Radio emisija 16.04.2004, govore: Srbijanka Turajlić, Branka Prpa i Dragan Babić.
Svetlana Lukić: Dobar dan. Sunce nas je malo pogledalo. Na sreću, kiša je prestala da pada. Da nije, Sava bi nas poplavila. A mi, kao što je poznato, nemamo kad da se bavimo glupom Savom, glupim poplavama, irigacionim sistemima nedostojnim srpskog bića.
Legendarno bogatstvo kraljice od Sabe, od pre nekoliko hiljada godina, poteklo je od džinovske brane koja je zadržavala vode reke Athanat, odakle je sproveden razgranat sistem kanala za navodnjavanje. Usred arapske pustinje, kraljica od Sabe imala je plodnu zemlju, gajila je začine i izvozila ih u susedne zemlje. Gospođa od Sabe je znala da ide i u diplomatske posete, kako bi izdejstvovala da karavani sa njenom robom bezbedno prolaze kroz druge zemlje. U epizodi sa Solomonom, pisci Biblije nisu je ovekovečili zbog njene lepote, već zbog njenog poslovnog duha.
Ali, mi smo već pokazali da nam Arapi, Muslimani i slični nekrsti nisu uzor. To su pre neki dan potvrdili i časni pukovnici naše vojske, preuzevši barjak hrišćanskih od krstaša, te macolama svojeručno porazbijaše šehitske nadgrobne spomenike iz XV i XVI veka, i to u dvorištu Vojnog muzeja na Kalemegdanu.
Rimljani nisu izmislili rimsko pravo da bi nam Koštunica sedeo na glavi, nego što su bili praktični. Mrzeli su hladnoću, pa su izmislili podno grejanje. Nisu imali dovoljno vode za svoje fontane i kupatila, pa su vodu dovodili iz kilometrima udaljenih izvora. Nisu želeli da gaze po blatnjavim putevima, pa su ih popločali. Jednom rečju, Rimljani su rešavali svoje probleme. Nisu prebegavali trikovima kao neki.
Umesto da se kao glupi Rimljanin mučiš i popločavaš puteve, ti lepo blato proglasiš delom nacionalnog identiteta i onda teraš sve da se u njemu valjaju, a ti nadgledaš da li u tome dovoljno uživaju, da li su dovoljno srećni.
E, zbog svega toga, nas – kad nestanemo – ljudi neće imati po čemu da se sećaju, jer istorija ne pamti budalaštine. Nema razloga da pamti ni kako je vladika Atanasije pre neki dan rekao da je svaka hercegovačka štala starija od američkog kongresa. To bi, doduše, mogao da iskoristi i u nove udžbenike istorije uvrsti novi direktor Zavoda za izdavanje udžbenika Radoš Ljušić.
A svoj doprinos dao je i već legendarni Duško Lopandić, direktor, avaj, Direkcije za priključenje EU, koji tvrdi da je normalno da princ Čarls novčano pomogne pri obnovi Hilandara, jer je u 24. kolenu direktni potomak Stefana Nemanje.
I tako, budući da je Čarls praktično Srbin, zamenik ministra prosvete, izvesni Milan Brdar, juče je najavio ukidanje učenja engleskog jezika od prvog razreda osnovne škole. Tom prilikom, gospodin Brdar je rekao: “Ja mogu da razumem roditelje koji žele da im dete uči strani jezik od prvog razreda. Naravno, pri tome se misli na engleski a ne na ruski. Je l’? Ali, nažalost, izgleda da će roditelji koji to žele, morati da plaćaju, jer Ministarstvo ne ispunjava privatne želje, već mora da vodi računa o strateškim interesima zemlje i o pravilnom obrazovanju mladih ljudi.” Fuck off, gospodine zameniče ministra prosvete i sporta. I prenesite to, molim vas, vašem resornom ministru, kao i vašem predsedniku vlade.
1804. godine kad se Karađorđe digao na Turke, Napoleon je doneo Code civile, odnosno, Građanski zakonik, kojim su svi građani jedne zemlje, prvi put, bez obzira na svoje društveno poreklo ili versku pripadnost, postali jednaki pred zakonom. Pred smrt, Napoleon je navodno rekao: “Moja prava slava nije u tome što sam pobedio u 40 bitaka. Poraz na Vaterlou će izbrisati uspomene na sve te pobede. Ono što će večno trajati jeste i moj Građanski zakonik.”
Dvesta godina kasnije, naša skupština je izglasala Zakon o pomoći haškim pritvorenicima. Ustavni sud je juče odlučio da privremeno obustavi njegovu primenu, jer postoji osnovana sumnja da je taj zakon diskriminatorski. VD predsednika, Predrag Marković, to izgleda nije primetio i nije hteo da se umeša u svoj posao i da pozove poslanike da još jednom mućnu glavom. Mi tako svakog dana sve manje znamo koja su uverenja stranke G17 plus.
Oni još nisu odlučili – da li su monarhistička ili republikanska stranka, da li su za samostalnu Srbiju ili za državnu zajednicu, da li će podržati Maršićanina ili Tadića, da li su za lunarni ili solarni kalendar, da l’ su za dan, da l’ su za noć. Lideri G17 plus su kao glumci iz comedie del arte, gde se improvizuje na zadatu temu.
A plitka i teatralna ekspertska uobraženost Miroljuba Labusa poslednjih dana brzo se topi. Naravno da postaje agresivan, kada je poslednjih dana sebe doveo u situaciju da brani neodbranjivo.
Boris Tadić je podneo ostavku, najzad. Sad valjda sme da kaže šta, u stvari, misli. Vreme je da lepi Boris uskladi izraz svog lica sa rečima koje izgovara. Toliko se prethodnih meseci mrštio, bio zabrinut, toliko se ljutio, a onda kad progovori – grgolji neka uopštena mesta. Neka se odluči – koji je Boris pravi. Kada je ono postao predsednik Demokratske stranke, ispričao je da su, dok je bio mali, u njegovu kuću, kod tata Ljube, dolazili čika Dobrica, čika Mićun, čika Mihajlo Marković, a da je prekretnicu u njegovom razvoju odigrala knjiga “Stranački pluralizam i monizam” Vojislava Koštunice i Koste Čavoškog.
Čekamo da Boris Tadić odluči koji mu je čika najmiliji, a i da se seti da ima i drugih čika i teta.
13. juna na predsedničkim izborima moći će da glasa i dijaspora, ako se samo organizuje i na vreme ažurira spiskove, ako sagradi puno novih konzulata ili osnuje fondove za avionski prevoz do postojećih konzulata. Novoizmišljeni ministar za dijasporu obećao je svakome ko prizna da je Srbin lako dobijanje pasoša i ostalih dokumenata. Evo kako se Mladen iz dijaspore proveo pre neki dan u Beogradu.
Mladen: Ja sam došao u Beograd da ispoštujem zahtev Ambasade u Kopenhagenu, koja je rekla da su dobili uputstvo od Ministarstva vanjskih poslova, da se jugoslovenski pasoši, odnosno, pasoši Srbije i Crne Gore, više ne mogu izdavati na adresu u inostranstvu.
A pošto ja živim u inostranstvu, moram da imam, po nalogu iz Ambasade, adresu u Srbiji, pošto sam državljanin Srbije, prihvaćeni državljanin Srbije 2001. godine.
E, sad. Kupim avionsku kartu, sjednem na avion, dvije hiljade kilometara pređem, skupim te dokumente. Deset puta sam ih zvao da mi kažu šta mi treba, šta mi ne treba. Onda su mi dan prije putovanja rekli da Uverenje o državljanstvu ne smije da bude staro više od šest mjeseci.
E, sad je frka kako to da se izvadi. Uz velike muke, al’ se izvadilo. Da bih ja u subotu ujutru, dan poslije Velikog petka, otišao u MUP u Ljermontovoj s velikim ponosom da izvadim prebivalište u Beogradu. Međutim tamo je neka druga realnost bila. Prvo su mi rekli da mi treba lična karta od vlasnika stana na koji se prijavljujem.
E sad, vlasnik stana je u Danskoj. Ugovor imam. Ja opet pokušavam da objasnim da lična karta nije u Beogradu nego da je u Danskoj, da eventualno mogu da zamolim osobu da faksira svoju ličnu kartu. “Ne, to ne može.” Onda mi kažu da je drugi veliki problem u tome što oni moraju da provjere moje državljanstvo.
I sad, izvinjavam se i postavljam glupo pitanje, ali da mi objasne, i pokazujem Riješenje o prihvatu državljanstva, koje je potpisao bivši savezni ministar unutrašnjih poslova Zoran Živković. Pokazujem Uvjerenje, Izvod iz knjige državljana SCG, koji je star svega dva dana, i pokazujem pasoš, koji je izdat prošle godine. “Ne, to ništa ne važi.” Nego, njihova posebna služba u MUP-u treba da provjeri da li sam ja državljanin.
