Posle odluke Međunarodnog suda pravde o Kosovu, koja je bila šamar po sred lica sumanutoj spoljnoj politici Srbije, kao i posle zavrtanja ruku od strane EU i SAD, da povučemo nacrt Rezolucije o Kosovu kojim smo pred UN hteli da povratimo malo “dostojanstva”, pre svega pred domaćom javnošću, izgledalo je da je Srbija promenila prioritete. Pristalo se na pregovore sa Prištinom, supersonični ministar spoljnih poslova se prizemio, predsednik se izvinjavao u Vukovaru, hrvatski predsednik mu je postao najbliži prijatelj i saradnik koga viđa češće nego sopstvenog premijera… Međutim, nepomućena sreća proevropski orjentisanih građana je kratko trajala. Ne samo što je personifikacija samoubilačke i glupe spoljnje politike Srbije, Vuk Jeremić, odmah odputovao u Banjaluku, gde je na predizbornom mitingu Milorada Dodika vrišteći upozorio bosanske Srbe da Republike Srpske neće biti ako na njenom čelu nije Milorad Dodik, nego je i “dobri policajac” Boris Tadić odmah poručio kosovskim Srbima da se još uvek nisu stekli uslovi da oni izađu na izbore, a predstavnike međunarodne zajednice na Kosovu upozorio da ako bude “promena na terenu“, on će odmah prekinuti pregovore, koji još nisu ni počeli.
U poslednjih 48 sati stiglo je nekoliko vesti koje potvrđuju da šizofrena politika aktuelne vlasti “nema alternativu“. Najpre smo preko ministarke pravde Snežane Malović saznali da je Srbiji toliko stalo do napredovanja ka punopravnom članstvu u toj organizaciji, da je pristala da proces tzv. reforme pravosuđa, iza koje je stajala cela vladajuća garnitura, vrati na početak i da sada, korak po korak, bude vođena za uši iz Brisela u poslu reformisanja reformisanog pravosuđa.
Paralelno sa pristajanjem na evropske standarde u sprovođenju ovako osetljivih operacija, posle ogromne štete i haosa koji je nastao u svim sudovima, od opštinskih do USS, stigla je vest da je Srbija jedna od 19 zemalja koje će bojkotovati ovogodišnju ceremoniju dodele Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu Liu Žiaobou koji je prošle godine osuđen na 11 godina zatvora. Ovogodišnji dobitnik nobelove nagrade za mir se večnoj KP Kine zamerio još 1989. godine, kada je kao jedan od vođa studentske pobune na Tjenanmenu danima štrajkovao glađu tražeći više slobode za svoje sunarodnike. Osuđen je i odležao 18. meseci zatvora. Jedna od parola kineskih studenata bila je “Želimo da živimo slobodno kao naši drugovi u Jugoslaviji”.
Povod za prošlogodišnje izricanje 11-ogodišnje zatvorske kazne “savremena” KP Kine našla je u 9 pisanih radova ovoga borca za demokratiju i ljudska prava, u kojima se on zalaže za mirne i postupne političke reforme u Kini. Bez obzira što 35. član kineskog ustava garantuje slobodu govora, okupljanja, demonstriranja… Liu Žiaobou je osuđen, jer je svojim napisima „podsticao na svrgavanje državne vlasti“.
Čime se, dakle, on toliko zamerio Srbiji i srpskom narodu, pa smo odlučili da zajedno sa Iranom, Sudanom, Venecuelom, Rusijom, Vjetnamom… bojkotujemo dodeljivanje nagrade ovom kineskom političkom zatvoreniku? Ničim. On nas uopšte i ne zanima, ali nas zanima tzv. kineska podrška tzv. teritorijalnom integritetu i suverenitetu, i još uvek tzv. kineski kredit za tzv. kineski most Borča – Zemun. Svima je, od nesrećnog Liu Žiaoboa do vojnika od terakote prvog kineskog cara, jasno da od očuvanja teritorijalnog integriteta Srbije nema ništa, ali je manje poznato da za sada ni od kredita ni od mosta nema ništa. Izgradnja nijednog od 10 nosećih stubova zamišljenog i sanjanog mosta nije ni započeta, a odavno je trebalo da se spremaju i makaze i vrpca za njegovo svečano otvaranje.
