Predavanje na Forumu za međunarodne odnose – Evropski pokret u Srbiji
Pripremajući današnju prezentaciju – i postavljajući pitanje: „Gde početi?” – odlučio sam da se vratim korenima srpske spoljne politike i prvom tomu knjige Miloša Bogičevića o srpskoj diplomatiji s kraja 19. i početkom 20. veka. Dovoljno je, zapravo, pročitati prvih nekoliko strana na kojima Bogičević piše o smeni dinastije 1903. godine. Da bismo ovaj tekst prilagodili današnjoj situaciji, Austriju ili Balhausplac zamenićemo Briselom ili aktuelnom administracijom Evropske unije. Autor opisuje duboke veze Srbije pod Obrenovićima sa Austrijom (Vuk Karadžić, Dositej Obradović, Đura Daničić i Branko Radičević su stekli obrazovanje u austrijskoj tradiciji i bili posvećeni modernizaciji i napretku Srbije). S druge strane, dinastija Karađorđević bila je povezana s Rusijom – njihov princ školovan je u Sankt Petersburgu, a njihove sveslovenske ideje označile su raskid sa srpskim projektom koji je Knez Mihajlo započeo 50 godina ranije na osnovu Garašaninovih ideja.
Već nakon šeste strane, današnji čitalac saznaje mnogo o čitavom spektru političko-ideoloških opcija u današnjoj Srbiji. Čini se da na sva osnovna pitanja vezana za fin de siècle do danas nije dobijen odgovor niti su rešena. Međutim, ove istorijske opcije koje su nekada predstavljale ozbiljne vizije budućnosti Srbije, danas su samo oronuli ukrasi političke retorike, izlomljeni poput fasade beogradskog hotela Bristol iz istog perioda. Mogu ih nasumično koristiti svi pripadnici političke klase u Srbiji zarad ukrašavanja bilo koje političke izjave, bez obzira na to kojoj viziji naginju danas ili će možda naginjati sutra.
Živim ovde od pre tri godine. Radim za fondaciju nemačke Partije zelenih i Evropskog pokreta Zelenih. Ja sam agent Beča (kao 1900. godine) ili Brisela (danas). Od samog početka, morao sam da naučim da u Srbiji postoji snažna politička pozicija koja agente poput mene smatra ogromnom armijom zapadnih nevladinih organizacija finansiranih milionima dolara i eura u cilju neke vrste pranja mozga srpskog društva, lišavajući Srbe njihovog kulturnog identiteta i vodeći ih u potrošački raj koji, u stvari, ne predstavlja ništa drugo do modernu zapadnu dekadenciju.
Nasuprot tome, uvek sam smatrao prisustvo Fondacije Hajnrih Bel u Srbiji anticipacijom buduće integrisane Evrope, uključujući Srbiju i čitav Zapadni Balkan. Međutim, za mene, ta buduća Evropa i njena politička i kulturna kohezija sastoje se iz nečega što je nemački filozof Habermas nazvao Diskurszusammenhang – komunicirajuća mreža čiji su elementi međusobno povezani diskursom. A diskurs je, prema Habermasovoj teoriji, suštinski zasnovan na određenim pravilima kao što je, na primer, jednakost onih koji u takvoj mreži komuniciraju. On govori o komunikaciji lišenoj prevlasti jedne strane nad drugom.
Anticipacija potpuno integrisane Evrope za mene, pak, predstavlja suprotnost prevlasti jedne strane nad drugom. Međutim, sagledavajući multilateralnu komunikaciju između Evropske unije i Zapadnog Balkana, moram priznati da se stvara potpuno drugačiji utisak. Zašto?
Kada je reč o predstojećim izborima i njihovom značaju za budući položaj Srbije unutar međunarodne zajednice, moram izneti samo jednu uvodnu napomenu: Vi svakako imate mnogo veće iskustvo da procenite u kojoj meri međunarodna zajednica već utiče na politički scenario s kojim se trenutno suočavamo u Srbiji. Međunarodna zajednica neće biti u pasivnom stanju do 7. maja, pa se otvara pitanje da li je, na primer, odluku o raspisivanju predsedničkih izbora u maju predsednik Tadić doneo nakon konsultacija sa stranim diplomatama? Ili je tako odlučio samo na osnovu unutarsrpskih kriterijuma i konsultacija sa svojim bliskim okruženjem u Demokratskoj stranci i ljudima koje smatra relevantnim u srpskoj privredi, medijima i (možda) u akademskom životu?
