Povodom objavljivanja izveštaja Fonda za humanitarno pravo, o logorima Šljivovica i Mitrovo polje govore bivši logoraši Senad Jusufbegović, Amir Omerspahić i Murat Tahirović. Razgovor vodila Svetlana Lukić. PDF izveštaja
Svetlana Lukić: Čitaoci Peščanika, naši gledaoci, uglavnom znaju šta se dogodilo u Srebrenici, nazivaju to pravim imenom, nazivaju genocidom. Međutim, nekako u senci toga što se desilo u Srebrenici ostao je pad enklave Žepa i, naravno, sve ono što se posle toga dešavalo sa preko 800 muškaraca koji su prešli u Srbiju. Sada, za početak, da vas pitam: kada je pala Srebrenica, vi ste bili gde i da li ste znali šta se dešavalo u Srebrenici?
Senad Jusufbegović: Da, ja sam bio u Žepi, kod svoje kuće. Pratili smo situaciju u Srebrenici putem nekih kanala i medija. Jednostavno smo znali i osjećali šta slijedi, tim prije što se i šuškalo da će se ići na pad enklava, da je u suštini to nešto što je odobreno od strane nekih instancija, od strane čak i međunarodne zajednice i nekih drugih, koji su tada odlučivali o našim životima. Mi smo jednostavno bili bespomoćni. Žepa je bila u okruženju od ’92-’95, do samog pada, tako da smo se svi pripremali na taj neki scenarij, i činjenicu da zaista ne vidimo izlaz, tim više što je veliki broj civila, žena, djece i starijih osoba, i vrlo mali broj pripadnika Armije bio u tom periodu tamo.
Svetlana Lukić: U momentu kada Vojska Republike Srpske kreće na Žepu, odnosno kada osvaja i ulazi u Žepu, oni su dozvolili da se žene, deca evakuišu iz Žepe, je li tako? Šta je sa muškarcima? Kakve su opcije bile muškaraca, što muškaraca koji su bili u Armiji BiH, što civila?
Senad Jusufbegović: Jedan dio civila, muškaraca, koji nisu bili u Armiji BiH, starijih od 65-70 godina i djece, je pokušalo proći tim konvojem. Neki su prošli. Međutim, neki su u Rogatici ili čak na samom ulazu u Kladanj, na zadnjem ček-pointu, skinuti i vraćeni u logore, u Rogaticu ili druge logore. Ljudi koji su ostali, koji su bili pripadnici Armije BiH, povukli su se na planinu iznad Žepe. Bio je jedan broj maloljetnika, poput mene, koji sam imao 17 godina i jedan broj ljudi koji jednostavno, iz straha nakon onoga što se desilo u Srebrenici, nakon te 4 godine provedene tu i svega što su preživjeli, nisu imali povjerenja i nisu željeli da se upuste u avanturu da krenu sa ženama i sa civilima prema slobodnoj teritoriji.
Taj neki čovjek koji je bio u to vrijeme načelnik štaba ili nešto, ne znam sad te funkcije i titule u Armiji, iznio je opcije ljudima: probijanje, prelazak preko Drine ili predaja. Velikom broju ljudi se učinilo kao najbolja opcija da se ide preko Drine, da se jednostavno pređe granica. Jedni su probali da prođu na slobodnu teritoriju. Mnogi su prošli, mnogo ih je poginulo, nestalo, i za njima se još uvijek traga. Mi smo se odlučili da prijeđemo Drinu jer cijelo vrijeme rata maksima koja je korištena tu u Srbiji i koja je plasirana svijetu, jeste da Srbija nije u ratu i da ne podržava takve stvari, da je maksimalno korektna.
Prešli smo krajem jula 1995. sa tom improviziiranom splavinom, koja je mogla samo da preveze 5 ljudi: dvojica da upravljaju njom, i trojica da stoje. Ja sam prešao 30. 07. 1995. To je bila borba za goli život, nevrijeme nas je pratilo, kiše, gudure i stijene po kojima smo se kretali; umor, iscrpljenost, glad. Bilo je momenata, pogotovu posle, kad smo prešli i kada smo pohapšeni, kad ste jednostavno poželeli da to završi, na bilo koji način, da jednostavno stane.
