- Peščanik - https://pescanik.net -

Srbija na putu ka Evropi

 
U mnogim prestonicama Evropske unije vlada snažna sumnja da li Unija nakon pristupa Hrvatske treba da primi i druge zemlje Zapadnog Balkana. Iskustva sa Rumunijom i Bugarskom govore protiv toga. Prijem ove dve zemlje doveo je do brojnih odstupanja od evropskih standarda i otežao buduće upravljanje Unijom kao zajednicom jednakih. Istovremeno izgleda logično da na mesto takve zajednice stupi odnos centra i periferije.

Dakle, ipak nemačka Evropa? Ali zbog istorijskog iskustva Nemačka ne želi da preuzme vođstvo u Evropi. Za nju je bitno da bude povezana u evropsku celinu zbog izbegavanja mogućeg posebnog statusa na osnovu svoje privredne moći. Zato Nemačka i želi da spreči ponovno svođenje EU na nivo zone slobodne trgovine. Ova zemlja ulaže veliki napor da bi i sa stanovišta ekonomije uspostavila jednakost među zemljama članicama evrozone kroz ravnotežu unutar EU, ali je i dalje uzdržana, i čak protiv prijema Turske ili balkanskih i istočnoevropskih zemalja. Umesto članstva, njima bi se moglo ponuditi „privilegovano partnerstvo“, tj. zona slobodne trgovine uz poštovanje nekoliko spoljnopolitičkih i bezbednosnih aspekata.

Zamislivo je i članstvo nekih zemalja samo u Evropskom ekonomskom prostoru. Time se bogatim zemljama poput Norveške omogućava pristup zajedničkom evropskom tržištu, bez prilagođavanja pravnom okviru EU (Acquis communautaire). Zemlje članice Evropskog ekonomskog prostora ne podležu procesu reformi i prilagođavanja i ne učestvuju u programima za strukturnu pomoć.

Hrvatska će biti primljena u EU kao za sada poslednja zemlja sa Balkana. Započeti su pregovori o pristupu sa Crnom Gorom. Računa se da pregovori sa Srbijom mogu početi 2014. Uskoro bi mogle da slede Makedonija i Albanija, a na putu je i približavanje Kosova EU kroz Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Da li će sve ovo zaista i biti pregovori o pridruživanju ili će se samo tako zvati, da bi na kraju ipak vodili ka privilegovanom partnerstvu?

U ovom trenutku, model proširenja EU je pod znakom pitanja. Približavanje zemalja južne Evrope odvijalo se u prvoj rundi pristupnih pregovora preko izdašnih ali neefikasno primenjivanih kohezionih i strukturnih fondova. Oni su nakon drugog kruga proširenja mahom preusmereni na nove zemlje članice iz srednje Evrope. Prazninu koja je time nastala u finansiranju južnoevropskih zemalja trebalo je prevazići kreditima, koje bi ove zemlje zahvaljujući članstvu u evrozoni same mogle da uzmu na tržištu kapitala pod veoma povoljnim uslovima.

Model stabilizacije i pridruživanja južnoevropskih zemalja članica preko kreditnog finansiranja dvostruko je propao. Došlo je do krajnje deindustrijalizacije ovih zemalja i njihove zavisnosti od uvoza, dok je stepen njihovog zaduženja prevršio svaku meru. Za probleme siromašnijih novih članica, Bugarske i Rumunije, EU nema ni novca ni rešenje. Uz podršku Nemačke, fokus Unije ostaje na razvoju novih, srednjoevropskih članice. A kako su pokazali pregovori o budžetu EU, na proširenje kohezivnih i strukturnih fondova se ni ne pomišlja.

Put Srbije ka EU biće dug. I tu nije u pitanju samo udaljenost Srbije od Unije. I EU bi mogla da se distancira od Srbije, budući da koncept proširenja više ne funkcioniše. Možemo očekivati da će ubuduće privredna sposobnost i socijalna kohezija igrati daleko veću ulogu pri ulasku u EU nego do sada.

