Ništa nije tako slabo kao ideja čije vreme je bespovratno prošlo. U Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi ta ideja je bez sumnje ideja socijalizma. Unapred bi bio osuđen na poraz svako ko bi pokušao da pomoću ove ideje mobilizuje pozitivne emocije i formira politički program. Svuda bi propao. Da li i u Srbiji?
Globalni slom socijalizma ne bi smeo da nas toliko impresionira, da ne vidimo “malu razliku”. Ta “mala razlika” je upravo Srbija. U njoj je još uvek moguće nagađati da li će posle višestranačkih izbora stranka koja je nasledila ideju socijalizma pobediti ili izgubiti. A čim ima mesta nagađanju, znači da ideja socijalizma kod nas nije definitivno ugašena.
Neko će reći da je ona samo leš, koji se trza pod impulsima galvanizacije. Da ona samo parazitira na stablu koje sa njom nema nikakve veze. Ali, neosporno je da se mrda.
Stablo čije sokove crpe ova socijalistička imela je, naravno, nacionalni program. Već odavno nisu potrebne nikakve lucidne analize da bismo znali da socijalizam u Srbiji ostaje u igri, zahvaljujući priključivanju na nacionalni izvor energije. To je onaj visokoaromatični supstrat, koji je, pomešan sa mlakom i bezukusnom tečnošću socijalizma, čitavom koktelu dao pitkost i “karakter”. Možda će se ovaj koktel nacionalizma i komunizma na kraju pokazati kao molotovljev koktel, koji će nam izgoreti usta. Za sada on ima sasvim dobru prođu kod žedne publike.
Dakle, lako je zaključiti da srpski komunizam svoju renesansu zahvaljuje energičnom okretanju nacionalnoj politici, i pre svega nacionalnoj retorici. Društvena organizacija ostala je ista, nedemokratska i autoritarna, ali je ispunjena novim sadržajem. Nema entropije, ni očiglednog raspada, kakve poznajemo iz poslednjih dana socijalističkih poredaka. Sve ovo je lako uvideti, ali stvar nije u tome. Problem tu tek nastaje. Pravo pitanje nije ono o energetskom izvoru našeg socijalizma, nego: kako se moglo desiti da upravo u Srbiji pođe za rukom spasonosno cepljenje komunizma vakcinom nacionalizma? Jer, spajanje ova dva elementa uopšte nije tako uobičajeno i razumljivo. Takvi spojevi su nam, doduše, i odranije poznati. Ali to “odranije” odnosi se na komunističke režime iz vremena kada nije bilo opozicije.
Onog trenutka kada je u socijalističkom monumentu došlo do prvih vidljivih pukotina, onog trenutka kada se oformila javna opozicija, nacionalna ideja okrenuta je protiv komunizma. Opozicija je nastupila kao jedini autentični zastupnik nacionalnih interesa, a komunisti su mogli biti srećni ako nisu bili proglašeni za nacionalne izdajnike. To se dešavalo ne samo u Mađarskoj ili Čehoslovačkoj. To se dešavalo i u Sloveniji i u Hrvatskoj. Ali, to se ne dešava u Srbiji. Zašto?
Objašnjenje ne smemo tražiti u sredstvima masovne manipulacije. Njima su raspolagali svi komunistički režimi. Osim toga, na vezanu trgovinu, uz koju je uz nacionalni program dobrovoljno, iako uz nećkanje, preuzet i socijalizam, u Srbiji su pristali neki ljudi koji nisu tako naivni da bi podlegli jednostavnoj propagandi.
Ovde me ne interesuje da li se oni varaju i da je pristajanje na komunističko-nacionalnog bastarda dobro, za njih same i za stvar do koje im je stalo. Interesuje me čudni magnetizam koji oko sebe širi ovaj bastard. Magnetizam je tako jak da je sprečio aktiviranje demokratskog nacionalnog programa u Srbiji. Programa koji bi bio suprotstavljen ne samo komunističkoj okupaciji nacionalne ideje nego antidemokratskom nacionalizmu.
Odgovor na ova pitanja moramo tražiti u našoj posleratnoj istoriji. Odnos između nacije i države, dovoljno komplikovan i u staroj Jugoslaviji, ovde ulazi u svoju poslednju patološku fazu.
Državni i ustavni razvoj, koji počinje već sredinom Drugog svetskog rata, pod plaštom federalizovanja obećavao je i podsticao stvaranje samostalnih republičkih država. Zavesa na državnoj pozornici bila je spuštana, gledaoci su očekivali da će scenska slika, koja iza nje nastaje, bar približno odgovarati programskoj najavi koju su dobili na ulazu. Čuli su, doduše, povremenu buku iza zastora, pomeranje teških predmeta, ali imali su poverenje. To poverenje pojačavali su “njihovi” redari. Pa ne mogu nas valjda prevariti ako su “naši” razmešteni po svim važnim položajima!
A kada se zavesa podigla, ustanovili su da se nalaze u sasvim drugom komadu. Nije se igrala najavljena drama federalizma, nego tragikomedija stvaranja nezavisnih republičkih država. Ona bi bila sasvim komična, kada ne bi bilo ugroženih delova različitih naroda u republičkim državama. Bila bi sasvim tragična, kada bi te pseudodržave mlatarale pravim, a ne pozorišnim sabljama.