Amir Omerspahić: Kada je Vojska Republike Srpske zauzela Žepu, naravno da je svo stanovništvo izašlo na tu okolnu planinu. Oni su prozivali preko mikrofona da žene i djeca siđu u Žepu i da počne evakuacija prema Kladnju. Bio je to težak rastanak od majke i od sestre i ja sam ostao na toj planini. Međutim, oni su tada postavili još jedan ultimatum: ako pogine jedan naš vojnik, mi ćemo pobiti sve civile u Žepi. I kada više stvarno nismo imali izlaza, bilo je ili da nas ovi pobiju ili da skačemo niz stijene kuda smo se morali spuštati, mi smo odlučili da pređemo Drinu. Drugog avgusta nas je uhapsila granična vojska i tada sam prvi put doživio taj neugodni trenutak kada su preda mnom ubili onog momka Muju Hodžića
Svetlana Lukić: U kojim okolnostima?
Amir Omerspahić: Njemu su postavili neke ultimatume, da je on bio komandir, da je bio vojni policajac, pa su mu dali 15 minuta da prizna. Međutim, on je u panici bezazleno skočio i svi su vojnici okrenuli puške i svog ga izrešetali.
Svetlana Lukić: Već ste bili na terotoriji Republike Srbije, i niko nije pružao otpor hapšenju.
Amir Omerspahić: Ne, mi smo sjedili, oborena glava prema zemlji. Tu smo sjedili svo vrijeme. Međutim, onda je taj oficir prema nama bio veoma loš. I sve je to bilo dobro, dok nije došla da nas sprovede vojna policija sa službenim psima. Oni su nas onda natjerali u kolonu 2 po 2, ruke iza vrata, i na žalost ja sam tada izgubio i prst, pošto su nas mnogo tukli po leđima. Pošto su mi ruke bile iza vrata, udario me je po tom prstu i prst mi je skroz pukao.
Kasnije su zaustavljali kolonu, pošto je to bio 2. avgust. „Danas moramo pustiti turske krvi, Ilindan”, izvodili su neke ljude da kolju, pa su ih vraćali i onda smo došli u to selo, Jagoštice, gdje su nas meštani isto čekali tu na nožu. Izašli su sa onim ručnim vilama, grabljama, „dajte da im mi presudimo”. Međutim, tu vojska stvarno nije dozvolila nikakav eksces.
Onda je došao kamion po nas i nas 92 su ušla u dva kamiona pod ceradu. Drugi avgust, a temperatura preko 35 stepeni. To je bio nesnošljivo. Ja sam imao sreće, pošto sam zadnji ušao u taj kamion, pa sam tamo kuda ide onaj kaiš proturio nos da dobijam zrak. Ljudi su se gušili u kamionu, jednostavno gušili su se.
Svetlana Lukić: Koliko znam, jedan čovek je zaista i umro od gušenja.
Amir Omerspahić: To je bilo dan prije mene.
Senad Jusufbegović: Edhem Torlak je preminuo prilikom transporta u kamionu, od Jagoštice do Šljivovice.
Svetlana Lukić: Šta ste vi očekivali kada ste prešli u Srbiju, da li ste verovali, s obzirom da Srbija zvanično nije bila u ratu, da nećete doživeti to što ste kasnije doživeli od regularnih vojnih i policijskih jedinica države Srbije.
Senad Jusufbegović: Svakako smo se nadali da nećemo u mjeri u kojoj smo zaista preživjeli neke stvari. Ja sam lično očekivao dosta korektniji tretman. Predstavljalo se na sva zvona da Srbija nema veze s tim, iako sam znao i bio svjedok da su bombardovali i granatirali Žepu sa teritorije Srbije, da su dolazili avioni iz Srbije i pucali po Žepi, ali smo ipak očekivali da nam se neće desiti stvari koje su nam se desile i počele dešavati od samog momenta predaje u najvećem broju slučajeva.
