Osnovne konture sporazuma Srbije i MMF se mogu sažeti u tri tačke. Srbija će u naredne dve godine dobiti kredit od oko 3mlrd evra, uvešće se novi porez od 6% na zarade veće od 12.000 dinara, a država će smanjiti svoje izdatke za skoro 100 milijardi dinara.
Ako su to osnovne tačke sporazuma, on je loš. Osnovni razlog je u tome što država, koja povećava porez kod kuće a zadužuje se u inostranstvu, šalje poruku da ne želi da se reformiše. Umesto reforme, ona traži žrtve da finansira svoju neefikasnost. Evo i kratke analize svakog od osnovih elemenata sporazuma.
Uštede od 100 milijardi dinara su ogromnom većinom fikcija. Vlada kaže da će do njih doći zamrzavanjem plata i penzija, smanjivanjem transfera zdravstvu, opštinama, korisnicima sa naknadama, itd. Što se tiče zamrzavanja plata i penzija, taj deo nije fiktivan, jer će neka ušteda nastati, a njen efekat će pojačati inflacija. Ali, ostatak paketa je skoro isključivo fikcija, jer se svodi na smanjivanje transfera bez reforme. Ako određenim sektorima snizite transfere a ne reformišete ih, onda to znači samo da će državnih dugovanja biti više. Tako država „štedi“ na tuđi račun, preko leđa korisnika i firmi kojima će dugovati. Da hoće da štedi na sebi, država bi morala značajno da smanji administraciju, privatizuje deo školstva, javnih komunalnih preduzeća i zdravstva i izvrši njihovu racionalizaciju, smanji izdatke za nacionalnu odbranu, itd. A o tome nema ni reči.
Dok će navodna ušteda 100 milijardi uglavnom povećati nelikvidnost i inflaciju, uvođenje novog poreza od 6% će dovesti do dodatnog dvostrukog udara – sa jedne strane na porodične budžete, a sa druge na preživljavanje firmi. Taj porez će pasti na teret zaposlenih, njihovi budžeti a time i kupovine će se smanjiti, život će biti teži. Manje kupovine potrošača će za firme značiti manji obrt, a to znači da će one morati da smanje obim poslovanja i otpuste deo zaposlenih. Neke firme će i pored otpuštanja imati problem da prežive. Dakle, porez od 6% direktno otežava život građana i gasi privrednu aktivnost. Naravno, predstavlja i dodatni inflatorni pritisak. Šteta će biti velika, a budžetski efekat skroman. Ako je u Srbiji prosečna plata 32.000 dinara, porez od 6% stvara poreski prihod od oko 12 evra za sredstva preko 12.000. Ako od 2 miliona zaposlenih u Srbiji njih 1,7 miliona prima platu, onda bi se za godinu dana skupilo oko 245 miliona evra. To je bruto iznos, od toga treba odbiti trošak prikupljanja poreza. Iznos može biti i manji, ako se smanji zaposlenost ili padnu zarade. U sažetku, država zbog svoje mizerne zarade otežava život građanima i dalje potapa privredu koja je i onako u dubokom padu.
Zašto se uvodi ovaj porez? Oficijelno obrazloženje je da se to čini da bi se smanjio budžetski deficit. To objašnjenje nije potpuno, a nije ni dobro. Nije potpuno, jer bi Vlada prvo trebalo da objasni zašto nedostajuće prihode ne pribavi boljom naplatom postojećih poreza. Sivi sektor je 30%, čak se i carina slabo naplaćuje. Ali ni reči o tome, jer bi ukazalo na nesposobnost vlasti. Ni ovo što se nudi kao objašnjenje nije dobro. Ispada da je za Vladu i MMF mnogo važnije koliki će biti budžetski deficit, nego šta će biti sa privrednom aktivnošću. To je neverovatno slepilo, jer je ono što se događa sa privrednom aktivnošću mnogo važnije za ekonomski život u nekoj zemlji nego šta se dešava sa budžetskim deficitom. (To važi bez obzira na to što deficit podriva rast i stabilnost cena.)
Prethodna rešenja su usvojena da bi se od MMF dobilo 3mlrd evra kredita. Po zvaničnom objašnjenju, ta sredstva treba da služe očuvanju stabilnosti kursa dinara. Ovde možemo ostaviti po strani da li je dobra ideja čuvanje kursa dinara na 95 ili nešto više za evro. Verovatno nije, jer će kurs svejedno pasti kada se iscrpu sredstva za odbranu. Ako je htela da ide ovim putem, Vlada je morala da traži mnogo više, verovatno desetak milijardi. (Dobro je što nije, jer bi to značilo još veće zaduženje.). Dakle, efekat 3mlrd evra će se brzo istopiti. A onda ide ili sunovrat dinara, a sa njim i standarda, ili prodaja neke od retkih većih firmi (Telekom, EPS). A kada se i to potroši, dolazi suočavanje sa realnošću.
Da zaključim, aranžman sa MMF ne valja zato što nam ne samo poručuje da neće biti reformi i racionalizacije države, nego i da će čak doći do dodatkog zaduživanja i poreza da bi se očuvale postojeće neracionalnosti. Time vlast šalje poruku: „Naša nesposobnost, vaš trošak.“ A ti porezi i zaduživanje će samo dalje potapati privrednu aktivnost. Što će opet obarati dohotke, ovi kupovnu moć, a ona privrednu aktivnost. Da bi se to promenilo, potrebna su privatna ulaganja. A ko će doći da ulaže u zemlju u kojoj vlada za svoju nesposobnost isporučuje račune drugima.
Peščanik.net, 27.03.2009.