Predsednik Trgovačkog suda Goran Kljajević u pritvoru je 14 meseci. Suspendovan je i onemogućen da se brani sa slobode. Mada van funkcije, i nakon tolikog proteklog vremena, ne bi mogao uticati na svedoke. Niti je optužen za najteža krivična dela koja podrazumevaju opasnost za okolinu i poredak. U međuvremenu sud nije uspeo da sasluša sve okrivljene koje je javnost unapred kriminalizovala zbirnim nazivom stečajne mafije.
Goran Kljajević i njegov sud bili su institucionalna podrška tranziciji. Koja je, nakon nedovršenog demokratskog prevrata, u dualizmu saveznih i republičkih vlasti suprotnih opredeljenja, bila nedovoljno jasna i pravedna. Ali je sud, zbog svoje uloge, bio pod prismotrom medija i nadređenih institucija. I dok su posledice tranzicije proisticale iz prethodne epohe, reforme su samo ozvaničile stvarnost stečajeva i stotina hiljada gotovo bespomoćnih žrtava.
Demokratska tranzicija nastupila je nakon decenije provedene u izolaciji, sankcijama, ratovima i pljački. Radnici su u Srbiji stradali kao potpora zvaničnom egalitarizmu u svim njegovim etapama, od sovjetizacije i kolektivizacije, uključujući kolektivizam koji je rasturio drugu jugoslovensku zajednicu i preživeo i sopstvenu epohu i onu koja je pokušala da ga zanavek smesti u prošlost. Taj projekat, uključujući njegovu restauraciju, koja se u svemu prilagođava novim okolnostima, imao je prostranu društvenu potporu.
U bliskoj budućnosti bi puna obnova populizma mogla izazvati neku vrstu reprize zločinačkog poduhvata koji bi, u sopstvenim granicama, razorio srpsko društvo na onim osnovama na kojima je to učinio s jugoslovenskom zajednicom. Takav ishod verovatno nema većinsku političku podršku. Štaviše, uprkos svojim lutanjima i stranputicama, za razliku od politike i kulture, tranzicija, koja uključuje prevaljeni put reformi i integracija, ostala je jedina sigurna barijera koja Srbiju štiti od njene sopstvene nedavne prošlosti. Pokušaji njenog obuzdavanja otkrivaju se, ipak, u nagoveštajima resovjetizacije ustupanjem srpskih državnih preduzeća istovetnim ruskim monopolistima.
Jedan od važnih aktera tranzicije, sudija Goran Kljajević stradao je u predatorskoj stihiji koja je srušila vladu Zorana Živkovića i Srbiju uvela u lavirint afera i skandala kojima se prikrivalo ozakonjenje novog talasa primarne akumulacije. Tajkunizaciju je trebalo uravnotežiti i dopuniti putinovskim nadzorom nad ostatkom državnog sektora. Nova autoritarna politika dobila je oslonac i u relativizaciji ljudskih prava. Pre na zastrašivanju nego na masovnom kršenju. Najnovije izmene u ZKP doduše onemogućavaju počiniocima najtežih krivičnih dela da odbranu sa slobode iskoriste kako bi pritiskali ili uklanjali svedoke ili ponovo izmicali pravdi. Ali su, istovremeno, takve ingerencije pravosuđa podređenog izvršnoj vlasti, koja je izmakla sudskoj, parlamentarnoj i nezavisnoj kontroli, neka vrsta pretnje same po sebi, da će se pritvarati i oni koji nikome ne mogu nauditi. Uključujući političke pritvorenike.
Pritvaranje sudije Kljajevića i uporno produžavanje pritvora, sa svim pratećim pojedinostima, odigralo se i u kontinuitetu ometanja postupka protiv izvršilaca atentata na premijera dr Zorana Đinđića. Pojedinci iz vlasti prebacivali su sudiji Marku Kljajeviću da se solidarisao sa žrtvom, i da time zastupa ubijenog premijera, umesto da presudi žrtvi, a nalogodavce i izvršioce smesti u istorijski kontekst koji bi zločin trebalo da opravda. Pojavila se i izvesnost da će sudija pozvati premijera da svedoči o vezama svojih saradnika sa atentatorima. Prethodile su podmukle poruke sudiji koji, usamljen u čitavom poretku koji je ponovo krenuo okretati leđa poretku prava i vrednostima demokratije, nije imao drugog izbora nego da podnese ostavku.
Koliko je ubica na slobodi? Kakve strahote su nabrojane u optužnicama Haškog tribunala protiv organizatora ratne agresije, paravojnih formacija, pljački i pokolja, za čiji je privremen boravak na slobodi, do suđenja, srpska vlada uložila garancije? Da će se primerno vladati? Da, dok im se bliži kraj, neće naručivati ubistva? Zašto je sudiju Gorana Kljajevića okružio opšti muk, koji je najmanje u vezi s tačkama optužbe? Gde je sudijska solidarnost? Da li stanje ljudskih prava u Srbiji ne dopušta borbu za svakog pojedinca? Da li su ljudska prava sudije Kljajevića otpisana zajedno s vremenom kojem on sam više ne pripada?
Koliko se naricalo nad trajanjem pritvora optuženih za ubistvo Ivana Stambolića i atentat na premijera Đinđića, kao da nisu počinili najteži zločin protiv države i demokratskog poretka. Ili nad pritvorenicima u Hagu koji optuženičku klupu koriste kao govornicu na kojoj ismevaju i svetsku pravdu, i svoje žrtve, i sve posledice svojih zločina. Da li je nezainteresovanost novog ministra pravde za povrede zakonitosti i ljudskih prava tokom hapšenja i pritvaranja sudije Gorana Kljajevića još jedno odricanje od reformske politike dr Zorana Đinđića? Koja je, ako ništa drugo, pokušavala da dovede u sklad zahteve tranzicione stihije i vladavine prava.
Nijedan sistem ne može se oslanjati na usamljenog pojedinca. U tom smislu je novo političko vreme simbolično utvrđeno utamničenjem sudije Gorana Kljajevića i ostavkom sudije Marka Kljajevića. Ali je zvanična Srbija, usput, i samu sebe pritvorila, kako njena deca ne bi zavolela neke druge zemlje, slobodne i srećne, i osluškivala njihove poruke, i kako bi se skretali neželjeni pogledi sa ostataka tranzicionog plena. Već suviše dugo žrtve autoritarne Srbije osećaju da su napuštene, da se na njih spustilo nebo, da same ispaštaju. A stvarnu, uverljivu presudu doneće tek ona viša, zasad skrivena pravda koju ponekad izriču oni istorijski tokovi koji se trude da izmaknu sopstvenim apsurdima, i mitologiji kojom prošlost nastoji da zatvori budućnost. Toj pravdi morali bi, međutim, doprineti i oni koji u nju veruju. Bez njih Srbija ionako ne postoji kao uređena i trajna zajednica.
Danas, 12.06.2007.
Peščanik.net, 11.06.2007.