Godina na izmaku, gledajući kroz energetske naočare, u značajnoj meri je bila „godina Južnog toka“. Pred kraj prvog predsedničkog mandata Putin je uspeo da kroz bilateralne sporazume sa državama na potencijalnoj trasi markira najveći deo trase gasovoda i time zaokruži mandat sa dva geopolitička gasovoda do srca Evrope – Severnim i Južnim tokom. Činjenica je da je tada situacija na energetskom tržištu bila potpuno drugačija. Nafta je koštala 147, a sada teško prelazi 40 dolara po barelu. Srazmerno jeftiniji je i gas, koji će se u uslovima recesije manje trošiti.
Iz Gasproma su najavili pomeranje izrade studije izvodljivosti Južnog toka za sredinu 2010. i odlaganje realizacije do 2015. Cena izgradnje povećana je sa 10 na 20 milijardi dolara. U to se uklapa vest da je zbog niskih cena nafte moguće odlaganje početka radova i na gasovodu Severni tok. I to ne zbog ekoloških primedbi pribrežnih baltičkih država, koje uzgred rečeno još nisu rešene, već zbog činjenice da je izgradnja isplativa na cenama nafte od preko 60 dolara, što se na kraći rok ne očekuje. U ekonomsku vizuru svakako treba ubaciti najvažnije međunarodno političke elemente, pre svega sukob u Gruziji, ali i planove za postavljanje američkog antiraketnog štita u Češkoj i Poljskoj. Naime, uz finansijsku krizu i recesiju, ozbiljno je narušeno poverenje na relaciji Brisel – Moskva, a ne smanjuju se tenzije u odnosima NATO -Rusija.
Unija sve snažnije insistira na diverzifikaciji pravaca i izvora snabdevanja gasom, što je potvrđeno u nedavno objavljenom Pregledu energetske strategije. Ukoliko je ova godina bila godina Južnog toka, naredna bi, sudeći po aktivnostima u Briselu, mogla biti godina Nabuka. Kratkotrajne dileme oko pouzdanosti kavkaskog koridora za dopremanje gasa do Evrope su otklonjene. Komisija se, kao i značajan broj država članica, pogotovo onih „novih“, vratila na kurs realizacije gasovoda Nabuko. Slede dva samita: u Budimpešti, odmah na početku 2009. i nešto kasnije u Sofiji, a najavljeno je potpisivanje međuvladinog sporazuma o gasovodu, čime bi projekat dobio snažan politički podsticaj. U Briselu se sve više govori o spremnosti da se potrebna sredstva, oko 10 milijardi evra, namire iz bankarskog sistema i fondova Unije. Dodatno, pokrenuto je formiranje evropskog gasnog konzorcijuma, kao neke vrste „evropskog Gasproma“, s ciljem objedinjenog nastupa prema državama izvoznicima gasa, sa podrškom Nabuku kao prioritetom. Inače, Unija nema ništa protiv izgradnje Južnog toka, ali ne treba očekivati da će taj gasovod dobiti bilo kakvu povlasticu, izuzeće ili finansijsku podršku na račun Nabuka.
Odakle će dolaziti gas za Nabuko? Za razliku od Južnog toka, za koji se planira ruski i centralnoazijski gas, a kojeg prema brojnim analizama nema baš toliko koliko se najavljuje, Nabuko je zamišljen kao transporter gasa za kompanije iz konzorcijuma i druge korisnike koji će zasebno dogovarati isporuke gasa. Znači, gasovod će biti fleksibilan, u zavisnosti od potreba korisnika. Računa se na niz gasnih izvora, od Azerbejdžana, preko Iraka, Egipta, sve do priključka na poseban transkaspijski gasovod i gasna polja Turkmenistana i Kazahstana. Praktično, gasovodi bi se u Turskoj objedinjavali u jednu cev koja bi imala „ušće“ u Beču. Tačnije u Baumgartenu, gde je austrijski OMV ustupio ruskom Gaspromu polovinu vlasništva u pojedinim operacijama najvećeg regionalnog podzemnog skladišta gasa. Za sada je izvestan samo gas iz Azerbejdžana, u količinama koje bi eventualno mogle da napune osnovnu cev kapaciteta do 10 milijardi kubnih metara gasa, izgrađenu do 2013. Naravno, svi u mislima imaju Iran koji je i bio izvorište u prvobitnim planovima za Nabuko. Paradoksalno, sankcije i rigidni stavovi Vašingtona, kada je reč o snabdevanju Unije gasom iz Irana, najviše pogoduju Rusiji. SAD, u dugoročno nemogućoj misiji, s jedne strane dekuražiraju izgradnju Južnog toka, a s druge sprečavaju vezivanje Nabuka sa Iranom, preferirajući njegovo prosezanje do Centralne Azije, što iritira Rusiju. Gasovod sa istočne obale Kaspijskog mora do Evrope, van ruske teritorije, ali i isporuke iranskog gasa za Uniju apsolutno su nepoželjni za Moskvu.
Dakle, Nabuko je moguć samo ako se ugovore potrebne količine gasa kod izvoznika. Slično važi i na strani Južnog toka. Njega je isplativo realizovati samo ako postoji potreba za dodatnim gasom na strani kupaca. Kada bi se napravio otklon od preovlađujućih ocena da su Nabuko i Južni tok konkurenti, moglo bi se razmotriti uvođenje, pored drugih, i ruskog gasa u Nabuko, koliko god to izgledalo nerealno sa aspekta retorike Brisela i aktivnosti Vašingtona. Bilo bi to svojevrsno spajanje Južnog toka i Nabuka. To je tehnički relativno lako izvesti ako se ima u vidu da su Rusija i Turska povezani gasovodom Plavi tok, ispod Crnog mora. Gasovod se sada koristi s pola kapaciteta, a nema ni reči o njegovom proširenju, što je optimistički najavljivano kada je pušten u pogon. Ovde je potrebno podsetiti da je Moskva u nastojanjima da parira prodoru Nabuka do turskih granica sa Iranom i Kaspijskim bazenom ponudila Mađarskoj gasovod Plavi tok II, koji je potom modifikovan u Južni tok. Iz konzorcijuma za Nabuko više puta je pominjana mogućnost transporta ruskog gasa, ne isključuju je ni ruski zvaničnici, a bliska je i Turskoj. O ruskom (ali i iranskom) gasu u Nabuku je detaljno, vrlo afirmativno, pisao Klod Mandil, doskorašnja prva ličnost Međunarodne agencije za energiju u memorandumu za francusko predsedavanje Uniji. Prema Mandilu, Nabuko mora biti „projekat sa Gaspromom, a ne protiv Gasproma“. To, naravno, ne znači da će doći do objedinjavanja Južnog toka i Nabuka, ali ne treba odbaciti mogućnost „energetske kohabitacije“, kao privremeno ili trajno rešenje. Zapravo, rešenje će pre svega zavisiti od razvoja odnosa Unije i Rusije, od toga da li će se kretati u okvirima saradnje ili sukoba, očigledne međuzavisnosti u energetskoj sferi ili geopolitičkih nadmetanja.
Autor je član Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji
Danas, 16.12.2008.
Peščanik.net, 18.12.2009.