Tokom proteklih nedelja kolale su glasine da je predsednik pre donošenja odluke zahtevao od međunarodnih diplomata neku vrstu garancija da neće biti novih eskalacija sukoba na Kosovu i oko Kosova koje bi ometale njegovu kampanju. Ako su mu evropska i američka administracija pružile takvu garanciju, da li to ilustruje želju ovih sila da se predsednički izbori održe pola godine pre isteka mandata?
Postoji li ozbiljno očekivanje unutar međunarodne zajednice da će 6. maj, zajedno sa drugim krugom predsedničkih izbora, stvoriti novu situaciju – novu prvenstveno zato što će onda sve osnovne poluge državne vlasti (parlament / premijer / predsednik) moći da započnu nov proces zasnovan na osveženom demokratskom legitimitetu?
I, ukoliko strane vlade daju veći prioritet takvom novom legitimitetu nasuprot pitanju KO će zapravo biti njihovi budući pandani u srpskoj administraciji, šta to znači?
Ono u šta sam potpuno siguran jeste da su međunarodna zajednica i, posebno, Evropska unija u vremenskom tesnacu da pronađu rešenje za čitav Zapadni Balkan. A s obzirom na to da se takvo rešenje ne može postići bez Srbije, međunarodna diplomatija je u vremenskom tesnacu kada je reč o srpskom pitanju. Ali, srpsko pitanje prvenstveno znači: srpsko-albansko pitanje. Činjenica je da je svaka srpska vlada u odnosu na pitanje Kosova ograničena ustavom. Ipak, postoji neka vrsta međunarodnog konsenzusa da način na koji su se srpske vlasti bavile ovim pitanjem nakon izbora 2008. godine otkriva njihovu slabost. A pošto se svaka vlast završava sa predsednikom, radi se, konačno, o slabosti predsednika.
Ona se zasniva na činjenici da bilo koja srpska partija ili političar koji iskažu bilo koju vrstu saglasnosti sa evropskim ili američkim pozicijama naspram Kosova rizikuju da budu momentalno uklonjeni sa vlasti. Drugim rečima: dogma srpske politike je da se nijedni izbori u zemlji do sada nisu mogli dobiti bez značajnih elemenata patriotizma u kampanji i političkoj retorici. Svaka vlada koja ispolji saglasnost sa opcijama za rešavanje kosovskog pitanja koje zastupa Evropska unija, istog trenutka bi dopustila opoziciji da monopolizuje temu patriotizma i izađe na ulice.
Svi smo upoznati sa različitim načinima kojima se ova dilema opisuje: Vladimir Gligorov kaže da Srbija mora konačno izabrati između politike nacionalnog interesa i politike državnog interesa. Drugi je nazivaju alternativom između simbolične i pragmatične politike, dok treći govore o stvarnim potrebama običnih ljudi tog društva nasuprot njihovim imaginarnim potrebama koje proizvodi manipulativna propaganda. Sve ove formulacije sadrže mnogo ISTINE, ali se PREOKRET još ne nazire.
Mislim da se problem, u stvari, mora opisati na složeniji način jer, ukoliko je tačno da niko u Srbiji danas ne može pobediti na izborima bez znatnijih količina patriotizma ili simbolične politike, to znači da predsednik očigledno sprovodi simboličnu politiku iz krajnje pragmatičnih razloga, naime da bi ostao na vlasti. Međutim, šta god on ili bilo koja druga vlast uradili da zadovolje patriotske zahteve ovog društva, umanjiće poverenje koje uživaju kod međunarodnih kolega i diplomatskog korpusa. Pored toga, šta god on uradio da zadovolji zahteve međunarodne zajednice, kod kuće to može da bude i biće upotrebljeno da se u javnosti on osudi kao kukavica koja popušta pred međunarodnim pritiskom i ucenama, izdajnik nacionalnih interesa, itd.
