Razgovor vodio Senad Pećanin.
Gospodine Korać, siguran sam da javnost u Bosni i Hercegovini, a pogotovo čitateljstvo Dana, dobro zna ko ste Vi. Ovo govorim da ne biste objašnjavali Vaše stavove o zločinima počinjenim u nedavnim ratovima, a moje prvo pitanje glasi: zašto kao poslanik niste glasali za usvajanje Deklaracije o Srebrenici koju je usvojila Skupština Republike Srbije?
Ja sam i prije nego što se znalo šta u Deklaraciji piše izjavio da neću za nju glasati ukoliko u njoj ne bude jasno stajala reč genocid. No, znao sam da u Tadićevoj vladajućoj koaliciji bar jedna stranka neće glasati “za” ukoliko se spomene genocid. Radi se o famoznoj Stranci srpskog jedinstva, koja ima tri poslanika na Tadićevoj listi, čiji je predsednik Dragan Marković Palma, Arkanov zamenik i borac. Dok su trajale računice hoće li se skupiti većina za usvajanje Deklaracije, ja sam htio javnosti staviti do znanja da pored Palme postoje i poslanici koji bez navođenja genocida neće glasati “za”.
Znate, ovde se radi o mojoj odgovornosti, jer je zločin počinjen u ime srpskog naroda. Ja sam u svom skupštinskom govoru naglasio da je Ratko Mladić pred TV kamerama rekao: “Uzeo sam ovaj grad od Turaka i vraćam ga Srbima!” Znači, on je otvoreno rekao da je to uradio u ime naroda, to je čak i formalno rečeno. Ja sam rekao da je to i političko i kakvo god hoćete pitanje, ali je za mene pre svega moralno pitanje. To je pitanje mog ličnog morala, to je bio genocid i ja od te odgovornosti ne mogu pobeći. Naravno, ljudi na Zapadu su puno pragmatičniji, oni kažu: “Ipak je to korak za Srbiju.” Time jesu priznate tri stvari. Prvo, da je počinjen zločin. Znate, prije sedam-osam godina meni bi ljudi rekli: “Šta ti to pričaš?! Tamo ničeg nije bilo!”
Drugo, tu je upućeno izvinjenje bošnjačkom narodu, i treće, Deklaracija se poziva na presudu Međunarodnog suda u kojoj piše da je izvršen genocid. Deklaracija je jedva izglasana, glasovima svega 127 od 250 poslanika Skupštine. Zapad je zadovoljan Deklaracijom, ali postoje dva elementa koja se u Srbiji potpuno zanemaruju. Ja sam govorio da svako treba da uzme primere iz svog života kada je nekog uvredio ili povredio i izvinuo se: onaj kome je izvinjenje upućeno odlučuje da li će ga prihvatiti li ne. A o tome odlučuje na osnovu onog što on misli o izvinjenju, da li je iskreno, stvarno, to je kriterij. Možemo mi da se izvinjavamo do sutra, ali ako to nije iskreno i ako nije prihvaćeno, izvinjenje ništa ne znači. I drugo, zločin ne nestaje našim izvinjenjem. Vi danas praktično ne možete da nađete ozbiljnog Nemca koji će braniti Hitlerove logore i genocid i nemački narod će živeti sledećih hiljadu godina sa svešću o tom zločinu. A kod nas se sad govori: “Izvinuli smo se, idemo dalje.” Znate, mnogo Jevreja nakon Drugog svetskog rata nikad nije otišlo u Nemačku. Sećam se jednog Kleina, američkog kolege mog oca, koji je odbijao da kupi bilo kakav nemački proizvod decenijama posle rata. Kad sam ga pitao o tome, odgovorio mi je: “Nemačkoj ide odlično i bez mog novca.”
