvu kulturu imaju prednost nad narodima koji imaju kulturu, bliži su bogu, jer onaj ko se u Hrista okupa njemu kupanje ne treba. To je misao starih ruskih slovenofila, ako je to uopšte misao, koju možete prepoznati u Ćosićevim mudrostima, da je zaostalost i nekultura naš početni kapital i prednost. U toku međuratnog perioda Justina je crkva dva-tri puta odstranjivala, pomerala, pa čak i proganjala zbog njegovih ekstremno nacionalističkih stavova i netrpeljivosti prema drugima.
Za vreme rata on je bio profesor Beogradskog univerziteta, ali mnogi zaboravljaju da je on bio član tajne komisije koju je formirao Velibor Jonić, čija je tema bila da se sazovu svi profesori da izraze lojalnost Nedićevoj vladi i okupatoru. Ogroman broj profesora Bogoslovskog fakulteta, ono najbolje što je fakultet imao – Radoslav Grujić, Dušan Glumac, prevodilac Tomasa Mana i drugi nisu hteli da prihvate to, jer je Justin zahtevao da sve svi koji su bili levo orijentisani odstrane, što je i učinjeno. Do ’44. godine njemu nije bilo jasno kuda stvari idu i poput njegovog učitelja bio je vrlo angažovan i pojavio se na četničkom Avnoju u selu Ba i održao je jednu besedu na temu odnosi crkve i države u toj budućoj nekakvoj velikoj Srbiji, sa glavnom tezom da uvek je bilo i biće da se ne može crkva ravnati prema državi, društvu i civilizaciji nego obrnuto, svi se moraju ravnati prema crkvi. Nakon toga, ne zaboravite, to je januar, već proleće dolazi ’44. godine, on se povlači, odlazi u manastire. Niko ga nije posebno progonio, i na kraju je i udaljen sa Beogradskog univerziteta. Ali on je svoje teze sažeo u jednoj knjizi koja se zove Pravoslavna crkva i ekumenizam. To je biblija srpskog političkog populizma i nacionalizma koji i danas važi u crkvi, koji svakodnevno citiraju vladike. Kad otvorite tu knjigu, navešću vam samo nekoliko mesta, bilo bi grozno da navodim i druge citate. On govori jasno da je evropska kultura i civilizacija u celini leš i smrad i da mi Srbi nemamo šta očekivati od te kulture, jer hrišćanstvo je, kaže on, od prvih vekova imalo otpadnike. I on nabraja otpadnike ikonoborce, arijance, a najveće zlo na svetu i otpadnici su papa rimski, koji je Zevs na evropskom lažnom kulturnom Olimpu. To je zapravo ponavljanje onih ideja koje je njegov učitelj izložio u čuvenom spisu koji se zove Molitva protiv kulture. Njegov učitelj je predlagao, a Justin se s tim slaže, da treba odrediti državni dan u godini kada će se moliti i crkva i narod protiv kulture kao najvećeg zla. I šta sad raditi? Da je bilo ko citirao to bi bio ne samo gest, nego bukvalno šamar toj Evropi. A kad bi bilo prilike da navedemo još neka mesta iz te knjige delovalo bi prosto neverovatno do koje mere ide ta mržnja. Postoji samo jedan narod, jedna crkva, to je pravoslavna crkva, svi su ostali otpadnici, a papa rimski je po njemu oličenje ne samo jeresi, nego svejeresi. U tome je smisao ove kanonizacije koja je kao politički čin došla u vrlo nezgodnom trenutku i po crkvu i po državu. Država se zbunila, nije znala šta da radi s tim, jer ako bi se bilo šta navelo videlo bi se da sada čak i u crkvi postoje snage koje se bore za neko otvaranje, vi imate kanonizaciju kao novojavljenog sveca nešto što je anahrono, lišeno svakog smisla. I čovek se ponovo pita kao i u prvom slučaju, koji je smisao tih naših, ne samo antievropskih, nego antikulturnih, anticivilizacijskih nastojanja. To je sinopsis ove kanonizacije koja nije uspela ni kao crkveni, pa ni kao politički čin, jer odjeka uopšte nije bilo.