Stvari koje su se dešavale, jednostavno, bile su identične kao i u svakom drugom logoru u Bosni i Hercegovini i na teritoriji bivše Jugoslavije u periodu ’92-’95, osim možda što sam – evo, slobodno u reći, rekao sam to i na sudu u Beogradu – nakon par mjeseci shvatio da mi je život zaštićen, da me ne može izvesti i pucati mi u glavu i tek tako me ubiti. Bilo je smrtnih slučajeva, ja mislim 5-6. Ljudi su umirali od gladi, ljudi su se ugušili, jedan je čovjek preminuo od posledica premlaćivanja, neki su relativno mladi ljudi preminuli posle, vrlo brzo po izlasku.
Ali taj strah koji smo osjećali cijelo vrijeme, ta tortura u vidu izgladnjivanja, prebijanja, ispitivanja, izvođenja na prisilne radove… Opet kažem, osim te neke sigurnosti koju sam lično ja stekao u nekom periodu, a koja se znala gubiti s vremena na vrijeme, kad se desi neki eksces i incident, pa neko dobije žestoke batine. Naročito oko Nove godine i posle Nove godine.
Amir Omerspahić: Na primer, ujutru u 7 sati idemo svi u WC i pri izlasku iz WC-a morali smo se krstiti. Vraćamo se u sobu, obećaju nam doručak, ali od toga nema ništa. Izlazimo na suprotno igralište u Šljivovici i tu radimo neke vježbe. Tako izmrcvaren moraš raditi vježbe. Ko ne može da radi udaraju ga čizmama, Onda izvode na ispitivanje. Na primjer, dolazi nam istoričar i čita nam kako smo mi nastali od Srba. To traje jedno sat-dva. Nije meni bilo problem krstiti se, nego kad sam prvi put to uradio, nesvjesno, ne znam ni kako, on je meni pukao šamar, kaže ne tako nego ovako, tri prsta da stavim
Bilo je tu raznih predmeta koje su koristili za prebijanja, od šipki do… Mada je meni policijska palica bila ekstra kad me tuče njome. Najteži su udarci bili kad skinemo čarape i kad nas stave preko stolice i tuku po tabanima. Bilo je svega. Pjevali smo pjesme. Glavna je bila „Od Topole, pa do Ravne Gore”, ta se konstantno pjevala, horski smo je morali pjevati. I ta ispitivanja su mi isto teško padala. Ja sam tu možda imao sreće. Nekoliko puta sam išao na ispitivanja kod inspektora i tu je stvarno strašno, jer moraš proći kroz kordon policije. Najviše sam se plašio vojne čizme kad me udari, jer sam bio jako sitan i mršav. Kada me udari tom čizmom ja letim kroz onaj pjesak.
Svetlana Lukić: Koliko ste imali godina tada?
Amir Omerspahić: Dvadeset godina. Dani su prolazili, ja sam imao već problema sa rukom, onda je počela šaka da mi crni i jednog dana, nakon možda desetak dana, došli su bolničari iz Užica. Ja sam se prijavio na ljekarski pregled i doktorica je rekla da moram hitno u bolnicu. I to mogu sad isto reći sa ponosom, kad sam došao u bolnicu, prvi put sam osjetio olakšanje. Taj doktor je stvarno, svaka mu čast, i tom čovjeku to nikad neću zaboraviti. Uradio je sve po standardu, odstranio mi je jedan dio palca i spasio mi ruku i život, i to je jedino što me održalo u životu, da ima još dobrih ljudi. Taj policajac što je bio sa mnom, čovjek je stvarno bio odgovoran, jer ulazili su i neki bolničari kao da me kolju.
Svetlana Lukić: Bolničari u bolnici?
Amir Omerspahić: Da, bolničari u bolnici. Kao, „ne treba te raditi, treba te klati”. Baš sam se sjetio onog dijela kad sam bio na pripremi za prst, jedna sestrica je bila ljubazna. Međutim, kad je saznala ko sam, okrenula se i izašla iz sobe.
Svetlana Lukić: Senade?
