Razgovor sa sociologom Wilhelmom Heitmeyerom vodila Gabriele Goettle
Gabriele Goettle: „Biolozi, za organizme koji s vremena ne vreme ili permanentno, radi zadovoljavanja svojih potreba, žive na račun drugih – tj. svojih domaćina, upotrebljavaju zajednički naziv paraziti“ (Savezno ministarstvo za ekonomiju i rad, 2005, S10).
Gorenavedeni citat iz dela gospodina Hajtmajera potiče iz brošure saveznog ministarstva za rad i tadašnjeg ministra Wolfganga Clementa. Izdata je 2005. pod eksplozivnim nazivom: „Prioritet imaju pristojni – protiv zloupotreba, „krađe“ i samoposluživanja u socijalnoj državi“.
Prijave protiv Clementa zbog govora mržnje, državno tužilaštvo u Berlinu je odbacilo. Obrazloženje: za zločin mržnje neophodna je povreda ljudskog dostojanstva. Ovim temama bavi se i gospodin Hajtmajer u svojoj studiji. Zamolila sam ga za neku vrstu rezimea.
Wilhelm Heitmeyer: Projekat je zaista započet 1992, kada sam u časopisu Das Argument napisao tekst pod naslovom: „Protiv opijajućeg antirasizma“. Zbog ovoga sam naravno bio kritikovan, čak i od levice.
Neko vreme se nisam bavio ovom temom, ali sam onda oko 2000. ponovo počeo da razmišljam o tome kako da stavim na dnevni red animozitet usmeren prema određenim grupama? Zaboravljanje i potiskivanje kao modeli društvenog rasterećenja postajalo je sve izraženije.
Onda sam formulisao temu i počeo da tražim saradnike, pa sam podneo zahtev za Folksvagenovu stipendiju i tako je postepeno, posle deset godina i uz dodatnu podršku Frojdenberg fondacije, nastao ovaj projekat.
Njime je, da se tako izrazim, osvetljena poslednja decenija. Istražili smo sindrom animoziteta prema određenim grupama, u čijem centru se nalazi ono što smo nazvali „ideologija nejednake vrednosti“. Ova dugogodišnja anketa bila je, naravno, izuzetno naporna i bilo mi je teško da svedem čitavu deceniju na jedan imenilac.
Fokusirao sam sa na termin „decenija lišena sigurnosti“. Označili smo polazne tačke i napravili smo razliku između signalnih događaja: 11. septembar 2001. jeste jedan takav događaj, koji je redefinisao etničke kategorije kao što su Arapin ili Turčin i smestio ih u religioznu kategoriju muslimana.
Element ovog sindroma bila je, sa svojim očiglednim posledicama, mržnja prema islamu. Došlo je do homogenizacije i više se ne pravi razlika između političkog i brutalnog islama, i svakodnevnog obavljanja verskih rituala.
U Nemačkoj se ovaj signalni događaj dogodio 2005. donošenjem Hartz IV zakona. To je značilo da su se sada, pored nižih socijalnih slojeva, pod pritiskom našli i srednji slojevi. Sada su i oni počeli da se boje za opstanak. Iz toga su nastali novi obrasci degradacije. Treći signalni događaj bila je finansijska kriza iz 2008, koja je kod nas direktno pogodila samo one društvene grupe koje su posedovale akcije. Međutim stvarne posledice finansijske krize bile su ekonomska i kriza na tržištu rada, koje su unele novu nesigurnost u već pogoršane radne odnose.
Finansijsku krizu su najviše osetili oni koji moraju da žive od socijalnih transfera, pa je strah od siromaštva koji je pritiskao srednji sloj još od uvođenja Hartza IV, sa dolaskom finansijske krize postao još jači.
Moramo uvideti da pored ovih signalnih događaja, čija je karakteristika da se o njima javno diskutuje, postoje i tzv. šunjajući procesi. I mada se o tome malo ili uopšte ne diskutuje, tu pre svega mislim na obesmišljavanje demokratije.