Ne znam da li znate da ni genijalni tvorac Energoinvesta Emerik Blum nikada nije dozvolio kupovinu službenih automobila njemačke proizvodnje…
To je to. Višesatna rasprava o Deklaraciji u Skupštini Srbije je bila strašna. Dobijao sam SMS poruke u kojima su mi ljudi pisali da se užasno osećaju, kao devedesetih godina, da plaču… Recimo, poslanik Srpske radikalne stranke, mlad čovek, asistent na nekom fakultetu u Novom Sadu, na našu tvrdnju da su u Srebrenici streljani i maloletnici, odgovorio je: “Ako neko nosi pušku, nema veze što je maloletnik.” To je bila strašna rasprava, ja nikada u životu nisam video da neko tako jasno opravdava ratne zločine. No, čak su i radikali priznali da je bilo zločina, ali da se radi o dve-tri hiljade ljudi. Ali, treba znati šta su oni govorili čak do pre godinu dana: da tu nije bilo zločina, da su to dovučeni ljudi, već ubijeni u borbama…
Ja sam na desetogodišnjicu genocida u Srebrenici podneo Skupštini Predlog rezolucije nevladinih organizacija. To je bilo ismejano, a neka ostane zabeleženo da je to ismevao predsednik Skupštine Predrag Marković. On je iz stranke G-17, on je kao neki kulturan čovek, izdavač, a sprdao se sa mnom sa govornice, pitao jesmo li to u klozetu usaglasili…
Poznato Vam je da u Sarajevu ima puno kritika na račun generalnog odnosa zvaničnog Beograda prema Bosni i Hercegovini. Držite li da te kritike politike koju personificira predsjednik Tadić imaju osnova?
Nažalost, one apsolutno imaju osnova. Predsednik Tadić redovno čini dve stvari: kaže da podržava integritet BiH, a istovremeno podržava Milorada Dodika. Pritom to čini vrlo napadno, čini jedan ogroman napor da se njegov odnos prema Dodiku manifestuje kao jedno ekstremno blisko i srdačno prijateljstvo. Znate, kad bih hteo biti ciničan, rekao bih da predsedniku Srbije treba puno hrabrosti da kaže da se zalaže za podelu BiH. Međunarodna zajednica se dobro opekla i reakcija bi brzo usledela. Zato nema izborne skupštine veće stranke u Srbiji, bilo da je Tadićeva ili Koštunicina, a da Dodik ne sedi u prvom redu…
Kao što je sjedio i prilikom posjete ruskog predsjednika Medvedeva.
Da, to je bila karakteristična socrealistička priredba u sovjetskom stilu u Sava centru. Ja zato tamo nisam ni otišao. Zanimljivo je da je Tadić prvu izjavu o Deklaraciji o Srebrenici dao u Banja Luci i to je bio prvi put da je Tadić napravio izvesnu distancu prema Dodiku, čije su izjave o Srebrenici sramne. To je posebno interesantno ima li se u vidu da je Vlada Republike Srpske usvojila Izveštaj o Srebrenici u kojem stoji sve suprotno od onoga o čemu Dodik govori.
Napadnim prikazivanjem bliskosti Tadić i Dodik računaju na dvostruku dobit: Dodik dobija time što širi uverenje da ga Beograd podržava sto posto, a Tadić se obraća nacionalističkom delu biračkog tela u Srbiji ukazujući na Dodika kao na svoju najbolju legitimaciju i potvrdu da je na pravom putu. Po meni, radi se o jednom strašno licemernom odnosu, jer ne verujem da se radi o iskrenom prijateljstvu, već o strašnoj računici s obe strane. No, Dodik je izneverena nada međunarodne zajednice, postao je radikalniji čak i od SDS-a. Njegovi stavovi za mene lično su zastrašujući. Ono što ja posebno pamtim je možda drugačije od onoga što možda pamte Bošnjaci.