Znači, svi ti dokumenti koje su izdali, i republički MUP je izdao dokument, ništa to ne važi. Imam svega nekoliko dana da riješim, oni meni govore da im samo za provjeru državljanstva treba sedam dana. Sedam dana da provjere da l’ sam ja upisan u istu knjigu iz koje će oni da provjeravaju. Ja sedam dana nemam. Tako su me na kraju otkačili. Tako da ja sada imam samo te takse koje sam platio, podebljao sam malo republičku kasu, ali znači ništa nisam mogao da uradim.
Meni, u principu, jugoslovenski pasoš i ne treba, jer ja imam pasoš EU, mogu da putujem kuda hoću bez ikakve vize. Znači, to je čisto pitanje nekog identiteta, pripadnosti, želje da imaš pasoš zemlje sa kojom se poistovjećuješ.
Imam dvoje djece koje bi voleo da upišem, da budu prijavljeni. Moram da ih prijavim u neku opštinu i, eventualno, da dobiju pasoš. Međutim, sve ovo sad izgleda da je bolje da ne počinjem bilo šta. Jednostavno ja sam sad zaključio da meni pasoš traje do 2012, pa, ako bog da, 2012. će biti jednostavnije. Da tad probamo. Ali, sumnjam da ću svoju djecu tada da upisujem, jer djeca se upisuju dok su mala, ne kad imaju 15 godina.
Ako budem ponovo dolazio da sredim prebivalište, onda će to biti samo za mene. Ne vjerujem da ću doći djecu da upišem. Mislim da njima taj haos ne treba.
Svetlana Lukić: A zna li neko gde je moj Koštunica? Nigde ga nema ovih dana. Možda je vreme da policiji zvanično prijavimo nestanak predsednika vlade. Sve se nadam da je zauzet selidbom na Dedinje. Neko Koštunici mora da objasni da predsednici vlada žive u rezidencijama, ne samo zbog sopstvene, već i zbog bezbednosti građana. Naročito u zemlji u kojoj se premijeri ubijaju. Ne želim da, dok prolazim Dorćolom, budem kolateralna šteta neke pucnjave. Ako već moram da živim sa njim, neću s njim i da umrem.
Govori bivša zamenica ministra prosvete, gospođa Srbijanka Turajlić.
Svetlana Lukić: Jednog kišnog dana, na Trgu Republike, u sumrak, ne sećam se koja je to godina mogla biti…
Srbijanka Turajlić: To može biti godina ’99, jesen.
Svetlana Lukić: Sećam se da ste tada citirali Kenedija. Sećam se takođe da je na Trgu bilo malo ljudi, kao da se skupila manja sekta. Izgledali smo kao usamljeni ljudi koji pokušavaju nešto, svesni da je praktično već izgubljena stvar. Od tada je prošlo već pet godina. Neretko čujem od ljudi da ponovo osećaju taj stepen usamljenosti, izolovanosti u odnosu na vlast, ali i na većinu građana ove zemlje, odnosno vlasti u krajnjoj liniji. Delite li s vremena na vreme i vi to osećanje?
Srbijanka Turajlić: Delim, nažalost, to osećanje neprekidno. Vlast se zaista trudi da nas vrati u prošlost. Prvo sam mislila da je problem u meni, da samo ja imam deja vu, jer mi se činilo da okolina ne reaguje. To je prosto pitanje osetljivosti.
Kad su stvari postale vidljivije, onda su mnogi ljudi zapravo shvatili, ne da uobražavamo da smo to već doživeli, nego da se prosto ova vlast trudi da nam skrene pažnju, da mi to zaista ponovo doživljavamo. I kao i obično, u takvim situacijama čovek ima potrebu da se suprotstavi. Pošto ne vidi još uvek mogućnost organizovanog suprotstavljanja, onda se javlja osećaj usamljenosti. Onda vam se čini da ne znate sa kim i kako ćete se suprotstaviti na vreme. Jer, ono što se nama desilo ’88, ’89, to je da je veoma malo ljudi videlo šta se dešava. I tada prosto nije bilo snage da se suprotstavimo.
Kad je dovoljno ljudi videlo, stvar je bila toliko ukorenjena da je bilo veoma, veoma teško izbaciti napolje. Dakle, moj paničan strah je da se nam se to ne desi ponovo. Iz nekog razloga, ova vlada, u krajnjoj liniji to je cela vlada, većinaska partija je u njoj, svejedno, vidim da niko ne reaguje preterano, je odlučila da sve one likove iz prošlosti vrati na scenu. Zašto? Teško je reći.
Ja, naravno, ne pripadam onima koji misle da smo u poslednje tri godine imali savršenu vlast. Daleko od toga. Mogli smo imati mnogo bolju. Ja čak mislim i da zaslužujemo bolju. Ali, šta god da je urađeno, neuporedivo je sa onim što nam je rađeno deset godina.
Dakle, iz nekog razloga, verovatno zato što se bori u istom prostoru, aktuelna vlada je rešila da nas natera da poverujemo da se sve zlo koje nam se ikada u životu desilo desilo u poslednje tri godine, a da je ono pre toga bila dečja igra, bezazlena.
A da bismo mi poverovali da je to bila bezazlena dečja igra, moraju da se vrate svi likovi na scenu, da se ponašaju kao da se ništa nije desilo, nikad nije bilo rata, nikad nije bilo Vukovara, nikad nije bilo izbeglica iz Krajine, nikad nije bilo bombardovanja Sarajeva, prosto nikad nije bilo mobilizacije, nikad nije bilo ničeg. Evo, svi tu ljudi su, normalno, živi, zdravi, šetaju se, komanduju, postavljaju uslove. Ja se samo nadam da to ipak ima drugačiji efekat. Ja se nadam da najveći deo stanovništva, kad vidi te likove na televiziji, ima sličan osećaj koji ja imam, a to je zapravo mučnina. Mislim da je to najbolje kako ja to mogu da izrazim.
Onog momenta kada je ta vlada pristala na podršku socijalista, sve ostalo što nam se dešava je prirodna posledica tih poteza. I skoro da je i smešno i spominjati. I Zakon o pomoći haškim pritvorenicima jeste prirodna posledica podrške socijalista.
Drugim rečima, vlast je nama, na neki način, pljunula u lice onog dana kad je odabrala da socijalisti budu podrška. Time su sve rekli. Time su rekli: “Gospodo, jesu li vas tukli na ulicama? Sigurno ste zaslužili da vas tuku. Jesu li vas jurili? Sigurno ste to zaslužili. Vidite da su to fini i pristojni ljudi i nećemo valjda sad o tome da pričamo.” To je paradigma svega. Sve ostalo je prirodna posledica i skoro da se ja na njoj ne bih ni zadržavala. Nekako je besmisleno.
Naravno, vlast se ponašala veoma čudno prilikom izbora ministara. Imate ljude koji nikada nisu radili posao koji sada treba da rade. Konkretno, mislim na Ministarstvo prosvete, koliko god da se to može shvatiti lično. To su sasvim pristojni ljudi. Oni prosto o prosveti ne znaju ništa i to ni u jednom segmentu, što je veoma čudno.
Imate ove druge. Ministarstvo pravde. Od toliko pravnika u ovoj zemlji, odabrati za ministra čoveka koji je sudio knjigama i verbalnom deliktu, to je sad već šamar u lice celoj generaciji, više ne ni za ovih deset godina, to je celom našem životu. Dakle, celog života mog, a imam 58 godina, proganjao nas je verbalni delikt. I onda smo, na kraju, završili s time da nam čovek koji je sudio…
On će sad naravno reći da je on časno radio svoj posao. Nije moglo biti … Dakle nema ničeg časnog u suđenju za verblni delikt. Ne mora se biti sudija. Može se dati ostavka ako vam se to baš nametne. Prema tome nema časti u tome.
Obijanje radnji, mladost – ludost, sve to razumem, ali ne razumem da se posle toga mora biti ministar policije. Dakle o no što mene dodatno na psihološkom planu zanima – zašto ljudi koji imaju tu vrstu prošlosti izlaze na scenu, da bi se one iskopala? Da li oni zaista misle da je to toliko beznačajno? Ja mislim da nije.
Ruku na srce, da se osvrnem unazad, najveća mana prethodne vlade bila je u tome što se i ona nije baš ponašala kao da je nečeg bilo. Ona je definitivno marginalizovala jednu grupu ljudi i to je dobro, ali se posle toga ponašala kao da ta grupa ljudi ne postoji, a ne kao da je ta grupa ljudi odgovorna za niz zločina.
