Na moje spominjanje „procesa“ protiv Zin el Abidin Ben Alija, advokat ovog bivšeg tuniskog autokrate podiže ruke i cinično se smeje. „To nisu bile presude, to nisu čak bili ni pravi procesi – to je bila sprdnja“, kaže Akram Azuri o tuniskim sudovima, koji su prošlog meseca, posle samo sat i po većanja, osudili Ben Alija i njegovu suprugu Lejlu Trabulsi na 35 godina zatvora i novčanu kaznu od približno 54 miliona evra, a zatim, prošle nedelje, na dodatnih 15 i po godina. „Brzina prvog suđenja, od uvodnog izlaganja do presude – više je ličila na trku Formule 1 nego na klasičnu pravosudnu proceduru.“
Čudna stvar je da je prvo farsično suđenje Ben Aliju – gde optuženi nije izabrao ni advokate ni svedoke – jednako razljutilo i njegovog advokata i najžešće protivnike ovog bivšeg diktatora. Oni su očekivali optužbe za veleizdaju i gomilu zlostavljanih bivših zatvorenika, koji bi svedočili o brutalnosti Ben Alijevog režima. Azuri, libanski hrišćanin, koji je sa svojim kolegom iz Francuske, Žan-Iv Le Bornjom, zastupao Ben Alija, želeo je pošteno suđenje. „Nijedan advokat nije pozvan u sud“, kaže Azuri, potiskujući bes. „Ja sam imao punomoć, što je potvrdila ambasada Tunisa u Bejrutu. Podneo sam zahtev za vizu – ali mi ona nije bila odobrena. Podneo sam zahtev advokatskoj komori Tunisa za odobrenje – ali ga nisam dobio.“ Na kraju je advokatska komora Tunisa imenovala dva svoja advokata da „brane“ Ben Alija.
„Ovo suđenje krši svaki kriterijum pakta o poštenom suđenju iz 1966, koji je prethodio Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima“, kaže Azuri. „Nakon 1966, osnovan je Komitet za ljudska prava u Ženevi. Ovaj sudski postupak u Tunisu ne može se kvalifikovati kao suđenje – pa samim tim i presuda nije presuda. Nijedna evropska zemlja ne može da izruči Ben Alija Tunisu na osnovu ove presude. Ako bi se našao u Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj, naročito u Engleskoj, i ako bi Tunižani tražili ekstradiciju, nijedan sud u Engleskoj to ne bi prihvatio.“ Uzdržavam se od napomene da nijedan službenik zadužen za imigraciju u Engleskoj – a kamoli u Francuskoj – ne bi dozvolio Ban Aliju i njegovoj ženi da uđu u zemlju, iako g. Azuri smatra da njegov klijent treba da ode iz Saudijske Arabije.
„Ben Ali je ove presude okarakterisao kao ‘izraz pobedničke pravde’. Ne zaboravite da činjenica da me je predsednik…“ – ovde skrećem pažnju na to da Azuri još uvek svog klijenta naziva ‘predsednikom’ – „Ben Ali angažovao predstavlja presedan u ovom delu sveta. To znači da on želi da igra po pravilima. Ne zanima ga političko suđenje. Vladao je Tunisom 25 godina i narod Tunisa ima pravo da mu sudi. Po njegovom mišljenju, ove optužbe nisu pravedne. Ako pogledate suštinu tih optužbi, one su sramne. Oni žele da ga moralno ubiju. Ne zaboravite da su sve ove stvari iz drugog procesa – droga i oružje – ‘pronađene’ u njegovoj zvaničnoj rezidenciji dva ili tri meseca nakon što je otišao. Pošto je sada prošlo sedam meseci, možda će u njegovoj rezidenciji ‘pronaći’ i nuklearno oružje!“
U drugom „suđenju“ Ben Aliju prošle nedelje – za posedovanje droge i nelegalno držanje oružja – kazni je pridodato još 56.000 evra. Čak su i zvanično dodeljeni advokati uložili primedbe da proces nije tekao kako treba. „Jedini cilj“, kaže Azuri, „jeste da se predsednik Ben Ali označi kao diler drogom i trgovac oružjem pre nego što se u Tunisu održe izbori.“
Ali zašto je stari diktator angažovao advokata iz Libana? Azuri ima zanimljiv pravni pedigre. Pre jedanaest godina, branio je libanskog minstra rudarstva Barsumiana, i izborio se za oslobađajuću presudu, nakon 11 meseci zatvora; 2003. je zastupao optužbu protiv članova upravnog odbora banke Medina; 2005. je branio generala libanske obaveštajne službe Džamila Saida, koga je međunarodni sud optužio za umešanost u ubistvo bivšeg premijera Rafika Haririja. Nakon četiri godine u zatvoru, Ujedinjene nacije su oslobodile Saida i priznale da protiv njega nemaju nikakvih dokaza.
„Advokat može da radi svoj posao samo u sudu“, kaže Azuri. „Sud i politika ne idu zajedno. Moj zadatak je da izbacim politiku iz sudnice. Jer ako su želeli političko suđenje u Tunisu, ono je već obavljeno. Taj čovek (Ben Ali) se neće vraćati u Tunis. Ja to poštujem. Ali ako vlasti u Tunisu žele da pokrenu pravi sudski proces, trebalo bi da poštuju principe pravičnog suđenja.“
Ali Akram Azuri nije naivan. „Odlično je što se sudi jednom šefu države“, dodaje iznenada. „To će doprineti uspostavljenju kulture pravde – jer je odgovornost novog režima u Tunisu između ostalog i da uvede vladavinu prava. Ako su ti vladari zaista bili tako strašni, ne bi trebalo da postoje prepreke da se oni proglase krivim nakon poštenog suđenja.“ Azuri je boravio u Tunisu 1989, mesec dana, kao konsultant firme koja je gradila novu zgradu Arapske lige, ali nikad nije upoznao Ben Alija. „Nisam se bavio politikom“, kaže on.
Međutim, očigledno mnogo razmišlja o politici. Kada smo razgovarali o revoluciji u Tunisu, Azuri je pomenuo uličnog trgovca Muhameda Buazizija – koji se spalio i tako pokrenuo revoluciju protiv Ben Alija – u rečenici o kojoj još uvek razmišljam. „Ili će Buazizijevo telo biti svetlo u ovom delu sveta“, kaže Azuri. „Ili će ono biti vatra koja će ga uništiti.“
Robert Fisk, The Independent, 09.07.2011.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 12.07.2011.