Političko određenje pojma Balkana, koji je isprva bio geografski, odnosi se na “zonu sumraka” u kojoj periferije Istoka i Zapada zadržavaju svoja izobličena svojstva. Tu zamiru glamur Zapada i egzotika Istoka. Balkan je ispunjen apsurdom. U dva veka borbi za nacionalno oslobođenje raskomadan je etničkim, verskim i kulturnim granicama, stvarnim ili stvaranim, ali se u novim celinama osećalo trojstvo političke autarhije, populizma i socijalne demagogije. Umesto stranog, uvedeno je domaće ropstvo. Ustalio se podanički mentalitet. Nad svakodnevicu se neodoljivo nadvijalo mučno, bezvremeno osećanje neprolaznosti ontološkog prokletstva usađenog u upornu, nepomerljivu prevlast okrutnih, mračnih karaktera.
Predmet starateljstva i latentnog prezira, Balkan je i paradigma evropskih sukoba. Da li se Evropa balkanizovala dok se Balkan evropeizovao i u kojoj meri? Ali to je manje važno. Evropeizacija se suočavala sa ogromnom istorijskom prazninom. Opterećene istorijom, balkanske nacije su neistorijske. Balkanu je nedostajalo nekoliko važnih razdoblja u kojima su izrastale evropska kultura i njen moderni politički karakter. Da li je Unija već okupila zajednice koje su istinski i u svemu evropske, zahvativši i deo periferije (Grčka, Kipar, Malta ili pribaltičke zemlje)? Sumnje u uspešnost predstojeće evropeizacije koja obuhvata ostatak Balkana podsećaju da moderna epoha traje čitavih pola milenijuma, i da je evropska kultura proživela renesansu, racionalizam, prosvetiteljstvo, industrijalizaciju, urbanizaciju i demokratizaciju, i da je u osnovici društva izgradila hrišćanska svojstva. Hrišćanstvo je obnavljala povremenim “krizama savesti” u kojima su sazrevali kritički duh i individualizam. Prodirući u dubine struktura, Evropa se hristijanizovala ili rehristijanizovala. Ako su u njenom okrilju nastali totalitarizam i kolektivizam, inače prožeti paganskim politeizmom (fašizam i nacizam) ili apstraktnim egalitarizmom (komunizam), ona ih je odbacila, nepovratno, u prošlost, ili ih izvezla na Istok.
Da li je politički Balkan kontaminiran nedostatkom istorije? Istorija Balkana podrazumeva antropologiju ljudskih zajednica, naročito antropologiju religije. Balkanska religioznost je statična. Povremeni zahvati, s vrha, bili su artificijelni. Organicistička opsednutost masa tlom otkriva intimno pristajanje na pasivni odnos prema životu i istorijskoj dinamici, bežanje u tamu i majčinsku toplinu. Jedan od paradoksa Balkana je matrijarhalna senka patrijarhata. Edipov kompleks je skrivena, dubinska pokretačka sila plemenskih dinarskih skupina i, naročito, endemičnog banditizma. Zaostajanje Balkana objašnjava se i kontinuitetom usamljenih zajednica koje se arhetipski vezuju, mitologijom krvi i tla, za pradavne neolitske naseobine (Tr. Stojanović). I dugim trajanjem arhaičnih seoskih struktura, polunomada ili sitnih posednika.