Senad Jusufbegović: Ljudi su toliko prebijani, pogotovu na ispitivanjima od strane inspektora koji su bili zaduženi za taj dio posla. Bili smo izvođeni da stojimo na suncu dok ne popadamo, pola nas ili svi. Ljudii su bili vezani za drveće ili za kamenje i ostavljani da stoje po 24 sata. Što se tiče hrane, imali smo, najveći period s početka, neku konzervicu, možda na 2, 4, 6, 8 ljudi. Sećam se da je jednom bila neka riba na 16 ljudi. Jedan dedo je bio sam mnom koji je imao čir i nije mogao svašta da jede, pa smo često dijelili i baš mi je bilo drago što ne može jesti neku ribu, i tako te neke stvari.
Ova izvođenja u svako vrijeme, pogotovu u početnim mjesecima od strane policajaca, sa ili bez znanja nadležnih, zaista to ne mogu… Bilo je sigurno i jednog i drugog, premlaćivanja i odvođenja. Zabilježeni su slučajevi seksualnog zlostavljanja. Ja nisam vidio, nisam preživio, ali sam prošle sedmice pričao sa čovjekom, koji je imao 19 godina, a koji mi je ispričao jedan dio svoje priče o tom zlostavljanju u u logoru Šljivovica. Zaista ne mogu da shvatim da neko danas može reći da se radi o prihvatnom centru i o policajcima koji su bili zaduženi da čuvaju, da štite i obezbjeđuju objekte i ljude.
Svetlana Lukić: Da li vam je i ko dolazio iz Međunarodnog Crvenog krsta. Kada je raspušten logor ili, kako ga ovi zovu, prihvatni centar, jedan vei broj ljudi je otišao u treće zemlje. Kako je uopšte dolazilo do selekcije ko može da ide?
Senad Jusufbegović: Crveni krst je došao u Mitrovo Polje odmah po našem dolasku, 4. avgusta.
Svetlana Lukić: Međunarodni?
Senad Jusufbegović: Da, Međunarodni komitet Crvenog krsta i popisao većinu logoraša. Međutim, već je bila formirana jedna soba – mi smo je zvali izolacija, soba broj 7 – u kojoj su bili smješteni ljudi koji su bili osumnjičeni i tretirani kao ratni zločinci od strane pripadnika policije odnosno organa koji su upravljali objektom. Nama su odmah podjelili te kartice i u momentu se osjećate kao zaštićeni i spašeni, kao biće to sve dobro, sad ćemo malo tu, pa…
Međutim, te kartice i ta posjeta, i neke posjete kasnije koje su se desile i dešavale prilično često, nisu baš pretjerano značile niti uticale na naš tretman tamo. Isto kao i što je bilo u tih par dana prije, dešavalo se i poslije posjete Crvenog krsta. Onda su dolazili i policajci sa delegatima Crvenog krsta i prilikom naših razgovora s njima jednostavno niste mogli i niste smjeli reći šta se tu dešava u tom periodu.
Što se tiče izlaska, mi smo prilikom posjete UNCHR-a, oni su došli sa nekim formularima koje treba da ispunimo i u kojima ćemo se izjasniti gdje bi željeli da idemo, da li bi to bio povratak u BiH ili eventualno odlazak u neku zemlju. Ja sam napisao Dansku, u stvari nisam napisao, nego su ljudi već popunili te neke kvote koje su imali i onda su oni nas odredili, mene i mog oca, koji je bio u zgradi pored i s kojim se nisam mogao vidjeti 5 mjeseci. To su dvije zgrade, 20 metara udaljene jedna od druge. Mi se nismo mogli vidjeti 5 mjeseci i porazgovarati, a bili smo tu.
Tek kad je prva grupa krajem decembra otišla negdje van, jedan policajac kome ne znam ime, a koji je bio dosta korektan, pitao me gdje sam, ko, šta, imam li koga tu i kad sam mu rekao odlučio je na svoju odgovornost da moj otac dođe iz te druge zgrade i da stanemo par minuta. Vi ne znate šta ćete pričati nakon tih 5 mjeseci, baš je to čudna situacija. Eto, nas je bila zapala ta Danska. Danska je primala desetak, 12 ljudi, posle nam je ostala opcija ili da čekamo tu, nakon izlaska tih ljudi, da sačekamo jedan period, ili da se vratimo za BiH. Prihvatili smo da idemo što prije i ja sam se vratio u BiH 10. aprila 1996. godine.