Sa stanovišta EU, do sada su srž tranzicije zemalja zapadnog Balkana činile tri stavke: transformacija nasilnog i ratnog nacionalizma u mirnu saradnju i pomirenje; transformacija komunističke, planske privrede u liberalnu tržišnu ekonomiju i transformacija (komunističke) jednopartijske vladavine u pluralističku, višepartijsku demokratiju. Ove stavke su i dalje važne. Ali ubuduće će učinak tržišne ekonomije i njena sposobnost postizanja usklađenog bilansa i osiguranja osnovnih socijalnih standarda dobijati na značaju.

Proširenje Unije ne posmatra se više kao pre svega sticanje novih izvoznih tržišta za industriju centra. Sve više u središte pažnje dolazi i sposobnost zemalja kandidata da se same stabilizuju izvozom u EU i šire. Ni formalno sprovođenje višepartijske demokratije više nije dovoljno za ispunjavanje standarda za pristup Uniji. Središnje pitanje postaje da li su stranke spremne i sposobne da integrišu različite interese, ili tek kao politički karteli samo upravljaju državom u vlastitom interesu.


Politika sećanja

Iz nemačkog ugla, suočavanje Srbije sa zločinima u ratovima devedesetih nosi posebnu težinu. Ponovno uspostavljanje moralnih načela kroz konfrontaciju sa vlastitom prošlošću, ubedljivo pomirenje sa susedima i razvoj mirnog, kooperativnog odnosa sa njima unutar zajedničkog, evropskog okvira jesu istorijska iskustva koja Nemačka, a naročito nemačka spoljna politika, očekuje i od Srbije.

Ukoliko politički vrh Srbije želi da uveri Nemačku u to da je na putu ka Evropi, on mora biti u stanju da se suoči sa onim što se od njega očekuje na planu politike sećanja. On mora odgovoriti na pitanja koja se nameću u svetlu zločina iz ratova devedesetih, a čije prećutkivanje i poricanje sprečava pomirenje sa neposrednim susedima, sa kojima Srbija namerava da živi unutar granica zajedničke Evrope.

Zvanična Srbija do danas nije definisala stav prema povredi ljudskih prava i ratnim zločinima za koje su odgovorni Srbi ili prema genocidu nad bosanskim muslimanima tokom devedesetih godina. Zvanično, Srbija sebe smatra pre žrtvom negoli počiniocem. Uvek su oni „drugi“ radili iste ili gore stvari.

I saradnja sa Haškim tribunalom za zemlje bivše Jugoslavije obavljana je preko volje i više zbog međunarodnog pritiska nego u interesu ponovnog uspostavljanja moralnog temelja za sopstveno društvo. I to na vlastitu štetu, kao što su pokazale oslobađajuće presude dvojici hrvatskih generala i jednom albanskom borcu pred Tribunalom Ujedinjenih nacija za ratne zločine u Hagu. Kako je Vlada Srbije Tribunalu uvek nevoljno pomagala, tako nije u dovoljnoj meri potkrepila optužnice, čak ni tamo gde je srpska javnost očekivala „pravednu“ presudu hrvatskim generalima ili albanskim borcima za slobodu. Ukoliko ne poštuje mirotvorno delanje Međunarodnog suda pravde i njegov značaj u istrazi priznatih činjenica, Vlada Srbije, bez obzira na elokventne izjave u kojima tvrdi suprotno, ne pokazuje ni interes za pravdu, naročito kada su u pitanju srpske žrtve ratova devedesetih.

Aktivnosti i projekti organizacija civilnog društva na temu politike sećanja teško da mogu da se suprotstave zvaničnom istorijskom konceptu. Ali Žene u crnom sa svojom stalnom borbom protiv nacionalističkog zaslepljenja, Regionalna komisija za istinu i pomirenje koja nastoji da obezbedi pouzdane izveštaje i sigurne činjenice, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji i Fond za humanitarno pravo u Beogradu ne odustaju od pokušaja. Oni nam pokazuju da postoji i druga Srbija, ali koja je u srpskom društvo tek slabo ukotvljena i kojoj se, budući da u velikoj meri zavisi od finansiranja iz inostranstva, često prebacuje da je čine „izdajnici“ ili „agenti stranih sila“.