Mnogi se dive visokorazvijenoj sposobnosti srpskih (i drugih) političara koji poput akrobata balansiraju na tankoj žici između ovih alternativa. Jedan novinar je u listu Frankfurter rundšau 2010. godine čak predložio Borisa Tadića za Nobelovu nagradu za mir kao priznanje njegovom izvanrednom umeću da održava stabilnost stalnim okretanjem svih svojih protivnika jednih protiv drugih. Doduše, isti autor je nekoliko godina ranije izdao monografiju pod naslovom Balkanska mafija, pa je možda suviše podložan fascinaciji tom umetnošću upravljanja neupravljivim.
U političkoj stvarnosti, umetnost balansiranja, iako dostojna divljenja, za rezultat ima trajni stav ambivalentnosti koja postaje suštinska garancija vlasti. Čak i ako se, ponekad, reč „diplomatija” koristi kao vrsta sinonima za „ambivalentnost”, moramo razumeti da današnju spoljnopolitičku komunikaciju između Srbije i mnogih stranih vlada ili nadnacionalnih institucija odlikuje duboko međusobno nepoverenje, uprkos svim međusobnim razmenama komplimenata koje sačinjavaju diplomatsku fasadu.
Srpski analitičari rado se usredsređuju na srpske razloge takvog nepoverenja: žale se na ponižavajući način na koji se Srbija poput školarca tretira na međunarodnoj sceni, na sveprisutnu tendenciju nametanja pritisaka Srbiji da nešto učini ili prestane sa činjenjem nečeg drugog. Ono što ih tako često uzrujava je politika štapa i šargarepe koju primenjuje Evropska unija ili, u manje agresivnoj verziji: politika uslovljavanja kao trajni izazov nacionalnom suverenitetu.
Međutim, ja stvari posmatram sa druge strane i sa te tačke gledišta dolazim do drugačije dijagnoze. Nikako nisam ljubitelj takve politike uslovljavanja. Ne slažem se s njom jer je smatram prvenstveno izrazom ili simptomom duboko trulog procesa ili načina komunikacije. Čak i ako zvuči naivno uvesti takvu kategoriju u političku debatu: uslovljavanje je, u osnovi, rezultat nedostatka poverenja. Da bih ovu pojavu opisao na detaljniji način, molim vas da mi dopustite kratak izlet u prethodne procese evropskog proširenja:
Kada se osvrnem na period u kome je Evropska unija radila na integraciji Poljske, Češke, Slovačke, baltičkih republika i Mađarske, ne sećam se da sam ikada čuo da neko govori ili piše o uslovljavanju. Postojali su kriterijumi koji su se morali ispuniti zarad pristupanja. Vlade su radile na transformaciji svojih država, administracija, privreda i društava u cilju usklađivanja sa datim kriterijumima. Međutim, ni Balcerovič ni Vaclav Klaus, niti bilo koji njihov kolega, nikada nisu izrazili osećaj da su gurani, pritiskani, ucenjivani ili na bilo koji drugi način primoravani da usvoje zakone ili pravila protiv svoje izričite volje ili, što je još važnije, protiv očigledne volje svojih društava. Čak je i Vaclav Klaus počeo sa kritikama Evropske unije i smanjenja nacionalnog suvereniteta tek pošto je Republika Češka postala država članica.
U tom periodu, „Instrument za predpristupnu pomoć” opravdavao je svoj naziv. Radilo se o pomoći, pri čemu ova reč označava podršku procesu koji ionako promovišu lokalni političari i društva koja oni predstavljaju i koji je zasnovan na širokom društvenom konsenzusu o budućnosti njihovih zemalja. Danas, u zemljama Zapadnog Balkana, predpristupni procesi se iznova prekidaju, privremeno blokiraju, ponovo odmrzavaju, ponovo zaustavljaju – uglavnom u zavisnosti od datog uslova koji valja ispuniti da bi se nastavilo dalje.