Kada se zavesa podigla, jedino srpski komunisti nisu znali tekst i nisu bili adekvatno našminkani. Delovali su deplasirano na sceni, kao figure iz nekog seoskog amaterskog pozorišta.
“Novi politički kurs”, do koga je u Srbiji došlo posle znamenite promene političkih uloga, omogućio je srpskom komunizmu da se uključi u predstavu. Ni manje, ni više. On Srbiji nije doneo ništa što npr. slovenački ili hrvatski komunisti svojim republikama nisu doneli još pre nekoliko decenija. Jedina zasluga je iskakanje iz samoizabrane trećerazredne uloge. Ali, komad je ostao isti.
Međutim, život je u međuvremenu išao dalje. Ono što je propušteno pre dve, tri decenije, ne može se anulirati kao da vreme ne postoji. Slovenački i hrvatski komunisti platili su za ovo saznanje. Glatko su izgubili na izborima, jer niko nije bio spreman da im sada zahvaljuje za nešto što su davno učinili. Slovenija i Hrvatska postale su, doduše, zaslugom svojih komunista federalne države, ali ljudi su to zaboravili. Ti komunisti izgubili su zato što su njihovi prethodnici bili veoma revnosni. I ovi novi komunisti su se naravno pozivali na nacionalni program, ali publika je rađe slušala nacionalnu opoziciju. Na već podignutim temeljima ona je obećavala izgradnju nacionalizma bez komunizma.
Samo u Srbiji je stvarni konflikt mogao da se odvija unutar same komunističke partije, između “starih” i “novih” komunista, uz potpuno isključenje vankomunističke opozicije. U samoj partiji se otvorio prostor koji je u drugim zemljama i drugim jugoslovenskim republikama već odavno zatvoren. Naše epohalno kašnjenje u odnosu na bivše socijalističke zemlje rezultat je činjenice da su “novi” srpski komunisti uspeli da pitanje odnosa između države i nacije prevedu na terminologiju spora između starog i novog komunizma. To je subjektivno bio trik, koji je objektivno bio moguć zato što su “stari” srpski komunisti do te mere bili amateri, da i minimalna poboljšanja stvaraju utisak ogromnih napredaka.
Široku popularnost “novi kurs” stekao je time što je za Srbiju izborio ono što su sve druge republike odavno već imale i pod starim komunizmom. I ovi kasni plodovi mnogima su slatki, ali ne treba zaboraviti da je stablo sa koga potiču već sasušeno, i da se mora tražiti novo. To stablo je komunizam, bez obzira na to da li je stari ili novi.
Smeštanje procesa neophodnih reformi u okviru socijalističkog modela, redukovanje konflikata na sukob između “starih” i “novih”, sve to je strašno pogodilo ne samo demokratsku, nego i nacionalnu opoziciju Srbije. Obe su izgurane iz polja u kome se odvijalo događanje. Jer to polje je, uprkos promenjenoj retorici, ostalo nepromenjeno. Još uvek živimo u socijalizmu.
Žestoke emocije i još žešća terminologija stvorili su privid neviđene dinamike. Kao da “svaki dan, u svakom pogledu, sve više napredujemo”. Nije teško uvideti da je najčešće reč o čistom prividu, i da je stvarni život već odavno napustio forme u kojima ga tražimo. Spor između “starih” i “novih” komunista, koji je proteklih godina punio feljtone beogradskih listova i koji je plenio pažnju čitalaca, anahron je i irelevantan. Ako jednom otvorimo konzervu koju čuvamo kao zlatnu rezervu, već po mirisu ćemo ustanoviti da ona više nije za upotrebu. Bez obzira na šarenu i obnovljenu nalepnicu.
Spor o mestu Srbije u komunističkoj Jugoslaviji postao bi zanimljiv samo da se pretvorio u raspravu o samom komunizmu. Ovako, višedecenijsko kašnjenje srpskih komunista dobilo je adekvatan pandan u trenutnom anahronizovanju gotovo ukupnog društvenog i privrednog života. Najveći mediji kontrolisani su kao u vreme “ratnog komunizma”. To nije samo politički, nego društveni problem, jer društvo gubi sredstva za komuniciranje o svojim stvarnim problemima.
U međuvremenu se, kao nusproizvod ideologizovanog stanja, pojavio snažan antidemokratski nacionalizam. On je prirodni otpadak koji nastaje kada se iz formule komunizam plus antidemokratija plus nacionalizam izbaci prvi element. Skraćena formula još je jednostavnija nego njen tročlani uzor, ali time nije istinitija. Ne u smislu neke večne istine, nego u tom smislu da ni jedna ni druga ne rešavaju probleme. Dobre su za podgrevanje emocija, ali samo za to. A emocije nam nisu nedostajale ni u starom komunizmu. Nedostajala su nam rešenja za probleme.
Borba, 1. jun 1991.
Peščanik.net, 31.05.1991.