Ovaj pojam sam razvio – još pre analize Kolina Krauča o post-demokratiji iz 2004. Njega znate, Englez čija je teza da kostur demokratije još postoji, ali se njena supstanca menja i nestaje.
Kao što sam rekao, postoji šunjajući proces koji vodi razgradnji određenih obrazaca poverenja. To onda lako može odvesti do takvih stavova kao što je desni populizam. On vodi ka tome da se ljudi povlače iz društva i više se do njih ne može dopreti, što je za društvo veoma opasno. Ovaj desni populizam merimo uz pomoć četiri indikatora: ksenofobija, antisemitizam, autoritarna agresija i, kao poslednji novo-pridodat, mržnja prema islamu. Ovaj šunjajući proces je po mom mišljenju premalo obrađen.
Drugi šunjajući proces odnosi se na ono što nazivamo anomija, vrsta konfuzije, gubitka orijentacije u društvu. Čovek kao građanin više ne zna gde se nalazi. Iz toga nastaje potreba za čvrstim tlom pod nogama, makar i putem surogata. Deo ovoga su i stereotipi i predrasude kojima ljudi pokušavaju da dovedu u red svet u kojem žive, mada je to teško postići, jer društvo se razvija na nepredvidive načine.
Treći šunjajući proces o kome se upšte javno ne govori je ekonomizacija socijalnog. Time se bavi Ričard Senet, američki sociolog. Pod ovim pojmom se pre svega podrazumeva prodiranje u socijalne odnose pojmova koji potiču iz ekonomije, kao što su efikasnost, primenjivost i korisnost.
Čak i u institucijama koje za to uopšte nisu stvorene: u porodicama, socijalnim grupama, pa čak i u školama, već nekoliko godina proučavamo ovaj obrazac i uvideli smo da su određene grupe sve više uvučene u ovaj proces obezvređivanja.
To su oni koji ne zadovoljavaju ove kriterijume, dakle niskokvalifikovani imigranti, dugoročno nezaposleni, lica sa invaliditetom i beskućnici. Ovi ekonomistički stavovi su dodatno podstaknuti debatom o neoliberalizmu.
Moramo još reći da su ovi obrasci obezvređivanja usko povezani sa tim kako su se naši ispitanici klasifikovali na socijalnoj lestvici: kao niži, srednji, viši. Oni koji su sebe klasifikovali u viši sloj pokazuju sklonosti ka obezvređivanju, ignorisanju i diskriminaciji onih „na dnu“.
Postoji još jedna pojava koja nas je iritirala, a to je da je i kod onih koji dobro zarađuju, od kada je počela kriza, zabeležen značajan porast sklonosti ka omalovažavanju drugih. Kako će se to dalje razvijati, ne znamo.
Nije dobar znak to što delovi elita ovaj obrazac promovišu, podstiču i time određuju ono o čemu će se diskutovati. Na primer, kada Sloterdijk govori o „kleptomanskoj državi“ i žudi za povratkom države „milostive ruke“, time on one koji moraju da žive od transfera lišava dostojanstva. Isto je sa velikim uspehom učinio Tilo Saracin pridodavši ovome i „jevrejski gen“ i mržnju prema islamu.
„Jevrejski gen“ Saracin je morao da povuče. Kada je u pitanju antisemitizam, onda postoji određeni tabu u javnosti, koji ne postoji kada je reč o drugim vidovima diskriminacije. Ono što je zanimljivo jeste njegova čitalačka publika. Oni misle: ako on to otvoreno kaže, onda mogu i ja sebi tako nešto da dozvolim.
Ova publika ne pripada donjim socijalnim slojevima, već predstavlja, kako ja to zovem, „bezosećajnom građanstvu“. Nemojte ovo mešati sa buržoazijom, jer je to potpuno druga kategorija. Bezosećajnom građanstvu moramo posvetiti više pažnje. To je građanstvo koje ocenjuje socijalne grupe prema skali kapitalističke korisnosti, upotrebljivosti i efikasnosti.