Obećanje reindustrijalizacije

Srpska privreda iza sebe ima uspešnu industrijsku proizvodnju iz doba Jugoslavije i širok spektar stručnog osposobljavanja. Ali danas je proizvodni nivo pao za 15% ispod onog iz 1990. Od tada se stanje u srpskoj privredi i strukturno pogoršalo: zemlja sa nekad značajnom industrijskom proizvodnjom namenjenom izvozu pretvorila se u zemlju potrošnje, zbog čega u velikoj meri zavisi od priliva kapitala i kredita. Za razliku od suseda Mađarske, Češke i Slovačke, Srbija je u veoma maloj meri uspela da iskoristi komparativnu prednost dobro školovane radne snage uz istovremeno niske plate kako bi privukla direktne investicije za proizvodnju dobara namenjenih izvozu.

Izuzetak u ovom slučaju predstavljaju direktne investicije iz Nemačke, koje su pretežno zastupljene na polju industrijske proizvodnje elektro-materijala (Siemens) i auto-delova (Leoni, Dräxlmaier, Grammer, Continental itd), koji se uglavnom izvoze u Nemačku. Novina je i da nemačka tekstilna preduzeća kao što je Falke ulažu u Srbiju, nadovezujući se tako na dugogodišnju tradiciju značajne tekstilne industrije u Srbiji, koja je od devedesetih godina sa oko 150.000 spala na manje od trećinu (40.000) radnih mesta. I uvoz iz Nemačke jača industrijsku osnovu Srbije, jer se višestruko tiče kapitalnih dobara.

Ostatak izvozne industrije u Srbiji ograničen je mahom na poljoprivredne proizvode i radno zahtevne proizvode sa niskim stepenom isplativosti, koji su shodno tome nepovoljno vrednovani. Na tom nivou se srpska privreda ne uklapa u evropsko tržište. Tu su izvozni proizvodi iz Srbije od marginalnog interesa, jer se u svako doba mogu zameniti proizvodima iz drugih zemalja, pa i iz zemalja Unije. Na sadašnjem nivou, za Srbiju je od većeg značaja izvoz u zemlje bivše Jugoslavije.

Čini se da je Vlada Srbije činjenicu da je privreda ove zemlje orijentisana ka uvozu, kao i slabu industrijsku osnovu, prepoznala kao problem i za blisku budućnost najavljuje program reindustrijalizacije Srbije. Za to su potrebne direktne investicije i uvoz kapitala, što bi se svakako pospešilo početkom pregovora o pridruživanju EU. Ujedno, reindustrijalizacija Srbije bi morala da bude praćena reformom obrazovnog sistema (pogotovu u oblasti srednjeg stručnog osposobljavanja) i usmerena ka ekološki održivoj privrednoj delatnosti.


Ekološka tržišta sutrašnjice

Trenutno ni obrazovni sistem ni industrija u Srbiji nisu orijentisani ka tržištima budućnosti. U okviru obrazovnog sistema još uvek previše ljudi napušta školovanje bez akademskog ili stručnog zvanja. Naročito zaostaje nivo srednjeg stručnog osposobljavanja, jer je daleko od prakse i nedovoljno orijentisan ka tržištima budućnosti.

Osobenost srpske industrije jeste njena velika energetska zahtevnost. Kako bi proizvela jedan dolar društvenog proizvoda, srpskoj industriji potrebno je 2,5 puta više energije nego zemljama zapadne Evrope i dva puta više nego susednim zemljama. To se finansira izuzetno visokim subvencijama na električnu energiju, čija cena spada među najniže u Evropi i koja bi se prema procenama Svetske banke morala povećati za 40 do 80% kako bi pokrila troškove proizvodnje.