Najveći greh prethodne vlade je što je zakopala Batajnicu, kad je ona već jedanput otkopana, i što tad nije pokrenula priču o hladnjačama, o zločinima, o onome što je urađeno. Mi verovatno danas ne bismo imali ni priču o Hagu, da smo imali snage da popričamo o tome šta je u Srbiji zapravo rađeno deset godina. Zašto to prethodna vlada nije uradila? Ja priznajem da sam više puta probala da dođem do odgovora na to pitanje i nisam došla.
Naravno, jedini mogući odgovor je – prošli bismo lošije na izborima. S jedne strane, ja tvrdim da ne bi. Da su uspeli da stvar ispričaju do kraja, narod bi shvatio. S druge strane, zarad istine, neki put je dobro i lošije proći na izborima, čak i ako bi to bio efekat. Jer, dok god mi o tome ne progovorimo, mi nećemo postati sređeno društvo. Sigurno to neće se desiti za ove vlade, koja takođe misli da nije zgodno o tome govoriti ili, čak i gore, ona misli da se to nije ni desilo ako mi o tome ne govorimo.
Da bismo mogli da prikažemo period 90-tih kao period nekog zabavišta, u kojem je bilo malo neugodno, ali bože moj, a poslednje tri godine kao period strave i užasa, haosa i beznađa, onda mi moramo negirati sve što je urađeno u poslednje tri godine.
Prema tome, sva nova ministarstva imala su nalog, manje-više, da izađu i da kažu: “Sve što je urađeno u poslednje tri godine, ne valja ništa, mi ćemo nešto drugo.”
U principu, to bi bilo moguće. Postoje dva problema. Jedan je problem što… ako pogledate recimo web site Bolonjskog procesa, među vestima ćete naći zvanično saopštenje Saveta Evrope, da je naše ministarstvo u najkraćem periodu najviše učinilo u domenu reformi.
Dakle, s jedne strane, slika koju smo mi ostavili, veoma je pozitivna, pa je nju teško negirati. S druge strane, ako već hoćete da negirate, morate imati potpuno jasnu koncepciju šta radite. Ne može se reći – obustavljamo ili zaustavljamo reforme. Može se reći – menjamo reforme, zato što to ne valja, to ne valja, a mi planiramo da to uradimo tako i tako.
E, da biste to uradili, morate biti mnogo stručniji, morate biti mnogo potkovaniji i morate imati dovoljan broj eksperata koji će vam to reći. Ja znam da je to teško. Teško je najviše zato što je praktično sve što postoji od eksperata u domenu obrazovanja, bilo uključeno u prethodne reforme. Sad ne znate ni gde da ih nađete, one koji bi imali suprotno mišljenje. Ali, ako vam je to već zadatak, morate se potruditi da ga obavite kako valja, a ne paušalnim izjavama…
Svetlana Lukić: U stvari preko ćirilice đaci moraju da se upoznaju šta je srpsko biće?
Srbijanka Turajlić: Ja ne znam šta je srpsko biće. Đaci moraju prvo da se upoznaju sa time šta je ljudsko biće. Dakle jedan od naših problema je ne što nemamo nacionalni identitet, mi nemo sopstveni identitet. Nemamo svest o ličnosti koja ima pravo da joj se nešto dopada, da joj se nešto ne dopada, da nešto misli, da se za nešto bori, da se za nešto založi, da se nečemu suprotstavi.
Kad to izgradimo, onda možemo razgovarati da li tu sad treba još ugraditi primese tradicije. U toj našoj tradiciji biće, naravno, delova srpske kulture, biće naravno delova i nekih drugih kultura koje su bile na ovom prostoru.
E, mi smo zapravo u stanju jedne, ja bih rekla, ponovo ksenofobije. Ponovo se zatvaramo na liniju onoga što nam se propagiralo tokom 90-tih, dakle to je takođe na liniji podrške SPS-a celom ovom projektu.
to je projekat koji nas prosto zatvara. Prestajemo da komuniciramo sa svetom i možemo verovati da je u našoj bari jako lepo i prijatno jer ne znamo da postoji plavo i čisto more. Prema tome, to je prosto… Ceo projekat je zamišljen tako da se vi ubedite da vam je divno, jer ne znate da postoji nešto bolje. Ja se nadam da ćemo se mi tome suprotstaviti. Pa, valjda nećemo dvaput ući u istu grešku. Ne znam.
Svetlana Lukić: Radošu Ljušiću ne treba SPS. On je i bez podrške SPS-a to što jeste.
Srbijanka Turajlić: Ne mislim da je problem pojedinačno mišljenje. Mislim da problem nastupa kad to mišljenje počne direktno da škodi zemlji. Da se vratimo na Univerzitet. Univerzitet je u stravičnoj krizi. Kriza proističe iz činjenice da se ništa ne radi ozbiljno na reformi, a svet nam beži.
Jedna reka teče, a mi nikako u nju da uđemo. I proći će sa tom vodom i ono što bi trebalo a mi nikako u nju da uđemo. I proći će sa tom vodom i ono što bi trebalo da stignemo. Ovog momenta se u Evropi prave standardi kvaliteta. Do maja 2005. biće postavljeni okviri nadstandarda evropskih kvaliteta. U kreiranju tih standarda, mi imamo pravo da učestvujemo jer smo regularni član, potpisnik Bolonjskog procesa. Mi u tome ovog momenta ne učestvujemo.
Zašto? Ne znam. Ostavili smo grupu koja to treba da radi, ostavili smo stručne ljude koji to treba da rade, ali oni to ne rade. Kada se naprave standardi bez nas, onda više neće biti pitanje šta mi o tome mislimo. Biće pitanje da li ih mi poštujemo ili ne. Ako ne ispunjavamo standarde, skinuće nas sa liste, uzeće nam pravo da radimo doktorate. Postaćemo fabrike diploma prvog stepena, što ja zaista ne mislim da bilo ko ovde želi. Dakle stvar je dramatična. Iz nekog razloga, to niko neće da shvati.
Pazite, vi imate bogate i siromašne zemlje. I jedne i druge su pokazale da znaju da školuju kvalitetan kadar. Mi, kao siromašna zemlja, uz podršku drugih siromašnih zemalja, morali bi nekako nametnuti da uz standarde kvaliteta uđe ishod a ne proces. Ako se meri po procesu, mi teško možemo da ispunimo standarde, jer oni koji će diktirati standarde procesa, to su ljudi koji ne mogu da zamisle kako se u teškim uslovima može nešto uraditi. Dakle mi imamo vitalni interes da se u taj proces uklučimo a nismo se uključili.
Verovatno je tako i u drugim oblastima. Ne znam. Nas stvarno ubija naš osećaj tradicije. Sve su zemlje na svetu tradicionalne, na jedan ili na drugi način. Nesrećna pokojna ministarka Ana Lind u kampanji za evro rekla je: “Ovde nije reč o tradiciji nego o budućnosti.” Mi, zaokupljeni pričom o tradiciji, ne shvatamo da nam prolazi budućnost.
Valjda će mladi opet nešto da preduzmu. Ja na njih računam, naravno. O njihovoj se budućnosti radi, mi je ionako nećemo doživeti. Ne znam. Možda si moji strahovi preterani ali ne bih reskirala. Prosto nisam čovek koji voli da reskira u ozbiljnim situacijama.
Ja se plašim da ćemo doći dotle da nam uđe neka komisija i kaže – izvinite, gospodo, to nije to. A mi ćemo onda početi da kukamo da standardi nisu dobri. A oni će reći – žao nam je, gde ste bili kad smo ih pravili?
Ja mislim da je u našem interesu da budemo maksimalno uključeni u sve. A mi trenutno nismo uključeni ni u šta. A bili smo.
U Bergenu će nas pitati šta smo uradili. Mi ćemo, naravno, objašnjavati da smo bili zaokupljeni srpskim nacionalnim bićem. Oni će reći – dobro, budite i dalje. To je vaš problem. Ovo je samo segment. Bojim se da je cela zemlja upravo u tom istom stanju. Ali, naravno, ako sve drugo bude nastavilo da ide na tu stranu, onda gotovo da je svejedno šta će biti sa univerzitetima, ionako neće ostati niko mlad u ovoj zemlji da se na njima školuje.
Nedavno u jednom razgovoru jedne grupe ekperata UNESCO-a sa predstavnicima raznoraznih studenata sa Univerziteta u Beogradu, njihov zaključak je bio da nikada za 15, 20 godina od kada se bave tim poslom, nekom vrstom evaulacije, nisu naišli na studente koji toliko negativnog imaju da kažu o spostvenom univerzitetu a ništa pozitivno. To mora da nas zabrine. Dakle tradicija za tradiciju ali to mora da zabrine.