Time ono poriče jednakost ljudi, zadire u njihov fizički i psihički integritet i vodi klasnu borbu sa vrha. To su takozvani prenosni kaiševi prema onima koji su definisani kao izopšteni.
Novo iznenađenje doživeli smo u vezi sa pitanjem polova, a ono se ogleda u tome da su naime – ovo je stabilan rezultat – rasizam i ksenofobija rasprostranjeniji među ženama nego muškarcima. Neprijatan rezultat, za koji smo se nadali da je greška. Ali nije.
Kada je reč o starosnim grupama, o ovom pitanju zabeležili smo da kod mlađe populacije postoje stavovi o nipodaštavanju slabijih, ali da su oni daleko izraženiji u starosnoj grupi kojoj i ja pripadam, dakle kod onih preko šezdeset godina.
To je bilo iznenađenje. Društvo reaguje tek onda kada se ideologije o nejednakoj vrednosti povezuju sa nasiljem, koje vrše, naravno, mladi. Mladi muškarci, pre svega. Dok su ovakvi stavovi među starijima, koje oni neguju u kući ili u svom krugu prijatelja, manje primetni.
Upravo oni, bake i deke, sve više učestvuju u reprodukovanju ovakvih stavova. Tako posmatrano, strukturno je pogrešno usmeravanje određenih programa predviđenih za suzbijanje ovih pojava samo na mlade.
Moramo shvatiti i videti da su ovakvi obrasci ponašanja stvorili plodno tle na kojem lako buja desni ekstremizam. Primetno je i da oni koji se kreću u ekstremno desnom političkom spektru ne žive izvan, već u samom centru društva, sa jednim potpuno sitnoburžoaskim životnim stavom.
Donekle bi bilo pogrešno izvršiti podelu na osnovu nacional-socijalističke pozadine, gde su na jednoj strani zločinci – što oni jesu, van svake sumnje – a na drugoj strani je netaknuto humano društvo. To je takođe društveno samozavaravanje, koje se mora žestoko kritikovati.
Ono što smo tokom ovih poslednjih godina jasno utvrdili jeste da se društveni ton značajno promenio. Već sam vam dao nekoliko primera. Ova forma ravnodušnosti, s kojom se danas suočavamo, devedesetih još nije postojala.
Problemi društvene integracije i dezintegracije su centralna tema naše studije. Bavimo se teorijom društvene dezintegracije, koju smo razvili da bismo otkrili šta to ugrožava ljude i kako oni na to reaguju
Dezintegracija i integracija ne važe samo za imigrante, već se odnose na sve delove društva. Misli se na delove koji takođe nisu integrisani, ako se kao osnov uzme integracioni koncept koji obuhvata pristup poslu, obrazovanju itd, iz čega proizilazi društveno priznanje – što je za nas izuzetno važna tema.
Mi postavljamo i pitanje političke participacije: mogu li ja učestvovati u razgovoru o ovim suštinskim temama, kao što su pravda, solidarnost i poštenje? Imam li je uopšte pravo glasa? A ako ga nemam, onda izgleda kao da nemam pravo ni da ga tražim i onda sam samo građanin drugog ili trećeg reda. Dakle, niti ja niti moja grupa istraživača nemamo nikakvog političkog uticaja.
Ovde ponovo počinje degradirajuće ponašanje, jer se ljudi ne okupljaju i svoje nezadovoljstvo ne usmeravaju prema vladajućim grupama, već ga okreću prema najslabijim članovima društva, da bi se od njih razlikovali i da bi sebe istovremeno više cenili. To je cinično, ali svakom društvu su potrebne marginalne grupe, jer ih politika koristi da bi signalizirala većini: pripazite, da i vi ne završite kao oni! Na neki način, marginalne grupe se uvek iznova kreiraju.
Gabriele Goettle:Na ovom mestu bih želela da usmerim vašu pažnju na one koji stvaraju i koji su stvorili osnove za to, sa Hartzom IV, radom na određeno vreme i slično. Ljudi su sistematski degradirani, pravom poplavom „mera“, na jedan prepoznatljivo manje vredan nivo.