Ova sramotna odluka, da se ne prisustvuje dodeli nagrade čoveku koji je zatvoren samo zato što želi više slobode i prava svakom od onih Kineza, koji kao neki moderni robovi svakoga jutra glavinjaju do svojih improvizovanih fabričkih hala i rudnika uglja, u kojima hiljade njih svake godine biva živo zatrpano, u stvari nije nikakvo iznenađenje. Nije iznenađenje ni to što smo se našli u društvu Irana – koji primenjuje javno pogubljenje kamenovanjem do smrti preljubnica, Sudana – čijeg predsednika Omara Al Bašira je Međunarodni sud u Hagu optužio za genocid u Darfuru, Kube Fidela Kastra, Venecuele Uga Čaveza, Rusije Vladimira Putina – koja hapsi političke demonstrante i svake godine broji ubijene novinare, Uzbekistance, Tadžikistance… od kojih ulice Sankt Petersburga neometano i nekažnjeno čiste ruski neonacisti i klerofašisti…
Zašto sve ovo nije iznenađenje? Zato što je jedan od najomiljenijih prijatelja i privrednih partnera Srbije libijski diktator Moamer Gadafi, zato što u sred Beograda podižemo spomenik drugom diktatoru, azerbejdžanskom Velikom vođi Gajdaru Alijevu, i najzad, jer u Savetu Evrope praktično redovno glasamo protiv deklaracija kojima se osuđuju kršenja ljudskih prava i sloboda širom sveta. Prošle godine je SE doneo skoro 100 takvih deklaracija, dok su naši predstavnici odbili da, na primer, podrže onu kojom se “izražava snažna zabrinutost” zbog izveštaja o zdravstvenom stanju Aung Su Ći, dobitnice Nobelove nagrade za mir koju burmanski generali 15 godina drže zatočenu, odbili su da osude Severnu Koreju zbog odbijanja da primi međunarodnu komisiju koja prati razvoj njenog nuklearnog programa, Iran zbog varvarskih metoda izvršavanja smrtne kazne…
Na kritike posle prošlogodišnjeg otkazivanja Parade ponosa i prebijanja na smrt u centru glavnog grada, predsednik Srbije je ljutito odgovorio – Neće nama niko držati lekcije o ljudskim pravima – pokazujući time, osim osionosti, i elementarno neznanje o univerzalnoj prirodi i karakteru ljudskih prava. Od tada pa do danas, kada odbijamo da prisustvujemo odavanju počasti čoveku koji robija zbog svoje borbe za ljudska prava, desilo se mnogo toga: prebijani su stranci na beogradskim ulicama, u zatvoru su mesecima držani anarhosindikalisti, ministri i poslanici su vređali homoseksualce, po gradskom prevozu su prebijani novinari-izdajnici… Zbog svega toga, srpski političari ni Evropi ni svojim građanima ne bi smeli da šalju poruke da su spremni da za NIŠTA trguju ljudskim pravima i slobodama. Tačno je da sa Kinom na prstima hodajući često postupaju i lideri SAD, Nemačke i Francuske, kada treba da se sretnu sa Dalaj Lamom ili da pomenu pokolj na Tjenanmenu. U odnosu na Srbiju, međutim, tu postoje dve ključne razlike. Prva je utilitarna – ove zemlje sa Kinom imaju poslove vredne stotinama milijardi dolara, pa promena kursa juana može da izazove potres u najzabačenijoj varoši Vajominga i Donje Saksonije. I drugo, sve ove zemlje ne moraju svojim građanima svakoga dana, u svakom pojedinačnom slučaju, da šalju poruku da je dozvoljeno kritikovati vlast, a da nije dozvoljeno ubiti čoveka samo zato što je nije Srbin, što ima drugačiju boju kože ili drugačije seksualne navike.
Da se izrečene ili neizrečene ucene i pretnje navodnih srpskih prijatelja iz Pekinga neće završiti na slučaju Liu Žiaoboa, svedoči i činjenica da su 2006. organizatori Festivala autorskog filma u Beogardu, “po preporuci državnih organa Srbije uslišili zahtev kineskog ambasadora” i skinuli sa glavnog programa film Sunčana palata, ljubavnu priču koja se događa za vreme protesta na Tjenanmenu. Zbog toga je Lordan Zafranović odbio da otvori festival, Dinko Tucaković je podneo ostavku na mesto predsednika Saveta festivala, ali je gradski sekretar za kulturu, kadar moderne i proevropske DS, Darjan Mihajlović ostao neumoljiv rekavši znamenitu rečenicu – Republičke i gradske institucije su se dogovorile da se ne radi o prikazivanju ili neprikazivanju jednog filma, nego o višim državnim interesima.
Nešto ozbiljno nije u redu sa zemljom u kojoj su “viši državni interesi” toliko često u sukobu sa elementarnim civilizacijskim i demokratskim normama, u kojoj najdemokratskiji deo vlasti oličen u predsedniku, gradonačelniku ili sekretaru za kulturu Beograda ne znaju šta znače i čemu služe ljudska prava i slobode. Pošto su preskočili te lekcije u svom političkom obrazovanju, možda bi im očigledna nastava otvorila oči. Predsednik se tek danas setio da bi bio red da položi venac na grob sudije Nebojše Simeunovića i da tom prilikom kaže ono što mnogi govore već godinama – da je taj sudija ubijen, jer je 2000. godine odbio da potpiše nalog za hapšenje rudara Kolubare, čiji je štrajk bio uvod u petooktobarsko svrgavanje Slobodana Miloševića. Sudija Simeunović je tada odbio da potpiše i nalog za hapšenje Nebojše Čovića i sadašnjeg predsednika Srbije. Ko zna kako bi se istorija odvijala da su oni bili uhapšeni; možda bi došlo do krvoprolića u Kolubari i na beogradskim ulicama, a možda je scenario ukljanjanja Miloševića bio toliko čvrsto utvrđen i ugovoren, da ni ta hapšenja ništa ne bi promenila…
Ako to apstrahujemo i stvari pogledamo samo iz ugla najnovije sramne odluke da bojkotujemo dodelu Nobela za mir, možda bi bilo bolje da je Boris Tadić tada bio uhapšen, jer bi sada, kao predsednik, bolje znao šta znači biti politički zatvorenik i šta znači ljudska sloboda.
Peščanik.net, 07.12.2010.