Subvencije se procenjuju na 5 do 10% društvenog proizvoda i otprilike odgovaraju doprinosu energetskog sektora društvenom proizvodu. S obzirom na to da upravo one omogućavaju niske troškove proizvodnje u ovako energetski zahtevnoj izvoznoj industriji, one mogu se poistovetiti sa subvencijama na izvoz, što sprečava modernizaciju industrije u Srbiji. To je sa stanovišta Evropske unije neodrživo zbog zakonske regulative konkurentskog tržišta. A još manje zbog ekološke politike Unije.

Srbija je potpisala ugovor Evropske energetske zajednice i time se obavezala da će se pridržavati klimatskog i ekološkog okvira Evropske unije. To znači da je potrebno stalno smanjivanje subvencija kroz povećanje cene energije u kombinaciji sa krajnjim povećanjem energetske efikasnosti u domaćinstvima i u javnim i privatnim privrednim subjektima, kao i supstitucija energetski naročito neefikasnih elektrana na mrki ugalj većim korišćenjem hidroenergije i biomase, koja se može proizvesti tako što bi se u šumarski sistem uključile i do sada nekorišćene površine pod šumom. To bi posustalom šumarstvu u Srbiji moglo da dâ novi polet.

Ali najveće šanse za razvoj Srbija ima u domenu organske poljoprivrede, za šta u Evropskoj uniji vlada rastuća potražnja, ali i mogućnost dobijanja podrške. Uporedo sa tim trenutno se kroz preduzeća za proizvodnju auto-delova, guma i Fiatovu fabriku u Kragujevcu razvija i automobilska industrija u Srbiji.


Srpska omladina

Srbija je jedno od najstarijih društava u Evropi. Broj stanovnika ove zemlje smanjiće se do 2025. godine za oko pola miliona ili 7%. Time srpska privreda gubi više kvalifikovane radne snage nego što je obrazovni sistem u stanju da školuje. Možda je još dramatičnije to što mladi, koji su već velikim delom nezaposleni, zbog izgleda da će privreda nastaviti da tone sve više okreću leđa svojoj zemlji. Budući da više od polovine mladih želi da napusti zemlju, Srbija je u opasnosti da izgubi energiju za koncipiranje budućnosti i kritiku nasleđenih obrazaca. A obnova je Srbiji preko potrebna.

Omladina u Srbiji razočarana je time kako se njihova zemlja razvijala u poslednjih deset godina. Ankete pokazuju da su mladi 2000. godinu, godinu prekretnice kada je Milošević svrgnut s vlasti, povezivali sa nadom da će nastupiti proces emancipacije sličan onom u zapadnoevropskim zemljama: mentalna i prostorna nezavisnost od roditelja, bez potrebe da se zbog ekonomskih nepogodnosti i posle tridesete živi sa roditeljima, zajedno sa partnerom i detetom; manji uticaj porekla na budućnost i ostvarivanje socijalnog napretka zahvaljujući uspehu u školi, na studijama i u karijeri.

Deceniju kasnije nastupilo je otrežnjenje: napredak i dalje ne zavisi od ličnog uspeha, već presudnu ulogu imaju porodica i porodične veze i partije. I dalje se očekuje da napredovanje treba da bude uslovljeno vlastitim postignućima, ali je to očekivanje hiljadu puta iznevereno. Činjenica da se i dalje stalno pojavljuju izveštaji o neskladu između vladajućeg uređenja i očekivanja mladih ljudi i da se vode debate o mogućnostima stvaranja otvorenijeg društva sa fer pravilima podele socijalnih mogućnosti – može se smatrati tračkom nade za napredak srpskog društva. Jer tu se nazire ideja o uspešnoj individualizaciji u društvu čiji građani veruju u sebe i ličnu sposobnost vide kao merilo za raspodelu socijalnih šansi. Ali za sada dominiraju porodica i stranke.