Sećam se da je pričao da kad ide u Sarajevo, sin ga pita: “Ideš u Teheran?” Što se mene lično tiče, ja bih voleo da je Sarajevo Teheran, jedna drevna civilizacija. Ta vrsta neznalačkog potcenjivanja nekoga ko je rođen u tim Laktašima, naravno, proizvodi jedan strašno negativni emotivni naboj. Takvim izjavama se razbija društvo, ne država, jer on državu ne može razbiti. Zato bi predsednik Tadić morao da pokaže jasnu distancu od Dodika. No, mislim da je Tadićeva politika katastrofalna i licemerna, a verujem da je on drži zbog Kosova. Tom politikom on šalje poruku Zapadu, kao i nepriznavanjem Kosova. To je politika koja Srbiju vodi u propast i jednom sam, dok sam još govorio sa njim, na to pokušao ukazati akademiku Dejanu Medakoviću. Znate šta mi je on odgovorio? “Pa, dobro, propast ćemo, ali lupnut ćemo vratima, pa će još neko stradati!” Pazite, njima je satisfakcija: neka propadne moja zemlja, ali uništićemo još neku! To je jedna ludačka logika, ali se u jednoj njenoj verziji bosanska priča drži otvorenom, da bi se držala tenzija, da bi se reklo Srbija je nezadovoljna, frustrirana gubitkom Kosova… A moram da podsetim da je izvorište te politike Miloševićev stav da su unutrašnje granice u bivšoj Jugoslaviji arbitrarne, tek administrativne. U Hrvatskoj je pobedila hrvatska sila i sad to pitanje više ne otvaraju. U Bosni nije bilo te sile i zato se ponašaju ovako. Zato se ja slažem sa sarajevskim političarima u oceni politike Beograda i stavu da Srbija nema ni približno isti odnos prema BiH kakav ima Hrvatska.
Zanimljivo je da je Josipović već na početku svog mandata dao jednu hrabru, državničku izjavu, na kojoj mu ja čestitam. On se kvalifikuje kao demokratski lider, osudio je celu Tuđmanovu, HDZ-ovsku politiku, bez obzira što se posle toga malo povukao. Ja priznajem Tadiću da je bio u Srebrenici na desetogodišnjici genocida, priznajem mu da je i ovakva deklaracija njegovo delo. Ali, neka mi se oprosti što moram da kažem: u Bosni je toliko zla napravljeno da tu nema mesta nikakvim političkim kalkulacijama. Zar Radovan Karadžić nije otvoreno sa skupštinske govornice pretio da će nestati jedan narod? Zar Sarajevo nije tri i po godine držano u srednjevekovnoj opsadi, zar nisu pucali snajperi, zar nije ubijeno preko deset hiljada ljudi? Ja sam bio svedok toga, ja sam to gledao u Sarajevu. Urađene su tako užasne stvari da ti možeš da se iskupiš samo tako da naglo i pošteno priznaš da je sve to bilo katastrofalno. E, nažalost, Bosna će na to još čekati od Srbije.
A kako tumačite odnos Srbije prema Crnoj Gori?
Što se tiče Tadića, to je jedna zlovolja. On je bio u Crnoj Gori kad je proglašena nezavisnost i više nije. Povukli smo ambasadora kad je Crna Gora priznala Kosovo. Prvi temeljan razlaz jeste činjenica da Crna Gora ulazi u NATO savez. To je jedno vrlo osetljivo pitanje, zato što Srbija ostaje bukvalno sama. Koštunica je išao u Banja Luku, što on često radi, ali je prilikom zadnje posete novinarima rekao da je od Dodika tražio da organizuje referendum o ulasku u NATO pakt. Meni se čini da je to Koštunica radio za Rusiju, što je jedan fenomen: da idete u stranu državu i tražite da radi nešto u interesu treće države!? Crna Gora, dakle, odlazi od Srbije i Srbija reaguje tako što mediji do kraja kriminalizuju Đukanovića. Kad pratite medije u Srbiji, imate utisak da je Podgorica Bogota, a da je Kolumbija šala prema Crnoj Gori. Ispada da je država sa 630.000 stanovnika izvor najvećeg kriminala u Evropi. To ide do takvog ludila da je nedavno objavljivano da postoje informacije da su životi nekih nosilaca pravosudnih funkcija u Srbiji ugroženi od “ubica iz Crne Gore”!? Pa, to je već komično, Srbija ima ubica na tone, može da ih izvozi. Ja sam cinično rekao da nije valjda dotle došlo da moramo i ubice da uvozimo.