I laiku je jasno da Srbija može svakojako ići u 21. vek, ali sa Justinom i Nikolajem neće stići ni do Batajnice, to je sigurno. Pa, molim vas lepo, doskora su tvrdili da je Justinova dogmatika u tri knjige čudo nad čudima, dok ni jedan Rus nije postavio u Parizu pitanje, molim vas, upoređuje tu dogmatiku sa dogmatikom Antonija Hrapovickog, pa ćete videti ko je koga tu prepisivao. Iščitajte pažljivo knjige Dobrice Ćosića, političku publicistiku njegovu, nađite mi jedan redak njegovih razmišljanja o Srbiji, velikoj Srbiji i sve što on piše, koji nije uzet, ma ne iz Stevana Moljevića što mnogi tvrde, nego iz jedne knjižice koja je pre Stevana Moljevića bila biblija srpskog velikodržavnog projekta. Knjižica se zove Homogena Srbija, a nju je uredio armijski general Milutin Nedić, brat ovog Nedića, još pre rata, u kojoj je nacrtana ne samo karta velike Srbije, nego se forsirala ta ideja koju smo skupo platili. I zato ja ponavljam ono što mi se čini, da smo mi svi na svoj način danas ojađena siročad te velike Srbije koja je propala. Ono što je čudno, bilo bi preterano reći da u našoj nacionalnoj, kulturnoj eliti nema ljudi koji misle i koji znaju. Ima, ali mene muči ovo što ste vi pomenuli, zašto nikako da odnese prevagu makar ova druga strana koja stvari gleda trezveno.
Veličina Zorana Đinđića nije u tome koliko je on recepcije imao i usvajao Karla Šmita, a Šmita Srbi i ne čitaju, nego u tome što je on na ruševinama Jugoslavije pokušao nešto, da misli i da gradi neku moguću Srbiju. I danas se, pazite, pominju srpske zemlje, da li ste se ikada zapitali odakle im taj izraz Srbija i srpske zemlje? To je iz srednjeg veka, jer u srednjem veku nije se pominjao izraz ni Srbija, ni država nego srpske zemlje, jer su tako bile raspodeljene. Legitimno je i normalno pravo svakog naroda da gradi svoje kulturno jedinstvo na svem prostoru gde ga ima, na temelju porekla, jezika, bio on u Dubrovniku, bio on u Kaliforniji, ali kulturno jedinstvo jednog naroda ne poklapa se ili se fatalno može poklopiti sa državnim projektom državnog jedinstva. I Francuzi grade kulturno jedinstvo svih Francuza od Kvebeka do Senegala i Švajcarske, ali to su različite države, čak različiti modeli i krugovi su se obrazovali. Ovde su se ta dva pojma fatalno pomešala.
Znalo se za ovu grobnicu u Raškoj i za još neke. Pa, znali smo mi godinama i za Batajnicu. Nisam primetio da se neko mnogo uzbudio, da je neki pesnik sročio neku pesmu, neku Jamu da je oponašao, opisao, ali moraće to jednog dana da se učini. Toliko smo govorili ovih godina o katarzi, izgleda, što bi rekao naš prijatelj Miša Stanisavljević – kakva katarza, mi još patimo od katarakte. Umorili su se ljudi, osim toga, upravljačke elite proizvode toliko mnogo afera, tajkuna, čuda da bi se zamaglilo. Drugim rečima, ovo što stoji za nama u bližoj prošlosti, od pre 10, 15, 20 godina, pustimo onu dalju prošlost, toliko je stravično da mi još nemamo snage da osmislimo. To je, znate, onaj čudni efekat kada izgubite najdraže biće, pa kad ga sahranjujete toga dana i tih dana nekako umireni ste, tek kasnije se oseti praznina. Isuviše je grozna ta naša istina da bismo je sad primili tako lako. Nemci su priznali, ali danas pogledajte opozicija kod nas, i opozicija i vladajući krugovi u nekom dogovoru opstaju, oni opstaju u svakodnevnom dogovoru. Tako da Srbija je u nekoj vrsti, što je Moma govorio, dobrovoljnog ropstva, koje je najgora vrsta ropstva, kaže on, to više nemate pred sobom jednog tiranina, nego je na svakom ćošku neki mali tirančić u nama koji se boji da govori. Kad sam ja svojevremeno pokušavao to o Batajnici da govorim, znate šta su meni odgovarali – šta ste zapeli s tom Batajnicom, govori mi jedan uticajan čovek iz crkve, pa, to su, kaže, Šiptari.