Partije u Srbiji, kojih je trenutno registrovanih 91 – osim možda dva izuzetka: nacionalističke Radikalne stranke i Napredne stranke, koja se od nje odvojila kao partija tranzicionih gubitnika, siromašnih i punih prezira prema javnoj korupciji – ne predstavljaju ideološke formacije koje zastupaju interese određenih socijalnih slojeva ili nastoje da zadovolje neke potrebe u skladu sa vrednosnim principima. To su patrijarhalni savezi za ostvarenje interesa kojima se upravlja kao porodicom i koji se populističkim parolama obraćaju svim biračima kako bi skupili glasove, dok brojno članstvo u polufeudalnom sistemu vladara i potčinjenog pozicioniraju u javnoj službi ili javnim preduzećima.

Najviše funkcije u političkoj i opštoj administraciji i javnim preduzećima u velikoj se meri popunjavaju bez javnog konkursa i odabira najboljih. Vazali koji su tako došli do feuda, zahvalnost iskazuju usmeravajući prihode na partiju. Jasno je da se u ovom klijentelističkom sistemu ne može razviti poštovanje prema demokratskim institucijama, uključujući tu i političke stranke. Partije osećaju da su ljudi zgađeni i da im okreću leđa. Izlaznost na izbore je oko 30 do 45%. Zato su sve stranke u poslednjoj predizbornoj kampanji u maju 2012. obećavale da će ograničiti učešće političkih partija u javnoj službi. Ništa od toga nije se ostvarilo.

Javni sektor u Srbiji danas i dalje obuhvata oko 45% radnih mesta, isplaćuje veće zarade i iskorišćava privatni sektor. Ali stranke više ne mogu da zanemare zahtev da javne službe treba rade za opšte dobro, a ne da izrabljuju društvo. To je zahtev da se Srbija od društva kojim upravljaju porodiče veze i partije sa porodičnom hijerarhijom razvije u dinamično društvo otvoreno za napredovanje pojedinca.

Tu spada i borba protiv korupcije. Na ovom polju je aktuelna srpska vlada najavila naročite napore, a do sada jeste preduzela i neke spektakularne korake. Vladu čine tri koaliciona partnera: sa 24% biračkih glasova najjača stranka je konzervativna i čak nacionalistička, ali proevropska Srpska napredna stranka. Osnivač partije Tomislav Nikolić odvojio se 2008. svojim proevropskim kursom od nacionalističke i antievropske Srpske radikalne stranke haškog optuženika Vojislava Šešelja. Nikolić, koji se i dalje ponosno smatra četnikom, danas je predsednik Srbije.

Vođstvo stranke predao je Aleksandru Vučiću, koji je ime stekao suzbijanjem nezavisnog novinarstva kao Miloševićev ministar informisanja. Danas je on potpredsednik vlade, ministar odbrane, koordinator bezbednosne službe i u vladi odgovoran za borbu protiv korupcije.

Premijer je iz redova Socijalističke partije Srbije, Miloševićeve stranke, koja je sa 15% glasova manji partner. Današnji predsednik stranke Ivica Dačić bio je Miloševićev portparol.

Sa 5,4% udela glasova najmanji član koalicije su Ujedinjeni regioni Srbije, čiji je šef konzervativni privredni liberal Mlađan Dinkić već nekih deset godina na funkciji ministra finansija i privrede.

U decembru je uhapšen navodno najbogatiji tajkun u Srbiji, Miroslav Mišković. Tajkunima se u Srbiji nazivaju ljudi koji su uglavnom za vreme Miloševića zahvaljujući političkim privilegijama uspevali da izgrade monopol i da ga zadrže do danas. Jedan od takvih je i Mišković. Reklo bi se da je on jedan u nizu tajkuna koji su svoje interese osigurali pozamašnim uplatama na račun stranaka i kontrolom važnih medija.

Uspeh koji su naprednjaci postigli na izborima može se između ostalog objasniti i obećanjem da će okončati ovakav vid partijske korupcije. I čini se da stranački vrh zaista namerava da započne s tim poslom, čak iako se ne bavi mišlju da suzbije partijsku premoć u javnom sektoru i javnim preduzećima. Ostaje da vidimo da li je u ovom slučaju simbolično odabran tek jedan tajkun.