Pri tom je dvojstvo malobrojnih i krhkih gradskih zajednica, udavljenih u beskrajnom moru sela i njihove istorije usporenih, pravilnih ritmova, malo značajno. Sukob grada i sela podrazumeva razgraničenje urbanog i ruralnog društva. Urbanizacija se obično odvijala u stihiji. Povremeno je posustajala odustajanjem od obrazaca levantske gradske kulture. Naročito je ugrožen njen etnički pluralizam. Ta kultura se isticala trpeljivošću, naročito prema Jevrejima, ali i većinskom hrišćanskom narodu (Srbi, Bugari, Grci). U novijoj istoriji Beograda tri puta je nastupilo “srpsko vreme”. Ali su, na Balkanu, etnički pokreti ispunjeni paradoksima. Pred srpskim ustanicima, 1806, nisu se povukli, oni koji su preživeli, samo Beograđani Turci i Jevreji, nego i Srbi. Bilo je Beograđana, takođe srpskog porekla, koji 1944. nisu mogli da zaključe kako je nastupilo oslobođenje, ili s cenom takvog oslobođenja nisu bili spremni da se pomire, naročito ukoliko su kolateralna šteta bili njihova imovina, nekad i životi. Da li se tokom minulih devedesetih odvijalo nešto slično? Da li je ikad postojala jedinstvena srpska politička nacija?
Bez obzira na retoriku samosažaljenja, nomenklatura i njena društvena osnovica, kao struktura, preživele su sve prevrate i kataklizme. Ponikla iz nasilja nomenklatura je, uostalom, proizvodila nasilje kojim se revitalizovala, da bi stradavali srednji slojevi kao oslonac razvoja i stabilnosti. Mada je nomenklatura, i sama, uglavnom pripala građanskom društvu. To sve nije nepoznato. Dragoljub Todorović je u “Knjizi o Ćosiću”, tragajući pre svega za ličnim vezama, dokumentovano raščlanio sistem kojim je nomenklatura stvarala i negovala alternativu unutar sebe same. Alternativa Brozu iznela je Miloševića. Alternativa je preživela pad Miloševića, ritualno se oprostivši, pod ruku s Koštunicom, od njegove političke smrti, i stvarala političku klimu koja je trebalo da opravda ubistvo Đinđića. Prvi pokušaj državnog udara, 12. marta 2003. osujetila je Sablja. Posle nemogućnosti da se državni udar izvede posle 17. marta 2004, i delimičnog neuspeha u talibanizaciji političke i opšte kulture, nomenklatura je podržala privremenu stabilnost koja bi trebalo da okrepi njenu narednu generaciju, zastupljenu u stavovima i vrednostima Koštunice, Tadića i Nikolića.
Kosovsko i crnogorsko pitanje, čije rešavanje predstoji u 2007, nomenklaturi nudi izvanrednu priliku, da se prilagodi izvesnosti kontrolisanih sukoba ili odlaganja konačnog statusa. Svejedno. Ionako gotovo polovina Srbije (46 odsto) priznaje da nema ništa protiv komunizma.
Jugoslavija je bila komunistička država. Vlast je uzeta silom i silom se čuvala. Partija i federalne jedinice dobile su vodeću ulogu Ustavom iz 1974. Alternativa koja je trijumfovala u narednoj deceniji smatrala je da je taj ustav ugrozio teritorijalno jedinstvo srpske nacije. U stvari je ustav utvrdio novi, rigidan politički kurs zauzet posle uništenja alternativa u Hrvatskoj i Srbiji koje su se opirale novom boljševizmu ostarelog diktatora. Novi tzv. demokratski centralizam podrazumevao je institucionalizaciju snaga u društvu raspoloženih da podrže nomenklaturu, ili izvedu, u slučaju potrebe, njenu tranformaciju. Memorandum iz 1986. ponudio je viziju Srbije kao neostaljinističkog koncentracionog logora. Miloševića je podržao deo partije, ali i Socijalističkog Saveza koji je, okupljajući deo alternativa, Miloševiću ponudio ideju o stvaranju novih, sopstvenih alternativa. Izvršna snaga bila je tajna policija, u kojoj se oživljavao Rankovićev mit. Docnije je nomenklatura uključila vojsku i crkvu. Jugoslavija je morala da bude žrtvovana. Sama njena ideja bila je sušinski neuklopiva. Ionako je federalna elita nestala, i nikad nisu održani neposredni demokratski federalni izbori. U međuvremenu je ustavno pitanje podmetnuto kao predmet manipulacija i spletkarenja. U istom smislu danas je to pitanje ponovo otvoreno.
