(o histeriji i drugim načinima samouzbuđivanja)
Ok, nacional-patriotska dreka ovoga puta nije prošla. Što ne znači da posle 11. maja neće da obrne još jedan krug. Za manje od mesec dana histeroidna politika (politika?) Vojislava Koštunice i radikala pričinila je znatnu štetu, pri čemu je šteta napravljena u beogradskim bahanalijama, propraćenim strogim, ali pravednim, očinskim pogledom predsednika vlade, mangupskim namigivanjem ministara za KiM (i cimet) i kapitalne investicije, te oštrim mrdanjem obrva za dušu zabrinutih radikala, u kojim je orgijastičkim ceremonijama probuđena srpska mladost neustrašivo nasrtala na kontejnere, ambasade, Mek Donalds i raspomamljenu obuću, ta šteta je, da ne bude zabune, apsolutno najmanja. Najveći problem nije ni u tome što se patriotsko-patrijarhalni blok uskopistio, pa ne bi u Evropsku uniju. Naravno da je reč o ozbiljnoj i opasnoj nebulozi, ali sve i da pobede 11. maja, što bi značilo pravljenje gadne štete, teško da nas, prilježnom radu uprkos, patriote mogu (još jednom) otcepiti sa matičnog kontinenta. Najveća žrtva patriotske histerije upravo je demokratski poredak, a za račun sablasti nacionalnog jedinstva. Jer, iako institucije i dalje „vrše pos’o“, kosovska histerija drugi je po žestini, posle ubistva Zorana Đinđića, atak na demokratski poredak uspostavljen nakon Miloševićevog pada.
Fantazam nacionalnog jedinstva razorna je autoimuna, nepolitička reakcija u telu političkog. Postalo je gotovo otužno podsećati da je upravo u trenutku najvećeg nacionalnog jedinstva Srbalja, krajem osamdesetih godina prošloga veka, počeo najsilovitiji nacionalni, civilizacijski, vojni, politički, istorijski, kulturni, kakav sve ne, pad Srbije u novijoj njenoj istoriji. (U međuvremenu sasvim je neizvesno da li je pad zaustavljen, ili padamo i dalje. Doduše, neizvesnost neće da traje predugo, već 11. maja uveče znaćemo da li da gasimo svetlo na neko vreme ili se vraćamo na matičnu planetu.) Taj pad bio je najdirektnija posledica netom postignutog nacionalnog jedinstva.
U trenutku kada Slobodan Milošević na Gazimestanu izgovara legendarnu pacifističku rečenicu (a ni oružane, jel’ da, nisu isključene), učinci Osme sednice već su duboko zaorali polje političkog. Demokratski poredak, kao eminentno politički, više da gotovo nije imao šanse pred nadiranjem sablasti nacionalnog. U međuvremenu, kao da se od tog Miloševićevog usklika do radikalsko-deesesovskog mitinga neobičnog, tautološkog naziva „Kosovo je Srbija“, nije dogodilo bog-zna-šta. Kao da vampiri nacionalne histerije nisu isisali krv stotinama hiljada ljudi, kao da fantazmi patriotskog delovanja nisu do temelja razorili desetine hiljade domova i života, kao da konzervativni, tradicionalistički, patrijarhalni diskurs, sa malim predahom od pada Miloševića do pada Živkovićeve vlade, nije spiralu ludila naprezao do potpunog gubitka razumskih koordinata (i svih teritorija na koje je, s pravom ili ne, pretendovao).
Kao da se, dakle, u međuvremenu nije dogodilo ništa, prvi ministar Srbije će, u svome epski intoniranom govoru, gotovo do u dlaku da ponovi miloševićevsku matricu nacional-mitskog diskursa, dobro se čuvajući da ne izađe iz kalupa zapaljive ispraznosti i stupi na polje političkog. Strah od političkog je u Koštuničinom slučaju potpuno opravdan. Političko je, naime, uslov mogućnosti postojanja različitih perspektiva, različitih pogleda na svet, i to na takav način da se ti pogledi i te perspektive nadmeću u svoj svojoj različitosti, suprotstavljenosti, uzajamnoj neprilagodljivosti. Političko je ono što tribalnom umu ne dopušta da svoje zamisli sprovede na takav način da se uspostavi jedinstvo u neslobodi. Fantazam nacionalnog, pak, insistira na predpolitičkom jedinstvu kao svojevrsnom organskom pokretu (pokretu organskog) koji ukida pretpostavke političkog delovanja. (Da nije tako ne bi se, u ime nacionalnog jedinstva, gušili glasovi koji predlažu da Srbija prva prizna Kosovo, na primer. Why not? Reč je o racionalnom, političkom, a ne emotivnom izboru.)
