Stigla nam je i nova 2014. godina. Imaćemo i dalje neke iste borbe protiv K&K (kriminal & korupcija), dileme (izbori ili ne), dok će se rešavanje problema u društvu i dalje svoditi na smešne bajalice od kojih su najpoznatije “ulazimo u EU do 2020”, “Srbija ima veliki administrativni kapacitet”, “strane investicije”, “nova radna mesta”, “borba protiv huligana” itd. Čak i laicima će sve biti jasno, ali će iznova uživati u analizi izliva svakodnevnog populizma naših političara.
U tako sumornom okviru, nema mesta za nadu da će vlastima unapređenje ljudskih prava biti važno, a naročito ne možemo očekivati da će nekoj instituciji dozvoliti da se time ozbiljno bavi. To je sada već tradicija, jer je jedino Đinđićeva vlada uspostavljala temelje za bolje poštovanje ljudskih prava. Taj proces jeste bio spor i bolan, ali je postojao. Kasnije vlade su bile više poznate po skandalima koji se tiču medija, slobode izražavanja, slobode okupljanja, torture, suđenja za ratne zločine, prava na fer i pravično suđenje itd. Svi ti skandali su brže zaboravljani nego “golišave fotografije starlete” u nekom tabloidu.
Briga o ljudskim pravima je prepuštena huliganima i njihovim (veoma jednostavnim) zakonima. Došli smo do situacije kada čak i veoma ozbiljni rasistički skupovi i parole u Zemunu ostaju bez ikakve reakcije vlasti, kada sudovi zbog zastarevanja, ukidanja presuda ili kaznene politike nimalo ne doprinose vladavini prava, a izjave predstavnika vlasti posle zabrane Prajda sada postaju gore i od same zabrane.
Prva velika podvala desiće se tokom skrininga za poglavlje 23 (pravosuđe i ljudska prava). U izjavama onih koji vrše vlast svesno se meša “skrining” koji je tek priprema koja može trajati dugo i “otvaranje pregovora o poglavlju”. Uskoro će postati jasno da će skrining potrajati. Vlasti će se tokom ovog procesa truditi da svoju neaktivnost u domenu “osnovnih prava” nadomeste brzopoteznim usvajanjem nekih zakona ili izmenom postojećih, jer su od starih članica EU dobili informaciju da je Evropska komisija prvenstveno zainteresovana za legislativu. Nažalost, ova informacija je bajata jer je još od pristupanja Hrvatske ključno pitanje postalo primena zakona, a ne samo njihovo usvajanje. Dakle, neće biti dovoljno da se usvoji Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći (čekamo ga skoro 12 godina), već će on morati i da se efikasno primeni. Da li će ova prva podvala uspeti, ostaje da se vidi.
Druga velika podvala se tiče dokazivanja da na nekim pozicijama u institucijama sede ljudi kojima je zaista stalo do ozbiljnog unapređenja ljudskih prava. To se čini na više načina. Prvi je poznati način sazivanja sastanaka sa predstavnicima civilnog društva. Na ovim sastancima predstanici civilnog društva vrlo otvoreno govore gde su problemi, ali predstavnici vlasti uglavnom klimaju glavom. Na kraju se (eventualno) formira kakva radna grupa za izradu neke strategije ili akcionog plana, ali sa (gle čuda) onim organizacijama koje ne talasaju previše. Rad na takvom dokumentu traje i po nekoliko godina, a to sve finansiraju inostrani donatori.
Drugi način je da na neko mesto postavite ličnost čije samo ime treba da govori o (navodnoj) opredeljenosti za ljudska prava, pa niko ne sme ni da pomisli da postavi pitanje u vezi sa takvim imenovanjem. Takvo je na primer imenovanje Borisa Milićevića, bivšeg gej aktiviste, za savetnika Branka Ružića, ministra zaduženog za evropske integracije. Prema dostupnim informacijama, Milićević je imenovan za savetnika u oblasti ljudskih prava, sa posebnim osvrtom na prava LGBT populacije. Jasno je šta se želi postići ovim imenovanjem jer niko iz međunarodne zajednice ne može da veruje da je bivši gej aktivista zaista protiv Prajda (ili kako on kaže “protiv ovakvog Prajda”).
Treći način je kada neka nezavisna institucija (ali i ministarstvo) upiru prstom u zakon kao razlog zbog koga ne mogu nešto da urade, iako je zakonski okvir sasvim adekvatan. EU je posebno osetljiva na nezavisne institucije ili one u koje je uloženo puno donacija, pa ovi njihovi navodi zbilja ulaze u poznate izveštaje o napretku Srbije i to postaje alibi da oni koji su u nezavisnim telima ne donose odluke kada i kako bi trebalo. Primer Poverenice za zaštitu ravnopravnosti koja bi izmenila inače odličan Zakon o zabrani diskriminacije govori sam za sebe.
Ne treba previše očekivati ni od drugih aktera. Mediji će izveštavati o ljudskim pravima samo ako imaju neki konkretan slučaj, ali nisu zainteresovani za praćenje nekog slučaja kada on dobija sudski epilog. Civilno društvo će i dalje reagovati, ali je očigledno da su pojedine teme sada gotovo potpuno ignorisane od strane medija. Dobar primer su ratni zločini, kojih gotovo da i nema u štampi, a pogotovo u elektronskim medijima, iako Fond za humanitarno pravo i dalje podnosi krivične prijave protiv počinilaca i o tome obaveštava javnost. Na suđenjima za ratne zločine, novinara gotovo da i nema, a što se Haga tiče tema je jedino zdravstveno stanje optuženih i povratak Vojislava Šešelja. Ni saopštenja o drugim temama iz oblasti ljudskih prava neće biti previše često prenošena, a bolji tretman će imati jedino saopštenja nekoliko partija koje reaguju na fizičke napade. Oni koji su na vlasti mudro će ćutati, kako se neko ne bi setio da ih pita zašto ništa ne preduzimaju.
A šta će raditi i reći Gospodin Prvi ? Njegove izjave će verovatno biti slične onoj koju je pre nekoliko dana dao u vezi Prajda, rekavši da se “nada da će Prajd 2014 biti održan”. Kao da to ne zavisi od njega.
Peščanik.net, 13.01.2014.