U Beogradu se veruje da je Mišković krupnim uplatama pokušao da utiče na sve stranke. I baš je zbog toga većina skeptična da će se spone između velikog novca i partija zaista otkriti i prevazići. Primetno je da su sve stranke odbile da prema zakonu o političkim partijama obelodane načine finansiranja prošlogodišnje predizborne kampanje. Do sada, uprkos izvršenim hapšenjima, borba protiv korupcije postoji samo u najavi. Ali čini se da je srpskoj javnosti već i to dovoljno. Popularnost šefa stranke Aleksandra Vučića izuzetno je visoka i daje mu ugled predsednika uz izabranog predsednika.

Tom populizmu suprotstavlja se kritično civilno društvo u Srbiji. Ono nade polaže u efikasna, regulatorna javna tela: Narodnu banku, Agenciju za borbu protiv korupcije, Državnu revizorsku instituciju itd. Ugled ovih ustanova zasniva se upravo na tome što nisu bliske političkim partijama. Njihov rad ne oslikava parlamentarnu većinu već se vezuje za zadatak da postupaju u skladu sa opštim interesom. Ali formalno postojanje ovih institucija nije dovoljno. To pokazuje upliv stranaka na ustavno sudstvo u Mađarskoj i Rumuniji.

Koliko je i u Srbiji nizak stepen poštovanja za ove ustanove pokazuje i udar kojim je nova srpska vlada uprkos međunarodnim protestima letos promenila statut Narodne banke kako bi mogla da otpusti tadašnjeg guvernera i na njegovo mesto dovede članicu vladajuće Napredne stranke.


Pregovori sa Kosovom

Od proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. država Srbija etnički je ponovo u najvećoj meri homogena. Oko 90% stanovništva su Srbi, dok Mađari sa oko 4%, Bošnjaci sa oko 2% i Romi sa oko 1,5% čine najveće manjine. Među slabije zastupljenje manjine (0,8%) spadaju Albanci, koji sa oko 60.000 stanovnika žive mahom na jugu Srbije. Kada je Srbija 1912. u Balkanskim ratovima osvojila Kosovo, pretvorila se iz etnički homogene države u multietničku. Ali politika prema kosovskim Albancima ostala je više od 80 godina monoetnički srpska. Srbija je želela da ostane nacionalna država, ali ni u tome kao ni u represiji albanske većine na Kosovu, koje je s tim u vezi, nije uspela.

Od tada je ova zemlja u potrazi za državnim identitetom: Da li ona želi da i dalje ostane nacionalna država, koja će interese etničke većine definisati kao državni interes? Ili će krenuti putem moderne države koja se zalaže za interese stanovništva shodno ljudskim pravima i demokratskim standardima? Odgovor na ovo pitanje odlučiće se i u pregovorima Srbije sa Kosovom.

Srpski politički vrh već godinama dramatizuje takozvano kosovsko pitanje i pretvara ga u dilemu „biti ili ne biti“ za Srbe. Za to vreme građani Srbije suočavaju se sa korupcijom, deindustrijalizacijom i masovnom nezaposlenošću. Sem nacionalnog pitanja politika nije imala šta da im ponudi. A kako se povraćaj Kosova činio nemogućim, kao jedino „rešenje“ preostala je podela. Sever, gde Srbi čine većinu (oko 30.000-35.000 stanovnika), trebalo bi otcepiti od albanskog Kosova.

To „rešenje“ odbacuju albanska većina kao i EU i SAD, imajući u vidu nepredvidive posledice po Balkan. Kosovo je, uz veliko unutarnje protivljenje, prihvatilo plan finskog posrednika Martija Ahtisarija i uzelo ga kao osnovu za svoj ustav. Taj plan srpskoj manjini pruža veliki stepen autonomije i kulturnu zaštitu. Dalje od toga Vlada Kosova ne želi da ide, plašeći se da će Srbi na severu iskoristiti izvršna ili pak zakonodavna prava po uzoru na Republiku Srpsku, srpski entitet u Bosni i Hercegovini, za opstrukciju celokupne države.