Kampanja protiv Crne Gore i Đukanovića gora je nego u vreme Koštunice. Može Tadić da kaže da ne kontroliše medije, ali to nije tačno. Njegov kabinet kontroliše medije, koji su danas više kontrolisani nego u Miloševićevo vreme, ja to odgovorno tvrdim. Mi smo tada imali Danas, Vreme, Našu borbu… Milošević nije mnogo mario, njemu je važno bilo da drži RTS, da drži Politiku, bio je racionalan i znao je da opozicija mora da ima neke medije. Vi danas nemate medija koji nije pod njegovom kontrolom, osim e-novina i Peščanika. Jedini opozicioni medij je listić Pravda, partijski bilten Nikolićeve Srpske napredne stranke, koji smešno izgleda. Protiv Crne Gore se vodi jedna konzistentna kampanja, koja je plod frustracije što je Crna Gora “otišla”.
Cvetu nacionalističke inteligencije u Srbiji ništa ne znači činjenica da se većina građana, čini mi se 56 posto, izjasnila za nezavisnost. Oni samo vide da je u Crnoj Gori bilo 30 posto građana koji su se izjasnili kao Srbi na poslednjem popisu i oni stalno govore da je Crna Gora podeljena. Ali, nemaju više bataljone vojne policije, nemaju više vojsku u Crnoj Gori. Đukanović je sve to preživeo, ali oni ne mogu da odustanu od toga da je Crna Gora “srpska Sparta”, kako su je nazivali ti čuveni dedinjski i terazijski Crnogorci, među kojima su najgrlatiji Matija Bećković, a među kojima je bio i Ljubo Tadić. Njihova frustracija je kolektivna i ne mogu da prihvate realnost. Od srpskih nacionalista ćete i danas čuti da je tvorac crnogorske nacije i države – Milovan Đilas. Nekima sam govorio: “Aman, ljudi, o čemu pričate? Crna Gora je dobila nezavisnost kad i Srbija, Đilas se nije bio ni rodio, Berlinski kongres, 19. stoleće!” Radi se o potpunom slepilu prema istorijskim činjenicama. Ne, kažu, Đilas im je dao! To je jedan nacionalistički koncept po kojem je Crna Gora slučajna država, da je istorijski slučajno nastala i da “to” treba ukinuti…
Da ovu malu “regionalnu inventuru” završimo s Kosovom. Je li rano prognozirati odgovor Srbije na ponudu pred kojom se može naći: priznanje Kosova za integraciju države u Evropsku uniju?
Ja se nadam da će to tada doći do evolucije javnog mnenja u Srbiji. Nemam iluzija, za Srbiju je to jako teško pitanje, zato što postoje njegove različite dimenzije – od istorijske i mitološke do političke. No, mislim da postoje i aspekti problema o kojima se retko govori. Prvo, Kosovo se od strane srpskih šovinista često koristi kao sredstvo protivljenja integraciji Srbije u Evropsku uniju.
Dakle, nisu oni protiv Evropske unije zbog Kosova, nego Kosovo koriste kao izgovor protivljenju zapadnoj civilizaciji, zapadnoj kulturi. Drugo, o Kosovu je nemoguće racionalno razgovarati dok se u Srbiji o Albancima govori na način na koji se govori – radi se o govoru mržnje. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi govori o Albancima kao o “podmuklom narodu”. To je zapanjujuće. Nažalost, mi nikada nismo imali jednu realnu sliku o Kosovu.
Kako gledate na često ponavljane stavove i predsjednika Tadića i ministra Jeremića, o Koštunici da i ne govorimo, da će Srbija između članstva u Evropskoj uniji i borbe za Kosovo uvijek izabrati ovo drugo?