Sećam se jednog intervjua ministra Ljajića prošlog leta, koji je dao u kontekstu jedne od redovnih i ozloglašenih poseta Serža Bramerca. U jednom trenutku, Rasim Ljajić izgubio je pribranost i na oštar način pripisao krivicu međunarodnoj zajednici zato što je poslala emisara sa spiskom narednih deset uslova, dok srpska vlada i dalje ozbiljno radi na sedmoj stavki prethodnog spiska. Rekao je – da, mogu da dođu u Beograd; da, mogu predati spisak zahteva; ali onda bi trebalo da odu i puste nas da radimo svoj posao umesto što stalno iznova intervenišu, jer u suprotnom vlada mora da troši više vremena i energije na smirivanje javnog mnjenja nego na ispunjavanje uslova Evropske unije.
Lako je razumeti ministrovu žestoku izjavu koju su nekoliko meseci kasnije, nakon posete Angele Merkel Srbiji u avgustu, pratile mnoge slične. Ostaje moje pitanje: da li se sećamo slične izjave u komunikaciji između bilo koje institucije Evropske unije i zemlje kandidata tokom prethodno navedenih procesa proširenja? Ne mogu da se setim nijedne. Osim toga, pošto je danas reciprocitet postao toliko važan: možemo li se setiti bilo koje izjave političara Evropske unije, u Viljnusu, Varšavi ili Bratislavi, koja bi se mogla porediti, kako stilom tako i sadržajem, sa izjavama Vestervelea 2009. godine ili Angele Merkel prošlog leta? Ponovo ne mogu da se setim nijedne.
Naravno, možemo pronaći pregršt razloga za takvu situaciju. Nije bilo čeških ratnih zločinaca čije je izručenje zahtevao međunarodni sud. Ni u Poljskoj, a čak ni u Letoniji, nije bio neophodan proces izgradnje države. Nije bilo teritorijalnog konflikta – čak ni između Rusije i Litvanije u vezi sa kaljingradskom oblašću. I, što je najvažnije, nije bilo posleratnih društava koje je trebalo (1) pomiriti jedne s drugim i unutar njih samih i (2) obnoviti u smislu njihovih privrednih, infrastrukturnih i društvenih sistema. Svi ovi argumenti, kao i more drugih, su tačni. Međutim, sa svim problemima s kojima se suočavamo, dospeli smo u neobičnu situaciju koju bih u ovom uporednom kontekstu opisao kao gomilu konfuzije:
Tokom devedesetih godina prošlog veka – dugo pre nego što je g. Ramsfeld uveo razliku između „stare Evrope” i „nove Evrope” – Unija se navikla na činjenicu da očigledno predstavlja najpoželjniji klub za sve svoje susede. Svaki prethodni korak u pravcu proširenja počinjao je političkom voljom – koju je svaki kandidat jasno izražavao i davao joj demokratski legitimitet – za uključivanje u članstvo. Budući koraci proširenja nakon integracije Hrvatske, tj. integracija svih preostalih država Zapadnog Balkana, otpočeli su na osnovu poimanja neophodnosti. Čak ni patetična deklaracija Solunskog samita kojom se obećava perspektiva budućeg članstva svim ovim zemljama ne može da prikrije nedostatak neambivalentne političke volje na obe strane.
Ne zanima me ko bi prvi trebalo da isporuči takvu jasnu izjavu o nameri – Unija ili zemlja kandidat. Mnogo me više zanima način međunarodne komunikacije u tom procesu. Ukoliko se diplomatska komunikacija ograničava na pregovore, odnosno na cenkanje oko uzajamnih interesa, onda se svaki izraz namere odmah pretvara u neku vrstu zavisnosti. Šta god želim, može se s druge strane koristiti kao instrument za vršenje pritiska na mene. I obratno – svaki zahtev s druge strane ću koristiti na isti način. Sve ima svoju cenu, o kojoj se pregovara pre naplate. Ako je nešto nesumnjivo ponižavajuće u našem regionu, to je činjenica da se veoma dragoceno vreme visokih evropskih diplomata troši na pregovore o registarskim tablicama kosovskih ili srpskih automobila koji voze između Zubinog potoka i Kuršumlije. To je ponižavajuće za sve strane, čak i ako izađu sa svojih pregovora i predstave nam jednu fusnotu kao da je u pitanju Kolumbovo jaje.