Gospodin Koštunica kao lider najjače partije u vladi, svakako je najodgovorniji za ovo što nam se dešava. I on je kreator, između ostalog, famozne priče o poštenju. Ako govorimo o pojmu krađe, gospodin Koštunica nije lopov. Ako poštenje posmatramo malo šire, u smislu davanja lažnih obećanja, zaobilaženja nekih stvari, u mnogo širem kontekstu nepoštenja, onda gospodin Koštunica kao političar nije pošten.
Pitanje je da li uopšte vođenje države može da se meri aršinom poštenja u običnom životu. Ali, onda na tome ne treba da se insistira. Dakle, on je kreirajući imidž apsolutnog poštenja, zaboga, oreola poštenja oko sebe, doveo ogroman broj ljudi u zabludu. Pri čemu ja ne mislim da je on dovoljno delotvoran. On iz nedostatka agilnosti okuplja čudne saradnike.
Ja ne mogu da verujem da na čelo javnog servisa, mislim RTS-a, dođe čovek koji je paradigma prostakluka. Uopšte ne ulazim u to da li gospodin Tijanić bio ministar, nije bio ministar. Što se mene tiče, on je paradigma prostakluka. Mi ništa od ove zemlje nećemo napraviti dok ne napravimo pristojno društvo. Ovde nema p od pristojnosti.
Ja zaista imam strah od gospodina Koštunice kao premijera ove zemlje, koji nam je vratio socijaliste na velika vrata, koji sve čini – kao što je rekao pre neki dan Dragoljub Mićunović – da nam gospodin Toma Nikolić postane predsednik države, prosto nas vodi u propast. Ono što mislim da je možda najstrašnije u tome, gospodin Koštunica to radi iz lične emocije i sujete.
On očigledno ima lični problem sa pokojnim premijerom, pa i sa strankom koju je on ostavio. On ima lični problem sa još nekim ljudima. On taj lični problem rešava po cenu opšte propasti.
Krajem 90-ih, izjave gospodina Koštunice su uvek bili usmereni protiv ostatka opozicije, protiv dešavanja u Crnoj Gori. Vrlo malo smo mi od njega čuli o aktuelnom režimu. Ja uopšte imam utisak da gospodin Koštunica pripada onoj struji koja zapravo misli da je ideja Slobodana Miloševića bila sjajna, samo je on loše sproveo. Pa, možda sad na popravnom uspemo da napravimo te velike srpske zemlje od, ne znam, Tokija do Milvokija.
Ja imam utisak da se nama to dešava, da mi sad idemo na popravni. Ono je bilo sjajno, samo što je loše urađeno, pa da vidimo da li mi to možemo da uradimo bolje. I naravno da se nadam da ćemo to zaustaviti, pre nego što zapucaju prve puške.
Radikalna opcija je opcija koja je nas već veoma skupo koštala. Dakle, vlada koju trenutno imamo jeste vlada sa kojom Evropa još uvek hoće da razgovara. I nažalost, osiromašili smo da ne možemo da preživimo bez Evrope na kratke staze. Na duge staue nema nam opstanka bez Evrope. Nikome, naravno.
Prema tome, ja mislim da još uvek ima smisla boriti se. Mislim da treba podržati gospodina Tadića kao predsedničkog kandidata. To možda ne bi bio moj prvi izbor, odnosno, to sigurno ne bi bio moj prvi izbor, ali ja mislim da je to čovek koji je pokazao da ume da radi neke stvari, prema tome treba mu pružiti šansu. Mislim da nas to može malo ponovo približiti Evropi. I ja se samo nadam da će dovoljan deo građana ove zemlje to razumeti.
Nestvarno je da naš premijer, koji je demokrata, bar se tako deklariše, pre nego što išta drugo uradi, izjavi kako on neće podržati gospodina Tadića. Zato vam kažem, ja stvarno imam utisak da je to pitanje potpuno ličnog, emotivnog odnosa. Nijedan posao se ne radi dobro iz emocija, a posebno vođenje države.
Šta je najgore što nama može da se desi? Pa, skoro da nam se to sve već desilo. Može nam se desiti da budemo ponovo u izolaciji, da ponovo počnemo da živimo sa dve marke, da ponovo nemamo struje. Može se desiti da kad dođemo u to beznađe neko zaključi da su nam krivi ovi ili oni susedi ili neka grupa u ovoj zemlji, pa smo malo suzili zemlju, al’ još uvek ima ova ili ona regija, možemo da zaratimo s tom regijom. Možemo sve što smo do sad uradili.
Da ste me pitali ’88, šta nam se može desiti, rekla bih – pa, imaćemo jednog diktatora, biće malo strašno, ali bože moj. Sad kad me pitate – sve nam se može desiti. Da ponovo poređamo topove oko nekog grada, da ponovo neko iseljava deo naše populacije odnekle, sve nam se to može ponovo desiti. I na kraju, može nam se desiti da ugasimo svetlo u ovoj zemlji, jer će svi koji mogu da mrdaju iz nje otići.
Ništa više nije nemoguće. To je, u stvari, najstrašnije. Porazno je da ljudi to ne vide. Ali, dobro, ja sam optimista. Ovog puta ipak će se ljudi brže probuditi. Sveže je sve ono kroz šta smo prošli, pa se ljudi moraju probuditi.
Svetlana Lukić: Zar se niste umorili malo?
Srbijanka Turajlić: Ja ne mogu da se umorim, naravno. Pazite, ako bi se sad čovek umorio, onda je sve bilo uzalud. Ja sam 15 godina uložila u nešto i ako kažem – e pa sad mi je dosta, umorila sam se. Onda sam zaista pre 15 godina mogla, šta ja znam, izađem napolje, bacim cveće na tenkove i kažem – pa dobro, ‘ajde, to je to i da srećno živim, je l’, narednih 15 godina. Prema tome sad zaista nije vreme za umor, inače je sve uzalud.
Svetlana Lukić: A sada ćete čuti istoričarku, gospođa Branka Prpa.
Branka Prpa: U srpskoj istoriji u poslednjih 200 godina nisu postojale toliko neodgovorne političke elite kao što su bile u doba Slobodana Miloševića.Taj primer nemate u srpskoj istoriji. Prosto ne postoji. Vi ste imali političke elite sposobne ili manje sposobne, ali toliko neodgovorne nikad. Kroz ceo XIX vek možete u Srbiji da pratite permanentni uspon.
Šta je ono što vi birate kao uzor? To je ključno pitanje. XIX vek, kada je Srbija u pitanju, jeste evropski izbor, od toga kakav ćete sistem zakona da stvorite pa nadalje. Građanski zakonik iz 1844. zapravo je prepisan austrijski građanski zakonik iz 1911. sa malim detaljem. To su lično i porodično pravo, gde se zapravo udata žena tretira kao maloumna osoba. To nemate u austrijskom građanskom zakoniku. U srbijanskom građanskom zakoniku imate.
Dakle, tu ste videli dokle su tadašnje elite bile spremne da idu i da izađu iz patrijahalnog modela. Zatim, usvajanje svih drugih institucija. Hajde da dođemo na kraju i do nečeg što je ključni trenutak u istoriji XIX veka, to je liberalni Ustav iz 1888, gde se Srbija definiše kao Ustavna monarhija. Dakle, ona nijednog trenutka nije ušla u ideju apsolutne monarhije, mada u XIX veku imate apsolutne monarhije u Evropi, pre svega, austrougarsku monarhiju.
Dakle, bira se jedan model koji je tada najuspešniji demokratski model u Evropi. Kad gledate kasniji razvoj Srbije, mislim da je jedan od ključnih trenutaka njenog uzlaznog kretanja bio Majski prevrat 1903. kad je ubijen legitimni dinast, legitimni monarh u Srbiji, Aleksandar Obrenović. Ali, ne samo zato što je ubijen legitimni monarh, nego zbog toga što tog trenutka, na neki način, u političkoj praksi, ulazi ideja političkog ubistva kao legitimnog načina da menjaš političke elite.
Druga stvar koja se tada dešava sa Majskim prevratom jeste pozicioniranje vojske kao političkog činioca i to kroz koncept zavereništva, dakle politike kao zavere, ne kao javne, očigledne, što bi se reklo, transparentne delatnosti, nego zavereničke delatnosti.
E sada, takozvano zlatno doba demokratije Srbiju u institucionalnom smislu, političkom smislu, dalje usavršava stvaranje infra strukture kad su u pitanju političke partije. Dolazi do cepanja ključne partije u Srbiji, Radikalne stranke – na Staroradikale i na Samostalce. Iz Samostalaca kasnije nastaje jedna druga vrlo bitna politička partija u političkom životu Srbije a to je Demokratska stranka.
I dolazi jedno od najvažnijih istorijskih iskustava modernog doba Srbije, a to je stavaranje jugoslovenske države.
