Parada ponosa je otkazana. Fasten your seatbelts! Vraćamo se u devedesete! „Demokratska“ vlast Republike Srbije – bez i malo stida – poslužila se marifetlukom iz Miloševićevog vakta. „Visokorizično je“, vele zvaničnici. „Parada može da se održi, ali na platou ispred Palate Srbija.“ Čudi me da se nisu setili da bi manje rizično bilo da se održi u Deliblatskoj peščari.
A najmanje bi bilo rizično da se održi u Rumuniji. Ali, dobro. Sada više nema nijednog razloga da skomračni Đorđe Vukadinović u svojoj kolumni u Politici ne napiše kako umlaćivanje mladića iz Francuske „nije u redu“, kako on to „osuđuje“, ali da je to, u stvari, „legitiman čin protesta protiv francuske politike, učešća u bombardovanju i priznanja lažne države Kosovo“. Naravno, posle nekoliko dana, Bujošević će zašiljiti pero i napisati uvodnik sa mrgodnim objašnjenjem da „su to stavovi Đorđa Vukadinovića“, da Politika s tim nema ništa i da je zamenik glodura napisao komentar u kome kritikuje huškanje na prostakluk i krvoproliće. Pa, šta više hoćete?
Na stranu Bujošević i Politika. Ozbiljan svet TO odavno ne čita, a odnedavno ne uzima za ozbiljno Bujoševića. Ima u svemu tome mnogo ozbiljnijih momenata. Na prvom mestu, čitava afera je otkrila modus operandi ove vlasti koja nas je namamila da za nju glasamo upravo zato da Srbija ne bi bila ovakva kakvom su je napravili: Država siromašnih, zatucanih, prevari i lopovluku sklonih i nasilnih građana. Nema, zapravo, suštinske razlike između uređivačke politike Politike i politike Vlade i predsednika Srbije. Kao što, ranije Smajlovićka, a sada Bujošević, da se Vlasi ne dosete, strogo selektivno pripuštaju „različita“ mišljenja, a promovišu najprimitivniji populizam i vandalizam, tako i establišment, sve gudeći o ljudskim pravima i slobodama, perpetuira stanje društvene konfuzije i raspada svakog sistema vrednosti. Što je – sa stanovišta njihovih interesa – razumljivo: Da se nekim slučajem ovde uspostavi sistem vrednosti, ne bi ti svati bili tamo gde su sada.
Najveću štetu, međutim, pretrpela je i bez toga ekstremno nestabilna Država Srbija. Mekom prisilom iznuđenim otkazivanjem Parade ponosa, država Srbija je kapitulirala, položila oružje pred noge tribalizma, primitivizma i banditizma. Ne samo da ovde neće biti demokratije. Neće, bogme, biti ni države. Rasulu i anarhiji više ništa ne stoji na putu. Šta se drugo moglo očekivati od političke elite koja je organizovala rušenje sopstvenog glavnog grada (i smrt jednog mladića) da bi se nekom osvetila za secesiju Kosova. Do pre nekog vremena mislio sam da Boris Tadić ima i volje i sposobnosti da promeni samouništavajuću trajektoriju srpskog sunovrata. Biće da sam precenio Ćosićevog učenika. Imao je Tadić istorijsku priliku da stane rame uz rame sa velikanima srpske istorije. Ali – što bi rekao Dart Vejder – tamna strana sile je nadvladala. Ne bi trebalo, međutim, da se brine. Svakako će ući u istoriju. Ali u kozaračkom kolu sa Miloševićem i Koštunicom. Oj haaa!
Danas, 20.09.2009.
Peščanik.net, 21.09.2009.