Amir Omerspahić: Ja sam upisao Švedsku i Australiju i jednog dana je došlo da idem za Ameriku. Prihvatio sam, samo da izađem, i 29. januara ‘1996. sam izašao i otišao za Ameriku.
Svetlana Lukić: Kad ste se vratili u Bosnu?
Amir Omerspahić: Nakon 6 mjeseci.
Svetlana Lukić: Da li je, po vašem saznanju, bilo ko procesuiran od vojnika i policajaca, koji su obezbeđivali, ispitivali, zlostavljali, sad sve to o čemu ste vi govorili, u oba ova logora?
Senad Jusufbegović: Ja koliko znam niko nije procesuiran. Mi smo 2011. podnijeli krivičnu prijavu protiv između 36 i 40 ljudi sa imenom i prezimenom i nadimcima i jednog broja NN lica, zbog zločina koji su se desili u logorima Šljivovica i Mitrovo polje u periodu od momenta hapšenja pa do momenta izlaska. Prijavu je podeo i Fond za humanitarno pravo, a mi smo uputili skoro identičnu ili sličnu prijavu tužilaštvu Bosne i Hercegovine. Znam da se tamo provode neke istražne radnje, da sam dao izjavu, ja i mnogi drugi logoraši, na okolnosti koje su tamo navedene i zaista ne znam šta se dalje dešava. Mi smo u saradnji sa Fondom 2008. podneli tužbe za naknadu nematerijalne štete zbog tog zatočenja i torture u tim logorima.
Dosta nam se često prebacuje, isto kao u Bosni i Hercegovini, u sličnim predmetiima, da ne postoji krivična presuda. Onda vi ako nemate krivičnu presudu, vrlo teško možete ostvariti pravo na naknadu štete, jer ne postoji presuda, ne pominjete se tamo, maltene niste tamo ni bili, niti ste to preživjeli, niti imate neke posljedice. U nekim ponovljenim procesima pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, znam da su četvorica ljudi do sad dobili presude u svoju korist. Njihov zahtev je djelimično uvažen i Srbija je osuđena na neke zaista simbolične sume. Mislim da se radi o oko 4700 evra po jednoj osobi. Taj se proces vodi pred Apelacionim sudom i očekuje se drugostepena presuda. Vjerujem da su vrlo male šanse da se nešto desi, ali vidjećemo.
A što se tiče mog sretanja sa tim ljudima, ja sam bio na sudu možda jednom, dva puta, ali svjedok koji je bio u mom predmetu sreo je neke ljude i znam da su neki drugi ljudi sretali ljude koji su bili na poziciji komandira ili nekim drugim odgovornim pozicijama, poput Slavenka Ivezića koji je bio u Mitrovom Polju zaista jedan od ključnih ljudi, mislim komandir smjene i u čijoj smo smjeni svi mi bili toliko maltretirani.
Svetlana Lukić: Ta osoba koju ste pominjali, ona je još uvek aktivna u policiji, dosta visoko pozicionirana u policiji u Užicu.
Senad Jusufbegović: Da. On je tužen. Vidjećemo. A znam, ima ih više koji su aktivni i visoko rangirani. To je valjda nagrada za to što se dešavalo tamo. Samo da napomenem, izvinjavam se: u tom periodu, je postojala saradnja MUP-a Srbije organima iz Resavice i Rogatice. Tu su bili slučajevi dolaska, onaj Zoran Čarkić iz Rogatice je dolazio, ispitivao naše ljude u Šljivovici. Posle sam saznao da je bila pokrenuta velika kampanja da se vratimo u Foču i da nas predaju…
Svetlana Lukić: …Vojsci Republike Srpske?
Senad Jusufbegović: Da. Jedan broj ljudi je u početku i predat. Jedan broj ljudi je i vraćen. Momak koji je zajedno sa mnom prešao Drinu, Abid Alić, je ubijen. On je bio u Šljivovici, ostao je par dana iza nas. Nisam vidio, čuo sam priče da je tu maltretiran nekoliko dana. Ono što zasigurnno znam je da je prije par godina ekshumiran. Iz Srbije je njegovo tijelo, ili on živ, prevezen u Višegrad, u mjesto Blace i tu su pronađeni njegovi posmrtni ostaci. Zaista je bilo dosta hapšenja na teritoriji Srbije i predaje u vlastima Republike Srpske.