Na primer, preimenovanje nezaposlenih (reč je ipak označavala određeni gubitak) u „primaoce“ Hartza IV, koji odjednom nešto primaju, na šta su ranije imali pravo, koji žive od „davanja“, ne čineći nikakvu protivuslugu.
Wilhelm Heitmeyer: Da, to je uspostavilo taj sistem. Postoje jasne korelacije između zahteva usmerenih prema socijalno slabijima da sami prevaziđu svoju tešku životnu situaciju i njihovog degradiranja. To vrlo jasno ilustruje brošura ministarstva rada, iz koje sam naveo citat o parazitima.
Takvo nešto da se nađe u zvaničnoj brošuri ministarstva. Neverovatno, neshvatljivo! Ova brošura je prošla kroz mnogo ruku, kroz sve redakcije, uz samo pokoju reakciju. To su obrasci razmišljanja koji pripadaju ovom bezosećajnom građanstvu, o kome sam govorio. Njemu pripadaju i pokušaji raslojavanja. Ko su indirektni i direktni akteri ovog pokreta raslojavanja? To su intelektualni diskurs-agenti i naučnici, posebno ekonomisti i političke elite. To treba da nas zabrine. I to se nije desilo iznenada, već postepeno, nečujno, u pratnji neoliberalnog diskursa.
Ali to je samo jedna strana, dok na drugoj strani – reč je o konvergenciji više pojava – dolazi do izmeštanja kontrole. Postoji, naime, uvećanje kontrole od strane autoritarnog kapitalizma, kome odgovara gubitak kontrole nacionalnih politika, iz čega naravno proizilazi ova forma obesmišljavanja demokratije. Ekonomizacija socijalnog. Sigurno postoje stvari za koje smo kao država sami krivi, kao što je već rečeno, ali na drugoj strani postoji bespoštedna konkurencija, gde više ne konkurišu jedna firma drugoj, već jedna zemlja drugoj, boreći se da baš u njihovoj zemlji bude sedište neke kompanije, a sve to utiče na promenu politike. Pri tome se mora paziti da se socijalne podele i nejednakosti ne produbljuju. Deo problema je u tome što nacionalna politika ne pokazuje nikakav interes za ova pitanja.
Na međunarodnom planu jasno se vidi: što je veća nejednakost u primanjima i što je veća jednostranost raspodele bogatstva, to su veći socijalni problemi. Nemačka prema istraživanjima OECD-a ima najveći porast nejednakosti u svetu.
Najvažnija stvar pri tome jeste da nejednakost razgrađuje društvo, kao i da se ovaj proces odvija neprimetno i nesmetano, jer niko ne protestuje. Zato što moto glasi: spasavaj se ko može. Time je život određenih socijalnih grupa prožet strahom i paralisan.
To ovu nejednakost čini prilično opasnom. Postoji nešto veoma važno što na svim predavanjima jasno kažem – moramo se čuvati normalizacije. Ono što je devedesetih bilo nezamislivo danas je potpuno normalno, a ono što je postalo normalno ne da se lako opovrgnuti.
Nazad na studiju. U našem istraživanju sadržani su i rezultati o tri suštinske norme koje su kohezivni elementi društva: solidarnost, pravda, poštenje u međusobnim odnosima. Pravda je pitanje delanja. Sa kakvim predstavama o pravdi mi delujemo? Tu razlikujemo: pravdu prema zasluzi, pravdu preraspodele i pravdu prema potrebama.
Pravda prema potrebama znači: kada neko sam sebi ne može da pomogne, kako da zadovoljimo njegove potrebe. Naše istraživanje je pokazalo da veoma veliki deo ispitanika misli: u vremenima krize slabi više ne mogu računati na solidarnost.
Jedan prilično veliki deo anketiranih kaže: postulat pravde se ne može ostvarivati u vremenima krize, a oni koji zarađuju najviše zagovaraju pravdu prema zasluzi, zato što sami sebe vide kao korisne, tj. zaslužne članove društva. Svi ostali su na neki način zavisni od drugih, nekorisni i neefikasni.