Jeremić je nakon te nedavne izjave rekao da on, ipak, misli da neće biti u toj dilemi te da je on za Evropsku uniju, tako da vi njega ne možete da uhvatite “ni za glavu, ni za rep”. On misli da se radi o “lukavstvu uma”, da insistiranjem na Kosovu nacionalistima poput Koštunice uzima temu koja je postala njihova mantra. Ali, tu postoji problem: ako vi uzmete temu nacionalistima – onda vi postajete nacionalista. Ne možete vi držati barjak nacionalizma, a biti protiv nacionalizma. Ja mislim da je zadatak političara i da pripremaju narod na tužni istorijski trenutak – ne možete uvek biti popularni i ne možete uvek lagati svoj narod.
Amerikanci bi rekli: “That’s about leadership!”
Ja smatram da političari nekada moraju da učine stvari koje su prilično nepopularne. Jednoga dana stanovništvo će možda neke nepopularne odluke da prihvati ili ne, ali će ih istorija visoko ceniti. Ono čega se ja bojim jeste mogućnost da dobijemo jednu vlast na Kosovu koja će biti puno radikalnija u pogledu ponašanja prema preostalim Srbima, pre svega onima iznad Ibra.
Plaši li Vas osobno i je li razlog za zabrinutost činjenica da Srpska napredna stranka Tomislava Nikolića po mnogim istraživanjima već sada ima veću podršku birača od Tadićeve Demokratske stranke?
Mislim da postoje dva problema. Prvi je nezadovoljstvo građana koji sve lošije žive. A drugi je što oni sve više veruju Nikoliću zato što je on pravi nacionalista i to je problem Borisa Tadića. On je demokrata koji glumi nacionalistu i ponekad mu to i uspeva, a Tomislav Nikolić nema šta da glumi, on je već nacionalista. Moj student Rade Radovanović je autor sjajnog dramskog teksta pod naslovom Original falsifikata.
E, meni se čini da u tom takmičenju nacionalistički dio populacije oseća ko je original a ko falsifikat u nadmetanju između Nikolića i Tadića. Meni se čini da će Srbija imati ogroman problem kad Nikolić postane premijer. Da li će ga u Berlinu primati Angela Merkel, ja ne znam, ali ja vas pitam kako će ga primati države u regiji, pre svega Hrvatska i Bosna i Hercegovina? Bojim se da bi mogli imati potpuni zastoj regionalnih odnosa. Srbija je već postigla da su nemogući multilateralni sastanci na Balkanu, poput nedavno planiranog u Sloveniji.
Gospodine Korać, već dvadesetak godina Vi predstavljate, zajedno s grupom ljudi s kojima dijelite uvjerenja, ljepše lice Srbije. Već dva dana Vas gledam na konferenciji na kojoj učestvujemo i moram da Vas pitam: odakle crpite energiju za ovo što radite?
Ja sam u početku bio reformista i mogao bih knjigu da napišem o tome kako sam skupljao potpise, kako su mi i pištoljem pretili kad sam rekao da ću podržati Antu Markovića. Sećam se iz tog perioda jednog mladića koji je na jednom skupu ustao i rekao: “Ja sve ovo radim da jednog dana, kada me deca pitaju šta si ti radio, mogu da kažem da sam probao, ali da su oni bili jači.” Sve je to na mene delovalo, ponekad i na način da sam se pitao hoću li sačuvati veru u ljude. Jedna je stvar čitati u knjigama i gledati filmove, a druga je stvar imati rat u svom životu, pravi rat, sa mrtvima, ubijenima, i sretati ljude koji su izgubili svakoga, videti leševe. Ja sam putujući viđao mrtve ljude. Kao nastavnik sam žrtvovao svoju naučnu karijeru, ona je bila u velikim iskušenjima, zato što čovek ne može da radi, da putuje. Ali, branio sam ono u šta čvrsto verujem: da je tvrdnja da ljudi ne mogu živeti zajedno suprotna principu života. Pojedinačno, čovek može stvarno da ne želi ili da ne može da živi sa nekim, ali ne prihvatam da ljudi ne mogu živeti sa drugima.