I ne samo da je ponižavajuće: pre svega je neukusno izvoditi takvu predstavu u društvima u kojima bi samo jedan dan proveden u Kliničkom centru bio dovoljan da se uvide stvarni prioriteti kojima bi politika trebalo da se bavi. Može li neko da proceni nemerljivu razdaljinu između svečane Solunske deklaracije 2003. i rasprave oko fusnote u nekim briselskim kancelarijama 2011. godine? Ko bi mogao da opiše taj dug put na kome je – nakon Soluna – Evropska unija sve dublje ulazila u ulogu na koju nije navikla: bavljenje društvima poput srpskog, u kome politička volja za članstvom ostaje ambivalentna; bosanskohercegovačkog, u kome javnost, teoretski, snažno podržava pristupanje ali bez političke snage ili volje da se konačno izgradi moderna demokratska država i administracija. Da ne govorimo o Kosovu, gde ni sama Unija nije u stanju da zauzme zajedničku poziciju kada je reč o državnosti i međunarodnom priznanju.
Da rezimiram: Evropska unija našla se u novoj i nepoznatoj misiji („misija” u strogom smislu te reči). Pre nego što se može pružiti bilo kakva predpristupna pomoć, prvenstveno se javlja potreba za stvaranjem društvene i političke volje i konsenzusa u vezi sa pristupanjem. Istovremeno, Unija ne može da odbije ovu misiju i zanemari navedena društva, jer ostaje bojazan da bi za nju njihovo nepristupanje na duže staze bilo daleko skuplje. Evropske integracije predstavljaju jedini način obnavljanja čitavog regiona na principima demokratije, mira i prosperiteta.
I, kao što uvek moramo imati na umu: Evropljani u ovom procesu nemaju vremena za gubljenje! Ne treba nepotrebno trošiti novac na razne KFOR-ove, UNMIK-e, EULEX-e i OEBS misije – možda čak ni na razne Fondacije Hajnrih Bel! Potrebne su prekretnice, rokovi, isporuke, rezultati i učinci!
To je pragmatičan izvor sa koga dolazi politika uslovljavanja. Pored toga, postoji i teorijski izvor koji toj politici daje barem očigledan, ako već ne stvaran legitimitet: oni koji definišu uslove u Briselu ili na drugim mestima, tvrde da deluju u ime regionalnog stanovništva, u ime društava – po potrebi, čak i nasuprot njihovih lokalnih političkih predstavnika na vlasti koji zapravo ne zastupaju interese svojih društava. Kao što neprekidno pokazuju lokalni politički akteri, stav političke ambivalentnosti pruža legitimitet politici uslovljavanja koju nameće međunarodna zajednica.
Ako lokalne političke elite, kao i Evropska unija, imaju viziju društvene, političke i privredne budućnosti ovog regiona, one nisu međusobno usaglašene. To važi čak i za ovdašnje proevropske političke snage. Ova činjenica postaje očigledna ako pogledamo nedavni sukob između mađarske vlade i javnog i političkog stava Evropske unije. Jasna odlika politike Viktora Orbana je prioritet koji, za njega i njegovu partiju, prevazilazi vrednost i koncept moderne liberalne demokratije. Čini se da su njemu važniji nacionalni identitet i nacionalna čast. Samim tim, uklanjanje iz javne sfere svakog ko, s Orbanove tačke gledišta, deluje protiv ovih vrednosti, predstavlja legitiman potez.
Čini mi se da su u Srbiji svi zaokupljeni borbom za specifične ciljeve – mnogi od njih su krajnje vredni i poželjni ciljevi, ali ipak specifični. Po cenu da zvučim prilično apstraktno: kao pripadnik nemačkih Zelenih koji radi u Srbiji, uvek čekam da neko prosto kaže: „Demokratija na prvom mestu!” To je jedina politička dogma koju prihvatam i nastojim da sprovedem bez izuzetka. „Demokratija na prvom mestu!” jedini je izlaz iz te zle ambivalentnosti koja odlikuje celokupnu srpsku politiku.
Pozabavimo se spekulativnim očekivanjima od predstojećih izbora:
Trenutno mi se čini da će Ivica Dačić biti taj koji će odlučiti pobednika drugog kruga predsedničkih izbora. Iako to nije empirijski očigledno, Ivica Dačić će tvrditi da je uspešno postavio novog kralja. Taj uspeh se ne odnosi na budućeg kralja već na samog Dačića, jer se cena takve uloge mora unapred utvrditi. Cena će biti mesto predsednika vlade.