Potrebno je posmatrati šta se dešava sa siromaštvom, a posebno kako siromaštvo pogađa stare i imigrante. I ovde je pitanje ravnodušnosti značajan elemenat. To ima veze sa time kako se izražavaju elite, dakle ljudi koji imaju pristup medijima, umnožavaoci određenih stavova. Može se videti kako sve ovo nalazi put ka „bezosećajnom građanstvu“. Nastala je velika ravnodušnost prema posledicama.
Dakle, na delu je neka vrsta semantičke klasne borbe onih na vrhu protiv onih na dnu. Renaturalizacija znači da se koriste biološki kriterijumi da bi se jezički označile određene grupe koje više iz toga ne mogu izaći jer nose određeni znak. To se može odnositi na boju kože, religiju ili beskućništvo. Ljudi traže „čistku“ ili najmanje isključenje iz društva takvih grupa. Rasizam i obezvređivanje beskućnika su kao primer za to u 2010. i 2011. izbili u prvi plan. Rastući trend primetan je i u vezi sa ksenofobijom i degradacijom lica sa invaliditetom. U procentima, 35,4 odsto ispitanika saglasilo se sa rečenicom: „da bi prosjake i beskućnike trebalo ukloniti iz pešačkih zona“.
U procentima, 40,1 odsto ispitanih je potvrdilo „da im smeta kada se Romi zadržavaju u njihovom kraju“, a 44,2 odsto je uvereno: „da su Romi skloni kriminalu“. Dakle, na kraju ću još jednom sumirati da bih bio razumljiviji: postojeći proces preraspodele i njena rušilačka snaga stalno rastu i vode ka sve većem raslojavanju društva.
Grupe sa višim dohotkom percipiraju ovo raslojavanje samo u određenom obimu, smatrajući da su imale malo koristi od privrednog rasta, spremne da odmah uskrate pomoć i solidarnost slabijim grupama. Studija je pokazala da postoji nagomilana sila brutalnih elita i prenos socijalne hladnoće kroz bezosećajno građanstvo koje sebe vidi kao žrtvu i svoje nezadovoljstvo usmerava prema najslabijima u društvu.
Studija pokazuje i kako se ljudi zbog svojih etničkih, verskih ili kulturnih karakteristika, seksualne orijentacije, pola, telesnog invaliditeta ili iz socijalnih razloga bore sa ovim stavovima i koliko su u toj borbi izloženi i bespomoćni.
Empirijski je potvrđeno prodiranje ekonomskih termina u socijalne odnose, što ide ruku pod ruku sa porastom animoziteta prema određenim grupama. Od 2008. ove pojave su postale još izraženije.
Gubitak sigurnosti, dezorijentisanost i nestabilnost postali su novo normalno. Čini se da napetost raste u svim socijalnim grupama. Živimo novi standard, a to je, kao što kaže New York Times: „volatility“ – nepostojanost, nestabilnost. Stalna eksplozivna situacija, iz koje proizilazi pre svega saznanje: i u ovom društvu je moguća nasilna dezintegracija.
Wilhelm Heitmeyer je sociolog i direktor Instituta za interdisciplinarna istraživanja konflikata i nasilja na univerzitetu Bilefeld. Autor brojnih publikacija. Od 1982. bavi se socijalizacijom, nasiljem, desnim ekstremizmom, animozitetom prema određenim grupama, socijalnom dezintegracijom. Jedan je od prvih naučnika koji je ukazao na rast ksenofobije i rastuće razumevanje za radikalno desne tendencije u društvu. Od 2002. zajedno sa mlađim kolegama je radio na studiji pod nazivom „Nemačko stanje“, koja je jedna od najvećih studija u svetu koje se bave rasprostranjenošću, razvojem i uzrocima negativnih predrasuda. Dobitnik je ovogodišnje Gotingerove nagrade za mir.
TAZ, 28.02.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 02.03.2012.