Sada je na Srbima sa Kosova da napokon priznaju da su oni manjina – a ne jedan od dva konstitutivna naroda – i da je zaštita koju Ahtisari predviđa za njih kao manjinu maksimum koji mogu postići.

Kosovsko pitanje je ponovo pokrenuto, jer Evropska unija danas polazi od drugačije strateške procene. Ona više ne smatra da proevropejci i nacionalisti u Srbiji predstavljaju dva jednako snažna politička tabora, niti da od proevropejaca treba tražiti previše (priznanje Kosova) i time raditi u korist nacionalista. Trezvena analiza politike koja je pod sloganom „i Evropa i Kosovo“ vođena proteklih godina pokazala je da ta strana uopšte i nije bila previše proevropski orijentisana, ukoliko se pod tim podrazumeva spremnost za normalizaciju odnosa Srbije sa susedima.

Tako moramo uvideti i da je Srbija kroz posebne veze sa Republikom Srpskom godinama podrivala državno funkcionisanje Bosne i Hercegovine. S druge strane i Evropska unija prepoznaje da je navodno nacionalistička strana, otkad je formirala vladu, očigledno spremnija za konkretne poteze i kompromise nego što se verovalo.

Valja primetiti i da je srpska vlada obazrivo zauzela drugačiju poziciju: izričito se više ne poziva na Republiku Srpsku kao „uzor“ i postavlja pitanje da li je dominacija nacionalnog zaista u interesu stanovništva Srbije, odnosno da li je ipak možda privredni razvoj kroz približavanje Uniji daleko važnija stavka od odbrane nacionalnih interesa koji se odbraniti ne mogu.

Još se uvek ne može predvideti kako će se pregovori završiti. Ali veliki je napredak već to što je Vlada Srbije na putu da se oslobodi parališuće samoobmane proteklih deset godina („Kosovo je Srbija“) i ponudi moguća rešenja koja prevazilaze dosadašnju politiku nacionalnog interesa, i usredsredi se na poboljšanje uslova u kojima ljudi žive.

Kosovsko pitanju za srpsku politiku gubi status nacionalnog samouveravanja koji je imalo pre i za vreme Miloševićevog režima. Tada je vladala etnicistička pseudo-demokratija, koja je pokrenula odvajanje od komunizma izgovorivši navodno bez zadrške „istinu o katastrofalnoj situaciji Srba na Kosovu“. Kosovsko pitanje u Srbiji je zamenilo demokratski proboj iz 1989. u drugim bivšim komunističkim zemljama. Danas se ono izgleda više doživljava kao prepreka za napredovanje ka Evropi, i to kao izuzetno skupa prepreka koju Srbija subvencioniše sa oko 200 miliona evra godišnje.

Za sada se vide samo tendencije nove srpske politike. Nije da je ta politika nepromenljiva. Suprotstavljaju joj se moćni faktori: biračko telo i opozicija. S te strane i te kako ima diverzija, budući da opozicija bilo iz ubeđenja bilo iz taktičke računice ni po koju cenu ne želi da Vlada Srbije postigne „rešenje“ kosovskog pitanja ili napravi korak u pravcu Evropske unije. Opozicija preti prevremenim izborima. Ukoliko kompromis ode predaleko, cenu bi prvenstveno platio glavni pregovarač, premijer Ivica Dačić.

Argumenti šefa stranke Aleksandra Vučića su drugačiji, jer bi zbog velike popularnosti on najviše profitirao od izbora: za njega su prevremeni izbori opravdani ukoliko bi se time glasalo o ishodu pregovora sa Kosovom i sledećem koraku u pravcu Evropske unije. Ako bi Vučić vlastitu popularnost zaista stavio u službu demokratske odluke u korist Evrope, njemu bi pripala zasluga da je utro put demokratskom razvoju ka Evropi odbacivši kosovsko pitanje. Ali izgleda da je to još daleko.

 
Autor je direktor Fondacije Hajnrih Bel za Jugoistočnu Evropu.

Prevela sa nemačkog Jelena Pržulj

Peščanik.net, 13.05.2013.