Izgleda da je ovaj mir u kojem su protekle pripreme za škotski referendum o samostalnosti – a po svemu sudeći, tako će proći i samo glasanje – u stvari još jedna perverzna epizoda globalne antisrpske zavere. Čime inače objasniti toliki rascep između lokalnih predstava o „škotskom separatizmu“ i onoga što se poslednjih meseci stvarno dešava na severnoj polovini Ostrva? Osim, možda, upravo rascepom pogleda koji sa Balkana prati referendum i na poleđini tiketa izvodi računicu: ako se otcepe, Srpska ima šansu na tabeli; ako ostanu – prelazimo u vođstvo na Kosovu. Sigurica.
Kakav god da bude ishod, srbijanski proizvođači i distributeri magle imaće pune ruke posla da objasne domaćoj publici složene geopolitičke interese koji su naveli „svetske centre moći“ da za Škotsku izvuku uljudan scenario raspleta političke krize. Za razliku od Balkana, devedesetih, za koji je „tamo negde“ odlučeno da bude gurnut u rat.
Čak ni najcrnji britanski tabloidi iz kojih se državna agencija Tanjug i tzv. ugledni mediji uobičajeno informišu o problemima ostrvske politike, nisu bili od koristi. Umesto poznatog nacionalističkog narativa, pristalice i protivnici nezavisnosti pretili su jedni drugima podacima o subvencijama i prihodima od nafte, ispaljivali rafalna obećanja o boljem životu, merili milimetre na linijama razgraničenja do dozvoljenog uplitanja kraljevske kuće i prateće svite u politička pitanja. Ispostavilo se da „panika“ o kojoj su srbijanski mediji pisali proteklih nedelja, u Britaniji naprosto ne znači to na šta misle ovdašnji decenijski pregaoci na nekažnjivim poslovima raspirivanja mržnje, javnog linča i huškanja na rat.
Neće to biti stvar genetske ili sredinske uslovljenosti; i severno i južno od eventualne granice nezavisne Škotske ima nasilnika, ludaka, propalih analitičara, beskičmenjaka, političkih amatera i secikesa kojima samo treba pružiti šansu da pokažu kako se civilizovan dijalog o budućnosti političke zajednice preko noći pretvara u opštu klanicu. Baš kao što je na Balkanu početkom devedesetih bilo sasvim dovoljno razumnih, antiratnih i antifašističkih glasova za jedan pristojan razlaz.
Srpskoj naci-eliti, međutim, ne prija ovaj pritisak paralelne stvarnosti u kojoj politika nije usud, i gde su ključni politički događaji sticaj sasvim konkretnih ljudskih odluka, u sasvim konkretnim okolnostima – koje zajednica može promeniti u svakom trenutku. Geopolitičko trabunjanje o važnim odlukama koje se donose „tamo negde“ ista je laž kojom se pravdao rat i suzbijao uticaj građanskih protesta na Balkanu, kako bi se građani upravo pretvorili u puke objekte politike, njene pasivne žrtve ili, ako imaju sreće, korisne instrumente njenih „metafizičkih“ ciljeva.
Ovaj anestetik delotvoran je i danas. Srbija je i 18. septembra 2014. osvanula kao potpuno propali politički projekat, u kojem nema mesta ni za kakav javni dijalog ni kritiku. Društvo ćuti i trpi, a prostor za javni protest koji mu po pravu pripada seli izvan domašaja autoritarne vlasti, izbegavajući svaku priliku za sukob. Odlazak iz takve političke zajednice moguć je samo individualno, s pasošem i koferom.
Peščanik.net, 18.09.2014.
Srodni linkovi:
The New York Review of Books – Autonomija Engleske?
Milica Jovanović – Škockanje Balkana
Inside story – Stara i Nova Kaledonija
London Review of Books – Da li je Škotska moguća
Paul Krugman – Šta vam je, Škoti?
New Statesman – Šta znači biti Škot
The Guardian – Nezavisnost Škotske
Last Week Tonight with John Oliver – Scottish Independence