Koštunica, dakle, u trenutku izlaska na binu ostavlja iza sebe, potcenjuje, odbacuje, gazi politički mandat koji je u političkom nadmetanju dobio od naroda i otvara Pandorinu kutiju nacionalne retorike histerizujući etno-nacionalni organizam Srbije. Mir koji je ispoljila debela masa zbunjenih građana pred Crkvom i u njoj, nije nikakav argument protiv histerizacije: ne samo da u istom trenutku histerizovana grupa mladih ljudi, uz prećutno odobravanje nacionalnih tribuna, histerično razara Grad, već su iznenadni nastupi mira, kao svojevrsni predah, karakteristični za histeriju.
Histerizacija se, međutim, mesecima, ako ne i godinama, uredno priprema (to ne znači i sistematski, ali logika nacionalnog računa upravo sa visokom svešću delova organizma koji će i bez izričite naredbe znati šta im je činiti na polzu nacije i nacionalnog jedinstva). Dragocen pokazatelj već histerizovanog javnog prostora – s gledišta zdravog razuma sasvim neobavezujući – jeste žal za necelovitim, nezaokruženim, nestoprocentnim (već samo devedesetopostotnim) nacionalnim jedinstvom, žal koji, nekoliko dana pre samoproglašenja kosovske nezavisnosti, izražava jedan od viđenijih ideologa nacional-patriotskog pogleda na svet (i okolinu), jer da šta bi tek bilo kada u parlamentu ne bi bilo onih petnaestak verolomnih duša, a u medijskom prostoru kojekakvih radio emisija koje šire defetizam? (Osim što je savršeno nebulozno u jednom temeljno histerizovanom prostoru ganjati kvaritelje nacionalnog jedinstva, ovakva reakcija najdirektnije upućuje na potrebu nacije za neprijateljem: nacija živi od neprijateljstva, ona je po svojoj definiciji belicistička tvorevina. Istovremeno, ovakva postavka otvara novi paradoks, naime stoprocentno nacionalno homogenizovana zajednica naprosto bi uginula u nedostatku unutrašnjeg neprijatelja. Zato neprijatelj nikada ne spava i zato se neprijatelj uvek mora pronalaziti i zato se neprijatelj, ako ga već nema, mora izmišljati, prizvoditi, čuvati, da bi se, po potrebi, moglo izazivati ravnomerno lučenje nacionalnog.)
U takvim fantazmatskim (i fantazmagoričnim) groznicama potpuno je svejedno šta je nosilac ideje nacionalnog jedinstva bio u prethodnom životu, te kakav je bio čovek: logika nacionalnog je nadlična. Zbog toga je potpuno čudesno i odnekud prilično popularno viđenje razlike između Milošević Slobodana, koji, eto, zapravo nije bio nacionalista već, u najgorem slučaju, hladnokrvni tehnolog održanja samosvrhovite vlasti, i, s druge strane, Koštunice Vojislava koji je nepatvoreni nacionalista. Takvom pogledu na stvari doprinosi i dosadno preganjanje između komunista i onih koji to nikada nisu bili, pa tako Milošević, kao ubeđeni komunista, nije ni mogao biti nacionalistom (kao da se ubeđenja ne mogu promeniti), dok Koštunica, kao smeran Srbin, vernik, domaćin, poštovalac običaja serbskih, Svetlane Ražnjatović i Igija Popa, ne samo da je mogao biti, nego to i jeste. Nacionalista, to jest.
No, takvo je razlikovanje savršeno irelevantno, jer reč je o logici nacionalnog, a ne o ideološkom predznaku koji bi, pre prihvatanja te logike, obeležavao konkretnog pojedinca. Sve i da je najžešći zagovornik deliberativne demokratije, na primer, ukoliko prihvati logiku nacionalnog, čovek ne može a da ne završi na onoj bini, ne može a da ne postane belicista. Ukoliko se uđe u logiku nacionalnog, izbora više nema i savršeno je svejedno ko je na bini: Koštinica, Nikolić, Kusturica, razlike nema, nacionalno je nadlično.
Histerija, međutim, nije bolest. Histerija je stanje koje se proizvodi (u patrijarhalnom modelu, pa su otud najvećma histerične žene) i u koje osoba ubacuje sebe samu. Kod histerične osobe ne postojiobjektivni problem, u onoj meri u kojoj bi se, recimo, promena nivoa dopamina u mozgu smatrala objektivnim problemom osoba obolelih od šizofrenije.
Histerična osoba uzbuđuje samu sebe. Ona samu sebe draška, aficira, i upada u neku vrstu transa. (Vudu elementi jasno su uočljivi u srpskoj političkoj kasti. Recimo zahtev da Amerika, Francuska, Italija, ili Nemačka povuku priznanje Kosova, ne može se drugačije razumeti do kao učinak škropljenja petlovom krvlju i dubokog, histeroidnog transa.) Histerija je, zato, savršen model za opis stanja u koje je Srbiju uvela njena politička kasta. Naime, ni Srbija nema, barem kada je o Kosovu reč, objektivni problem. Kosovo nije objektivni, nego problem koji proizvedi srpska politička kasta, dakle samoaficirajuća konstrukcija.