Meni je ovaj rat bio prilika da sačuvam sebe. Bilo je tu i nečeg krajnje ličnog, o tome nisam nikad govorio javno: ne znam da li znate da je moja majka tokom onog rata bila u koncentracionom logoru. Imala je sreću što je bila u Italiji i tamo je preživela. Ja sam to imao kao deo mog odrastanja, jako sam voleo majku. Moj otac se tokom rata borio protiv okupatora, bio je u partizanima, ali je bio filozof koji rat nakon njegovog završetka uopšte nije pominjao. Meni je ideja da budem pasivan, da se ne suprotstavim, bila strana. Ali, ono što je strašno jeste to što vidite ograničenja svog angažmana. Izgubite deo poznanika, prijatelje nisam izgubio, deo porodice se od vas distancira… Ja nisam imao s kim da razgovaram ’91., ’92., ’93… Milošević je bio ekstremno popularan. A da se ne zavaravamo: kad je Dobrica Ćosić rekao da je Milošević najpopularniji Srbin – rekao je istinu.
Ja pamtim da sam na prste jedne ruke mogao prebrojati one koji bi me pitali: “Vidiš li ti ovo, šta je ovo?” Neki su umrli, sa nekima sam se sprijateljio. Ja mogu da nabrajam ljude koje smo zaboravili: recimo, Radivoje Lola Đukić, pa vrlo nesretni Nebojša Đukelić, koji je bio veliki Jugosloven… Ta homogenizacija je protivna svemu što je veliko. Meni ostaju neka strašna saznanja o tome koliko je krhka ljudska priroda, koliko su ljudi podložni manipulaciji, kako moral nije dovoljna kočnica kada dođe do nacionalnog homogenizovanja, kako ljudi olako opravdavaju zločin koji se nikako ne može opravdati… Za mene su to jako gorke stvari. No, malo mi je pomogao i Freud, ja sam voleo Freuda…
Kako Vam je Freud pomogao?
Pomogao mi je zato što je Freud pesimista u pogledu ljudske prirode, on kaže da je čovek iracionalan. Kad bismo vi i ja sad analizovali ratnu propagandu, šta su to veliki srpski “intelektualci” govorili, videli biste koliko je to potpuno iracionalno. Vi imate prosvećenost 17. i 18. veka, imate enciklopedije koje skupljaju znanje, dolazi otkriće logičkog metoda, industrijska revolucija i ogroman industrijski razvoj i vi verujete da je u čovečanstvu konačno pobedio razum. I onda na početku 20. veka dolazi jedan veliki čovek i kaže: “Nije tačno!”
Ja ništa ne bih shvatio da nije bilo tog Freuda koji me vrlo rano naučio, sa 15-16 godina kada sam ga prvi put čitao, da je čovek duboko iracionalan, da radi protiv svojih interesa i principa života, da je u stanju da uradi strašne stvari vođen nagonima, strastima o kojima je pisao Descartes… I ja ponekad oko sebe vidim ljude koji se stide svojih postupaka, neki mi to kažu…
Baš me to zanima. Imate li nekakav generalni stav prema takvim ljudima, onima koji se stide svojih postupaka? Šta je s ljudima koji su Vas pljuvali prije 20 ili 15 godina a danas dijele Vaše stavove povodom kojih su Vas pljuvali?
To je odlično pitanje, moram da priznam da ne umem da odgovorim. Nekima sam prihvatio izvinjenje, nekima nisam, a uopšte ne znam da odgovorim…
Od čega zavisi?
Ne znam. Ja mislim da sam nekima poverovao da im je stvarno žao, a nekima nisam i ne mogu da oprostim iz nekih razloga. Verujem da je ono što su tada govorili ustvari ono što oni stvarno misle. A ima i onih koji su bili, što bi Dalmatinci rekli, blekasti, budale, koji su povedeni kao ovce u stado, pa gde stignu.
Je li to neki Vaš savet kako se odnositi prema pokajnicima?