Medutim, kako god se krenulo napred u tih 200 godina istorije, tako je ta istorija neprestano presecana nekim velikim, globalnim događajima, pre svega mislim na dva svetska rata. Dakle, u toj ispresecanoj istoriji teško je bilo uvek uspostaviti kontinuitet. Kad vi pogledate samo od početka XX veka koliko državnih formi je promenjeno, to je – u okviru jednog ljudskog života – previše za istoriju.
Da se to dešavalo u 500 godina, bilo bi podnošljivo, ali u 100 godina je nepodnošljivo. Dakle, ubrzana istorija jednog prostora neprestano se lomi. XX vek je protekao u periodima suviše kratkotrajnih stabilnosti, da bi se prostor mogao ozbiljno artikulisati u svakom pogledu, da biste vi institucije mogli artikulisati u svakom pogledu.
Znate, država nisu granice. Država, to su njene institucije. Ovde institucije ne traju 100 godina, pobogu. Nemate svest o tome šta ste vi istorijski. To je veoma opasno. Kao što je vama potrebno da znate ko su vam baba, deda, prababa i pradeda, tako je i jednoj državi potrebno da ima svoj istorijski kontinuitet. Da te institucije takođe znaju ko ih je osnovao, pre ne znam koliko godina, pa ko su im bili predsednici, ko su im bili uspešni, ko neuspešni, šta su postigle najviše, koje je to njihovo zlatno doba. Vi svega toga nemate.
Po Kantovoj definiciji – država je umna zajednica slobodnih ljudi. Dakle, mi smo svi građani i tvorci jedne države, jer je to naša sobodna odluka koja je plod našeg mišljenja. Dakle, nije država apstraktna kategorija koja nastaje van čoveka. Čovek je taj koji stvara državu. U tom kontekstu je, kada su u pitanju ideologije XX veka, došlo do vrlo značajnih aberacija. U kada su u pitanju ideologije XX veka, došlo do vrlo značajnih aberacija. U XX veku smo imali iskustvo totalitarnih država, kako nacionalsocijalizma, fašizma, tako i boljševizma.
Pišući o pogubljenom čoveku, Alber Kami je, na neki način, pokušao da objasni kako se vlada u takvim sistemima. I tu je, kao paradigmu, uzeo odnos krvnika i žrtve. Suština tog odnosa je u tome što krvnik u odnosu na svoju žrtvu ima samo jedan problem, a to je da nije nevin.
Mora da ima problem savesti. Problem savesti se rešava na taj način što nevinog treba ubediti da je kriv. Kami kaže – onog trenutka kad ideja nevinosti nestane i kod samog nevinog, tog trenutka se može bez problema vladati jednim očajnim svetom, u kojem su svi ostali saučesnici te jedne potpuno nemoralne akcije, nečeg koja ništi ideju ljudskog postojanja kao moralnog bića.
Dakle, ne samo što ste nevinog učinili krivim, nego ste sve ostale, kroz njihovo ćutanje – jer totalitarni sistemi izazivaju strah kod ljudi. Čutanje je ono što je karakteristika totalitarnih sistema i celo društvo ste uveli u tu krivicu.
Tako celo društvo zapravo opstaje na principu krivice i prisilnog saučesništva u zločinu prema nevinom čoveku. Vi vrlo dobro znate da je u staljinističkim procesima bilo bitno da nevin prizna da je kriv i da su sve moguće torture vršene da bi taj nevin bio zapravo kriv.
U nacizmu je bilo veoma bitno da objasnite da princip holokausta počiva na prirodnoj krivici Jevreja, koji su se kroz istoriju pokazali kao niža ljudska bića koja možete da atribuirate svim nagorim ljudskim osobinama. Dakle ta ideja da neprestano nevinog čoveka napravite krivim jeste ono što je na neki način obeležilo istoriju XX veka i to je jedna od najtragičnijih perioda u istoriji ljudskog roda uopšte.
Znate, nije demokratija samo to da li ćemo imati pojedinačno pravo da biramo ili ne. Demokratija zapravo počiva na celom korpusu prirodnih ljudskih prava, koja su nadustavna kategorija. Čovek se rađa slobodan. Prema tome, to su prava koja vam ne daje nijedan zakon, nego ih imate svojim rođenjem.
E, taj korpus osnovnih ljudskih prava jeste ono što čini moralnu kičmu jednog društva i jedne države. Bilo koje od tih prava, ako se ukida, tu kičmu slama. Ono što je bilo najstrašnije, što se desilo za vreme režima Slobodana Miloševića, a što je takođe karakteristika totalitarnih sistema, to je da celokupno društvo uđe u nihilizam.
Nihilizam nastaje onog trenutka kada društvo ukine ideju budućnosti i kad se sve svede na preživljavanje od danas do sutra. Jedna od najopasnijih pojava u društvu jeste nestanak ideja budućnosti. I mislim da, ako nas je išta u prethodne tri godine ohrabrilo, onda je to što smo ponovo počeli da artikulišemo ideju budućnosti.
Ja ne smatram da i nove žrtve koje su pale braneći ideju budućnosti, kao što je Zoran Đinđić, treba da nas obeshrabre da tu ideju gradimo, ne toliko zbog nas, nego zbog generacija koje imaju pravo da žive i da ova zemlja bude zemlja u kojoj će ostvariti sve ono što oni smatraju da treba da ostvare.
I treća stvar, kao što stoji u američkoj Deklaraciji o nezavisnosti, u korpusu ljudskih prava, jeste pravo na sreću. Za sve ovo što sam rekla, zamislite koliko su odgovorni oni koji upravljaju zemljom.
Sa istorijom imate jedan problem – što se ona dogodila. I to je egzaktna nauka, počiva na činjenicama i ne možete da ih promenite, koliko god žarko želeli. Ja se ne bojim raznih interpretacija istorije, zato što se ona jednostavno dogodila i činjenice su jednostavno činjenice. I, možete vi da radite šta god hoćete, da ih ignorišete, da pišete ili angažujete cele timove koji će pisati neku drugu istoriju.
Bojim se da ćete sve to jednog dana morati da bacite u smeće, kao što smo pobacali u smeće našu ideologizovanu istoriju ili istoriju koja je bila selektivna. Dakle, ona ne ostaje kao vrednost i onda je: “Džaba ste krečili!”
Ja nisam takav pesimista, moram da priznam. Srbija je u odnosu na ostale zemlje u regionu u periodu Miloševićeve vladavine, u periodu možda najstrašnijem u srpskoj istoriji, kada nam se desila izolacija koja se Srbiji nikad pre toga nije desila. Sama ta činjenica govori da su sve ostale političke elite bile pametnije, pa mislili mi o njima ovako ili onako. Ali Srbija nikad nije bila pod sankcijama. To se desilo prvi put na kraju XX veka.
U demokratiji nije važna samo država, nego važno je i društvo. U pravim demokratskim sistemima društvo mora biti autonomno u odnosu na državu. Kad pokušate da sintetizujete poslednjih poslednjih deset godina, od 1990. do 2000. godine, onda mogli ste da vidite kako društvo bez iskustava demokratije počinje da se samoorganizuje.
E, zato smo mi i danas sposobni da svako i najmanje skretanje s onoga što smo utvrdili kao paradigmu, kao vrednosni sistem dočekujemo ovako kako dočekujemo. Građanin ne treba da se oseća bespomoćnim u odnosu na vlast. Ne sme da ima ideju da je on bespomoćan, jer je on izvor svake vlasti.
I oni koji sede u parlamentu, samo su narodni predstavnici. Oni nisu suvereni. Narod je suveren. Izvor onog što danas nazivamo “vlast” jeste ono što Englezi lepo nazivaju “javni servis”, jer političari nisu ništa drugo nego servis građana.
Prema tome, nema sile koju građanin ne može da sruši. I, ideja da neko može da upravlja vašim životom i smrću, da odlučuje o životu i smrti, više nikad ne sme da se ponovi u Srbiji. Više nikad niko ne sme da bude ubijen zato što je nečiji politički protivnik. To je nešto što samo društvo ne sme da dozvoli.
Ja smatram da u budućnosti ne može da se desi ništa slično što se dešavalo u Miloševićevo vreme. Društvo je sada drugačije društvo, spoljnopolitičke okolnosti su potpuno drugačije, Srbija je zemlja koja je iscrpla sve svoje resurse, uključujući i biološke resurse.
Ako smo mi 90. godine imali 6% stanovništva sa visokom stručnom spremom, a 2000. 3% stanovništva sa visokom stručnom spremom, mi imamo ozbiljan problem. Mi u svemu imamo ozbiljnih problema.
Možete vi, naravno, da ignorišete kišu, ali ako pet dana kisnete, šesti ćete morati da uzmete kišobran, inače ćete da dobijete upalu pluća. Dakle, postoje neke okolnosti koje će vas terati, koje će terati aktuelnu vladu da deluje onako kako treba. Ako to ne bude radila, ona će izgubiti na svim mogućim izborima.