Svetlana Lukić: Mogli su jako dobro znati, pogotovu posle i Srebrenice i svega, šta će se desiti ljudima. Tako da su znali jako dobro šta rade.
Senad Jusufbegović: Mi smo u to bili sigurni, obzirom na sve i obzirom na to da smo prilikom penjanja po vrletima i prolaska preko planine Zvijezde – dobro se sjećam – iza nas kad se okrenete na našu stranu i pogledate mjesta oko Žepe, sve je bilo u plamenu. Tu se jednostavno išlo na to da se uništi svaki trag našeg bivstvovanja i postojanja.
Svetlana Lukić: Gospodine Tahiroviću, šta je Bosna i Hercegovina kao država učinila da izvrši pritisak, prikupi dokaze, pomogne ovim ljudima kao što su Amir i Senad, da eventualno njihove tužbe budu ozbiljnije shvaćene pred nekim sudom, u Srbiji, u Hagu, Strazburu, gde god?
Murat Tahirović: Bosna i Hercegovina nije uradila ništa. Mi kad smo pokrenuli cijelu priču, negdje 2006. godine, zajedno sa Fondom za humanitarno pravo, kad smo došli do izjava ljudi koji su doista stradali na teritoriji Republike Srbije i kad smo pitali organe Bosne i Hercegovine, oni su odgovorili da znaju da su postojali logori na terotoriji Srbije, da su tamo ljudi bili, i da je to sve što posjeduju. Kad smo mi prikupiili izjave, vidjeli smo da su ljudi, pogotovu za Šljivovicu i Mitrovo Polje, prošli sličnu torturu kao što su prolazili logoraši širom Bosne i Hercegovine, pa i Crne Gore, i naravno na teritoriji Republike Hrvatske gdje su takođe postojali logori.
Mi smo pokrenuli spor u Srbiji, prije svega, i moram reći da svi ti ljudi, negdje oko 77 izjava je uzeto u prvom momentu, niko od njih nije poznavao niti policajce, ljude iz Državne bezbjednosti, osoblje, tehničare, odnosno medicinare koji su bili tu, oni nisu znali njihova imena. Uglavnom su to bili neki nadimci ili skraćena imena, tako da su podaci o ljudima koji su na neki način obezbjeđivali taj logor, odnosno maltretirali i na kraju ubijali logoraše, veoma oskudni. Mi smo krenuli s tim procesom, Fond je pripremio optužnicu na osnovu zahtjeva za naknadu nematerijalne štete i prilikom dolaska u sudnicu u Beogradu došlo je do toga da je Pravobranilaštvo Srbije, pokušavajući odbraniti stav Srbije i njenu nevinost u svemu ovome učinilo jednu uslugu nama.
Oni su doveli sve te ljude u sudnicu kao svoje svjedoke, od policajaca, ljudi iz Državne bezbednosti, do medicinskog osoblja. Oni su njih sviju doveli da dokažu da se tamo nije ništa desilo. To je bio početak pokretanja krivične odogovornosti za ljude koji su to radili u Šljivovici i u Mitrovom Polju. Naravno, Bosna i Hercegovina je zemlja u kojoj je bio epicentar sukoba na prostoru bivše Jugoslavije. Tu je ogroman broj zločina, ogroman broj onih koji su na izuzetno visokim funkcijama u Bosni i Hercegovini. Mi smo sad imali izbore, imate načelnike općina koji su osuđeni za teške ratne zločine na osnovu međunarodnog prava. Oni su danas načelnici opština, oni diriguju život u Bosni i Hercegovini. Stanje je takvo kakvo jeste. Međutim, tužba je pokrenuta.