Prema srcu, moraš pogledati čoveka i negde sam prelomiti da li ćeš prihvatiti njegovo kajanje i izvinjenje ili nećeš. Ja sam se više puta iznenadio kad sam prihvatio ponekoga ko je odstupio od svojih stavova i danas stvarno drugačije govori, a ima nekih kojima stvarno ne mogu.
Govorite o političarima ili ljudima van politike?
Političarima manje opraštam, jer oni su po prirodi stvari licemerni, hipokriti, oni često brane ono što je probitačno. Sad govorim o običnim ljudima.
A političari koji se promene za 180 stepeni?
Evo, imate Miloševićevu Socijalsitičku partiju Srbije i gomilu ljudi tamo kojoj ja stvarno ne mogu da oprostim. I reći ću vam, možda me je i sramota zbog toga jer nisam takav čovek: ima ih i u Parlamentu kojima se ja nikada ne javljam, a to ne liči na mene.
Imate li problem prema predsjedniku SPS-a, ministru Ivici Dačiću?
Pa, imam veliki problem. Opšte je mišljenje da je on uticao na neku evoluciju Socijalističke partije, objektivna slika je takva, on je sposoban… Ali, s druge strane, uvek mi je slika portparola Miloševićeve partije, te partije koja je uništila jednu ideju, ideju internacionalizma, uništila levicu…
…I živote miliona ljudi.
To sam sad hteo da kažem. Prvo je fizički uništila živote desetinama hiljada ljudi, a onda i budućnost milionima ljudi. Ja s njima imam strašan problem, oni nikad nisu izrazili kajanje. Socijalistička partija na pitanja o Miloševiću odgovara: istorija će suditi. Znate šta, neka istorija sudi, ali reci ti meni kako ti sudiš! Mene to kopka, šta ti misliš o tome. Oni će valjda najesen imati kongres, možda će govoriti i o tome. Ali, ja do danas nisam čuo da su oni ustali i rekli da se kaju, da im je žao.
Možda Dačiću privatno i jeste žao, ali nikada to javno nije izgovorio. Ja se celi život izvinjavam ljudima ako ih nagazim u redu, vi ćete se izvinuti ako tramvaj naglo zakoči i naletite na saputnika. Ali, oni s time nemaju problema, važno je da su u vladajućoj koaliciji i da su se namirili funkcijama. Čak je i onaj Zoran Lilić predsednik Upravnog odbora Puteva Srbije, Zoran Anđelković je u nekom upravnom odboru…
A ja se sećam da sam gledao na televiziji snimak iz ratnog Sarajeva, koji nikad neću zaboraviti: čovek u naručju nosi dete koje je pogođeno snajperom, a na pitanje šta bi uradio snajperisti, otac deteta odgovara da bi ga pozvao na kafu i pitao šta ti je moje dete uradilo. Odgovorite vi meni: ko snajperom gađa dete? Ko? Kakav je to čovek, šta je to? Ja ni kao psiholog ne mogu da odgovorim koja je to vrsta ljudi, a strah me je što ti ljudi i dalje hodaju naokolo. Ali, ja nekako nisam pesimista, a znam da je vas u Bosni uhvatio nekakav užasan pesimizam. Ja mislim da će Srbija doživeti neku evoluciju, ona ne može ići putem opstruiranja unutrašnje integracije BiH.
Da budemo načisto: ona to danas radi, opstruira. Ali, mislim da će se to promeniti. Gledajte evoluciju u Hrvatskoj: nakon Mesića došao je Josipović, koji je otišao i korak dalje. Ja mu skidam kapu na hrabrosti i ljudskom integritetu. Doći će jednog dana neko i iz Srbije, mada to neće skoro biti, ko će otići u Srebrenicu i iskreno reći da je ovo strašno, ovo ostaje na savesti mene i čitavog naroda. To mora da bude neko koga je taj narod izabrao, a ja sam izabrani predstavnik veoma malog dela srpskog naroda.
BH Dani, 07.05.2010.
Peščanik.net, 07.05.2010.