Ja imam etičku veru, nemam ja veru u Bogorodicu koja je u fizičkom smislu rodila Isusa, to su davno razvejane priče. Ali vernik, znači imati etički korektiv u sebi, razlikovati dobro i zlo, u tome se vera sastoji. Vladika Atanasije, molim vas, mogu vam citirati i datum, izjavljuje – neka zna Milošević da ćemo mi njega skloniti, Srbina Miloševića, on može da ubija Šiptare koliko hoće, ali na Srbe ne sme da dira. Pogledajte, molim vas, mi smo sad postali narod da se stranci boje da dođu ovde kod nas. Ne mislim sad na ove drastične slučajeve, ubijenog Francuza nesretnika, nego uopšte, ovde je ta mržnja prema strancima, prema drugima i drugačijima. Vi sada u crkvi i u ovoj narodnjačkoj ideologiji, nemate elementarno pravo na drugačije mišljenje. Niko nije osporio moje argumente, a nisam ih ja otkrio. Isus nije Bog, on je odlukom jednog veća, sa malom većinom uspeo da prođe da ga proglase za Boga. Ovde kad pomenete, ne daju vam dalje da govorite. To je ta sloboda.
Najteže mi pada što nema nikakvih promena. Ne mislim samo na promene državnih reformatora, zakonodavaca, ja ne vidim da se nešto u matrici kolektivnoj pomera i menja. Neko je u svoje vreme tvrdio u Sarajevu – danas bi trebalo da Matija Bećković napiše pesmu o Srebrenici, kao Srbin da napiše. Ja sam tvrdio da to nećete dočekati, to se neće dogoditi. Kažu mi, kako možeš tako da kažeš, on je pesnik, ima dara… Nema, pesnik je postao Orfej na ratištu. Ovo je strašno doba koje smo mi preživeli. Bilo je i drugih mučnih trenutaka, pa na kraju krajeva, i posle tih nesrećnih Obrenovića došli su balkanski ratovi, Srbija je već našla da se uklopi negde u nekakve tokove. A pazite, mi smo se sad našli na brisanom prostoru, i to će potrajati. Zašto? Zato što ima duboke korene. Pogledajte udžbenike, šta sve možete naći, a udžbenici ipak oblikuju. Pa, dozvolite, da li vi znate, taj nesretni Đinđić je uveo veronauku. Da li vi znate stanje veronauke u nastavno-obrazovnom procesu? Ne znate, katastrofa je totalna.
Na Saboru se raspravljalo, kažu bolje da odustanemo sami, jedni zapomažu – aman, kako da odustanemo, sad nam to dozvoliše, kako sad da odustanemo… Nema rezultata. Napadaju jednog vladiku, ovog Ignjatija Milića, zamislite zašto ga napadaju – usudio se, kaže, da iz nastavnih programa na Bogoslovskom fakultetu i u bogoslovijama izbaci ono što je dosad bilo ključno delo, dogmatiku Justina Popovića. Čovek je u pravu.
- Sophie Hunger – Le vent nous portera
Svetlana Lukić: Vetar će nas sve odneti zato što živimo u varvarskom poretku, a varvarsko, da se podsetimo, znači odsustvo svake norme. Međutim, ono što je najteže, nema tih 700 uglednih ljudi čiji proglas je citirao Slobodan G. Marković, koji bi, eto, 105 godina kasnije sačinili neki svoj proglas o bilo čemu, ne moraju o masovnoj grobnici u Raškoj, mogu o komunalnim taksama, o poplavama, o bilo čemu, samo ne ovo ćutanje. Da su naši preci odabrali ćutanje umesto govora još uvek bismo se ljuljali po drveću. Ovo je bio Peščanik, čujemo se idućeg petka, doviđenja.
Emisija Peščanik, 14.05.2010.
Peščanik.net, 14.05.2010.