Dakle, suočavamo se sa stvarnom mogućnošću da premijer postane neko ko nam do danas nije objasnio kako su on i njegova partija našli put do moderne demokratije i kako, gledajući iz današnje perspektive tog dostignuća vrednog poštovanja, razmišljaju o istoriji svoje partije i njenog prethodnog učinka iz devedesetih godina prošlog veka. Ne samo da nam nisu objasnili – oni čak smatraju potpuno nepotrebnim da srpskom društvu objasne takav suštinski preobražaj. Srbija će, dakle, imati predsednika vlade koji je od svog koalicionog partnera g. Palme dobio priznanje za uspešnu borbu protiv zapadne dekadencije zabranom prošlogodišnjeg okupljanja nekoliko stotina srpskih homoseksualaca, dok je godinu dana ranije primio komplimente međunarodne zajednice za potpuno suprotan postupak. Čovek koji je nedavno, nakon nekoliko godina na mestu ministra unutrašnjih poslova, objavio da je lično željan da vidi dosijee službe bezbednosti iz perioda Jugoslavije, ali i Miloševića, konačno otvorene i dostupne – on, koji je četiri godine imao na raspolaganju vreme i moć da iz tih dosijea ukloni sve što bi eventualno moglo da kompromituje njega i njegove drugove.
Pogledajmo DSS: oni svakako imaju gomilu „vrednosti” kojima daju mnogo veći prioritet u odnosu na demokratiju. Kao i u mađarskom slučaju sa Orbanom, navode se „suverenitet ispred demokratije”, „teritorijalni integritet ispred demokratije” i, naravno, „nacionalna čast”, „identitet”, itd.
Pogledajmo radikale: situacija je manje-više slična kao i sa DSS, s tim što oni daju prednost manje obrazovanom i prizemnijem načinu izražavanja svojih političkih ideja, ostajući verni svom predsedniku u izgnanstvu.
Pogledajmo krupne takmace – Srpsku naprednu stranku i Demokratsku stranku. One se, zapravo, takmiče u tome ko je sposobniji da postavlja uslove Evropskoj uniji, umesto da ona uslovljava Srbiju. One nastoje da iskoriste srpsko opiranje pristupanju kao sredstvo za uvećavanje cene koju Evropa treba da plati Srbiji za odustajanje od takvog stava. Kada cena bude plaćena, obećavaju da će svoje društvo odvesti u Evropsku uniju. Obe stranke će nastaviti spoljnu politiku prema Evropskoj uniji u vidu procesa cenkanja gde je jedino pitanje ko će u njemu biti umešniji.
Konačno, pogledajmo i LDP i SPO: da, Preokret predstavlja snažan pokušaj da se Srbija vrati vrednostima transformacije iz 2002. ili čak oktobra 2000. godine i ponovo ih oživi. Međutim, barem je to moj lični utisak, taj pokušaj nije uspeo da pokrene znatniji deo društva. Pre je pokazao da možda postoje mnogobrojni građani Srbije koji danas sanjaju o nekadašnjim vrednostima, ali je očigledno energija protesta koja je nekada bila povezana s njima i koja je izvodila ljude na ulice gde su provodili nedelje i mesece, potpuno nestala. Pri tome, usred tog propalog napora mobilizacije društva za Istinu, vođa SPO daje izjave o rehabilitaciji poznate ličnosti srpske nacionalne istorije koje pokazuju u kojoj meri je njegov način razmišljanja suštinski nespojiv sa modernim liberalizmom za koji želi da se zalaže njegov partner LDP.
U noći između 6. i 7. maja, srpska politika pretvoriće se u prenatrpanu pijacu, što neće začuditi nikog u ostatku zemlje, s obzirom da odavno znaju da je Srbijom oduvek vladala beogradska čaršija i da će tako zauvek i ostati. Na osnovu svega što sam razumeo u vezi sa samim karakterom fenomena čaršije, radi se o krajnje ekskluzivnom i elitističkom društvenom miljeu sa čudnovatim pravilima izopštenosti i uključenosti, gde politički kredo definitivno ne predstavlja odlučujući kriterijum.
