Srpska Siriza

Paralelno sa rastom problema i dilema koje opterećuju Evropsku uniju u Srbiji se, izgleda, pokreće nova antievropska ofanziva, jer se svako nada da će se sutra možda nametnuti kao „srpska Siriza“.

Pored već odavno organizovanih grlatih protivnika ulaska Srbije „u uniju“, koji navodno neće da postanemo „briselska kolonija“, formiraju se i nove otadžbinske organizacije za odbranu „srpskog stanovišta“ od „evropske pošasti“. Istina, još se ne zna da li se novi „centri otpora“ Evropi podstiču samo da bi se zaustavila oficijelna politika ulaska Srbije u evropsku zajednicu i sačuvalo savezništvo sa „svetskim pravoslavljem“ i vodećom slovenskom državom, velikom Rusijom, ili je možda reč o interesu vladajuće koalicije da „fragmentira“ antievropske snage i tako oslabi pritisak „zdesna“ na svoju vladavinu.

Neko će reći da grčka Siriza ideološki i „ontološki“ pripada levici, pa da srpske „suverene desničare“ u tom smislu ne bi trebalo sumnjičiti da teže imitaciji pokreta iz komšiluka, ali se takva primedba može odbaciti kao irelevantna, s obzirom na to da klasične podele u ideološkom spektru Srbije „posle Miloševića“ više nemaju nikakav značaj.

Nije neobično da i ekstremno socijalne i ekstremno nacionalne projekte najgorljivije zagovaraju intelektualci po profesiji, najčešće profesori, a i neki afirmisani umetnici koji se plaše da će se narod okrenuti trci za novcem, a bataliti značaj duhovne i kulturne elite za učvršćivanje nacionalnog identiteta i suvereniteta. Ta pojava nije samo srpska, setimo se samo da su ajatolaha Homeinija na vlast doveli iranski pariski studenti ili da je Pol Pot bio obrazovan u nesvrstanom Beogradu. Uostalom, ne moramo ići u prošlost da jasno uočimo „nesporazum“ između dobrih intelektualnih namera i krvoločne realizacije apstraktnih političkih projekata.

Evo, u Večernjim novostima od protekle subote poznata „antiglobalistkinja“ i Amerikanka, profesorka francuskog jezika koja živi u Parizu Dajana Džonston, izjavila je da ne vidi nikakvu korist za Srbiju od „predaje svog suvereniteta evropskim silama“, te osim geografskog, ne vidi nijedan drugi razlog zašto se Srbija ne bi „okrenula razvijanju odnosa  sa ostatkom sveta, uključujući Rusiju i Kinu“. Gospođa Džonston je, moguće i nehotice, rekla pravu stvar, reč je o geografiji protiv koje nikad niko nije uspeo da se izbori. To bi ona, kao antiglobalistkinja i kritičar američkih planetarnih doktrina, morala dublje da razume.

Da uzmemo i jedan svež „levičarski primer“ profesorskih konstrukcija. Uvaženi profesor političkih nauka i moj srdačni poznanik Čedomir Čupić već godinama zagovara zakon o poreklu imovine, zajedno sa mnogim drugim entuzijastima. Ovaj profesor, čija stručna kompetencija zaslužuje respekt, u novosadskom Dnevniku (od 21. januara) iznosi stav da bi takav zakon bio najznačajnije oruđe u borbi protiv korupcije jer bi se, navodno, preko njegove primene „utvrdili svi nelegalni tokovi koji se odvijaju u jednoj zemlji“, a sva imovina za koju imalac ne može da obezbedi potvrdu o poreklu mogla bi se od takvog oduzeti i upotrebiti kao javno dobro. Na udaru bi bili prvo pripadnici državnog aparata, zatim tajkuni i političari, jer „čim završite sa bogatašima, nemate problem ni sa političarima“.

Problem sa zalaganjem profesora Čupića je u tome što ispada da on ne ulazi dublje u problem „društvene sile“ koja bi obezbedila ovakvu „antikorupcijsku katarzu“ Srbije, a ne bi joj zasela na grbaču. A čini se da ne razume ni zašto iz Vlade Srbije upravo sada kreću inicijative o „ispitivanju porekla prvog miliona“ kod tajkuna u Srbiji – pa se njegova stara ideja osvežava upravo u tom kontekstu. Politička kampanja protiv bogatih, naime, stari je lek za stišavanje krupnih socijalnih problema većine ljudi u nekom društvu. To ne treba dokazivati. U stvari, da se gorko našalim, od ispitivanja porekla imovine kod nas bi trebalo dublje ispitati „poreklo gole egzistencije“.

Sve to ne znači da Srbiji nije potrebna poreska reforma i reorganizacija poreskog aparata da bi se umanjila mogućnost da se raskol između bogatih i siromašnih dalje širi i tako stvara socijalna osnova za sutrašnji nastanak neke naše „srpske Sirize“. Uostalom, i Evropska unija izgleda menja paradigmu ekonomske politike da bi blagovremeno suzbila tendenciju političke radikalizacije u prezaduženim zemljama.

Novi magazin, 30.01.2015.

Peščanik.net, 30.01.2015.