Ne radi se o tome da li se nama sve to sviđa što oni rade ili nam se ne sviđa, nego je pitanje kakav će biti rezultat za zemlju Srbiju. Da li će ona da živi bolje. Hoće li ljudi u njoj ostvariti pravo na sreću? Hoće li oni živeti u jednoj sretnoj zemlji ili mračnoj zemlji? Da li će konstruktivna energija biti dominantna ili će to biti energija mržnje, odnosno destruktivna? Koji je to tip energije koju će jedna vlast da razvije?
Prema tome, od toga će zavisiti i njena budućnost i dugovečnost. Što budu bolje radili – duže će trajati. Što budu slabije radili – kraće će trajati. Ali, da vidimo šta će još sve da se desi. Ne obećava baš nešto puno. Nije obećavajuće. Jer kad pogledate sve od reformi pa nadalje, sve je to nekako… Jedna divna srbijanska uzrečica glasi: “Mož’ da bidne, ne mora da znači.” E, u tom “mož’ da bidne, ne mora da znači”, vi možete da opstajete još neko vreme, ali posle – ili će da bidne ili će da ne bidne. Nešto mora da se desi, a niko više nema vremena. I svi pocupkuju, svi su nervozni.
Ta vrsta nervozne energije, koja je trenutno kao oblak nad Srbijom, ipak će neke stvari da raščišćava u onom pravcu koji će, pre svega, artikulisati želju građana da žive bolje, jer oni imaju pravo na to. Niko više nema pravo da nas uvede u ono što smo mi preživeli. Niko nema pravo da nas uvede u izolacionizam. Niko nema pravo da nas uvede u ksenofobiju. Nema pravo. Niko ih nije ovlastio za to. Kao što nisu bili ovlašćeni da donesu onaj zakon o Hagu. Niko ih nije ovlastio. To i nije bilo predizborno obećanje. Zašto nisu, dok su se borili za glasače, rekli da će takav zakon da donesu? Da ponovim, izvor svake vlasti je suverena narodna volja i birači ne smeju da se lažu.
Svetlana Lukić: Šta ćemo ako na vlasti dobijemo radikale?
Branka Prpa: Kako to mislite da ćemo dobiti radikale? Radikali će ostvariti apsolutnu većinu u parlamentu? Gde? Kako mislite uopšte da ćemo dobiti radikale? To uopšte nije istina.
Svetlana Lukić: Dobijemo Tomu Nikolića za predsednika, a onda naš premijer Koštunica prihvati ruku koju mu je već nudio Toma Nikolić?
Branka Prpa: Dobro. Onda će to biti upravo onakva država kakvu je on hteo. Pa ćemo da vidimo koliko će da traje takva vlast i koje će biti konsekvence za Srbiju. Molim. Svaka politička odluka je legitimna. Ali, isto tako, treba posle toga da izađeš na biralište i da kažeš koji je tvoj rezultat.
Naravno da nećemo Tomu Nikolića za predsednika. Ali, stvorene su sve pretpostavke da Toma Nikolić bude predsednik. Jeste. Ko je za to odgovoran? Je l’ Toma Nikolić? Nije. Zašto bi bio Toma Nikolić za to odgovoran? Izvinite, molim vas, to je onda deo tvoje političke strategije, deo tvoje političke taktike, pa i za nju ćeš jednog dana morati nekom nešto da kažeš i da objasniš.
Politika jeste i odgovornost. Pa, molim, ako se već upuštate u takve odluke, jednog dana će za te odluke neko morati da odgovara. I da kažete zašto ste Srbiju uveli u tu situaciju, kad nije bilo nikakve potrebe da Srbija bude uvedena u tu situaciju. Jer, Srbija je na prethodnim izborima većinom izabrala demokratsku opciju ovih ili onih stranaka, što je potpuno u redu, jer Srbija više neće da glasa za jednu partiju, posle SPS-a, sledećih 50 godina. I potpuno je jasno da će sve buduće vlade biti koalicione vlade.
Dakle, biračko telo je dalo prevagu demokratskim opcijama u ovoj zemlji. E, sada su te opcije udružile na nekom drugom principu, koji više ne nosi demokratsku prevagu. Prema tome, oni će isto morati da objasne zašto su to uradili. Biračka volja, odnosno politička volja građana, bila je jasno izražena. Na kraju krajeva, Toma Nikolić je dobio 27%, nije on dobio 57%, da kažemo da Toma Nikolić, radikali, vladaju Srbijom?
Kako mogu radikali da vladaju Srbijom, molim vas? Oni su jedna od partija, prema tome, oni ne mogu da vladaju Srbijom. Ali, ako vi idete u koaliciju sa SPS-om, šta posle toga da očekujete? Koja je to politička opcija koja vam je onda najbliža? Znači, idete u socijalnu demagogiju. Idete u takozvani ekonomski patriotizam. Molim vas, šta uopšte znači plan ekonomskog patriotizma? Idete u takozvani spoljnopolitički patriotizam, da kažete – e, nećete vi nama, što nikad nisu govorili srbijanski političari, jer su bili pametni ljudi.
Shvatali su da je Srbija mala zemlja i da od spoljnopolitičkih okolnosti i njene pozicije u međunarodnoj zajednici zavisi njena sudbina. I nisu se tako ponašali. Ali, ne vidim nijedan razlog da neko nas plaši radikalima. Mene više nemate šta da uplašite, jer ste već SPS doveli. Prema tome, zašto bih se ja sad i radikala bojala, kad je SPS tamo gde jeste? Kako da kažem, sad sam crkla od straha od radikala. Ma ne, mislim… A sve face iz Miloševićevog režima u prvom planu na televiziji svaki dan. A čiji je nosilac liste Slobodan Milošević? Pa, o čemu pričamo mi, molim vas? E, sad kao SPS je super, a radikali su katastrofa. Pa o čemu mi pričamo!?
Vladimir Gogati je pre 15 dana rekao da Srbijom vladaju DSS, SPS i radikali, da je to zapravo politička snaga koja vlada Srbijom trenutno, a da su ostale partije verovatno ikebana na tom stolu. Prema tome, šta sad… S radikalima, pa kao paz’ boga ti, sad će radikali. Pa, baš me briga za radikale. Već se sve to desilo i bez radikala. Radikali ni luk jeli, ni luk mirisali. Čak su vrlo konstruktivna opozicija u parlamentu. Ima nekoliko teza koje bi im ja odmah potpisala.
Radi se o zameni teza, u celoj ovoj priči. Radi se o stvaranju jednog sistema, u kojem, na kraju krajeva o stvaranju jednog sistema u kojem, na kraju krajeva, nije bitno jesu li radikali ili ovaj ili onaj. Ali, ako ti stvaraš sistem koji je, bio već viđen, deja vu imamo svi. Samo prepoznajemo – ovo smo već videli a i ovo smo videli – onda ne vidim, na pojedinačnom nivou, da li je bitno da se ta partija zove ovako ili onako.
Svetlana Lukić: Govori Dragan Babić, novinar. Je l’ uopšte pratite detaljnije šta se radi na političkoj sceni?
Dragan Babić: Da, ali spreman sam da kažem da je to metabolička greška. To je neka bolest koje se u ovoj zemlji čovek ne može osloboditi, to je implantirano. I čovek nema nikakvih izgleda da se povuče iz te igre, čak ni kao posmatrač. Bilo bi vrlo zanimljivo da sebi postavite pitanje – a zašto si ti posmatrač te igre koja nikakvog ploda ne donosi, ponavlja se. Čini mi se kao da se kroz generacijsko pročišćavanje karaktera na javnoj i političkoj sceni došlo do nekog proceđenog matrerijala koji je gori nego ikad.
Samo iz te navike prelistavam nekolio novina, nekoliko magazina, nekoliko televizijskih stanica. Sve je to neko prelistavanje, kao da sami sebe nabijate na kolac. To je disciplina u kojoj su Srbi veoma vešti i to nije daleko od nekog mazohizma.
Ovo što mi radimo, bojim se da je toliko metastaziralo, da se pretvorilo, sem one elementarne potrebe da ne poludim, očekujući neki boljitak i još u jednom resantimanu. I mislim da ga dobro prepoznajem kod mnoštva ljudi, koji iz osvete što im se ništa ne vraća, počinju sa čak i više nego resantimanom, onako sa jednim besom da razgledaju te prilike oko nas.
To je, naravno, potpuno nezdravo. I koliko god mogu, branim se od toga. Ali nikad ne mogu dovoljno da se odbranim, da prestanem da listam to i da do kraja života odstranim tu mazohističku disciplinu – šta još može da se dogodi. Ja sumnjam da može bog zna šta još da se dogodi. Nema boljeg načina za dokazivanje te vrste stvarnosti, nego putovanje.