Ja se zaista divim ljudima poput Senada, poput Amira, koji imaju hrabrosti da maltene svaki dan iznose ono što im se desilo, da govore svoju priču, iako za to nemaju ništa. Nemaju niti jedan krivični postupak gdje neko za to odgovara, nemaju apsolutno nikakvu satisfakciju. Nemaju nikoga sa suprotne strane ko je spreman da pruži ruku i da kaže „rat je bio, nešto mi se desilo, neki klik me je pogodio” i jednostavno da kažu „izvini”.
Svetlana Lukić: Mnogi naši čitaoci, gledaoci i slušaoci su delimično upoznati sa onim što se dešavalo u Bosni, sa tim strahotama. Međutim, zašto nam je važno i zašto insistiramo na ovom razgovoru o Žepi? Zato što ste vi bili na teritoriji moje države. Ona je prema vama imala određene obaveze po svim međunarodnim konvencijama. Šta je vaša asocijacija Senada i Amire kad se kaže „Srbija”?
Senad Jusufbegović: Vidite, ja nemam problem doći u Srbiju. Prvi put kad sam prelazio granicu, drugi put, nije mi bilo jednostavno. Kad sam ulazio poslije te 1995-6. ovamo. Mi smo dosta često imali problem prilikom pokušaja da nađemo nekoga ko će doći da svjedoči u mom predmetu, u njegovom predmetu, da ljudi kažu „ja tamo više ne idem, ja sam završio, ja preko Drine neću prijeći, neka je to Bosna, a ne Srbija”. Ako sam prešao granicu postoji procedura, postoji nekakav zatvor, postoji proces koji moram da prođem. A prijeći granicu i preživjeti ono što smo mi preživjeli ovdje, samo zato što smo došli odande odakle smo došli i zbog toga kako smo se zvali…
Amir Omerspahić: Možda bih imao drukčije mišljenje posle izlaska iz logora da taj doktor koji je meni stvarno pomogao u Užicu… Ja sam do tada mislio da su Srbi, da su svi isti, ali sam tada vidio da ima ljudi i da ima ljudi koji su mi u najtežim momentima pomogli.
Murat Tahirović: To je borba koja traje. Ona nije jednostavna i to smo znali kada smo u ovo sve kretali. To je borba protiv ljudi koji imaju jake pozicije, koji imaju jaku pozadinu i koji su, na kraju krajeva, uglavnom heroji u svojim sredinama. Drugi svjetski rat je završio poodavno, pa se i danas hapse pojedini koji su još živi. Ono što je ključno za BiH i za građane BiH jeste nastanak Haškog tribunala. Uz sve nedostatke koje je imao, mislim da je uspio procesuirati one počinioce ratnih zločina koje verovatno sudovi na ovim prostorima nikad ne bi uradili i to je nešto što svakako treba isticati, dati do znanja generacijama koje dolaze i pokušati im predočiti činjenice koje je Haški tribunal zabilježio.
Treba ukazati i na borbu koja traje ovdje, vas, Fonda za humanitarno pravo i drugih organizacija koje imaju hrabrosti, i prije kada je bilo puno teže, da se suprotstave jednoj ideji koja je bila zaista negativna prema prije svega državi Bosni i Hercegovini, da se suzbije ta ideja i da pokušamo naći neki zajednički put. Vrijeme je da pokušamo prekinuti ovo.
Moj otac je imao 14 godina kada je završio u logoru u Drugom svjetskom ratu. Ja sam sad završio u logoru. Kada pogledamo prostor Balkana, maltene ne postoji generacija unazad 200 godina koja nije doživjela neku tragediju. Ja ne bih želio da to moje dijete doživi. Mislim da i oni koji su činili zlo u ovome ratu ne bi željeli da to njihovo dijete doživi i vrijeme je da pokušamo naći rješenje, da prekinemo sa ovim, jer ovo zaista nikome nije potrebno. Vidimo kako su to riješili Skandinavci, vidimo kako su to riješili Njemci i Francuzi, koji su hiljadama godina imali problema. Zašto mi to ne možemo? Ja mislim da mi nismo glupi, samo je pitanje koliko smo sami svjesni sebe, da je vrijeme da moramo živjeti tu gdje jesmo, jedni pored drugih.
Svetlana Lukić: Hvala vam mnogo što ste bili gosti Peščanika.
Peščanik.net, 25.12.2016.