Srbija sa Kosovom više objektivno, još od kumanovskog potpisa 1999, nema ništa. U pitanju je sindrom fantomskog uda: nema ga više, ali se nama čini da je tu. Znamo da ga nema, ali osećamo drugačije. Svrbi nas, boli, gledamo gde je. Osećamo da je tu, ali ga nema. A to ume da isfrustrira. Od brzine kojom prihvatimo da nečega više nema, zavisi i oporavak ostatka, odnosno celine. Ako, znanju uprkos, probamo da hodamo oslanjajući se na fantomski ud, računajući na njega – što upravo pokušava patriotsko-patrijarhalni blok, sa iznenađujućim izuzetkom gospodina Palme – sledi pad i sasvim izvesno povređivanje celine. Paradoksalno, ali kosovska priča mnogo se više tiče Amerike i Rusije, nego Srbije. One preko Kosova vode hladni rat osrednjeg intenziteta, dok Srbija sa tim nema ništa.
Predstavljanje Kosova kao stvarnog problema, međutim, i to na način kako to radi srpska politička kasta, a naročitio njen patriotsko-patrijarhalni blok, ima tri jasna cilja: 1. umanjiti značaj činjenice da država koju su oni predstavljali savršeno ništa (ali ništa) nije uradila za etničke Srbe na Kosovu, osim što ih je, po potrebi, instrumentalizovala, 2. skriti da nije u stanju ni ubuduće za njih da uradi ništa, osim da im šalje vozove iz 1953. godine i da se zadovoljno, kroz brkove takoreći, smeška kada očajni i savršeno dezorijentisani ljudi počnu da pale nekakve kućice na graničnim prelazima između Kosova i Srbije (dobro: lažne kućice na lažnim graničnim prelazima između jedne lažne i jedne istinite države), 3. još jednom (po ko zna koji put) iskoristiti kosovsku priču zarad političkih interesa unutar Srbije. No, to su opšta mesta, kao što je opšte mesto i način na koji se histerizuje društvo, ali je daleko od opšteg mesta suicidna tupost ponavljanja obrazaca histerizacije koji, a da u to nema ni trunke sumnje, vode, sa sve nacionalnim jedinstvom, direktno u duboku i hladnu noć.
Teorijski model histeroidne prirode nacije ubedljivo razvija Peter Sloterdajk. On piše: „Nacija je histerični i panični informacioni sistem koji sebe neprestano uzbuđuje, kod samog sebe izaziva stres, pa čak mora i da se teroriše i dovede do panike kako bi samog sebe impresionirao i kako bi sebe – kao zajednicu stresa koja oscilira u samoj sebi – uverio da zaista postoji“ (U istom čamcu, Beogradski krug, Beograd 2001, str. 87, prevod Aleksandra Kostić). Nacija je, dakle, po definiciji, po svome određenju, po svome postavu, histeroidna tvorevina. Ona je ili histerična ili nije. Da bi se probila, ona mora samu sebe „moralno da mamuza; a da bi verovala u sebe mora javno da proizvodi i izvodi samu sebe“ (isto, str. 86.). Ukoliko je (samo)proizvođenje upravo moderni izum koji i dovodi do rođenja nacije krajem osamnaestog veka, izvođenje – u smislu teatarske predstave – postaje potrebom nacije zarad njenog samoaficiranja, odnosno samoodržanja.
Bina na kojoj se odvija performans „Kosovo je Srbija“ jeste scena na kojoj se izvodi nacionalna predstava. Šetnja od bine do Crkve, pak, oblik je moralnog mamuzanja, ubeđivanje kolektiviteta da je moralno superioran u odnosu na neki drugi (svaki) kolektivitet. Upravo je moralna dimenzija nezaobilazna u histerizaciji, jer pripada običajnoj sferi, onome na šta se oslanja svaki partikularitet, što odbija univerzalne učinke i podsticaje. Draškanjem moralnog nacija dobija erekciju. Erektivna nacija, međutim, zahteva vazda novi priliv krvi, što (više) ne biva. Samouzbuđenje jenjava. Sledi splašnjavanje.
U međuvremenu demokratski poredak trpi gadne udarce. Zarad samouzbuđenja, institucija predsednika biva provučena kroz blato (ne bez pristanka samog predsednika). Nasuprot svim boljim demokratskim običajima, ubedljiva manjina histerično pokušava da se održi na vlasti, demokratske institucije bivaju blokirane, demokratske procedure suspendovane. Fantazam nacionalnog jedinstva zaustavlja demokratski život, nudeći u zamenu onaj nalik zagrobnom. Utoliko su parlamentarni izbori koji slede borba za tumačenje i zdrav razum.
Ukoliko prevlada vudu tumačenje, po kojem se fantomski ud ima smatrati ne samo stvarnim, već i funkcionalnim, dakle ukoliko prevlada pogled na svet patriotsko-patrijarhalnog bloka, šteta koja nastaje posle 11. maja poješće još nekoliko generacija Srbalja, bilo onih koji će se bez oklevanja uputiti što dalje odavde, bilo onih koji će ostati na negostoljubivom kamenu odvojenom od razuma, nade i matične planete.
Peščanik.net, 13.03.2008.