Pre nekoliko dana bio sam u južnoj Srbiji, u nekim selima oko Vranja. To je horor, sam po sebi. I onda ono što muči mene u Beogradu, vidim da muči i njega tamo. Vidim da oni žive u dekoru Balkanskih ratova, bukvalno, okruženi ispražnjenim, porušenim kućama koje potiču, ja bih rekao, čak iz Balkanskih ratova, ako ne još i ranije.
Raspitivao sam se kod jednog jednog čoveka, čija je istorija takođe zanimljiva, šta se događa sa tim svetom. Dobio sam odgovor koji svaki pošteniji analitičar ili političar koji se time služi u neke dnevno-političke svrhe može da vam kaže – kako se mi raseljavamo se, raspadamo se, smanjujemo i gotovo da prestajemo da postojimo. Vi od te slike ne možete da pobegnete. Tamo sam zatekao jednog mladića, sina čoveka sa kojim smo obilazili tu pustoš, namrgođenog, nesrećnog dečaka, čija je jedina rečenica koju sam uspeo da otmem od njega bila, sad se sprema na studije, da ode odavde.
Sad ima jedna od stvari, koju sam, prelistavajući ovih dana i nevoljno razmatrao. Jedan mladi Englez, koji je nedavno podigao poslednji most na Temzi, posle ne znam koliko godina, naglo postane zabrinut kako je Cezar uspeo 49. godine pre Hrista da pređe Rajnu i da za svega deset dana izgradi most preko nje. On skupi jednu družinu, ne bi li došao do tog rešenja, rekonstrukcijom onovremskih alata, materijala i pameti, da vidi kako je Cezar prešao Rajnu.
I on to radi. I kamera to snima. To je, naravno, jedan teatar, ali teatar bez koga život ne može da postoji. To je ta razlika u kvalitetu između onog nesretnog sela, koje nema nikakvih drugih ideja, nego da nestaje, da beži i da se sklanja i onog trošenja prostora u kojem živimo preko nekih plemenitih ideja.
Ja to zovem oplemenjivanjem vremena. To je jedna od stvari koja mi se neminovno nameće kao komparacija, bez koje prisilno ne mogu uopšte da živim. To je kao neka kompulzija, već većito na svaku sliku koja mi kida živce i mozak u ovoj zemlji, istog trenutka pronalazim jednu komparaciju, kako to nije, ne kažem kako bi trebalo da bude, nego samo kažem kako to nije.
Tih stvari ima toliko mnogo u tom velikom svetu da mu svakako opraštate sve ono što možete zvati nekim ubrzavanje, koje zaista jeste strašno ili već ne znam šta sve, do američke politike u Iraku do kolonijalizma, globalizma i tako dalje, već pratite samo onaj napor kod ljudi kao što smo mi, koji pokušavaju da oplemene to vreme.
Najstrašnija stvar koja se ovde događa jeste potpuni izostanak svake primisli o oplemenjivanju vremena, način na koji živimo, odnosno kvalitet života i kvalitet razmišljanja, preko čega jedino možete doći do nekih promena.
Ja sam jedan od onih koji hrabro tvrde da je nagrada ono što je jedna od najplemenitijih dužnosti uprave, države, politike. To je nagrada onome koji stvara, onome koji nešto radi, koji nešto pomera. Bez nagrada, nemoguće je živeti.
A mi smo zaista skromni, tako smo navikli, tako smo vaspitani. Čak, rekao bih da smo u tome i preterano vaspitani, jer to ubija onu takmičarsku potrebu, ubija čak i ambiciju. To je jedna druga, jedna teška, porazna i neoprpstivo ružna stvar, taj izostanak ambicije koji mora biti posledica izostanka bezbrojnih nagrada u životu, koje nismo dobili. Možete da zahtevate od Eskima da bude skroman u iglou i da lovi jednog tuljana ne znam na koliko nedelja.
Ali, u komplikovanom i teškom mehanizmu kakav je danas svaka savremena država, ne možete večito terati neke svoje besove, sprovoditi nekakva ludila, neke paranoje, a zaboravljati neprekidno na to da oni koji zapravo čine to društvo večito ostaju bez nagrade. To je veliko zlo, potresna sudbina sirotinjskih naroda.
Ja mislim da je ovo ne samo politička, već duhovna regresija. Meni se u jednom trenutku učinilo da je to stidljiv, naravno, nedovoljno dobro promišljen napor da se dezavuiše ono što je radio Đinđić sa svojom administracijom, ne bi li oni uneli drugačiji pogled na stvar. To ide preko procesa Đinđiću, kad ministar policije kaže: “Sad ćemo mi to iz početka”, pa sutradan kaže: “Pa, ne, nisu me dobro interpretirali.” Kad kažu, šta ono još kažu…
Svetlana Lukić: I reforma obrazovanja… pa onda kažu – nismo mi…
Dragan Babić: Reforma obrazovanja… “Nismo to baš mislili…” I sad kao da nema dovoljno snage da neko nešto počne da radi iz petnih žila. Mnogi Đinđićevi potezi su bili to. A pošto je on to rešio da uradi navrat-nanos, mora biti da je bio veoma svestan da je to sad ili nikad. Ispalo je nikad. Baš je ispalo nikad.
Nije naša sudbina propast. Naša sudbina je stagnacija, stajanje na jednom istom mestu. Sve je zapravo tako dobro organizovano da ste naviknuti na jednu sporu trku u jednom malom krugu. Tu vam se ništa ne može desiti. Vi sprečavate sve one sile koje mogu da deluju na vaš život, isključujete ih iz igre tako što kažete – neću ja u Evropu, čitate Nikolaja Velimirovića koji kaže da je to jedna strahota. To je sad literatura kojom valjda treba da obrazujemo one koji dolaze. Ako je to srpska perspektiva, ovo što se sada zbiva… Je l’ da kažem?
Svetlana Lukić: Kažite.
Dragan Babić: Pa, najebali smo.
Svetlana Lukić: Počeo je i naš v.d. predsednika države, Predrag Marković… kaže ovako – ja bih voleo da do Vidovdana dobijemo Ustav. Ja bih voleo da do Preobraženja, Sretenja dobijemo predsednika. Odjednom shvatim da čovek govori kao da postoji samo crkveni kalendar.
Dragan Babić: Jeste li primetili? Kao da sve što mogu da smisle, smišlja a u slučaju tog gospodina, to je jedna posebna kostimografija kao i imidž. To apsolutno podseća na komunističke navike. Ako misle da su pobegli od komunizma, oni se strašno varaju.
Otvaraju se mostovi i pruge, domovi zdravlja, škole, šta ono još, seoske radne zadruge, ovakve, onakve, putevi i tako dalje, uvek za određene praznike. To je bio Titov rođendan, 1. maj, 22. decembar, 29. novembar, sve to. Još je ovo mnogo gušće i mnogo strašnije, jer tih svetaca ima neuporedivo više nego komunističkih praznika.
Kod Batića beše Sretenjski ustav. Ako sad ne bude Vidovdanski, koga ćemo da čekamo? Jer, on ne kaže ono što bi moralo posle Francuske buržoaske revolucije biti suština jednog demokratskog društva, a mi još živimo u republici, ako se ne varam, a to je realizacija osnovnog civilizacijskog zadatka, demokratskog: stvaranje ustava u određenom roku, jer taj rok podrazumeva pretresanje mnogobrojnih zakona, tradicije, te namera ovih novih ustavobranitelja da nešto stvore.
Prema tome, potpuno mi je svejedno hoće li to biti za šest meseci, godinu dana, samo neka bude. Pa, sad, ako padne na “crni petak”, šta da radim? Prosto je neshvatljivo kolika je sila inercije u Srbiji. Nesposobni smo da kvalifikujemo stotinu ljudi, nekih mladoturaka, koji će razmišljati na eklatantno politički, moderan demokratski način. Svi ti mladi ljudi kao da imaju 80 godina. Svi ti mladi ljudi kao da su revanšisti ponikli u nekim kućama… sad odjedanput ispadoše kao da su iz nekih poraženih građanskih kuća, što je još jedna velika i strašna laž, kao da su potekli iz nekakvih starih crkvenih škola staroslovenskih u tamo učili istoriju.
To je neshvatljivo. Toliko mladih ljudi, a takva oskudica ideja. Koliko među njima ima đaka koji su se školovali na “trulom Zapadu”? Koliko ima đaka koji su bili na velikim ozbiljnim, demokratskim studijama? Koliko ima putnika među njima, da se opet vratimo na putovanje, koji su se vraćali i odlazili, i opet se vraćali i opet odlazili, i gledali promaju koja neprekidno duva kroz glave ljudi u formi fantastičnih ideja. I uvek se vrate na tradicionalizam. Uvek Spasovdani, Vidovdani, Sretenja. Večito jedno isto. To je jedna prilično neutešna stvar.