Pre odluke o budućem predsedniku neće biti mogući ni pregovori o budućoj vladi. Cene budućih koalicija u vladi neće biti jedini premet cenkanja, već i podrška kandidatima u drugom krugu predsedničkih izbora (što će biti još skuplje).
U junu, nakon nekoliko nedelja praćenja pregovora, srpsko društvo će biti u daleko dubljoj depresiji nego 5. maja, ali će oni koji ne rade za US Steel, TV Avalu ili leskovačke fabrike tekstila, prosto otići na odmor.
Novi saziv skupštine neće imati političku snagu koja zastupa političku volju ili program kakav do sada nije viđen. Bez obzira na to da li će predsednik biti Boris Tadić ili Tomislav Nikolić, evropska politika uslovljavanja ostaće nepromenjena, kao dokazano najbolji način postizanja legislativnih i administrativnih promena. Slučaj Kosova će za međunarodnu zajednicu ostati pitanje svih pitanja. Ali i u tom slučaju, predsednik u ostavci je već najavio kontinuitet sa svojom politikom „I Evropa i Kosovo”, što znači nastavak ambivalentnosti.
Evropska unija traži rešenje putem izmene ustava. S obzirom na to da na vidiku i dalje nema političke partije (uključujući čak i potencijalnu koaliciju dve najveće stranke) koja bi mogla i htela da preuzme odgovornost za takvu odluku, maksimalni rezultat za Evropsku uniju može biti nova vlada spremna da raspiše referendum o ustavnoj preambuli.
Pošto takve spremnosti verovatno neće biti, Evropska unija mogla bi takav referendum da postavi kao novi uslov za početak pregovora o pristupanju. Postoji mogućnost da bi i Boris Tadić i Tomislav Nikolić prihvatili takav uslov. Međutim, obojica bi takvu odluku prikazali građanima Srbije kao još jedan evropski zahtev, a NE kao suštinsko pitanje s kojim građani i društvo konačno i kolektivno moraju da se pomire.
Dakle, ponovo bi u srpskoj istoriji građani odlučivali o jednom od suštinskih pitanja srpske državnosti, ali bi rezultati tog referenduma bili proglašeni nebitnim još pre brojanja glasova. Građani koji bi ujutro i popodne otišli na glasanje, te večeri bi gledali televizijske vesti i ćaskali – Da, uradili smo to, ali ne zaista ozbiljno. Uradili smo to samo da bismo zadovoljili one evropske idiote koji su tražili referendum. Živeli!
„Demokratija na prvom mestu!” automatski znači „Srbija na prvom mestu!”. Srpska demokratija nije zaista potrebna Evropskoj uniji. Srpska demokratija potrebna je samo Srbiji (mada bi i neki od njenih suseda verovatno imali koristi od nje). Dokle god se srpski političari ponašaju kao da je demokratija u Srbiji nešto što je potrebno za sticanje članstva, ona neće doći. „Demokratija na prvom mestu!” znači, naravno, da demokratija ima prioritet nad članstvom u Evropskoj uniji. Demokratija se mora želeti, mora biti predmet borbe i mora biti postignuta bez obzira na uslove koje nameće Brisel. Demokratija nije uslov ni za šta. Ona je vrednost sama po sebi. A kada se demokratija uspešno ostvari, svi uslovi postaju nepotrebni.
Dokle god „Demokratija na prvom mestu!” nije vodeći princip svake vlasti u Srbiji (ili u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori ili na Kosovu), svaka reforma sistema pravosuđa, obrazovanja ili zdravstva, bilo koji proces privatizacije i pokušaj decentralizacije, itd. – sve će se svesti na nepovezane projekte. Biće započeti i sprovođeni (kao što je bio slučaj tokom proteklih dvanaest godina) – ali bez stvarne svesti o tome zašto, zbog čega i za koga. Međutim, bez shvatanja zašto, zbog čega i za koga, niko ne zna KAKO ih treba sprovoditi. I zbog toga ne uspevaju.
Predavanje je održano pod naslovom: Skica multilateralne komunikacije.
Forum za međunarodne odnose – Evropski pokret u Srbiji, april 2012.
Preveo Milan Bogdanović
Peščanik.net, 05.05.2012.