Da li je apsurdna pretpostavka da su, tokom devedesetih, neuspesi u nacionalnoj politici učvrstili nacionalističku nomenklaturu? Možda će naredna godina ponuditi neke od odgovora. Mada je najpogrešnije dovoditi u vezu događaje koji su vremenski udaljeni. Istorijski uspeh nomenklature ponikle iz komunističke alternative ukazuje na karakter društvenog okvira koji je omogućio njeno delovanje i metamorfoze. Srpska nomenklatura, sa “ocem nacije” na vrhu neformalne hijerarhije, podseća na tradicionalni klijentelizam u Italiji ili kasikizam u Španiji, kao politički i društveni poredak koji počiva na moćnim “zaštitnicima” i njihovim “štićenicima”, voljnim ili nevoljnim. “Otac nacije” je neškolovan i beskrupulozan, ali je njegova retorika uglavnom blaga, ili se takvom čini. Uspeo je da okupi umetnike, pisce i naučnike čiji su talenti i znanja neretko sasvim izuzetni. Stvorio je isprva uticajnu i uglednu čaršijsku, potom i političku klijentelu. Razvijanjem svoje mreže, zaoštravajući lični odnos prema Brozu, uništio je, moralno i intelektualno, najmanje dve tradicionalne institucije (SKZ i SANU). Prezirući svaku građansku i demokratsku vrednost, i ulogu institucija, Milošević je nastavio proces koji je pokrenut početkom sedamdesetih. Obuhvativši funkcionalnu celinu društva, klijentela koja je iznela Miloševića preživela je prevrat iz 2000. kojim je Srbija, propustivši prethodna dva (1974. i 1989), pokrenula peti talas demokratizacije u svetskoj istoriji. Nomenklatura je izdržala pritisak novih bogataša. Vezala je za sebe vojsku i crkvu. U jednom trenutku, kad je trebalo ukloniti Đinđića, oslonila se na organizovani kriminal. U veštini preobražaja svojih elita Srbija nalikuje prednacističkoj Nemačkoj. Nomenklatura je podmetnula nacionalizam kao, tobož, jedinu alternativu komunizmu. Nacionalizam se, u odnosu na komunizam, pretvorio u njegov alter ego. Isto se dogodilo u političkom preobražaju srpske crkve.
Tokom devedesetih, na celini balkanskog prostora bili su očigledni otpori komunističkih partija koje su ostale najmoćnije u pravoslavnim zemljama. One su pad Zida i sovjetskog totalitarizma dočekale ujedinjene, i u bliskoj vezi s nacionalizmom, vojskom i crkvom. Antikomunistički izborni savezi bili su labavi, nedosledni i neiskreni. Građanskom društvu pretile su tajna policija, vojska i organizovani kriminal. U međuvremenu je većina tih zemalja ipak stala u red pred vratima evropskog članstva. Verovatno se to dogodilo iz potrebe ukidanja podela koje je Evropa nasledila iz prethodnog vremena. Štaviše, balkanske zemlje uspevaju da se prilagode trivijalnim pojedinostima koje nameće briselski birokratski fetišizam. Možda komunizmu nije stran ni briselski regulacionizam. U Srbiji je politika legalizma otelotvorena u kontinuitetu sa autoritarnom i kriminalnom epohom, i u samovolji, korupciji i primitivizmu vlade i parlamenta. Ali su, bez obzira, EU, SAD i međunarodne institucije strpljive i dobronamerne, dok su na najsitnijim pojedinostima osporavale njegovog prethodnika koji je ubijen i usled nedostatka njihove dobre volje. I kao da je neka vrsta političke i kulturne osmoze, dok je ona tako sama, mala i trivijalna, poslednja prilika Srbiji da pripadne zajednici srećnih i uspešnih. Da li je pogrešan utisak da, zasad, umesto iz nje same, sve dobro, u tekućem vremenu, dolazi odande gde sunce zalazi? I da li je sunce zaista daleko?
Danas, 31.12.2005.
Peščanik.net, 30.12.2005.