Ja mislim da Koštunica hoće da uradi nekoliko stvari. Ja sam to tako prepoznao. Prvo, on to, pretpostavljam, zove svojim pragmatizmom. Drugo, njegov repertoar je toliki, njegov repertoar nije veći. Treće, on je uradio jednu stvar koja je potpuno zasitila njegov narodnosni koncept vlasti, kada je, to sam odmah video, počelo da se stvara raspoloženje, između njih, da on ipak bude premijer, kada su se svi odjedanput natrpali u tu vladu.
To je princip sabornosti. Samo da su svi oni sada unutra, uključujući i socijaliste i radikale, njemu uopšte nije važno. Mi se ovde ne bavimo ni zlodelima, ni posledicama stranaka koje su proizvele onih strašnih deset godina. Sad su svi oni tamo na gomili i oni su saborni.
Sad preostaje da dokažu opravdanost tog metoda i tog principa sabornosti pa onda kažu – mi ćemo da revidiramo to, to, to i to i da pokažemo šta mi umemo. Kako su brzo od toga odustali a taj se princip sabornosti još nije raspao, raspašće se uskoro, znači da nisu sigurni u taj koncept. To kao da je bilo jedno trenutno zasićenje onoga što sam ja kao političar hteo da realizujem ali izgleda da mi to ne polazi za rukom. Ja tako to razumem. – ja sam to hteo, to je moj politički plan, to je moj politički program ali ja ne mogu od toga da napravim ništa.
On, naravno da od toga ne može da se napravi ništa. Ja sam u stanju da u jednoj partiji šaha razmislim o jednom potezu unapred, dva poteza najviše, tu moja mašta prestaje. To je nedostatak političkog instinkta za ukupnu svetsku političku scenu. Ja se uopšte nisam dosetio šta tu sve može da me sačeka. Naravno, tu mislim na raznorazne stvari, a svakako prva je da bez velike, ozbiljne političke i materijalne podrške velikih igrača, Srbija uopšte ne može da opstane.
To je ona krasna knjiga, voleo bih sada ponovo da je pogledam, Ištvana Biba “Beda malih naroda”. Nisu ni sposobni da izluče dovoljno odlučnosti u promišljanju sopstvene sudbine, jer su zbunjeni. Neko ko je još i mnogo staloženiji i manje afektivan nego što je Đinđić, koji se napregao iz petnih žila da uradi nešto što niko pre njega nije uradio, i da trči jednu disciplinu za svetsko vreme, iako znamo da prvo treba postaviti balkanski rekord, pa posle toga ćemo da vidimo šta ćemo s tim svetskim rekordom, i on je tu stradao.
Sad se traži neko ko je, u suštini, čovek takve ideje, ali veće političke lukavosti. Jer, ono je bilo prenadražljivo, bilo preopasno, bilo je suviše preteće. Bilo je suviše preteće da bi to izdržali oni u politici koji ne misle kao on, ali i većina većina birača. Ni ta većina to nije htela.To je bilo prebrzo, bilo je veoma izazovno.
Od mene se zahtevaju neki napori koje nisam sposoban da izvedem. Pogotovo, što vi morate večito da ucenjujete ljude. To je ona kocka šećera koju mu moraš dati da on človi. Ako mu to ne daš, neće. On se duri, nije mu dobro. Sad treba da se pronađe jedna lukava filozofska, politička ideja preko koje ćete to lagano, neosetno da sprovodite, kao početak neke poplave koja se zaista ne može zaustaviti, nešto što će svakodnevno da napreduje.
To je plan – te i te godine će to biti, te i te to… Za sad, još uvek nema jasnog plana. Nema zapravo nikakvog jasnog plana. I kad malo izgubim nit o opštim razmatranjima, to je kao da sam izgubio živce i rekao sebi – ako niste do danas bili sposobni da kažete ko je ubio Slavka Ćuruviju, izaberimo samo to – vi onda niste sposobni nizašta.
Svi smo na tim stvarima propali već mnogo puta. Svi smo mnogo puta rekli – pa, oni to ne umeju. Oni nisu umeli, ne znam zašto. Ovi sad ne umeju, ne znam zašto. Ako su njihovi politički interesi bili različiti – ko je među njima trebalo to da uradi? Ako su opet njihovi politički interesi slični, pa niko nije sposoban to da uradi – mi smo nadrljali.
I vi počinjete da se trujete. Ponavljate kao vodenica – oni to nisu uradili, oni to nisu uradili, ovo ne mogu da urade, ovo ne mogu da urade. Toliko godina je prošlo, a u jednoj sredini, govorimo lepo, kao što je beogradska, ne srpska, gde svi sve znamo, kako je moguće da to ne može da se izvede na čistac? Možda baš zato što svi sve znamo. Teško mogu sebi da kažem – to je nedokazivo, to je nemoguće. U to ne verujem.
Svetlana Lukić: Na kraju može da se desi da saznamo, pa nikom ništa.
Dragan Babić: Ja se ne bih iznenadio. U doba kad sam snimao Nacionalnu geografiju – Dunav – Tisa – Dunav, pa je drugi deo bio od Beograda do bugarske. Tih dana dok smo mi bili na snimanjui, ja to nisam ni znao bio je u Đerdapu onaj slučaj sa hladnjačom punom leševa. Kad sam došao u Beograd i čuo to, onda sam u montaži stavio taj kamion pun leševa. A neki moji drugovi kažu: “A što ti to stavljaš tu?” Ja im kažem zašto to stavljam. A oni kažu: “Šta se nas tiče to? Što ne staviš šta su oni nama radili?” Kako koji događaj prođe i kako koje vreme zaklopi za sobom koju stranicu, a vi kažete sebi: “Izgleda da nas nije bilo dovoljno da se ta stvar izvede.” I to je taj poraz, zaista.
Milošević je izručen i oko toga će se istorija srpska veoma dugo vrteti, 15-20 godina, oko toga će se sve vrteti. Sitnice, kao što je ono u skupštini – hajde da im platimo kupatilo, put, engleski doručak i… šta ono beše… karte, to je sitnica. To se duboko urezalo u pamćenje i niko od tih ugursuza neće da čuje za to, da se raspravlja o sudbini Mladića, Karadžića, Haškog tribunala, zašto je to tako.
I onda se stvarno vrtimo u krug. Ne znam kakvi su to napori potrebni da se pojavi neka veoma odlučna snaga, ali ne jedan čovek, nego neka škola. To mora biti zaista neka klasa, kao kad izađe velika klasa na nekoj akademiji i počne da radi te poslove. A na ovaj način, ovo vrckanje, dodvoravanje, vraćanje, ugađanje, to neće daleko da nas vodi. Samo će još više da zbunjuje i stvaraće još više novih problema, pa će onaj koji bude dolazio, ko god da je, jednog lepog dana i to imati da rešava. Nećemo, dakle, imati ono – prva etapa, druga, treća. Prvi, drugi i treći čin, epilog, nego stalno se igra u jednom činu. Jednočinka bez kraja i konca vrti se satima, danima, mesecima, pod vedrim nebom.
Svetlana Lukić: Hoćete li vi, Dragane, da izađete na izbore?
Dragan Babić: Ja sam se javno obavezao da ću na izbore izlaziti i sad ne mogu sebi da skačem u usta. Naravno da ću morati da izađem na izbore. Moram da izaberem koga bilo. Naravno da ću da izađem na izbore. Mada mi je ovog puta teže nego pre, kad mi se činilo da smo na dohvat ruke – bože moj, evo, najzad. Sad je depresija. Ali, izgleda da je naša dužnost da i u depresiji činimo ono što treba da činimo, ono što moramo da činimo. Da, naravno, izaći ću na izbore.
Svetlana Lukić: Bilo bi lepo kad bismo mogli za našeg života da vidimo neke rezultate. Da se malo obradujemo…
Dragan Babić: Znam ja da biste voleli da vidite, da se obradujete.
Svetlana Lukić: Da kažem – vidi kako je ovo lepo, kako je ovo dobro…
Dragan Babić: Nedavno mi je, nažalost, palo na pamet da “Zidanje Skadra na Bojani” nije slučajno napisano. Hoćete tako da završimo. Iz kog je to mozga izašlo “Zidanje Skadra na Bojani”? Pa, to nije španska, andaluzijska narodna pesma. Srpska – “Zidanje Skadra na Bojani”.
Svetlana Lukić: Ovo je kraj Peščanika. Govorili su Srbijanka Turajlić, Branka Prpa i Dragan Babić. Pozdravljaju vas dve Svetlane.
Emisija Peščanik, 16.04.2004.
Peščanik.net, 16.04.2004.