Mada su analogije manje vredan oblik mišljenja, i osnovni su okvir istorijskim i ideološkim prevarama i manipulacijama, ima događaja u poslednjoj deceniji čije bi poređenje, i kad nisu međusobno povezani, moglo osvetliti neke od pojedinosti karaktera i naravi svakodnevice. Kolektivne tragedije obično nameću moralno preispitivanje, koje, opet, lako prevazilazi sopstvene granice, ljudskosti, ili, najmanje, dobrog ukusa. U tom smislu su očigledno neosnovane i moralno problematične zapadnjačke osude Putinovog despotizma koji se smatra jednim od podstreka čečenskom separatizmu koji se izrodio u sumanuto terorističko mahnitanje.
Komentari koji dovode u vezu rusku zvaničnu politiku i pokolj dece u Beslanu, koji su zatim ublaženi ili povučeni, opravdavaju, uostalom, i neke od osnovnih postavki Miloševićeve samoodbrane u Hagu. Poslednje dvadesetovekovno smišljeno i masovno ubijanje Milošević brani tvrdnjom da su njegovi postupci bili odbrana načela, koja je on potražio i u međunarodnom pravu, koja su narušile velike sile, Nemačka, Vatikan, ondašnja EZ u celini i SAD, podrškom jednostranoj secesiji Slovenije, Hrvatske i BIH, itd. Zašto, onda, ne bi bilo opravdano satiranje Vukovara, bombardovanje Dubrovnika, ili opsada Sarajeva, koje su zadrigli bilmezi s haških poternica držali hiljadu dana u istom stanju taoca, ubijajući decu i ostale nedužne, nasumično i bahato, poput Čečena u Severnoj Osetiji? Drugim rečima, ako je Rusija, birajući bivšeg kagebeovca za predsednika, samu sebe obeležila, otvarajući prostor za sve vrste zluradog zakeranja, gde su onda postavljene granice bilo čijeg postupanja? Tim pre što svemoć pojedinca sumnjive prošlosti i profesije, koji vešto balansira tajkunima, snagama represije i crkvom (a to je njegova valjda jedina a za većinu u Rusiji dovoljna vrednost), samo društvo, koje ostaje ranjivo i bespomoćno, prepušta strepnji i stihiji.
«Glavna filozofska bolest našeg vremena je intelektualni i moralni relativizam, tako što je poslednji, bar delimično, zasnovan na prvom», primetio je 1961. Karl Poper kad je, u trenutku koji je najavio ključni zaplet u dugoj i neizvesnoj istoriji nadmetanja nuklearnih sila, odlučio da ponešto dopiše svojoj kritici totalitarnih učenja. U globalnim razmerama, relativiziranje ljudskih prava koje je svoje ishodište dobilo i u savremenom terorizmu, nameće utisak da je u toku neka vrsta potonje istorije hladnog rata, pre nego sasvim nova pojava koja nema dovoljno veze sa događajima koji su najavili svoje smirivanje 1989, rušenjem Berlinskog zida. Nije tajna da su najopasnije terorističke grupe nekadašnji američki saveznici protiv Sovjetskog Saveza. I nije slučajno da se na toj tački najupornije zaustavlja većina ovdašnjih stručnjaka za vojna i policijska pitanja i terorizam, koji nezadrživo pohrle na medije posle svakog masovnog pokolja. Njihovi istomišljenici štaviše su, na ulicama naših najvećih gradova, veoma ubedljivo dočekali martovsku provalu albanskog nasilja na Kosovu. Dok se Putinu postavljaju pitanja o ljudskim pravima i Čečeniji, ista prava su suspendovana na američkoj strani osumnjičenima za učešće u napadu 11. septembra, da bi potom bivši američki i britanski ambasadori u Beogradu uticali na gašenje akcije Sablja koja se u tom smislu, možda, otela kontroli. Mada je, kako je izjavio V. Popović, mogla da potraje i nekoliko godina. Srbija je toliko zaglibila.
U zatvorenim i neuspešnim društvima, umesto doslednosti u odbrani ljudskih prava i neprikosnovenosti integriteta svakog pojedinca, nadređene elite postavljaju zahteve za ideološkim jedinstvom. Žarko Korać je nedavno ukazao da je u pitanju ozbiljan simptom društvene patologije. I to, da je mišljenje ratnih zločinaca i njihovih ideologa u Srbiji, doduše prerađeno i delimično prilagođeno stvarnosti, i dalje većinsko, i da se uporno nastavlja medijski i politički linč Čedomira Jovanovića koji je jednog od ubica druge Jugoslavije otpremio tamo gde ovaj, za razliku od samog Jovanovića, ima priliku i da se brani i, donekle, da slobodno govori. Pomenute jadikovke zbog nedostatka «jedinstva» u naciji, državi, Crkvi, Akademiji, gotovo da su istovetne čuđenju glavnooptuženog za ubistvo premijera Đinđića koji je tačno doveo u vezu restauraciju i prevagu, i u politici i u društvu, osnovnih postavki i vrednosti Miloševićeve epohe, i to ga je, između ostalog, navelo da se relaksirano preda. I nije čudo da smatra, i ne krije, da je ispravno prodavati drogu deci neprijatelja nacije, dok se njegovi obožavaoci katkad glasno zapitaju da li je zločin ubiti premijera i okončati vladavinu prosvećenog liberalizma koju su smatrali nacionalnom izdajom i socijalnom katastrofom. I da li je neobično zašto su Srbiju pre deceniju i po napustili njeni istorijski saveznici, do nedavno i sama Rusija, kako se ovih dana vajkaju Milošević i njegovi «svedoci». Od kojih bi većina, da je pravde, trebalo da mu se u pritvorskoj jedinici pridruže. Pred Hagom koji je, ne samo na tom pitanju, uzdržan, i pred domaćim sudovima koji obavezno okreću glavu, njihov opstanak, i povratak, takođe je trijumf nad opomenom Karla Popera koja je, u ovom slučaju, daleka i uzaludna.
Danas, 10.09.2004.
Peščanik.net, 09.09.2004.